SVEDOK Internet



Broj 1172.

Poseta
5663339

Dokle će SANU nastaviti da srlja u mračni bezdan?!

Kosta Čavoški: Nije teško zaključiti da Časlav Ocić više nije kadar da razlikuje dobro i zlo i moralno
Časlav Ocić: Ljudi na koje akademik Čavoški odapinje svoje fatve, odavno su prema toj („crnomagijskoj“) aktivnosti bacanja čini, postali – ravnodušni

Za sedam godina plata realno skočila za 1,38 evra

NAPREDNJACKI DISIDENT RADOŠ LJUŠIĆ

Jasenovac je bio imperija zla u kojoj su dželati uživali u ubijanju žrtava


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Ekskluzivni intervju: Stiven Pinker, jedan od najviše uvažavanih intelektualaca današnjice i profesor psihologije na Hrvardu, govori za „Svedok“ o budućnosti čovečanstva, veštačkoj inteligenciji i odnosu velikih i malih
Ljudi danas žive daleko bolje nego što im se čini
Piše: Milan Dinić - London

       Stiven Pinker je profesor psihologije na Univerzitetu Harvard, a pre toga je predavao na prestižnom MIT-u. Bavi se pitanjima psihologije, jezika, razmišljana i napretka ljudske zajednice. Dva puta je bio finalista u izboru za Pulicerovu nagradu. Autor je devet knjiga, među kojima su „Instinkt jezika“ („The Language Instinct“), „Kako funkcioniše mozak“ („How the Mind Works“), „Osećaj za stil“ („The Sense of Style“), „Bolji anđeli naše prirode“ („The Better Angels of Our Nature“), „Prazna ploča“ („The Blank Slate“ – koja je jedina od njegovih knjiga prevedena i objavljena na srpskom)…
       Clan je američke Akademije nauka. Cesto piše tekstove za „Njujork Tajms“, „Gardijan“ i druge vodeće svetske medije. Magazin „Tajm“ ga je svrstao u listu „100 najuticajnijih ljudi u svetu danas“.
       U februaru ove godine objavio je poslednju knjigu „Prosvetiteljstvo odmah: argumenti za razum, nauku, humanizam i napredak“ („Enlightenment Now: The Case for Reason, Science, Humanism, and Progress“).
       Stiven Pinker je život posvetio proučavanju čoveka – njegove individualne i kolektivne psihe, ali i njegovog puta kao društvenog bića koje stvara zajednicu i menja je. Tako se u knjizi „Proizvod misli“ (slobodan prevod; originalni naslov na engleskom: „The Stuff of Thought“, 2007) bavi čovekovim pokušajem da razume vreme, prostor, uzročnost, ljudske odnose i lične opsesije pitanjima kao što su seks, smrt i ekscentričnost. Njegova knjiga „Bolji anđeli naše prirode“ („The Better Angels of Our Nature“, 2011) bavi se istorijom nasilja i razvojem ljudske zajednice, i pokazuje kako je čovečanstvo daleko više uznapredovalo nego što se to nama čini i da – verovali ili ne – danas živimo u najmirnijem i najstabilnijem periodu u ljudskoj istoriji od postanka čoveka. Ova knjiga je imala ogroman odjek u svetskoj javnosti a Bil Gejts, osnivač „Majkrosofta“ koji se poslednjih godina sve više okrenuo humanitarnom radu, opisao je ovu Pinkerovu knjigu kao jednu od najinspirativnijih dela koje je ikada pročitao.
       Na jednom naučnom festivalu u Londonu koji je nedavno održane, Stiven Pinker je bio gost, a posle predavanja seo je sa autorom ovih redova i dao intervju za „Svedok“ – prvi intervju koji ovaj uticajni mislilac i autor daje za srpske i, uopšte, balkanske medije.
       Intervjuu je prethodio jedan zanimljiv detalj. Pred sam početak formalnog razgovora, stolu za kojim smo sedeli prišla je novinarka koja se predstavila da je iz CNN-a, da pita Pinkera da li može da dobije izjavu.
       Pinker je prihvatio ali je rekao: „samo da prvo dam intervju za srpsku štampu, pa ćemo posle, za jedno pola sata“.
       Ovaj čin kurtoaznosti Pinkera je ništa više nego odraz pristojnosti, ali je neobično i drago da doživite da srpski mediji dobiju prednost u odnosu na tako dominantnu svetsku medijsku kuću kao što je CNN.
       Pre našeg razgovora Pinker je govorio na diskusiji pod nazivom „Vatre progresa“, gde je zajedno sa uticajnim britanskim misliocem i autorom indijskog porekla, Tarikom Alijem, žustro debatovao o ulozi nasilja u politici i o tome da li su revolucije – poput Ruske ili one koju je pokušao da izvede Pol Pot u Kambodži – doprinele stvaranju boljeg sveta, ili su bile dobre namere kojima je popločan put u pakao.
       Pinker je zastupao stav da nasilje, dugoročno gledano, izaziva više štete nego koristi, ali da to nije opšte pravilo, te je podvukao da je ključni razlog za nenasilje taj što čovečanstvo pokazuje socijalni, kulturni i ekonomski napredak, koji daleko brže i efikasnije doprinosi tome da se premoste razlike.
       Stoga je razgovor za „Svedok“ upravo počeo pitanjem da li postoje granice napretku čovečanstva ili ne?
       Izraz Pinkerovog lica ukazao je da je bio iznenađen pitanjem. Nakon kraće pauze, uz zagonetan osmeh, kazao je kako granica ne postoji, ali da ljudski rod nikada neće doseći vrhunac savršenstva.
       - Ne postoji granica ljudskom progresu. Sa druge strane, ljudski progres nikada neće doseći savršenstvo ili utopiju. Toga bi trebalo da budemo svesni.
       Jedno od centralnih pitanja u svetu danas jeste uloga kompjutera i veštačke inteligencije u upravljanju društvima i razvoju čovečanstva. Veštačka inteligencija je bazirana na pametnim mašinama koje u sekundi obrađuju milione statističkih podataka i na osnovu toga „uče“ kako da donose odluke. Na zapadu mnoge kompanije danas koriste „botove“ – robotizovane programe koji sami filtriraju listu kandidata koji se prijave na konkurs za posao, i roboti sami sprovode intervju s njima.
       Kako smo pisali pre nekoliko brojeva „Svedoka“, u Kini se veštačka inteligencija koristi kako bi pratila ponašanje stanovništva, od ulice pa do škole, gde se na osnovu tumačenja izraza lica, pokreta očiju, načina disanja i stepena ljudske aktivnosti utvrđuje u kakvom je psihofizičkom stanju određena osoba i predviđa njeno ponašanje.
       Budući da idemo ka svetu u kome se podaci o našem ponašanju i navikama sve više koriste za praćenje i razumevanje ljudi, te da glavnu ulogu u tome ima veštačka inteligencija koja obrađuje daleko više podataka i čini daleko manje grešaka nego „obični smrtnici“, nameće se pitanje da li bi svet kojim bi upravljali kompjuteri i veštačka inteligencija bio bolji od sveta kojim upravljaju ljudi, sa svim njihovim prednostima i manama?
       Prema Pinkerovom mišljenju – to ne bi bilo dobro, a nije ni moguće.
       - Prvo, upravljanje društvima ima za cilj brigu o ljudskim potrebama i željama što znači da je uvek potrebno da postoje ljudi koji će da odrede i preciziraju koje ciljeve želimo da ostvarimo, pre nego što se upotrebi veštačka ili bilo kakva druga inteligencija. Takođe, mislim da mi iz praktičnih razloga nećemo doživeti dan kada bi veštačka inteligencija bila toliko moćna da izračuna složenost odluka koje moramo da donosimo u političkoj sferi.
       Pinker smatra da će se u narednim godinama nastaviti fuzija čoveka i mašine (kao što to predviđa Juval Noah Harari u svojoj knjizi „Homo Deus“ koja analizira kako će izgledati čovek budućnosti; knjiga je prevedena na srpski), ali da će specifični problemi čovečanstva još dugo vremena ostati nedokučivi za mašine.
       - Veštačka inteligencija nam pomaže u donošenju tih odluka. Ali, usled činjenice da se veliki deo veštačke inteligencije zasniva na tome da kompjuteri uče kroz hiljade sličnih primera, takvih primera u tom obimu nema kada je reč o političkim problemima, koji su uvek specifični, posebni, a ne opšti. Jednostavno, nemano dovoljno podataka uz pomoć kojih bismo istrenirali veštačku inteligenciju da bude dovoljno efikasna i pametna u rešavanju velikih socijalnih i političkih problema. Iako mislim da će doći od ogromnog progresa u mešavini odnosa čoveka i veštačke inteligencije, ne verujem da ćemo doći do tačke u kojoj bi veštačka inteligencija u potpunosti zamenila ljude.
       Stiven Pinker u svojim radovima i stavovima iznosi tezu da je čovečanstvo uznapredovalo daleko više nego što to prihvatamo. Pinkerova knjiga „Bolji anđeli naše prirode“ se zasniva na detaljnoj analizi statističkih podataka kroz istoriju, te dolazi do zaključka kako svet postaje sve mirniji i stabilniji.
       Međutim, činjenica je da kada bismo pitali običan svet šta misli, ljudi bi se većinom žalili da je teško i loše. Zašto je to tako?
       Pinker svoju tezu zasniva kako na statističkim podacima koji pokazuju da ljudska rasa napreduje, ali i na tome da je dostupnost i razgranatost medija doprinela da se danas o negativnim temama mnogo više i detaljnije izveštava nego ranije. Prema toj tezi, obilje izveštaja o svetskim problemima, koji su zapravo posledica dostupnosti i širenja informacija, stvaraju utisak u čoveku da se stalno ratuje i da se dešava više rđavih stvari u svetu danas nego ranije.
       - Međutim, ljudi misle da život postaje teži i gori po sve druge ali su generalno optimistični kada se radi o njihovim životima. Ljudi samo, zapravo, imaju teoriju da se stvari kvare u ostatku sveta. To se zove „praznina optimizma“ (The Optimism Gap) i vrlo je prisutna u istraživanju javnog mnjenja. Dakle, ne radi se toliko o tome da su ljudi nezadovoljni, već svako misli da su gotovo svi drugi nezadovoljni.
       Pinker podvlači da je činjenica da je nasilje u svetu u opadanju.
       Ali, postoje i suprotne tendencije. U poslednje vreme se sve više govori o rastu autoritarnosti u svetu, a posebno se apostrofiraju istočnoevropske zemlje sa vođama koji vladaju čvrstom rukom, kao što su Orban u Mađarskoj, Duda u Poljskoj, a neki u taj krug svrstavaju i srpskog predsednika Aleksandra Vučića.
       Prema Pinkerovom mišljenju, rast autoritarnosti i sklonosti javnosti ka populizmu više je proizvod refleksa, a ne nekog promišljenog trenda.
       - Deo toga je proizvod refleksne reakcije protiv prosvetiteljskih ideja koje su zauzele dominantno mesto među elitom vodećih donosioca odluka unutar Evropske unije. Podrška populizmu dolazi upravo iz zajednica koje se osećaju najviše marginalizovanim: iz ruralnih krajeva, od manje obrazovanih, od starijih, više od muškaraca nego žena… Tako da potisak u pravcu osnaživanja žena, manjina, imigranata, urbanog stanovništva nekada se dešava po cenu umanjenja prestiža ovih populacije koje se osećaju ugroženim.
       Na opasku da nije reč samo o tome da su oni manje obrazovani ili siromašni nezadovoljni, već da je pitanje i da li male zemlje mogu da očuvaju svoj identitet u svetu koji je sve više globalizovan, Pinker kaže:
       - Zapravo, ako pogledate dešavanja u svetu – male zemlje su te koje vode put promena i povezivanja. Problem su postale velike zemlje poput SAD i Rusije, pa u nekoj meri i Britanija. Manje zemlje poput Portugala, Irske, Danske, skandinavskih zemalja, pa i Kanade koja je po broju stanovnika mala zemlja, u velikoj meri cvetaju.
       Kada je o velikima reč, Pinker ne misli da će uspon Kine dovesti do propasti SAD – što je, doduše, u skladu sa njegovim uverenjem o opštem ljudskom progresu. On podvlači da je važno da imamo na umu da SAD nisu isto što i Zapad, a kada je o Americi reč – „njihova priča svakako nije gotova“.
       - Kina je specifična zbog svoje veličine i populacije. Cak i ako je životni standard u Kini petina standarda u SAD, ukupno gledano Kina će imati veću ekonomiju. Tako da je to neumitno da se desi. Međutim, ekonomska dominacija može da zavarava. Ekonomija nije igra u kojoj je zbir na kraju nula, tj. da ako Kina postane bogatija – SAD postaju siromašnije. Naprotiv, zahvaljujući globalizaciji, napredak jedne zemlje pomaže napredak druge.

Karikatura dominacije primata
       Na kraju razgovora, pitao sam Pinkera kako bi kao psiholog sumirao profile Trampa i Putina.
       - Oni su karikatura dominacije primata. Obojica predstavljaju odraz potrage za dominacijom, slavom i poštovanjem kao ultimativnim ciljem njihovog delanja.












































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX