SVEDOK Internet



Broj 1164.

Poseta
5609974

Papir trpi sve, a istorija samo činjenice

„Podgorička skupština“ bila instrument kojim je izvršen državni prevrat u Crnoj Gori

Otvoreno pismo Nadežde Vinaver, koje Politika nije želela da objavi

Jelena Trivan

Medijska laža i paralaža


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Da se ne zaboravi: Nemiri, protesti, sukobi građana s režimom i policijom nisu od juče, ni od Pariza, Brisela, Ankare, Beograda
Nešto mutno se Senom i Dunavom valja…
Piše: Vladan Dinić

       Srbija, istina, nije Francuska.
       Kao ni što Beograd nije Pariz!
       Ali, kad se Grad svetlosti zakašlje, ne znam kako, ni zašto, Beograd dobije upalu pluća.
       Ne kažem, da „četvrta“ Francuska revolucija, koja se ovih dana žutim prslucima valja diljem Francuske, ima nekakve veze sa Srbijom i protestima u Beogradu, ali – ko zna...
       Jer, ispostavlja se, da od časa, kada su Emenuel Makron, predsednik Francuske i kancelar Nemačke Angela Merkel ovlaš pomenuli da je vreme da se Evropa oslobodi stiska NATO i formira svoju armiju, mnogo toga promenilo.
       „Žuti prsluci“ traže „Frexit“ i ostavku Makrona, a u Nemačkoj, ničim izazvana, Angela Merkel podnela je neopozivu ostavku na mesto generalnog sekretarka vladajuće Demohrišćanske unije Nemačke (CDU) – i od tog momenta u EU više ništa nije isto!
       Očitio je, bar tako izgleda, da nekom moćnijem od vladara lokomotive razvoja EU, Angele Merkel i Emanuela Makrona, uz Brexit Velike Britanije, itekako odgovara da Evropa bude slaba, ili bar dosta slabija nego dosad.
       Sećate se, kad sam to u “Svedoku” ranije pomenuo – “da se ne zna pravi razlog za izlazak Britanije iz EU, ali da to Britanci znaju!”, mnogi mi nisu poverovali.
       Sad je, jasno: Englezi nešto znaju, što drugi, ne samo mi, nego i Nemci, Francuzi, Italijani...ne znaju!!
       Istina, možda Donald Tramp –tačno zna?!
       Naš predsednik Aleksandar Vučić, nije političar kalibra Angele Merkel i Emanuela Makrona, Srbija nije sila kao Nemačka ili Francuska, ali neki njegovi potezi očito nisu naišli na dobar odjek “tamo gde se odlučuje” i, eto protesta.
       I belaja!
       Istina BGD šetnja nije poprimila dramatični tok kao u Parizu, ali evo, sad i u Briselu, Amsterdamu, Poljskoj, Mađarskoj, Grčku da ne pominjem (Turska se primirila) nagoveštavaju da je na evropskoj sceni u toku prvi čin velike pobune protiv vladajućeg establišmenta, sa nejasnim krajem.
       Tim pre što se približavaju izbori za Evropski parlament u koji će ući, čini se, mnoge desničarske stranke, koje na migrante i talas izbeglica ne gledaju kao dosadašnji lideri...
      
       * * * *
      
       Ne kaže se za badava: istorija je majka svih nauka!
       Evo kako izgleda hronologija burnih istorijskih preokreta u Francuskoj:
      
       * * * * *
      
       Prva Francuska revolucija (1789-1799) bila je prelomni momenat istorije Francuske, Evrope i zapadne civilizacije. Tokom tog dramatičnog perioda REPUBLIKA je zamenila APSOLUTISTICKU MONARHIJU, a Rimo-katolička crkva bila je prisiljena da izvrši radikalnu reprfanizaciju. I dok je Francuska oscilirala izmešu republike i carstva 75 godina pošto je Prva republika pala posle državnog udara, ova revolucija se smatra glavnom prekretnicom u istoriji Zapada – od doba apsolitizma i aristokratije do doba građanstva kao glavne političke snage...
      
       * * * * *
      
       Druga Francuska revolucija 1830. godine, poznata i kao Julska revolucija, dovela je do pada kralja Šarla X, monarha iz francuske dinastije Burbona, i uspona njegovog rođaka, Luja Filipa, vojvode od Orleana, koji je kasnije, nakon 18 nestabilnih godina kraljevanja, i sam zbačen.
       Ona je rezultovala smenom ustavnih monarhija – Burbonske restauracije i Julske monarhije, zatim prelaskom moći sa kuće Burbona na njenu podgranu – kuću Orleana, kao i smenom principa narodnog suvereniteta u korist naslednog prava.
      
       * * * * *
      
       Treća Francuska revolucija iz 1848. izbila je u februaru pomenute godine. Do 1848. godine, mnogi ljudi u Evropi bili su nezadovoljni svojim vladarima i želeli su da učestvuju u odlučivanju o upravljanju svojom zemljom. U mnogim zemljama nije bilo dovoljno posla za sve i ljudi su gladovali.
       Setili su se Francuske revolucije iz 1789. i pomislili da bi nova revolucija mogla da reši njihove probleme.
       Godine 1848. u mnogim delovima Evrope izbile su pobune i protesti. Oni su pokazali koliko su ljudi bili nezadovoljni svojim vladarima. Smena monarhističikog i republikanskog oblika uređenja pratila je dugo Francusku.
       Nemiri su kao i uvek započinjali i bili najžešći u Parizu. Izbili su u februaru, kada je vlada zabranil a održavanje političkih skupova.
       Nezadovoljni Parižani krenuli su na dvor, a malodušni kralj Luj Filip odrekao se prestola i pobegao u večno pribežište smenjenih vlara - Englesku.
       Julska monarhija je srušena, a pobunjenici su proglasili Drugu republiku, organizovali privremenu vladu i sazvali ustavotvornu skupštinu, pošto su prethodno uveli opšte pravo glasa. Krajem godine, za predsednika je izabran Luj Napoleon Bonaparta.
       Radnici, predvođeni Lujom Blanom, izborili su se za osnivanje tzv. državnih radionica, ali je ovaj eksperiment propao - od njega je ostalo samo nekoliko popločanih ulica u Parizu.
       U sukobu sa buržoazijom, radnici su uspeli da privremeno zagospodare skupštinom. U trodnevnim borbama na barikadama, general Luj Kavenjak rasterao je radnike i povratio vladu vlasti. I Luj Blan je morao da se skloni u Englesku.
       Francuska je, pored republike i predsednika, dobila i jedan od najdemokratskijih ustava, kojim je potvrđeno opšte pravo glasa.
       Ni Druga republika nije dugo trajala, ukinuta je 1852. godine, kada se državnim udarom, učestalim političkim izumom za promenu vlasti, predsednik proglasio za cara Napoleona III (1852-1871).
      
       * * * * * * * * * *
      
       Tako je to izgledalo u Francuskoj.
       A, kod nas, da se ne vraćamo baš u daleku istoriju, bune, seljačke, Timočke bune, pobune protiv Dahija, Prvi i Drugi srpski ustanak...
       Pogledajno šta se sve događalo od devedesetih godina prošlog veka, pa naovamo...
      
       Demonstracije na Trgu republike u Beogradu 9. marta 1991. godine
      
       Prvi veliki miting Srpskog pokreta obnove Vuka Draškovića, a podržali su ga i još neke opozicione stranke protiv režima Slobodana Miloševića.
       Povod za demonstracije bilo je traženje ostavke generalnog direktora Televizije Beograd Dušana Mitevića i ministra policije Radmila Bogdanovića, ali su se kasnije pretvorile u demonstracije protiv Slobodana Miloševića.
       U masovnim demonstracijama na beogradskim ulicama dve osobe su izgubile život.
       Kasno uveče je uhapšen lider SPO-a Vuk Drašković)
      
       Beogradski univerzitet: Studentski protest
      
       Godinu dana posle martovskih demonstracija 1991, studenti Beogradskog univerziteta, predvođeni Savezom studenata Elektrotehničkog fakulteta, 15. juna počinju demonstracije pod nazivom „Studentski protest 1992.“ koje su trajale čitavo leto. Demonstracije su počele skupom ispred zgrade Rektorata, gde su okupljenim studentima podeljene novine pod naslovom „Vrenje“. Studenti su tražili:
       1. ostavku Slobodana Miloševića,
       2. raspuštanje Skupštine Srbije,
       3. raspisivanje izbora i
       4. formiranje koalicione vlade.
       Protest je trajao na platou ispred Filozofskog fakulteta i u prostorijama tog i ostalih fakulteta na Studentskom trgu u Beogradu, zajedno sa koncertima, predstavama, predavanjima i performansima, a u julu je organizovan marš na Dedinje. Studentski protest se završio 10. jula. Studentski protest 1992. godine je održan i u Nišu i Novom Sadu.
      
       Vidovdanski sabor 1992.
      
       Uporedo sa ovim demonstracijama je održan i Vidovdanski sabor (28. juna 1992.) kome se studenti nisu zvanično priključili, ali je kolona studenata prošla kroz masu ispred Skupštine u znak podrške.
       Vidovdanski sabor je naziv za masovni opozicioni skup koji je održan na Vidovdan, 28. juna 1992. ispred zgrade Savezne skupštine u Beogradu.
       Sabor je kontinuirano trajao do 5. jula 1992. Skup je organizovao Srpski pokret obnove uz učešće drugih političkih grupacija poput grupe članova Demokratske stranke (koja se kasnije izdvojila u Demokratsku stranku Srbije) i Srpske liberalne stranke.
       Ove političke grupacije su, zajedno sa brojnim istaknutim pojedincima iz javnog života činile neformalni opozicioni front - Demokratski pokret Srbije (DEPOS), koji je docnije pod tim nazivom učestvovao i na izborima (u decembru 1992, kada su ga činili SPO, DSS i Nova Srbija i decembru 1993, kada su ga činili SPO, Nova Srbija i Građanski savez Srbije).
       Izvan DEPOS-a nalazili su se 1992 Demokratska stranka, kao i partije izrazito građanske provinijencije. Svrha organizovanja ovog skupa je bila smena režima, zbog katastrofalne i konfuzne političke i ekonomske situacije u kojoj se u tom trenutku nalazila novonastala Savezna Republika Jugoslavija (proglašena 27. aprila 1992).
       Među dubljim razlozima za organizovanje ovog sabora i drugih opozicionih skupova tih godina bile su istorijske okolnosti i atmosfera izazvana raspadom Jugoslavije u kojoj je svuda na njenom prostoru osim u novoosnovanoj Saveznoj Republici Jugoslaviji došlo do smene sa vlasti Saveza komunista Jugoslavije (Komunističke partije Jugoslavije), odnosno njegovog pravnog naslednika u tadašnjoj Republici Srbiji, Socijalističke partije Srbije.
      
       Demonstracije 1993.
      
       Demonstracije održane tokom juna meseca 1993. godine su bile jedne od većih demonstracija tadašnje opozicije protiv režima Slobodana Miloševića.
       Policijska tortura nad bračnim parom Drašković koja je usledila tokom juna meseca imala je veliki odjek u svetskoj javnosti.
      
       Povod
      
       Skupština Savezne Republike Jugoslavije je 1. juna 1993. tajnim glasanjem, na inicijativu Srpske radikalne stranke razrešila dužnosti tadašnjeg predsednika SRJ Dobricu Ćosića zbog navodnog kršenja Ustava SRJ.
       Tokom zasedanja Skupštine došlo je do incidenta u holu zgrade između Branislava Vakića, poslanika SRS iz Niša i potpredsednika SPO Mihaila Markovića, takođe saveznog poslanika.
       Branislav Vakić, kojega je Vojislav Šešelj mesec dana pre incidenta imenovao za četničkog vojvodu, je nasrnuo na Markovića i polomio mu vilicu.
       Demonstracije
      
       Tokom popodneva, više hiljada ljudi, mahom simpatizera i članova Srpskog pokreta obnove, okupilo se ispred zdanja Savezne skupštine da protestuje protiv tog čina. Demonstracije su održane pod nazivom „Stop fašizmu“.
       Posle protestne šetnje Beogradom, demonstracije su ispred Savezne skupštine prerasle u sukob između policije i demonstranata. U sukobima je poginuo policajac Milorad Nikolić, a povređene su 32 osobe.
       Sukobi su završeni brutalnim hapšenjem i prebijanjem predsednika SPOa Vuka Draškovića, njegove supruge Danice, kao i još nekoliko potpredsednika SPOa. Ukupno je uhapšena 131 osoba.
      
       Bolnički dani
      
       Vuk i Danica Drašković su usled ozbiljnih povreda koje su im nanete tokom hapšenja, odmah smešteni u bolnicu Centralnog zatvora.
       Posle nekoliko dana zaključeno je da im se u toj ustanovi ne može pružiti odgovarajuća medicinska pomoć, pa su prebačeni na Neurohiruršku kliniku Univerzitetskog kliničkog centra u Beogradu.
       Sudski predmet je dodeljen sudiji Janku Lazareviću.
       Tokom boravka u bolnici Vuka je posetio Patrijarh srpski, Gospodin Pavle. Za hitno oslobađanje bračnog para Drašković intervenisali su mnogi svetski državnici.
       Među prvima to je učinio Konstantin Micotakis, premijer Grčke, koji se pismom obratio Slobodanu Miloševiću. Među ostalima to su zahtevali američki predsednik Bil Klinton, ruski predsednik Boris Jeljcin, britanski premijer Džon Mejdžor i drugi.
       Posebno treba istaći napore za njihova oslobađanje koje su učinili francuski predsednik Fransoa Miteran i njegova supruga Danijela. Gospođa Miteran je lično dolazila u Beograd.
       Zbog teškog zdravstvenog stanja, produbljivanja nepravde koja im je učinjena i odbijanja srpske vlasti da ih oslobodi, lider Srpskog pokreta obnove je 1. jula stupio u štrajk glađu do smrti.
       On je o tome obavestio svoju stranku, domaću i svetsku javnost tajno napisanim pismom. Tokom štrajka glađu Vuka je posetio Dobrica Ćosić, u nameri da ga odvrati od njegove namere.
       Tadašnji portparol Socijalističke partije Srbije Ivica Dačić je dao izjavu da bračni par Drašković ima bolju medicinsku negu od ostatka stanovništva u Srbiji.
       Slobodan Milošević, tada predsednik Srbije je 9. jula 1993. godine, na osnovu člana 83 tačka 9 tadašnjeg Ustava Republike Srbije, je doneo odluku da se Vuk i Danica Drašković oslobađaju krivičnog gonjenja, tzv. aboliciju. Kasnije je Milošević izjavio u razgovoru sa Draškovićem, da o njihovom zatvoru i batinama ništa nije znao, i da je čim je saznao, potpisao pomilovanje.
       Vuk i Danica su po oslobađanju prebačeni na višemesečno lečenje u Francusku, a kasnije na oporavak u Grčku.
      
       Demonstracije tokom 1999.
      
       Više demonstracija protiv režima Slobodana Miloševića održano je u Beogradu, 1999. godine posle NATO bombardovanja Savezne Republike Jugoslavije.
      
       Miting opozicije na Preobraženje
      
       Ispred Savezne skupštine19. avgusta 1999. održan je miting opozicije na Preobraženje. Na prvom velikom skupu opozicije u Beogradu posle rata došlo je očiglednog razmimoilaženja između lidera dva opoziciona bloka - Vuka Draškovića i Zorana Đinđića, koje se manifestovalo čak i tučom obezbeđenja na bini.
      
       Protesti Saveza za promene
      
       Posle 50 mitinga širom Srbije, od 21. septembra 1999. godine Savez za promene i Savez demokratskih partija započeli su u petnaestak gradova svakodnevne proteste protiv režima Slobodana Miloševića. U Beogradu su, kao i u vreme protesta 1996/97. godine organizovane protestne šetnje.
       29. septembra Sa Trge Republike 29. septembra krenulo je prema Dedinju, prema raznim procenama, između 30 i 80 hiljada građana. Na uglu Nemanjine ulice demonstrante je sačekao četvorostruki kordon policije iza kojeg su se nalazili vodeni topovi i oklopna vozila.
       Posle razgovora sa pripadnicima MUP-a, lideri SZP pozvali su građane da sednu na asfalt.
       Policajci su počeli da tuku demonstrante i potiskuju ih niz Nemanjinu ulicu. Građani su počeli su da beže nazad ka raskrsnici London i prema Železničkoj stanici. Bilans policijske intervencije bio je šezdesetak povređenih demonstranata i pet policajaca.
       Sledećeg dana, 30. septembra, policija je intervenisala protiv mirnih demonstracija. Na Brankovom mostu, s novobeogradske strane kordon policije sačekao je više od 40 hiljada demonstranata u šetnji prema Palati federacije, i brutalno intervenisao, pre nego što su pristalice SZP uspele da se povuku.
       Batine su dobili i lideri SZP, razbijena je kamera Studija B, a dvadesetak ljudi je povređeno. Policija je ponovo tukla ljude koji su ostali da leže na zemlji, a posle intervencije na mostu upali su u okolne kafane i pretukli goste koji su tamo sedeli.
      
       Ne da(vi)mo Beograd
      
       Inicijativa Ne da(vi)mo Beograd je nastala 2015. godine kao udruženje građana čiji je cilj kritika i reforma sadašnjeg političkog sistema kroz „uključivanje građana u razvoj svog okruženja“ i transparentnost.
       Inicijativu čini grupa ljudi različitih profila, zanimanja i uverenja zainteresovanih za urbane i kulturne politike, održivi razvoj grada i pravično korišćenje zajedničkih resursa.
      
       Političke aktivnosti
      
       Beograđani okupljeni oko građanske inicijative Ne da(vi)mo Beograd, čiji je zaštitni znak postala velika žuta patka, organizovali su veći broj akcija i protesta u cilju kritike projekta Beograda na vodi, po njima, izuzetno štetnog projekta.
       Pažnju javnosti privukao je protest održan 26. aprila 2015. godine ispred zgrade Beogradske zadruge, a prilikom svečanog potpisivanja ugovora o Beogradu na vodi. Tada je okupljena masa intervencijom policije zagrađena zaustavljanjem dva GSP tramvaja posred kružnog toka ispred zgrade Zadruge.
       Policija je 29. avgusta 2015. takođe zaustavila i performans NDM BGD tokom Beogradskog karnevala brodova, kada je uredno prijavljeno plovilo organizacije isključeno iz povorke samo zbog istaknutog natpisa „Ne da(vi)mo Beograd“.
      
       Rušenja u Savamali
      
       Povodom rušenja objekata u Hercegovačkoj ulici, noću između 24. i 25. aprila 2016. godine, koje su prema navodima svedoka izvršile osobe sa fantomkama, ovaj pokret građana je u periodu od 11. maja 2016. do 15. februara 2017. organizovao osam masovnih uličnih protesta.
      
       Učešća na izborima
      
       Inicijativa je na predsedničkim izborima 2017. godine podržala kandidata više opozicionih organizacija, Sašu Jankovića.
       Ova organizacija je samostalno učestvovala na beogradskim izborima 4. marta 2018. godine pod imenom “Inicijativa Ne davimo Beograd – Žuta patka – Ciji grad, naš grad – Ksenija Radovanović”, predstavivši program od 20 tačaka.
       Podršku inicijativi na izborima su pružili ostali lokalni pokreti iz Srbije, kao i Janis Varufakis i njegov pokret DUP25, Ada Kolau, gradonačelnica Barselone i pokret Zagreb je naš.
       Inicijativa je osvojila 3,44 odsto glasova, što nije bio dovoljan broj da bi prešla cenzus. Najbolji rezultat je ostvarila na opštinama Stari grad (8,06%), Vračar (7,47%) i Savski venac (6,56%).
      
       Ostale aktivnosti
      
       Od 2016. godine, inicijativa je deo šire koalicije sličnih lokalnih inicijativa po Srbiji, koja se zove Građanski front Srbije, a u kome su još Lokalni front iz Kraljeva, Udruženje predsednika skupština stanara iz Niša, Biro za društvena istraživanja iz Beograda, Podrži RTV iz Novog Sada, Liga Roma i Multietnički centar za razvoj regije Dunav 21 iz Bora.
       Predstavnici inicijative su na sastanku celokupne opozicije 12. oktobra pristupili radnoj grupi za izradu zajedničke platforme o fer-izborima i medijskoj sceni u Srbiji.
      
       Neredi povodom parade ponosa 2010.
      
       Septembra, 2010. godine organizatori su najavili održavanje parade ponosa 10.10. 2010. Prema planu, okupljanje treba da započne u parku Manjež, odakle će se povorka kretati Nemanjinom ulicom do zgrade Vlade Srbije, a zatim Ulicom kneza Miloša.
       Žurka posle povorke biće održana u SKC-u. Skup su podržali predsednik Boris Tadić, ministar policije, Ivica Dačić, predsednica Skupštine, Slavica Đukić-Dejanović, a ministar za ljudska i manjinska prava, Svetozar Ciplić je najavio lično prisustvo, kao i državni sekretar za ljudska i manjinska prava, Marko Karadžić, koji je i 2009. godine bio jedan od najjačih glasova podrške povorci ponosa.
      
       Održavanje parade
      
       Parada je, kao što je i najavljeno, održana 10. oktobra 2010. godine, sa početkom u 10 časova u parku Manjež u Beogradu, gde se okupilo više od 1000 učesnika i učesnica parade ponosa. Skup je otvorio šef delegacije EU, Vinsent Dežer.
       Skupu su se, pored organizatora, obratili i ministar za ljudska i manjinska prava, Svetozar Ciplić, šef delegacije OEBS-a, Dimitrios Kupreos i ambasador Saveta Evrope u Srbiji, Konstantinos Jerokostopulos. Skupu su prisustvovale ličnosti iz političkog i javnog života, kao što su Mirjana Karanović, Nikola Kojo, Cedomir Jovanović, Žarko Korać, Miljenko Dereta, Marko Karadžić, Vukašin Obradović, Petar Antić, kao i ambasadorka SAD-a, Meri Vorlik.
       Povorka ponosa, sa velikim transparentom „Možemo zajedno“ i brojnim zastavama duginih boja, krenula je u 11,30 od parka Manjež preko Nemanjine, Kneza Miloša i Masarikove do SKC-a, gde je organizovana žurka, koja je završena u 13:30, ranije nego što je predviđeno.
      
       Bezbednost i nemiri
      
       Pretnje učesnicama i učesnicama parade pojavile su se nakon objavljivanja planova da se parada održi.
       Bezbednost učesnika i učesnica parade, među kojima je bilo i diplomatskih predstavnika i predstavnica, garantovale su policijske snage koje su u velikom broju bile raspoređene oko mesta održavanja skupa i šetnje.
       S druge strane, 6.500 ljudi izazvalo je nerede u Beogradu, napadom na policiju i pojedine zgrade. Tokom nemira napali su i zgradu Demokratske stranke i Socijalističke partije Srbije, zgradu RTS-a, pokretni mamograf...Sukob sa policijom je smiren oko 14 časova.
       Tokom nereda povređena su 132 policajca i 25 građana, a uhapšeno je 249 osoba, od kojih je čak oko 60 odsto iz unutrašnjosti Srbije.
       Cedomir Jovanović je tada izjavio
       „To su praktično bile paravojne formacije sa jasnim planovima i sa scenariom koji prevazilazi ono što smo mi planirali 5. oktobra 2000. godine“.
       Odgovarajući na saopštenja pojedinih stranaka da su neredi izraz nezadovoljstva zbog ekonomskog stanja u društvu, Jovanović je rekao:
       „To što se juče desilo nema nikakve veze sa praznim novčanicima demonstranata. Oni su juče imali i materijalne troškove - došli su organizovano u Beograd, sa skutera su napadali policiju.“
      
       Reakcije
      
       Lazar Pavlović iz Gej-strejt alijanse ocenio je da je bitno da je parada ponosa održana nakon 10 godina od prvog pokušaja:
       „Ono što se paralelno događalo na ulicama Beograda pokazuje koliko se zapravo neke snage imaju svoje vojnike na ulicama još uvek nisu poražene. Ako treba krenuti u borbu protiv toga to je upravo danas, ako se već do sada nije radilo na tome.“
       Većina predstavnika i predstavnica Demokratske stranke su ocenili/e da su nemiri osmišljeni kako bi se narušio mir, stabilnosti i demokratski poredak.
       Portparol DS-a, (tada) Jelena Trivan je izjavila:
       „To očigledno nema nikakve veze sa njihovim stavom prema paradi. To su huliganske bande koje se ponašaju po istom obrascu, bilo da je reč o fudbalskoj utakmici ili ideološkom protestu. To su huligani, a ne borci za bilo kakve moralne vrednosti ili načela, i kao takvi moraju da budu strogo kažnjeni.”
       S druge strane, gradonačelnik Beograda i član DS-a, Dragan Đilas naglasio je da je načinjena velika materijalna šteta, pri čemu je ocenio da parada ponosa neće doneti ništa dobro organizatorima. Đilas je, takođe apelovao na organizatore gej parade rekavši da „bez obzira kakva prava imaju, da ne organizuju manifestacije koje dovode do ovakvih stvari“.
      
       Demonstracije 5. oktobra 2000.
      
       Demonstracije 5. oktobra 2000. u Beogradu prisilile su Slobodana Miloševića da prihvati poraz na izborima.
       Pozadina događaja
      
       Posle objavljivanja da je opozicioni kandidat Vojislav Koštunica na predsedničkim izborima dobio 49 odsto glasova (1 odsto manje od potrebnog) i da će biti održan drugi izborni krug Demokratska Opozicija Srbije pozvala je građane da se 5. oktobra 2000. godine okupe ispred Savezne skupštine kako bi se suprotstavili velikoj izbornoj krađi koju je Savezna izborna komisija sprovela, navodno, po nalogu Slobodana Miloševića.
       DOS je ultimativno zatražio da Slobodan Milošević do četvrtka, 5. oktobra, u 15 časova, prizna izbornu volju građana izraženu na saveznim, predsedničkim i lokalnim izborima održanim 24. septembra 2000. Takođe je zahtevano i da generalni direktor, glavni urednik i uređivački kolegijum Radio-televizije Srbije podnesu ostavke, a da RTS promeni uređivačku politiku i omogući objektivno informisanje o zbivanjima u Srbiji.
       DOS je zahtevao i da se svi uhapšeni puste na slobodu i da se povuku poternice i krivične prijave pokrenute protiv onih koji su protestovali za poštovanje izborne volje građana Srbije.
      
       „Drugog kruga neće biti“
      
       Predsednik Savezne izborne komisije je obavestio predsednike izbornih komisija izbornih jedinica da su „privedene kraju pripremne radnje“ za drugi krug predsedničkih izbora, 8. oktobra.
       Vojislav Koštunica je zatražio od Slobodana Miloševića da prizna poraz u prvom krugu predsedničkih izbora i ukazao na opasnost izbijanja otvorenih sukoba u Srbiji:
       „Mi ni u kakav drugi krug ne možemo da idemo, jer bismo time postali saučesnici u krađi biračkih glasova. Prevara iz prvog kruga ne može se poništiti drugim, petim ili ko zna kojim krugom“.
      
       Protesti 5. oktobra
      
       Pristalice DOS-a dolazile su u Beograd od ranog jutra, organizovano iz više pravaca, iz cele Srbije, a predvodili su ih lideri DOS-a. Oko 15 časova građani okupljeni na mitingu ispred Skupštine SRJ pokušali su da uđu u zgradu Skupštine.
      
       Protestanti ispred Skupštine
      
       Velika grupa ljudi je oko 15.35 kroz prozor ušla u jugoslovenski parlament. Policija je uspela da velikom količinom suzavca rastera znatan broj ljudi sa platoa ispred Skupštine SRJ.
       Policijske snage koje su raspolagale sa svega stotinak policajaca ipred samog parlamenta nisu mogle da se odupru snagama demonstranata kojih je po nekim navodima, preteranim naravno - bilo oko milion.
       Više desetina građana ušlo je oko 16 časova u Saveznu skupštinu, dok su se policajci koji su do tada čuvali zgradu povukli. Iz desnog krila Skupštine vijorio se gust, crni dim, a gotovo sva stakla na zgradi su polupana. Demonstranti su demolirali nekoliko policijskih vozila u Kosovskoj ulici iza jugoslovenkog parlamenta. Tokom sukoba policije i demonstranata čula se i pucnjava iz vatrenog oružja.
       Komandir beogradske policije oko 17 časova zatražio je razgovor sa predstavnicima DOS-a. Oko 18 časova pripadnici policijske stanice u ulici Majke Jevrosime položili su oružje i priključili se demonstrantima. U Urgentni centar je primljeno više desetina građana sa lakšim i težim povredama.
       Policija je bacila suzavac i u blizini zgrade Radio-televizije Srbije, dok je bager krenuo da se probije do ulaza.
      
       RTS u plamenu
      
       Mnogi izvori tvrde da je zgrada RTS-a mnogo bolje bila čuvana od policijskih snaga nego zgrada parlamenta.Policija je u ovom sukobu upotrebila gumene metke kako bi rasterala demonstrante van dvorišta RTS-a. Demonstranti su kasnije ušli i u zgradu i počeo je da se vije gust plamen. Zgrada RTS-a u Takovskoj ulici je potom zapaljena, a redovni program RTS-a je prestao da se emituje posle 17 sati.
       Na sva tri programa državne televizije emitovani su spotovi, reklame i snimljene emisije. Radio televizija Studio B od poslepodne je počela da emituje redovne vesti o zbivanjima na ulici. Kasnije, jedna za drugom i sve ostale televizije počinju da izveštavaju o stvarnim događajima na beogradskim ulicama.
       Jedini elektronski medij u Beogradu koji je i pre i u toku 5. oktobra slobodno i profesionalno izveštavao o postizbornoj krizi i protestima, bio je Radio Indeks.
      
       Noć između 5. i 6. oktobra
      
       Novoizabrani predsednik SRJ Vojislav Koštunica obratio se predveče građanima sa terase Skupštine grada Beograda, a potom i preko RTS-a. Demokratska opozicija Srbije je formirala krizni štab za ključne funkcije u zemlji u koordinaciji sa novim predsednikom, a predstavnici DOS-a razgovarali su tokom noći sa čelnicima državne i javne bezbednosti. Ispred Skupštine grada jutro je dočekao veliki broj ljudi. Bilo je to prvo jutro bez diktatora na vlasti.
      
       Priznavanje poraza
      
       6. oktobra se Milošević obratio narodu preko televizije i zvanično je priznao poraz na predsedničkim izborima. 7. oktobra je Dr Vojislav Koštunica položio predsedničku zakletvu pred poslanicima Savezne Skupštine kao prvi demokratski predsednik Jugoslavije.












































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX