SVEDOK Internet



Broj 1156.

Poseta
5561178

Kada ovi odu sa vlasti, u zatvore će dolaziti narod kao na ekskurziju, da ih gleda sve na jednom mestu

Nije Vučić kriv, mi smo…

Poraz jahača apokalipse

Đukanović od Crne Gore pravi talibansku državu

Benzinska pumpa koja je u doba sankcija postala supermarket!


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Izbor političara iz vrha Kremlja za šefa svetske šahovske federacije uzburkao svetsku javnost
Ruska partija
Piše: Milan Dinić

       Posle nekoliko meseci izborne trke koja je ličila na prljavu izbornu kampanju u nekoj korumpiranoj zemlji, svetska šahovska federacija – FIDE, početkom oktobra izabrala je novog predsednika – Arkadija Dvorkoviča!
       Šah je ponovo došao na naslovne stranice novina i u udarne vesti svetskih medija, ali ne zbog igre na 64 polja, već zbog političkih zavrzlama u pozadini i (nedokazane?) tvrdnje da se u ovu trku umešao sam vrh Kremlja!
      
       Trojica kandidata
      
       Izbori za predsednika FIDE održani su 3. oktobra u Batumiju (Gruzija), paralelno sa šahovskom olimpijadom, najprestižnijim šahovskim događajem na planeti. U trci su inicijalno bila trojica kandidata.
       Jorgos Makropulos – grčki internatcionalni majstor, čovek koji je u svetskoj šahovskoj federaciji preko 32 godine, odlučio je da se kandiduje za prvog čoveka FIDE pošto se razišao sa doskorašnjim predsednikom, Kirsanom Iljumžinovim koji se tereti da je urušio organizaciju. Ko prati događaje u šahu nije mogao da zaobiđe ime Makropulosa. Još od sredine 1980-ih obavljao je važne funkcije u FIDE, a dolaskom Iljumžinova na čelo FIDE 1995. Makropulos je postao drugi čovek te organizacije.
       Međutim, grčki kandidat je imao sledeći problem: FIDE je u katastrofalnom stanju a upravo je dalje pogoršavanje tog stanja bio razlog razilaženja sa Iljumžinovim. Kirsan Iljumžinov – ruski političar iz kavkaske republike Kalmikije (nekada predsednik te zemlje) od 1995. je upravljao šahovskim svetom. I dok je učinio neke dobre stvari (kao što su sistematizacija i uređenje turnira kandidata za prvaka sveta, kao i ujedinjenje titule svetskog šampiona u šahu (do koje je došlo 2006, a posle razlaza koji se desio 1993.)
       Iljumžinov je upamćen po nizu optužbi za skandale, finansijske malverzacije, ali i čudne odluke kao što su odlazak u Irak nekoliko dana pre invazije NATO, igranje šaha sa Gadafijem u jeku bombardovanja Libije, kao i igranje šaha sa liderom Sirije Asadom na vrhuncu građanskog rata u toj zemlji.
       Ovo poslednja „partija šaha“ je Iljumžinova stavilo na crnu listu američke vlade pa su mu uvedene sankcije, što je za posledicu imalo da su sve banke u svetu odbile da vode račun FIDE kod njih (strahujući da bi zbog kršenja sankcija ostale bez dozvole za rad u SAD) pa je na kraju Svetska šahovska organizacija dovedena u poziciju da ne može ni tehnički da funkcioniše.
       To je bio povod da dođe do otvorenog raskola u FIDE i da Makropulos, koji je bio najbliži saradnik Iljumžinova, organizuje zbacivanje svog mentora i uđe sam u kampanju.
       Problem za Makropulosa, međutim, bio je u činjenici što se kandidovao na platformi reforme korumpiranog sistema u čijem je formiranju sam učestvovao!
       To mu je bio i najveći teret na leđima u kampanji.
       Drugi kandidat bio je engleski velemajstor, nekada kandidat za prvaka sveta – Najdžel Šort koji je u trku ušao na platformi potpunog raskida sa praksama i ličnostima iz dosadašnjeg šahovskog rukovodstva, optužujući ih za korupciju.
       Za razliku od Makropulosa koji je imao veliku mašineriju iza sebe, Šort nije imao ništa od toga i viđen je više kao Don Kihot u borbi protiv vetrenjača.
       Ipak, kako se pokazalo, Šortova uloga je bila veoma značajna u izbornoj trci jer podrška nekolicine zemalja (spekulisalo se da ih ima oko 30-tak) imala je, čini se, presudnu ulogu u odlučivanju pobednika.
       Treći kandidat, koji je poslednji ušao u trku ali je na kraju i osvojio - jeste visoko-rangirani kremaljski insajder, Arkadi Dvorkovič.
       Zvanični kandidat Šahovske federacije Rusije, koga su isturili nakon što je bilo jasno da Iljumžinov ne može da se kandiduje i pobedi, potpuno je promenio dinamiku izborne trke i od kandidature je bio viđen za glavnog favorita.
       Jedan od razloga zašto je Dvorkovič bio favorit jeste što iza sebe ima finansijsku i političku moć Rusije, što nijedan drugi kandidat nije imao. Pritom, imati podstrek od Rusije u šahu je kao da imate združenu podršku Brazila, Nemačke, Francuske i Španije u fudbalu!
       Na sam dan glasanja scena u Batumiju atmosfera je bila šizofrena – u skladu sa haosom koji vlada u šahovskom svetu. Optužbe, uvrede, dobacivanja – kao u „najslavnijim“ danima srpske Narodne skupštine.
       Onda se desio preokret: Najdžel Šort je tokom svog govora (sva trojica kandidata obratila su se Skupštini pre glasanja) najavio da se povlači i da će dati podršku Arkadiju Dvorkoviču!
       Ovo se očekivalo i ranije – Šort nije imao nikakve realne šanse, čak ga nije podržala ni njegova federacija (a to nije učinila jer je kandidat za Makropulosovog zamenika bio Malkom Pejn, poznati engleski šahovski novinar i organizator turnira, koji vedri i oblači u Šahovskoj federaciji Engleske).
       Podrška Šorta je bila važna jer je odmah trku svela na dva kandidata i odluka je mogla da se donese već u prvom krugu, što je smanjilo šansu za trgovinu glasovima uoči eventualnog drugog kruga.
       Na kraju, Dvorkovič je odneo pobedu glatko: 103 protiv 78. Šort je kao nagradu od Dvorkoviča dobio mesto potpredsednika FIDE.
       Napomenimo samo da Srbija nije učestvovala u glasanju budući da je prethodno naša zemlja suspendovana odlukom Etičkog komiteta FIDE (po prijavi Štaba Makropulosa, koji je nešto pre toga tražio da ga ŠS Srbije podrži?!), zbog sumnje da je predsednik ŠS Srbije, dr Dušan Cogoljević učestvovao u navodnoj trgovinini glasovima, što on odbacuje.
       Izbor Arkadija Dvorkoviča odmah je došao u žižu interesovanja svetske štampe, zbog njegove biografije.
      
       Ko je novi predsednik FIDE – Arkadi Dvorkovič?
      
       Dvorkovič je daleko poznatiji po svojoj političkoj karijeri, nego po šahovskoj. Obrazovan i u Rusiji i na Zapadu, postepeno je gradio put do vrha Kremlja. Godine 2001. Dvorkovič je postavljen za zamenika ministra za ekonomski razvoj u ruskoj vladi, a aprila 2004. postao je šef ekspertskog tima ekonomista koji savetuje Vladimira Putina.
       Veliki prodor u karijeri desio se 2008. dolaskom Dmitrija Medvedeva na mesto predsednika Rusije, kome je Dvorkovič desna ruka. On tada postaje asistent predsednika Rusije, a od 2012. pa sve do maja 2018. (kada je objavio kandidaturu za mesto predsednika FIDE) Dvorkovič je obavljao funkciju potpredsednika ruske vlade, koju trenutno predvodi Medvedev.
       Kakve veze Dvorkovič ima sa šahom?
       Ne baš velike, ali ne ni male. Dvorkovičev otac je bio ugledni šahovski sudija u Rusiji i organizator turnira. Dvrokovič je sam tokom godina imao razne pozicije unutar Šahovskog saveza Rusije (zajedno sa Dimitijem Peskovim, Putinovim portparolom), organizovao je meč za prvaka sveta između Magnusa Karlsena i Višvanatana Ananda 2014. Takođe se sumnjiči da je imao važnu ulogu u naređivanju upada policije u prostorije Šahovskog saveza Rusije 2010. kada je ona podržala kandidaturu Anatolija Karpova (bivšeg prvaka sveta) za predsednika FIDE, nasuprot kandidatu iza koga je stojala zvanična Rusija, Kirsana Iljumžinova.
      
       Da li se ruska država umešala u izbore u FIDE?
      
       Dvorkovič je letos dao veliki intervju za gledanu emisiju BBC-a „Hard talk“, u kojoj je govorio o ekonomskim odnosima Rusije i Zapada, ali i o optužbama da su ruski agenti navodno otrovali nekadašnjeg dvostrukog špijuna Skripala i njegovu ćerku u Solsberiju u Engleskoj, što je bio povod za novo naglo pogoršanje odnosa Moskve i Londona. Dvorkovič je odbacio optužbe o ruskoj umešanosti.
       U istom intervju za BBC upitan je i da li je tačno da je Vladimir Putin premijeru Izraela Benjaminu Netanjahuu ponudio da ukoliko šahovska federacija te države zvanično i preko svog uticaja podrži kandidaturu Dvorkoviča, da će dobiti pravo da organizuju neki veliki svetski šahovski događaj?!
       Dvorkovič je to demantovao i odbacio i navode da je ruska diplomatija pritiskala druge zemlje da daju njemu podršku (mada jeste priznao da su ruske ambasade poslale pismo šahovskim federacijama u svetu, obaveštavajući ih o kandidaturi Dvorkoviča).
       Dakle, prema Zapadu, radi se o velikoj zverci ruskog političkog podneblja.
       Dvorkovičevo naglo povlačenje iz politike i njegova iznenadna kandidatura za predsednika FIDE, za koju se veruje da je bila plod direktive s vrha vlasti, a ne želje samog Dvorkoviča, protumačena je kao znak koliko je Moskvi stalo da drži pod kontrolom svetsku šahovsku federaciju.
       Upravo je ova politička pozadina Dvorkoviča bila razlog zašto je šah ponovo dospeo u vrh svetskih medija, što nije bio slučaj godinama!
      
       Šta možemo da očekujemo od predsednika FIDE?
      
       Šahovskom svetu potrebna je duboka reforma – kako njegove organizacije tako i imidža šaha. Igra je idealno pozicionirana da se igra onlajn, preko interneta, i upravo je promocija šaha na tom planu bila u fokusu izbornih obećanja svih kandidata.
       Šahu su potrebne i finansije – a Dvorkovič, koji iza sebe ima podršku Gasprom banke i ruske države, ne oskudeva u novcu.
       Takođe, Dvrokovič je bio i predsednik Organizacionog odbora svetskog prvenstva u fudbalu koje je letos održano u Rusiji. Štaviše, jedan od njegovih gostiju na izbornoj trci u Batumiju bio je predsednik FIFA, Đani Infantino.
       Po izboru na mesto predsednika FIDE, Dvorkovič je najavio tešnju saradnju sa FIFA, ali i promotivna partnerstva sa kompanijama kao što su francuski Reno i druge.
       Njegova platforma bazira se na tome da se sa nacionalnim šahovskim federacijama potpisuju pojedinačni sporazumi koji će se odnositi na konkretne projekte i čije će sprovođenje biti proveravano.
       Kako je rekao „verovaćemo jedni drugima, ali imaćemo ugovor“. Ovo, međutim, neće odgovarati mnogima u šahovskoj birokratiji, koji su navikli da kroz razne zakulisne dogovore i sumnjive, polujavne sporazume cede novac iz FIDE za svoj džep, a u ime šaha.
       I to je ujedno i najveći izazov Dvorkoviču – da se izbori sa korupcijom i skandalima unutar šahovskih federacija, a ima ih mnogo. Srbija takođe nije izuzetak po tom pitanju.
       U širem smislu, pozornost svetskih medija na Dvorkoviča zbog njegovih političkih veza može da ima pozitivan uticaj na šahovski svet jer ga stavlja bliže pažnji svetske javnosti.
       Živimo u vremenu kada svet ponovo tone u neke nove blokovske podele i kada sport, pa i šah, postaju važno poprište sukoba velikih u borbi za „meku moć“ i uticaj.
       Šah je u tom pogledu idealno pozicioniran jer ga igraju ljudi svih fela – od „običnih smrtnika“ poput nas, do svetskih političkih i biznis lidera kao što su Mark Cukerberg (vlasnik Fejsbuka), Barak Obama, ranije Cegevara, Ajnštajn, režiser Stenli Kjubrik… Poznate ličnosti koje igraju šah u Srbiji su gitarista benda „Smak“ Radomir Mihailović Točak, Aleksandar Vučić, Vojislav Šešelj, bivši predsednik predsedništva SFRJ Borisav Jović, Vuk Drašković, Dragoljub Mićunović...
       Šah otvara mnoga vrata do kojih nije lako doći redovnim putem. To je verovatno jedan od razloga zbog čega je šah Rusima toliko važan.
       Naravno, ako Zapadu smeta uticaj Rusije u šahu, niko im ne brani da i oni investiraju daleko više i pomognu šah – korist bi bila opšta.

Šah i politika uvek išli ruku pod ruku
       Nekima može delovati neobično, ali šah i politika su često išli zajedno.
       Najčuveniji medijski događaj za šah bio je meč za prvaka sveta koji se daleke 1972. održao na neutralnom Islandu, na vrhu Atlantskog okeana, skoro podjednako daleko i od SSSR i od SAD. Tada su se suočili Boris Spaski, svetski šampion i produkt čuvene sovjetske šahovske škole, i američki vundrkind Bobi Fišer.
       Meč je viđen kao intelektualni obračun Istoka i Zapada u jeku Hladnog rata (pobedio je Fišer). Tada su vesti u svetu počinjale izveštajima o dešavanjima u meču.
       U organizaciji meča važnu ulogu imao je Henri Kisindžer.
       Repriza tog meča desila se 1992. u Jugoslaviji, dok je buktao građanski rat. (Inače, u vraćanju Fišera šahu, važnu ulogu imao je i, tada novinar „Večernjih novosti“ Vladan Dinić, sada glavni urednik „Svedoka“). Bobi Fišer – koji se nakon 20 godina samoizolacije vratio u šahovski svet i pojavio u Jugoslaviji – javno je, pred kamerama, pljunuo i iscepao pismo američkog Stejt Departmana u kome mu se zabranjuje da igra u toj zemlji zbog sankcija. Taj snimak i izveštaji sa tog meča su takođe obišli svet. (Događaji u vezi sa tim mečom i Bobijem Fišerom opisani su u knjizi „Fišer, kralj šaha“ koju možete naručiti preko redakcije „Svedok“).
       Onda smo imali Garija Kasparova – verovatno politički najangažovanijeg šahistu u svetu, koji je glasni protivnik Kremlja i Putina i koji se sam okušao u političkim vodama u Rusiji.
       Bilo je i drugih slučajeva sprege šaha i politike.
       Na kraju – tu je i jezička sprega: biti „pijun u nečijoj ruci/igri“, „pat pozicija“, „matirati nekoga“, „rokada“, sve su ovo šahovski izrazi koji su deo političkog žargona.












































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX