SVEDOK Internet



Broj 1156.

Poseta
5561171

Kada ovi odu sa vlasti, u zatvore će dolaziti narod kao na ekskurziju, da ih gleda sve na jednom mestu

Nije Vučić kriv, mi smo…

Poraz jahača apokalipse

Đukanović od Crne Gore pravi talibansku državu

Benzinska pumpa koja je u doba sankcija postala supermarket!


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Mrlje srpske istorije: Pola veka od „Lazarevačkog slučaja“ koji je potresao Srbiju: tehnologija partijskih obračuna sa neistomišljenicima
General bez prošlosti i budućnosti
Piše: Prof. dr Milorad Đoković

       Dramatičan politički događaj koji se zbio na komunističkoj sceni Srbije, između Brionskog plenuma, održanog 1. jula 1966. godine i junskih demonstracija 1968, ostao je skrajnut i nedovoljno sagledan po svojim uzrocima i posledicama za demokratizaciju Srbije.
       Pre pola stoleća dogodio se „Lazarevački slučaj“ koji je pokušao da otvori prozor demokratskih promena u mračnom tunelu partijskog jednoumlja, o čemu piše prof. dr Milorad Đoković na osnovu primarne arhivske građe i njegovog dela „Srpski rulet – anatomija političkih obračuna“.
      
       * * * * *
      
       Cetvrti plenum CK SKJ, poznatiji kao Brionski plenum održan 1. jula 1966. godine postavio je brojna neugodna pitanja koja su bila prikrivena, posebno o položaju Srbije i srpskog naroda u Jugoslaviji o kojima nikada nije javno raspravljano, izuzev zatvorenih sastanaka partijskih foruma.
       Sukobi u državnom vrhu Jugoslavije nisu mogli proći bez dramatičnih reagovanja žitelja Lazarevca i rudara u REIK „Kolubara“ koji je postajao zamajac privrednog razvoja regije i stecište radničke klase iz svih krajeva zemlje.
       Širi slojevi naroda i članovi Partije teško su prihvatili odluku da je Aleksandar Ranković kovao zaveru i prisluškivao svoga druga i saborca Josipa Broza Tita. To je za obične ljude bilo nezamislivo kada se znalo da je Ranković ličnim zalaganjem uhvatio Dražu Mihailovića, vođu četničkog pokreta i da je u svim kriznim situacijama bio uz svoga vođu.
       U sve krajeve Srbije poslati su visoki partijski funkcioneri kako bi ubedili narod, posebno članove Partije, da je Ranković izdao Tita, da je protivnik samoupravljanja i socijalizma i da su svi oni koji ga podržavaju najveći neprijatelji demokratskih promena i okoreli rankovićevci.
       Za tadašnju vlast Lazarevac je bio rizično područje zbog mogućih političkih ekcesa, jer je Aleksandar Ranković uživao veliki autoritet kao prvi Srbin do Tita.
       Za potcenjivanje nije bilo ni to što je Ranković rođen u Draževcu (Obrenovac), tridesetak kilometara od Lazarevca.
       U Lazarevac je odmah požurila Spasenija Cana Babović, visoki partijski funkcioner na čiji predlog će na Šestoj sednici CK SKJ sredinom septembra 1966. godine iz SKJ biti isključen Aleksandar Ranković, o kome je izrekla sledeću partijsku presudu:
       „On nije stajao na zemlji, previše se bavio drugima, a nimalo samim sobom. U sve je voleo da se meša i sve da kontroliše. Za sve što se u Srbiji događalo tražio je da se pita. Na CK SK Srbije vršio je veliki pritisak i onemogućavao mu rad. Razorno je delovao i na politiku kadrova u Srbiji...“.
       Za politički profil njene ličnosti treba imati u vidu da se 1934. godine školovala u Lenjinovoj školi u Moskvi. Ko god je od komunista bio na školovanju u SSSR u predratnoj Jugoslaviji morao je steći sindrom o nepogrešivosti Partije i dalekovidosti njenih vođa. Komunisti kao ljudi posebnog kova u promeni sveta nisu imali pravo da greše i da budu ljudi. U ime viših komunističkih ciljeva i stvaranja novog socijalističkog poretka mogli su sve izgubiti ali nikada ideale i veru u socijalizam.
       U policijskom zatvoru u Kragujevcu izdržala je Cana, posle povratka iz Moskve, strahovitu torturu odbijajući sve optužbe. Pekli su joj noge usijanim gvožđem, stezali lobanju i ostavljali je danima i noćima bez vode.
       Sud za zaštitu države Kraljevine Jugoslavije osudio ju je na dve godine robije koju je izdržala u požarevačkoj kaznionici.
       Tito je u više prilika isticao da je Canino držanje pred policijom i na sudu služilo ostalim komunistima kao primer kako se treba držati pred klasnim neprijateljem. Cana je u toku i posle rata uvek verovala Titu. Bez njene podrške Tito nije kretao ni u jednu akciju političkih obručuna. Njeni saborci tvrde da je bila veoma nemilosrdna u izricanju presuda i da nije imala milosti prema neprijateljima ali i prijateljima sa kojima bi Tito došao u sukob.
       Za Lazarevac je Cana bila partijska ikona, jer je rođena u njemu 25. marta 1907. i bila je visoko kotirani komunista, s obzirom da ovo područje, izuzev nje, nije imalo narodnog heroja.
       Njen muž Ibrahim Babović umro je 1934. godine u Lepoglavi od posledica mučenja u beogradskoj Glavnjači, gde je policija saslušavala i isleđivala komuniste.
       Sa izuzetnim političkim autoritetom Cana je oberučke dočekana na proširenoj sednici Opštinskog komiteta SK Lazarevca 6. jula 1966. godine svega pet dana posle Brionskog plenuma, nastojeći da što ubedljivije osudi Rankovića i njegovo delovanje, kao da je on bio njen večiti neprijatelj, a ne drug sa kojim je zajedno ratovala i donosila važne odluke.
       Uprkos Caninom govoru sračunatom da se ne postavljaju suvišna pitanja članovi ovog foruma imali su mnogo komentara i pitanja: zašto ranije CK SKJ nije stavio na dnevni red aktivnost UDB-a i zašto se razmimoizlaženja u rukovodstvu nisu rasčišćena još 1962. godine.
       Kada je informacija o Brionskom plenumu stigla u osnovne organizacije SKJ grada, sela i u Rudarski basen „Kolubara“ došlo je do serije pitanja i različitih komentara koji su razbili mit o bezkonfliktnosti socijalističkog društva.
       Uvidom u zapisnike sa partijskih sastanaka vidi se zbunjenost i nepoverenje u informacije koje su dobili. U selima Junkovac i Brajkovac je postavljeno pitanje - ako se već znalo da je Ranković već 1962. godine imao ozbiljne političke greške, kako je uporno tvrdila Spasenija Cana Babović, zašto je on kasnije biran za potpredsednika i sekretara CK SKJ?
       Bila su i sledeća pitanja u Šopiću, Trbušnici na sastanku komunista na površinskom kopu Polje „D“ u Rudovcima: da se tu još nešto krije i da Ranković možda nije svojevoljno dao ostavku, kako to da je Služba državne bezbednosti van kontrole društva kada od 1965. postoje saveti za unutrašnje poslove? Zašto i zbog čega greške nisu ukazivane Rankoviću? Zašto su radio i televizija skraćivali diskusije i hoće li biti objavljeni svi materijali Plenuma koji su dati članovima CK SKJ?
       U Informaciji Opštinskog komiteta Lazarevca o materijalima i odlukama od 10. jula 1966. godine dostavljenoj CK SK Srbije, pored zvaničnih zapisnika sa sastanaka se daju i sledeće ocene:
       „Komunisti seoskih osnovnih organizacija isticali su da se među građanima i radnicima komentariše da je to tendencija da se uklone Srbi sa položaja; Pruga Beograd-Bar ne može da se završi, jer Hrvatima to ne odgovara; Svi drugi rukovodioci više vuku za svoje nacije a Ranković je to najmanje činio...“.
       Jedan mladi rudarski inženjer, član SKJ, na sastanku u Zeokama je rekao:
       „Tito u svakom svom istupanju govori o tome kako nam stvari ne idu i kao nama neko smeta, ali nikako ne kaže ko je taj! Ako je čak i drugu Titu bio ozvučen stan i radne prostorije onda su ovo teške stvari i malo su kažnjeni i Ćeća (Svetislav Stefanović, p.a.) i Aleksandar Ranković“.
       U Centralnoj radionici RB „Kolubara“ na partijskom sastanku rečeno je: „u SKJ ne treba da bude lažnih autoriteta, pa čak i Tito ako pogreši treba ga osuditi!“.
       Na sastancima nigde nije postavljeno pitanje opravdanosti postojanja Službe državne bezbednosti, ali joj je zamereno što u naseljima i radnim organizacijama „kontaktira sa ljudima moralno labilnim i političkim neaktivnim“.
       Jedan drugi rudar, član SKJ na sastanku u Junkovcu je rekao da propusti koje je učinio Ranković nisu takvi da bi trebalo donositi oštre osude, verujući da je u pitanju neka greška i da je neko Tita prevario kada ga je sa Rankovićem zavadio, Ranković je sigurno trebalo da dođe za predsednika posle Tita i zbog toga mu je ovo smešteno; Pitaju se članovi zašto o Rankoviću nisu diskutovali Petar Stambolić i ostali članovi Izvršnog komiteta.
       U izveštaju Opštinskog komiteta Lazarevca od 10. jula 1966. godine se daju izvodi sa partijskih sastanaka o Cetvrtom plenumu, ali i određeni komentari u kojima se analizira bezbednosna procena:
       „U Mirosaljcima najgori i politički nezainteresovani za naš sistem u selu žale Rankovića...Komentari među građanima na nacionalnoj osnovi bili su: Odoše Srbi!“.
       Da bi doprineo smirivanju političkih tenzija u Srbiji Tito je na Brionima 6. jula 1966. godine primio lorda Tomsona i urednika londonskog lista „Sandi Tajmsa“ Dejvida Holdena i odgovorio na njihova mnogobrojna pitanja.
       Naravno, prvo su ga pitali o sednici Plenuma Centralnog komiteta SKJ i smeni Aleksandra Rankovića zbog „devijacija u Službi državne bezbednosti“, na što je Tito odgovorio: „Sve što smo radili bilo je javno i dato je u štampi. Nema ničega tajnog“, dodajući: „Mislim da stvari ne treba dramatizovati, a to čine neki listovi vani.
       Ali, kada, recimo, jedan premijer ili ko drugi na Zapadu mora da ustupi svoje funkcije, onda se to ne smatra nikakvom tragedijom, na njegovo mjesto dođe drugi...“.
       Odgovarajući na pitanje ko će njega naslediti Josip Broz je rekao:
       „Nikakvog naslednika ja neću određivati. Narod će ga izabrati. Ja samo želim što se mene tiče, da sam dođem do saznanja kada treba da se povučem. Covjek može i da precijeni svoje sposobnosti, ali godine ipak čine svoje“.
       S obzirom da je Lazarevac imao rudarski i energetski potencijal, zahvaljujući Kolubarskom basenu u kome su bili otvoreni površinski kopovi uglja, sa 23 nacije koje su živele u ovom gradu – bio je pod partijskom lupom vlasti i ogledno dobro da je samoupravni socijalizam moguće ostvariti.
       Posle učestalih poseta partijskih i državnih funkcionera Rudarskom basenu „Kolubara“ i opštini Lazarevac izgledalo je da će se negativni odjeci Brionskog plenuma biti zaboravljeni i da će u prvi plan doći borba za samoupravljanje i socijalističke demokratske odnose.
       Poruke poslate od najviših državnih i političkih foruma, kao i česte posete visokih partijskih funkcionera Lazarevcu i RB „Kolubara“ ukazivale su da Cetvrti plenum, navodno, nije bio Titov obračun sa Rankovićem, već otklon da se brže krene u demokratske promene društva.
       Izbori za poslanike Savezne skupštine Jugoslavije u 1967. godini trebali su da budu prvi test demokratije posle Brionskog plenuma – jer su oni dali mogućnost da se na demokratskim izborima sa više kandidata tajnim glasanjem izjasne građani.
       S obzirom da u svom gradu nije imala politički jake kadrove, delegacija Lazarevca je posetila Milana Žeželja, general-pukovnika koji je bio komandant 13. udarne brigade „Rade Končar“ koja je 19. septembra 1944. godine oslobodila Lazarevac, moleći ga da prihvati kandidaturu za saveznog poslanika.
       On je to kategorički odbio.
       Zatim je grupa građana, učesnici NOR Milovan Živković-Grof, Pavle Dimitrijević, Miša Marković, Vlastimir Dišić i Dušan Vasić, posetila u Beogradu Radivoja Jovanovića Bradonju, generala u penziji koji je u 48. godini, u naponu fizičke i intelektualne snage, bio van javnog života. Mimo konsultovanja sa partijskim funkcionerima i Spasenijom Canom Babović koja je bila „zadužena za Lazarevac“ zamolili su generala u penziji da bude kandidat za saveznog poslanika.
       Smatrali su da je on najpogodnija ličnost da bude predstavnik naroda izborne jedinice Lazarevca, Lajkovca, Ljiga, Mionice i Uba, jer je uživao veliki autoritet među narodom, poznat kao otvoren i beskompromisan borac, ličnost koja ima svoj stav. Znajući pravila kadrovanja u komunističkoj partiji i Titovoj vlasti koja je, kako će reći general, autoru ovih redova „počivala na kvislinškoj ulozi srpskih kadrova“ u prvi mah je odbio ponudu.
       Sećajući se tih dana Pavle Dimitrijević, 93.godišnjak koga i danas zovu „frakcionaš“ je rekao:
       „Međutim, kada nas je Bradonja prvi put odbio, mi smo ponovo otišli kod njega, dok je masa naših pristalica čekala u hotelu „Vis“ rezultate razgovora. Bili smo uporni, objasnili smo mu naše razloge, a jedan od njih je bio da se za saveznog poslanika kandidovao Canin sestrić i još neki koji to nisu zasluživali. Tek pred zoru, posle deset sati ubeđivanja i uz podršku njegove supruge Fahrije Bradonja je pristao da se kandiduje. Drugovi su nas čekali čitavu noć očekujući rezultate našeg razgovora“.
       Inicijativnom iz Lazarevca građani su već tada prekršili principe kadrovanja, jer su samoinicijativno predlagali svoje kandidate bez stava Opštinskog komiteta i CK SK Srbije.
       Trebalo je po svaku cenu onemogućiti da Radivoje Jovanović Bradonja bude izabran za saveznog poslanika, tako da je po zadatku Partije u dva navrata sa njim razgovarao Miloš Minić predsednik Saveznog veća Savezne skupštine SFRJ, ubeđujući ga da odustane od kandidature.
       Kako Bradonja nije odustajao, direktno sa najvišeg vrha CK SKJ i CK SK Srbije (prema tvrdnji više penzionisanih rukovodilaca tadašnje UDB-e) stvarano je negativno političko mnjenje u valjevskom srezu, Lajkovcu, Ljigu, Mionici, Ubu i Lazarevcu, čiji je cilj bio da se diskredituje generalova ličnost, glasinama:
       „Bradonja je bio u štabu Draže Mihailovića. On je četnik. To mu i nadimak govori! Bradonja nije osudio Rankovića, najvećeg izdajnika srpskog naroda. Bradonja je rankovićevac. On je protivnik Tita i Partije. Takav čovek ne može biti ni oficir, a kamoli savezni poslanik. Bradonja je ruski špijun, treba ga uhapisiti“.
       Poznat po svojoj principijelnosti i odlučnosti da istraje u najtežim životnim iskušenjima, Bradonja se kolebao, ali je odlučio, uprkos stavu rukovodstva Srbije, da odbije ucene i prihvati kandidaturu, pa šta narod Lazarevca, Lajkovca, Ljiga, Mionice i Uba odluči.
       Nepogrešivo je znao da iza „drugarskog razgovora“ Miloša Minića, koji je vršio funkciju predsednika Saveznog veća Savezne skupštine SFRJ, stoji neka važna partijska ličnost iz vrha zemlje kojoj nije bilo u interesu da on bude savezni poslanik.
       Tačno 23. aprila 1967. godine završeni su izbori za Savezno veće Savezne Skupštine Jugoslavije na kojima je Bradonja tajnim glasanjem dobio ubedljivu većinu: od 80.112 birača sa pravom glasa dobio je 44.038, drugi kandidat 10.436, treći 10.032, četvrti 6.751 i peti 5.679 glasova.
       General-pukovnik u penziji, učesnik NOB-a od 1941. godine i narodni heroj trijumfalno je pobedio sa 11.140 glasova više nego njegova četiri protivkandidata zajedno.
       Na krilima generalove izborne pobede za rukovodstvo opštine su se kandidovali borci NOR-a Milovan Živković Grof i Pavle Dimitrijević, ljudi koji su u dva navrata predložili i sa uspehom ubedili Bradonju da se kandiduje za saveznog poslanika.
       Tajnim glasanjem 16. maja 1967. godine u duhu demokratskih promena posle Cetvrtog plenuma na prvoj sednici Skupštine opštine ubedljivom većinom izabrani su za predsednika Milovan Živković Grof, a za potpredsednika Pavle Dimitrijević, pobedivši protivkandidate Slavoljuba Ivoša iz RB „Kolubara“ i Živomira Stankovića, političkog radnika, Caninog sestrića.
       Bilo je to još jedno neprijatno iznenađenje za partijske režisere političkog jednoumlja iz Beograda.
       Izbor Grofa za predsednika opštine narod je oduševljeno pozdravio, jer je bio borac, čovek iz naroda, pravdoljubiv i veliki radnik. Da bi dokazao da je za akciju kolektivizacije zemlje državi je dobrovoljno predao deset hektara zemlje u svome selu Sakulja, zbog čega su ga prozvali Grof, aludirajući na latifundiste koji su imali velika imanja. Prvi je osnovao seljačku radnu zadrugu u selima Sakulja i Junkovac za 50 domaćinstava. Posle Drugog svetskog rata naredio je da se iz zatvora oslobodi oko 150 seljaka koji su progonjeni u okviru prisilne kolektivizacije, revoltiran što je Spasenija Cana Babović iz zatvora neosnovano pustila svog rođaka.
       Opštinski komitet SK je doživeo poraz, jer oba njegova kandidata nisu prošla na izborima, iako su bili prvi na listama tajnog izjašnjavanja lazarevačkih odbornika.
       Posle izbora Bradonja za saveznog poslanika bez stava Partije bila je to druga neoprostiva greška, zbog koje je trebalo kazniti Lazarevac. Sukob je bio neminovan...
       CK SK Srbije i Opštinski komitet SK kao njegova transmisija nisu mogli prihvatiti da je novo rukovodstvo izabrano voljom naroda, a ne voljom Parije, a posebno je bilo nedopustivo javno ispoljavanje i manifestacija podrške novom rukovodstvu koje se u to vreme smelo izražavati samo prema Josipu Brozu Titu.
       Već sedmog dana po Grofovom izboru za gradonačelnika Lazarevca 23. maja 1967. godine održana je 15. sednica Opštinskog komiteta SK, sa suvoparnim dnevnim redom „Analiza rada Opštinskog komiteta i naredni zadaci“, a zapravo se radilo o početku obračuna sa neistomišljenicima koji nisu poštovali predloge Parije i njene instrukcije. Komitet je suvim birokratskim jezikom, čitanjem između redova, zaključio da su protekli izbori „doveli do narušavanja jedinstva u organizaciji Saveza komunista“, uz ocenu koja je dostavljena CK SK Srbije:
       „Izborna aktivnost je bila krajnje nenormalna, sa puno kuršlusa i političkih ekcesa i dobila je sve odlike višepartijskog sistema... U ovim izborima udružile su se i aktivirale sve snage koje ne podržavaju liniju SK, koje pružaju otpor Cetvrtom plenumu i privrednoj reformi: poražene snage na Plenumu, ostaci klasnog neprijatelja, ostaci četnika i drugih elemenata koji su već dolazili u sukob sa našim socijalističkim razvitkom. Te snage rade pritajeno i svoje neprijateljsko lice, s obzirom na veći broj kandidata, prikrivaju pod vidom borbe za ovog ili onog kandidata“.
       Na političkoj sceni Lazarevca su se odvijala dva paralelna centra moći, na jednoj strani je bilo rukovodstvo opštine i savezni poslanik Radivoje Jovanović Bradonja, a na drugoj Opštinski komitet SK i CK SK Srbije.
       Svakog trenutka se očekivalo da će doći do sukoba.
       Nova lazarevačka garnitura, nastojala je da unapredi privredni i društveni razvoj ovog kraja i da obezbedi integraciju dva kolektiva TE „Kolubara“ u Velikim Crljenima i RB „Kolubara“, radi uspešnijeg poslovanja.
       U prvim istupima u Saveznoj skupštini SFRJ Bradonja se zalagao da se zemlja opreznije zadužuje u inostranstvu i da treba uzimati one kredite koji će doprinositi razvoju privrede i njene efikasnosti.
       Prilikom podizanja spomen-obeležja Slobodanu Peneziću Krcunu i Svetoliku Lazareviću 2. jula 1967. godine u Šopiću na Ibarskoj magistrali na mestu gde su poginuli u saobraćajnoj nesreći 6. novembra 1962. godine okupila se partijska vrhuška Srbije (Dobrivoje Radosavljević, Miloš Minić, Petar Stambolić, Spasenija Cana Babović i dr.) ali na ovaj događaj nisu pozvani rukovodioci opštine.
       Povodom Dana oslobođenja Lazarevca 19. septembra 1967. godine održana je svečanost na kojoj su govorili Pavle Dimitrijević, Milovan Živković i Radivoje Jovanović, podržavajući privrednu i društvenu reformu zemlje, predlažući da se uvede mesni samodoprinos kako bi se rešilo vodosnabdevanje i infrastruktura opštine.
       Početkom oktobra predsednik opštine Milovan Živković je organizovao u Lazarevcu svečanost za članove Udruženja nosilaca albanske spomenice i Udruženja 1.300 kaplara koji su otkrili spomen-ploču đacima-kaplarima u kripti Crkve Sv. Dimitrija.
       Zbog ovog događaja i ručka sa patrijarhom Germanom, koji je osveštao otkrivenu ploču, Grof je optužen na sednici Opštinskog komiteta SK za povampirenje srpskog nacionalizma?!
       Bili su stvoreni svi preduslovi da se konačno krene u odlučujući obračun sa opštinskim rukovodstvom, saveznim poslanikom Radivojem Jovanovićem Bradonjom i njihovim pristalicama. Za 20. oktobar 1967. zakazana je proširena sednica opštinskog komiteta na kojoj su bili sekretar Izvršnog komiteta CK SK Srbije Stevan Doronjski, član CK SK Srbije Latinska Perović i član CK SKJ Spasenija Cana Babović. Sednici su prisustvovali čelni ljudi opštine Milovan Živković i Pavle Dimitrijević, ali bez Radivoja Jovanovića, iako je bio pozvan.
       Pažljivim posmatračima nije promaklo da su na sednicu Komiteta došli i novinari dnevnih novina, među kojima su bili pojedini urednici i komentatori, važna pera tadašnje režimske štampe. Znalo se unapred da je trebalo pripremiti javno mnjenje Srbije da pruži podršku partijskim stavovima i ocenama najviših partijskih foruma.
       Sekretar Komiteta Dobrosav Bogosavljević je u uvodnom izlaganju rekao da u vreme izbora nije bilo saradnje između Komiteta i opštine i da su tome doprineli drugovi Milovan Živković i Pavle Dimitrijević, a da je za takvo stanje odgovoran i savezni poslanik Radivoje Jovanović.
       Oni su optuženi da su organizovali zborove građana i birača mimo organizacije Socijalističkog saveza i bez znanja Komiteta, kao i da su pokušali da se obračunaju sa nekim rukovodiocima koji nisu bili uz njih za vreme izbora (načelnik SUP-a, predsednik Suda i dr.). Predsednik i potpredsednik opštine su odbili iznete optužbe, ističući da ako i nije bilo dovoljno saradnje da je to zbog pasivnosti Komiteta.
       Stevan Doronjski je u ime Izvršnog komiteta CK SK Srbije posle pozivanja na jedinstvo radničke klase rekao:
       „... Ovaj sastanak nema cilj da seče glave, ali, oni koji se ne budu držali donetih zaključaka moraće da odu iz Saveza komunista“.
       Spasenija Cana Babović i Latinka Perović su ocenile da sve okolnosti govore da nije mnogo toga urađeno na jedinstvu Partije. Posle višečasovne proširene sednice usvojeni su zaključci Komiteta koji su trebali da „budu platforma za akciju komunista u ostvarivanju jedinstva u lazarevačkoj opštini“, u kojima se rukovodstvo opštine optužuje da je frakcija kojom je narušen princip demokratskog centralizma u SKJ.
       U jednom od zaključaka se kaže:
       „Savez komunista je stvarao vlast sa narodom i on mora da podnese najveći teret demokratske i samoupravne izgradnje vlasti“.
       Događaji su se posle informacije Komiteta smenjivali kao u uzbudljivom političkom trileru sa mnoštvom aktera i događaja koji su sve više delili ljude, partijske istomišljenike, stvarajući tzv. „Lazarevački slučaj“, uz veliku medijsku pažnju.
       Kao reakcija na zaključke Komiteta u Lazarevcu je 13. novembra 1967. godine održana Konferencija Udruženja Saveza boraca Lazarevca, sa selima Šopić, Petka, Šušnjar, Lukavica i Burovo, s obzirom da su borci bili incijatori demokratskih promena i aktivnosti vezanih za minule izbore.
       Na skupu sa oko 250 građana prisustvovao je i Bradonja, a čitav tok konferencije sniman je magnetofonom. Uvodno izlaganje je podneo Božidar Mijović, predsednik Mesne boračke organizacije Lazarevca, a neposredan povod za ovaj skup bio je komentar
       „Ko čini političko podzemlje u Lazarevcu“, objavljen na Radio Beogradu 17. oktobra 1967. autora Dušana Nikolića. Mijović je odbacio kao neosnovane optužbe iznete u komentaru da su „za vreme predizobrne kampanje radni ljudi počev od bivših četničkih četovođa, informbirovaca, kažnjenih službenika SUP-a, pa sve do izvesnog broja članova Saveza komunista, koristeći se demokratskim izbornim zakonom razvijali takvu političku atmosferu i korteštvo, kakvo na ovom području nije zapamćeno ni pre rata... Ove snage nastoje da se do kraja obračunaju sa mnogim društveno-političkim organizacijama i ljudima... što je najinteresantnije ove snage sudeći prema javnim istupanjima saveznog poslanika, nalaze u njemu punu podršku“.
       Mijović je odbacio sve iznete tvrdnje u komentaru, naglašavajući da „četnički i neprijateljski elementi nisu izabrali i doveli organe vlasti predsednika i potpredsednika, te još manje Radivoja Jovanovića Bradonju“.
       Izlaganje je završio rečima:
       „Savez boraca smatra da ne treba od ljudi praviti makete za politička strelišta, ni braniti majku od deteta, već državu i društvo od neprijatelja“.
       Veliki skup boraca je trajao punih šesnaest sati i na njemu je oko sat i po govorio Bradonja izražavajući svoje nezadovoljstvo zaključcima Komiteta i iznetim optužbama u koje, kako je rekao, ne veruje ni većina članova Komiteta a kamoli obično članstvo.
       On je otvoreno rekao da takva zlonamerna politička aktivnost dolazi od pojedinih članova CK SK Srbije.
       Vanredna konferencija boračke organizacije Lazarevca iskorišćena je kao krunski dokaz razbijačke delatnosti Bradonje i „njegove nacionalističke orijentacije“.
       Snimljene magnetofonske trake su od SDB zaplenjene i preko noći je prekucan njihov sadržaj koji je dostavljen CK SK Srbije i jednom broju novina.
       Usledila je haranga u većini medija uključujući i partijsko glasilo „Komunist“ u kome je 2. novembra 1976. godine na četiri stupca objavljen komentar, pod naslovom „Ne može – ne damo“, gde se sva politička zbivanja u Lazarevcu nazivaju otvorenim napadom na Savez komunista.
       U članku od 289 reči se kaže da „treba videti šta neki komunisti traže izvan samoupravnog sistema“ i da li će „Savez komunista u Lazarevcu ustati protiv ljudi koji se bore protiv generalne linije Saveza komunista koji sklapaju savez sa svakojakim snagama i borbu protiv koga i čega“, optužujući rukovodstvo opštine da žele po svaku cenu da ostvare spektakularne rezultate na štetu rudara u RB „Kolubara“.
       Urednik „Komunista“, verovatno iz razumljivih razloga tadašnje uređivačke politike, ni slovo nije posvetio napadu na ratnu legendu Radivoja Jovanovića Bradonju, iako je više funkcionera govorilo o njemu kao ključnom akteru „Lazarevačkog slučaja“.
       Za razliku od „Komunista“ posao medijske likvidacije veoma uspešno su obavile „Večernje novosti“ iz pera tadašnjeg člana redakcijskog kolegijuma, u serijalu tekstova o vanrednoj konferenciji boračke organizacije Lazarevca koja je bila odgovor zaključcima proširene sednice Opštinskog komiteta.
       Autor analizira referat podnet na skupu boraca, primećujući da se reč samoupravljanje pominje samo dva puta, što je bio neoprostiv greh za sve borce konferencije.
       U tekstu se podrugljivo kaže da je na skupi više od 100 minuta govorio savezni poslanik Radivoje Jovanović Bradonja, da bi u sledećem nastavku optužio generala da se direktno suprotstavlja ocenama o reformi suprotnim od predsednika Tita.
       Urednik „Novosti“ takođe zamera borcima što su se oslovljavali međusobno nepimerenim rečima:
       „Slušaj prijatelju, bre, braćo moja!“.
       Na kraju je sledio zaključak:
       „Eto, do čega nas dovodi demokratija!“.
       Završni udarac u „Lazarevačkom slučaju“ zadat je na 12. plenumu CK SK Srbije koji je održan 21. i 22. novembra 1967. u Beogradu i on je trebalo da bude lekcija za sve one koji u Srbiji nisu bili spremni da prihvate zaključke Brionskog plenuma.
       Sednicom su predsedavali Stevan Doronjski, Dzevad Nimani, Milica Solarova, Dobrivoje Radosavljević Bobi i Milija Radovanović. Valjda da bi se dokazali pred drugim republikama, narodima i narodnostima SFRJ da čvrsto drže kurs koji je Tito zacrtao, na plenumu su bili prisutni gosti iz Makedonije, Hrvatske i Bosne i Hercegovine.
       Prva tačka dnevnog reda se odnosila na aktuelna pitanja privredne reforme u Srbiji a druga na Izveštaj Izvršnog komiteta CK SK Srbije o nekim pitanjima političkog života u opštini Lazarevac. Kao partijsko pojačanje sa unapred pripremljenim govorima iz Lazarevca su došla i šestorica članova Opštinskog komiteta, dok od druge strane, koja je bila optužena, niko nije bio pozvan.
       Ispostavilo se da je Plenum održan prevashodno zbog „Lazarevačkog slučaja“, na osnovu uvodnog izlaganja Stevana Doronjskog koji je rekao:
       „Dok se sa razvojem samoupravljanja lome stari monopoli, na drugoj strani, paralelno sa tim procesom, u nekim sredinama odvija se, upravo borba za uspostavljanje monopola grupe koje pod vidom borbe protiv monopola nastoje da osvoje, pozicije u savezu komunista i drugim organima, organizacijama i institucijama“.
       Centralni komitet SK Srbije je jednodušno osudio „frakcionašku razbijačku i šovinističku aktivnost saveznog poslanika Radivoja Jovanovića i grupe oko njega, koji su se u vreme izbora i docnije korteškim i neprincipijelnim metodama borili protiv usvojene linije Saveza komunista na Cetvrtom plenumu i protiv sprovođenja društvene i privredne reforme“.
       U Izveštaju Izvršnog komiteta CK SK Srbije političko stanje u Lazarevcu se objašnjava širim društvenim kontekstom:
       „Političke pojave na teritoriji opštine Lazarevac ne predstavljaju u političkom životu Srbije novine ni u pogledu parola i stavova, ni u pogledu metoda delovanja. Naprotiv, očigledno se radi o istoj političkoj platformi koja je na Cetvrtom plenumu CK SKJ i Šestom plenumu CK SK Srbije politički potpuno razobličena. Radi se o suprotstavljanju razvoju samoupravnog socijalizma i neposredne socijalističke demokratije...“.
       Ocenjeno je da je frakcionaško delovanje zasnovano na „birokratsko-nacionalističkoj osnovi“.
       U posebnim zaključcima se ukazuje na delovanju nacionalističkih grupa koje neprekidno proturaju neistine sa velikosrpskih pozicija, prikazujući odlučno razgraničenje komunista Srbije sa pojavama nacionalizma u sopstvenoj sredini kao izdaju srpskih nacionalnih interesa“, „proturaju se laži o političkoj ugroženosti položaja Srba i Crnogoraca na Kosmetu...čime se smišljeno potpomažu najnegativnije tendencije protiv kojih se energično bore komunisti Šiptari“.
       Uvodno izlaganje, partijsku presudu političkog stanja u Lazarevcu podnela je Latinka Perović, član Izvršnog komiteta CK SK Srbije koja je naglasila da su izražene političke tendencije direktno suprotstavljene politici Saveza komunista na čelu sa saveznim poslanikom Radivojem Jovanovićem Bradonjom i ljudima koji su „na prošlim izborima došli na društvene funkcije“.
       Smatrajući da je sve učinjeno da se Savez komunista demokratskim putem, a ne administrativnim sredstvima razgraniči sa frakcionašima ona je rekla da komunisti Lazarevca „nemaju iluzija da su završili političku borbu“.
       Želeći da ukloni mistifikaciju ko je razgovarao sa Bradonjom i vršio pritisak na njega da se ne kandiduje za saveznog poslanika za reč se javio Miloš Minić tvrdeći da je to radio isključivo u svoje ime, zamerajući mu što se ranije „više puta mešao u krupna politička pitanja“, predlažući mu da se kandiduje za republičkog poslanika, što on nije prihvatio.
       Minić je ocenio da „posle Brionskog plenuma frakcionaška i grupaška borba u Savezu komunista i u masama nije dokrajčena, naročito ovde u Beogradu“, čiju okosnicu čini „masa penzionisanih ljudi iz UDB-e i Armije, pojedinih koji su loše radili (radi se o ljudima iz UDB-e), ali reč je o ljudima koji su pošteno radili...“. Značajnu pažnju u svom izlaganju Minić je posvetio i velikosrpskom nacionalizmu što je po mišljenju partijskog vrha bila jedna od glavnih opasnosti za razvoj samoupravljanja, ističući:
       „Snage razobličene na Brionskom plenumu računaju na srpski nacionalizam, identifikuju se sa njim. Služe se parolama: Srbija je potisnuta, srpski kadrovi su potisnuti iz saveznih ustanova, Srbija je u privrednom razvoju zaostala, drugi se koriste na račun Srbije, šta će biti sa Srbijom sutra, šta će se desiti, kakva je njena perspektiva u budućnosti, i tome slično“.
       Ocenjujući da je velikosrpski nacionalizam najopasnija kontrarevolucionarna snaga u republici, u vreme dok je na Kosovu trajala hajka protiv srpskih kadrova, posebno pripadnika UDB-e, Minić će reći:
       „Naravno, postoje i drugi nacionalizmi. Šiptari, Mađari i ostali vode doslednu borbu protiv svojih nacionalizama i na delu su to pokazali“.
       Na 12. plenumu CK SK Srbije bili su prisutni i Draža Marković, predsednik Republičkog veća Skupštine Srbije, Dušan Gligorijević, Branislav Ikonić i Spasenija Cana Babović ali oni nisu uzeli učešće u raspravi.
       Drugog dana Plenuma učestvovalo je 26 učesnika i analizom stenografskih beleški vidi se kako je režirana tehnologija partijskih obračuna sa neistomišljenicima. Na Plenumu je govorio i Dobrivoje Radosavljević Bobi, predsednik Centralnog komiteta SK Srbije, naglašavajući da je grupaštvo i frakcionaštvo nastavljeno u Lazarevcu i posle izbora, upozoravajući da se „ne sme dozvoliti da se borba protiv frakcionaštva uvuče u obračun sa ljudima i pojedincima“, što se i dogodilo.
       Pritisnut političkim hajkama Radivoje Jovanović Bradonja je krajem novembra 1967. podneo ostavku na mesto saveznog poslanika u uslovima kada mu je praktično zabranjen politički rad i kontakti sa narodom koji ga je birao.
       Iz SKJ Bradonja je isključen 10. januara 1968. godine. O tome ga niko nije obavestio, informaciju je saznao iz štampe.
       O životu u potpunoj izolaciji Bradonjina supruga Fahrija koja će dobiti otkaz kao novinar u „Borbi“ zbog stavova svoga supruga, je zapisala:
       „Naš život nastavio je da teče skoro u potpunoj izolaciji. Osim onih koji su dolazili po zadatku, drugi ljudi su nas veoma rijetko posećivali. Naša kuća podsjećala me je tada na prizore koje sam vidjela u djetinjstvu. U Sarajevu bih ponekad na nekoj kapiji ugledala zalijepljen veliki crveni ili bijeli plakat s krupnim crnim slovima koje još nisam znala da čitam. Nana mi je objašnjavala da na plakatu piše da je u toj kući šarlah, difterija ili veliki kašalj, i da je najbolje tu kapiju zaobići, opasno je približavati se. Može se, ne daj bože, i nama neko zlo desiti. Na našim vratima u Beogradu nije bilo ni bijelog ni crvenog plakata, na kojima bi umjesto šarlaha i difterije pisalo-dogmatizam, šovinizam, konzervativizam, reakcija. Ljudi su, ipak, svojim nepogrešivim čulom za otkrivanje opasnosti čitali upravo te riječi, i baš kao od bolesti zaobilazili naša vrata da se i njima ne desi neko zlo“.
       Provodeći život između stana u Beogradu i vikendice na Divčibarama Bradonja nije pozivan na mnoge proslave i godišnjice bitaka širom Srbije i Jugoslavije u kojima je učestvovao, čak ni posle Titove smrti. Bio je general bez prošlosti i budućnosti.
       Plenum je označio rasplet ali ne i kraj agonije za stanovnike Lazarevca. Grof se sa svojim saradnicima nije predavao, iako je Bradonja prekinuo sve veze sa opštinom i nikad više nije kročio u Lazarevac.
       Gotovo pet meseci posle oktobarske sednice Opštinskog komiteta SK Lazarevca i tri i po meseca od 12. plenuma CK SK Srbije, 12. marta 1968. godine u Lazarevcu je održana prva sednica Opštinske konferencije SKJ.
       Sednici su prisustvovali Latinka Perović, član Izvršnog komiteta CK SK Srbije i članovi političkog aktiva CK SK Srbije Živorad Mišić, Petar Munjas i Rista Mihajlović, što je značilo da „Lazarevački slučaj“ još uvek nije okončan.
       Latinka Perović je u govoru ponovo insistirala da se završi borba sa frakcionašima a Živorad Mišić, član Komisije za bezbednost CK SK Srbije je na Komitetu rekao:
       „Šta čekate sa tim Grofom. Cekate da se još više poveže sa narodom. Izbacite ga iz Partije!“.
       Mesec dana posle ove izjave održana je 12. aprila 1968. godine sednica Opštinske konferencije SK na kojoj je odlučeno da se Milovan Živković Grof, predsednik SO Lazarevac isključi iz SKJ, zbog frakcionaškog delovanja.
       Još ranije su partijski kažnjeni Dušan Vasić, Miša Martinović, Radovan Mihajlović, Sreten Vasiljević, Mića Radovanović, Milisav Adzić i oko 600 članova SKJ.
       Na zajedničkoj sednici društveno-političkih organizacija opštine 1. juna 1968. godine doneta je odluka da se predloži Skupštini opštine Lazarevac da smeni predsednika i potpredsednika i izabere novo rukovodstvo koje će izvršavati politiku SKJ.
       Junske studentske demonstracije 1968. godine održane u Beogradu i drugim univerzitetskim centrima SFRJ privremeno su obustavile obračun sa lazarevačkim frakcionašima, među kojima je bilo i onih koji su otvoreno podržali studente, što je objavio i „Student“.
       Na Vidovdan 28. juna 1968. godine, pošto su bili partijski kažnjeni, predsednik opštine Milovan Živković Grof i potpredsednik Pavle Dimitrijević trebali su da budu i formalno smenjeni sa čelnih funkcija. Svi odbornici, članovi SKJ, a takvih je bila većina, dobili su instrukcije da glasaju za njihovu smenu. Svako drugo ponašanje značilo je za neposlušne nove partijske kazne i priklanjanje frakcionašima. Ali, uprkos pritiscima Grof je pripremio klopku za svoje protivnike. Pre početka glasanja dao je predlog da se uputi telegram Josipu Brozu Titu u kome se daje podrška u sprovođenju privredne i društvene reforme. Zatim se raspravljalo o navodnim zloupotrebama rukovodstva opštine na osnovu informacije Opštinskog komiteta SK, što je Grof odbacio kao neosnovane optužbe. Usvojen je predlog da odbornici tajno glasaju o poverenju opštinskim funkcionerima: 44 odbornika su bila za smenu, četvorica uzdržana a 50 odbornika je podržalo postojeće rukovodstvo. Pošto je bio Vidovdan došlo je do erupcije narodnog oduševljenja, uz glasne pokliče i podršku.
       Na intervenciju Lepe Perović supruge Koče Popovića da ne bi došlo do nemira Grof se obratio narodu, nošen na njegovim rukama, ispred hotela „Vis“, gde ih je pozdravio i održao pobednički govor. Građani Lazarevca su obeležili dan svoje velike pobede, a veselje je trajalo do duboko u noć.
       Štampa o tim lazarevačkim događajima nije ni slova objavila, iako su u gradu bile ekipe novinara i fotoreportera da bi zabeležili smenu opštinskih funkcionera.
       U fotodokumentaciji „Borbe“ i Tanjuga ostale su fotografije na kojima se vidi kako narod pobedonosno nosi svog vođu Milovana Živkovića Grofa i detalji sa glavne ulice na kojoj se narod raduje i slavi. U svim kasnijim procenama političko-bezbednosne situacije opštine obavezno su kao protivnici samoupravljanja i socijalističkog uređenja isticani lazarevački frakcionaši.
       Od svih neprijatelja režima, kojih je bilo registrovano 2.128 (pročetnički elementi, rankovićevci, IB-ovci, politička emigracija i dr.) frakcionaši su dugo vremena smatrani za najopasnije i po mnogo čemu, prva, organizovana opozicija Titovoj vlasti u Srbiji.
       Posle studentskih demonstracija u junu 1968. godine i vojne intervencije Rusa u Cehoslovačkoj, demokratske promene u Srbiji ne samo da nisu zaustavljene nego se otišlo korak dalje u pravcu razbijanja Jugoslavije.
       Politički proganjani i partijski kažnjeni Milovan Živković i Pavle Dimitrijević uspeli su da se održe na vlasti 23 meseca i dva dana – sve do 19. aprila 1969. godine – dok im nije istekla polovina mandata, donošenjem novih zakonskih rešenja kojima su suspendovani prvi demokratski izbori u Srbiji.
       U političkoj hajci protiv frakcionaša mnogi su ostali bez posla, kao Pavle Dimitrijević, potpredsednik opštine, osuđivani za navodnu špijunažu, a ne mali broj se odao alkoholizmu, stalno pod prismotrom SDB.
      
       * * * * *
      
       Na stratištu „Lazarevačkog slučaja“ gde su se u frakcionaškim obračunima masovno stradali partijski neistomišljenici, izgrađene su mnoge političke karijere.
       Spasenija Cana Babović je u noći 17. decembra 1977. slomljena teškom bolešću život okončala revolverskim hicem.
       Latinka Perović je, kako reče Dobrica Ćosić, pod Titom u politici morala titovski, čim je pokušala drugačije, u vreme liberala – prognana je.
       Milovan Živković je umro u maju 1991. godine u 80. godini života a da niko nije ni pokušao da ga politički rehabilituje.
       Radivoje Jovanović Bradonja je umro u 82. godini 22. juna 2000. godine a da posle smene nikada nije navratio u Lazarevac.
       Bradonjina supruga Fahrija Kapetanović Jovanović, borac NOR-a, novinar „Borbe“ i pisac umrla je u 93. godini života u Beogradu.

Zaboravljeni intervju: general Radivoje Jovanović Bradonja
CIA je Tita čuvala kao svog predsednika
       U razgovoru sa Miloradom Đokovićem pre tri decenije 1988. i 1991. godine general Radivoje Jovanović Bradonja je dao intervju čije fragmente ekskluzivno objavljujemo.
       * * * * *
       * Kakav je značaj Brionskog plenuma za razumevanje političkih odnosa u Srbiji?
       - Vladajuća garnitura u Srbiji i Jugoslaviji je Cetvrti plenum smatrala rizičnim političkim poduhvatom. Stoga su izvršene vrlo opsežne vojne i policijske pripreme u Srbiji. Postojao je opravdan strah od reakcije srpskog naroda, naročito u Srbiji. To samo po sebi govori da je taj Plenum imao antisrpski karakter sa gledišta vladajuće garniture. Ostali narodi i njihovi komunisti Brionski plenum su sa zluradošću dočekali.
       U samom srpskom narodu Plenum je imao različite odjeke u raznim slojevima. On je opoziciono dočekan naročito među borcima NOR-a, znatnom delu članova partije i u jednom delu radničke klase i inteligencije. Međutim, znatan deo radničke klase očekivao je pozitivne rezultate od samoupravljanja, a inteligancija jačanje i razvoj demokratskih odnosa. Očigledna je bila dezorjentisanost srpske vrhunske inteligencije, naročito Akademije nauka i Univerziteta.
       Cetvrti plenum je održan u situaciji kada se pojavljivala društveno-ekonomska kriza. Moglo se uočiti da i ekonomska politika, privredni i politički sistem kreću pogrešnim kursom. Brionski plenum i Ustav iz 1974. su pokazali o kakvoj se orijentaciji radi. Bila je to definitivna pobeda nacionalnih ekonomija i stvaranje uslova za konfederalizaciju, odnosnu raspad Jugoslavije. Treba jasno naglasiti da Brionski plenum nije bio moguć bez vrlo značajne uloge zapadnih sila koje su povremeno srpskom narodu bile saveznici.
       Iz Srbije su najveću podršku Brionskom plenumu pružali tzv. liberali. Oni su od hrvatske i slovenačke garniture prihvatili politiku konfederalizacije, nudeći je srpskom društvu kao neko političko osveženje i čak kao veći stepen nacionalne samostalnosti.
       Pravo lice politike konfederalizacije pokazalo se 1971. godine kada je ustaški ideolog dr Branko Jelić obelodanio potpuno političko jedinstvo hrvatskih komunista i ustaša.
       Inače, „liberali“ nisu bili nimalo liberalni. Oni su bili glavni oslonac ukidanja neposrednih izbora. Sa svojim neistomišljenicima su se osetno surovije obračunavali nego druge političke garniture u Srbiji.
       * Generale, da li postoji određena zakonitost u pojavi „Lazarevačkog slučaja“ s obzirom da se on javlja posle Brionskog plenuma kada se Tito obračunao da svojim saborcem Aleksandrom Rankovićem?
       - Godinu dana posle Brionskog plenuma dolazi do „Lazarevačkog slučaja“. Između ova dva događaja postoji zajednički imenitelj, a da bi se razumeo Brionski plenum treba imati jasan istorijski pogled o tome vremenu. Brionski plenum je značio širom otvaranje vrata strategiji konfederalizacije Jugoslavije i stvaranje nacionalnih ekonomija u zemlji, što je započeto krajem pedesetih godina razbijanjem velikih sistema. Uprkos tome što je takva politika imala teške ekonomske posledice vršen je odlučan politički obračun sa svima koji su bili protiv nacionalnih ekonomija, a one su u osnovi bile šovinističke i išle su na štetu svih naroda. Zbog toga je Jugoslavija kao zemlja izgubila oko 1.000 mijilardi dolara!
       Sve što se događa u Jugoslaviji ne može se sagledati izolovano od sveta. Razbijanje Jugoslavije je vezano za evropsku strategiju SAD i njegovih saveznika, NATO-a i Vatikana, kao i islamskih zemalja. Jugoslovensko rukovodstvo je prihvatilo takvu politiku i izdalo je ciljeve NOB-a i revolucije.
       * Ko je tome najviše doprineo i kako to da srpski narod nije na vreme primetio kakve se opasne igre pletu oko Jugoslavije?
       - Srpski narod je bio glavni nosilac NOB-a i revolucije i na čelo zemlje je doveo Broza, Kardelja i njihovu kompaniju, da bi oni posle rata glavnog neprijatelja videli upravo u srpskom narodu, pod firmom velikosrpskog šovinizma i hegemonizma. Tako je bilo i u vreme rata. Naravno, Zapad je to rado dočekao.
       Tom upropašćavanju zemlje najviše su se oduprli Krcun, Ranković i Gošnjak. Na Brionskom plenumu je izrečena presuda Rankoviću, ali je daleko tragičnije što su razbijane obaveštajne službe, savezna i srpska, a vojna služba je prešla u ruke Ivana Miškovića. Time su širom otvorena vrata amaričkoj obaveštajnoj službi. CIA je dobila više nego što je očekivala.
       Kod nas su čitave političke garniture bile špijuni za strane zemlje i o tome ne treba imati nikakvih iluzija. Na Brionskom plenumu je izneta gomila laži koje su bile za malu decu. Brionski plenum su mnogi podržali, posebno oni koje je UDBA iz bilo kojih razloga nagazila. Naravno, bilo je ljudi koji su nevino osuđeni, ali Brionski plenum je jedva dočekan za politički obračun sa neistomišljenicima. Imali smo Broza koji je ispao tužilac, a on je bio glavni šef policije. On je dugo godina bio policajac, pa tek onda političar i vođa. Bio je verziran kao policajac i to je njegova osnovna osobina. Preko toga je preuzeo vlast i pre rata.
       * Da li je uloga Josipa Broza ipak bila presudna za sve ovo što se događa u našoj zemlji?
       - Broz je bio briljantan strateg i taktičar. Amerikanci su Broza posle sukoba sa Staljinom vešto iskoristili da bi on sprečio međunarodnu revoluciju protiv imperijalizma i kolonijalizma.
       Broz je bio trojanski konj u nesvrstanom pokretu. Mislite li vi da bi Tito mogao isploviti bezbedno i slobodno iz prve luke da nije ima nesebičnu podršku Amerikanaca. CIA je Tita čuvala kao svog predsednika. Pogledajte i analizirajte kakav su poblicitet Brozu davali Amerikanci prilikom njegovih putovanja po svetu. To je prosto zapanjujuće. Amerikanci su u dobroj meri doprineli stvaranju kulta o Brozu. Mi smo slali naše oficire u Burmu da bi pomagali njihovu borbu, ali su informacije išle i na drugu stranu. Sve su indicije, a to treba ozbiljno proučiti da iza likvidacije komunista u Indoneziji deo odgovornosti snosi i Josip Broz.
       Ne treba naglašavati da je Tito još pre rata pokazivao sklonost ka luksuznom životu. Uvek se lepo oblačio. Imao je kao rukovodilac Kominterne svoja kola, vozača, veliku platu. Te njegove sklonosti su se drastično ispoljile posle rata kada je postao predsednik.












































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX