SVEDOK Internet



Broj 1164.

Poseta
5610051

Papir trpi sve, a istorija samo činjenice

„Podgorička skupština“ bila instrument kojim je izvršen državni prevrat u Crnoj Gori

Otvoreno pismo Nadežde Vinaver, koje Politika nije želela da objavi

Jelena Trivan

Medijska laža i paralaža


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Profesor međunarodnog prava, prof. dr Dejan Mirović o crnogorskoj „crnoj listi“
Odgovor “zabranjenog”

       Saopštenje Uprave policije Crne Gore prepuno je neistina. Ne bavim se politikom već 7 godina, nisam predviđen da govorim na obeležavanju Podgoričke skupštine i ne bavim se Crnom Gorom kao glavnom temom u mojim retkim javnim nastupima, već Srbijom.
       Takođe, nikada nisam tvrdio da Crna Gora nije država, nisam vređao njene simbole i pozivao na nasilje.
       U tom kontekstu sam, kao univerzitetski profesor međunarodnog javnog prava, primetio nesrazmeran uticaj crnogorskih vlasti na društvene i političke prilike u Srbiji.
       Očigledno je ta lako dokaziva činjenica izazvala histeriju u određenim krugovima u Podgorici, verovatno i kod njihovih prijatelja i partnera u Beogradu.
       Što se tiče Mila Đukanovića lično, moja osnovna asocijacija na njega je iz ranih devedesetih kada je dolazio kod mog pokojnog oca da ga moli da spašava Budvansku rivijeru od propasti.
       Ono što ipak zabrinjava u ovom totalitarnom i primitivno izvedenom cirkusu u režiji vlasti u Podgorici jeste ćutanje i pasivnost Beograda. Mislim, pre svega, na ambasadora Bingulca koji se već godinama ne meša u svoj posao, ali i na generalnog sekretara MIP Srbije Veljka Odalovića koji je pun razumevanja za crnogorske vlasti i u svojim skandaloznim izjavama unapred odbacuje bilo kakvu reakciju Srbije, iako mu je sigurno poznata činjenica da naše ambasade zastupaju crnogorske interese u preko 40 država.
       Cinjenica da gospodina Odalovića u srpskim medijima opužuju za korupciju na najvišem nivou ne može biti olakašavajuća okolnost za njegovo zanemarivanje srpskih interesa u našem slučaju. Na njegovu žalost, mi smo ipak državljani Srbije.
       Takođe, prema Ustavu RS i pozitivnim zakonskim propisima, Aleksandar Vučić je dužan da reaguje na kršenje ljudskih prava srpskih državljana u inostranstvu čak iako nisu glasali za njega, kao moja malenkost.
       Stvari ipak postaju jasnije ako se ima u vidu da je dokazani počinilac više najtežih krivičnih dela Svetozar Marović (bivši predsednik vladajuće DPS i prema potvrđenoj presudi vođa kriminalne grupe koja je oštetila Budvu za nekoliko desetina miliona evra) kao svojevsrnu nagradu za ta krivična dela dobio slobodu i najbolji tretman u Srbiji (Marović se inače slobodno šeta po Beogradu i ne smeta mu što to beleže paparaci u srpskim medijima).
       Privilegovan tretman uživaju i određeni biznismeni iz Crne Gore u Srbiji, od Zlatibora do Beograda i Novog Sada.
       Sa druge strane se intelektualcima (koji nemaju nijednu krivičnu prijavu) zbog verbalnog delikta zabranjuje ulaz u Crnu Goru.
       Reciprocitet između dve države, kao osnovno načelo međunarodnog prava ne postoji ni u kulturnom smislu. Srbima u Crnoj Gori se grubo zabranjuje da slave svoje praznike poput Podgoričke skupštine, dok se u Beogradu 2017. godine, uz pomoć Ministarstva kulture, organizuje koncert Crnogorske filharmonije povodom obeležavanja crnogorske državnosti. Istovremeno se tolerišu, u okviru slobode izražavanja, napadi na SPC i Mitropoliju od ekstremista bliskih vlastima u Podgorici, poput profesora iz Novog Sada Milenka Perovića.
       Možda se, u tom kontekstu, nalazi i moja navodna krivica. U januaru ove godine govorio sam na konferenciji za medije povodom napada na mitropolita crnogorsko primorskog i potpisnike apela za odbranu KiM, napada koji su istovremeno dolazili i iz Beograda i Podgorice.
       Uveren sam da tzv. drugosrbijanska elita u Beogradu na čelu sa Latinkom Perović, Sonjom Liht i biografom Radomira Kontantinovića, bivšim visokim funkcionerom KPJ Cvetičaninom, podržava ovakvo grubo kršenje naših ljudskih prava od njihovih saveznika u Podgorici.
       Oni su izgleda prirodni saveznici još od vremena komunizma i druga Tita.
       Takođe, i iz priloga RTCG sam uvideo koji je moj greh - stav da je Haški sud, u pravnom smislu, bolji od crnogorskog koji sudi optuženima za državni udar.
       Među optuženima je, podsetiću čitaoce, i jedna penzionerka. Stojim i dalje iza tog pravnog stava kao profesor međunarodnog prava.
       To što polupismeni pravnici u CG koji su doneli odluku o zabrani nisu znali da je sud UN iznad crnogorskog nije moj problem.
       Objavio sam dve knjige o EU i nekoliko desetina tekstova o toj temi. Kritikovao sam tu međunarodnu organiziju veoma oštro. Nikada mi nije uskraćena viza, slobodno sam putovao kroz evropske države (Holandiju, Nemačka...) i posećivao Haški tribunal.
       Na kraju, zbog zabrane da posetim moj rodni grad Ulcinj i najužu porodicu (žive i mrtve), dakle grubog kršenja prava na porodični život, prava na imovinu, slobodu mišljenja i kretanja, obratiću se Evropskom sudu za ljudska prava i organima UN nadležnim za kršenje ljudskih prava.
       Neozbiljnost, arbitrarnost, netransparentnost ovakve odluke crnogorskih vlasti, nepostojanje pravne procedure prilikom njenog donošenja, potvrda postojanja od jednog državnog organa, demanti od drugog ukazuju na stanje ljudskih prava Srba u CG.
       Na kraju, vlasti CG najavile su pojedinačnu procenu na granici što je naročito opasno i dovodi obične građanje u stanje pravne neizvesnosti i bojazni da li će zbog statusa na FB, tviteru i drugim društvenim mrežama biti zadržani, uhapšeni ili vraćeni u Srbiju.












































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX