SVEDOK Internet



Broj 1164.

Poseta
5609977

Papir trpi sve, a istorija samo činjenice

„Podgorička skupština“ bila instrument kojim je izvršen državni prevrat u Crnoj Gori

Otvoreno pismo Nadežde Vinaver, koje Politika nije želela da objavi

Jelena Trivan

Medijska laža i paralaža


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Bura oko (rezultata) Izborne skupštine Srpske akademije nauka i umetnosti ne jenjavaju
Sumnje javne, odluke tajne
Piše: Dr Aleksandar Gordić

       Iako su izbori u SANU nedavno završeni, rezultati objavljeni, neki su od vanrednih postali redovni članovi SANU, a neki postali vanredni, ostali ostali pred vratima da čekaju drugu priliku, a neki ugledni mislioci nisu se ni kvalifikovali da se o njima akademici i?jašnjavaju – žestoke kritike u javnosti se nastavljaju...
       Ovom prilikom „SVEDOK“ obelodanjuje primedbe dr Aleksandra Gordića, docenta na Metodologiji naučnoistraživačkog rada i dipl. filologa za srpski jezik i opštu lingvistiku - na kandidaturu i izbor Aleksandra Đ. Kostića na Odeljenjju društvenih nauka (koji je dobio 51 glas), koje zavređuju i da budu javno publikovane, ali i odgovor najužeg rukovodstva SANU, ako uopšte imaju šta da odgovore?!
       Dr Aleksandar Gordić, ovog puta obraćajući se bez dlaka na jeziku, otvoreno, javno, iznosi svoje viđenje kandidatura, lobiranja i očito ne baš jasnih kriterijuma - kako se postaje – akademik.
       Istina, i pre samih izbora u SANU, SVEDOK je objavljivao seriju tekstova ljudi od imena i prezimena o navodnim zakulisnim radnjama, protežiranju „svojih kandidata“...Na mnoge od tih, tada, javno izrečenih ocena, Akademija se branila ćutnjem, ili nemuštim saopštenjima...
       Nadam se da će ovog puta SANU pružiti suvisla objašnjenja, jer se ovde radi o izboru KONKRETNOG čoveka, s imenom i prezimenom i da neće poput noja, opet, zabiti glavu u pesak, po principu „psi laju karavni prolaze!“
      
       * * * * * ** * * * * * * * * *
      
       Poštovano Predsedništvo,
       Poštovani članovi Izborne skupštine,
      
       Osim toga što je pristup svim referatima, pa i Predlogu da se dopisni član Aleksandar Kostić izabere u ŠzaĆ redovnog člana SANU, bio krajnje restriktivan, jer nije, u skladu s višedecenijskim običajima, oglašen u štampi, a nije bilo dozvoljeno ni foto-umnožavanje, taj predlog odstupa od akadem(ij)skih standarda makar u još dva bitna momenta:
       (1) potpisala su ga trojica stručnjaka za oblasti vidno udaljene od eksperimentalne psihologije i psiholingvistike – jedan muzikolog i dva pravnika (pa verovatno ne bi uspeli ni da objasne ili prepričaju glavninu specijalističkih tvrdnji koje potpisuju) – iako se među redovnim članovima Akademije nalaze trojica istaknutih lingvista, kompetentnih za težišnu problematiku kojom se kandidat bavi(o);
       (2) u Predlogu se ne stavlja naglasak na kandidatovu aktivnost za proteklih devet godina, koliko je kandidat proveo kao dopisni član Odeljenja društvenih nauka, nego se prikazuje celokupan radni vek, još otkada je u svojoj 30. godini odbranio diplomski rad na osnovnim studijama (i to bez navođenja teme diplomskog, magistarskog i doktorskog rada, koje su možda i vrlo slične).
       Međutim, ove formalne pojedinosti i ne bi bile toliko važne da su se predlagači potrudili da pročitaju makar neke od kandidatovih radova, jer im se onda, kao vrsnim znalcima klasičnih i savremenih jezika, ne bi potkralo da u Predlogu napišu koNjugacija (od con-iugatio, na srpskom koNJugacija), što je moglo nastupiti jedino kao rezultat automatske konverzije iz teksta na latinici koji im je dostavio sâm A. Đ. Kostić (privrženik tog pisma).
       Ovako su, mehanički slédeći ono što predloženi dopisni član navodi o sebi, propustili da isprave čak i očigledne greške, a pogotovo da kritički rasmotre i detaljno osvetle celokupan opus kandidata.
       Selektivnim i pristrasnim predstavljanjem kandidatovog ukupnog dela, kao i upućivanjem na isključivo kvantitativne parametre, potpisnici su, namerno ili ne, nastojali da zamagle nepobitne činjenice u vezi s njegovim skorijim radovima (u tekućem stoleću) – pre svega, okolnost da je u svim u Predlogu navedenim (a i u svim drugim «svojim») publikacijama od izbora u dopisnog člana A. Đ. Kostić samo jedan od nekoliko koautora, i to (u poslednjih 15 godina Š!Ć) nigde prvopotpisani.
       Iako ni u (nepostojećem) prilogu nisu našli za shodno da navedu potpunu bibliografiju pretendenta na status redovnog člana (na osnovu koje bi bila primetna uskost tematike koju je obdelavao), iz zapisa koji se mogu pribaviti u elektronskim bazama podataka uočljivo je da u ovom veku kandidat nije objavio ni jedan jedini samostalan rad, a u poslednjih devet nijedan u kojem bi bio glavni koautor (što upućuje na podozrenje da se formalno sapotpisivao na članke mlađih koleg(inic)a kojima je bio službeni mentor).
       Ova okolnost ima značajne reperkusije, odnosno pobuđuje sumnje, i s obzirom na indekse citiranosti koji se pominju u referatu – s jedne strane, ne utvrđuje se koji je istinski udeo samog kandidata u naučnim i stručnim spisima koji su predmet navođenja relevantnih za indekse.
       Akademik Caslav Ocić je u javnim napisima i nastupima argumentovano pokazao da se među referencama na Aleksandar Kostić, s obzirom na učestanost imena i prezimena, krijumčare i mnoge koje se uopšte ne odnose na ovog kandidata (a, sticajem okolnosti, i lično imam mlađeg kolegu-saradnika na svom fakultetu i predmetu koji mu je imeno-prezimenjak).
       Dakle, da bi čisto kvantitativni pokazatelji bili verodostojni, moralo bi se ustanoviti koliki je (makar matematički izračunjivi) udeo predloženog Aleksandra Đ. Kostića u koautorstvu svih citiranih publikacija.
       Sa druge strane, ne ukazuje se kolika je u ukupnom broju navoda proporcija onih negativnih, kritičkih, budući da kandidat Kostić u svojim (ko)autorskim radovima zastupa krajnje kontroversnu tezu o sukcesivnom (rednom), naspram analognog (paralelnog) pretraživanja leksikona/vokabulara u ljudskom mozgu, što deluje sasvim kontraintuitivno (a i suprotno brojnim nalazima drugih psiholingvističkih studija), jer se tako složen mentalni aparat kakvim kao pripadnici ljudske vrste raspolažemo prvenstveno koristi raznovrsnim heuristikama, koje čine izlišnom «rednu», nasumičnu pretragu po ukupnom fondu reči/leksema.
       I inače su mnogi autori (da ne pominjem Denikena) često navođeni upravo u svrhu pobijanja njihovih stavova, a ne radi pozivanja na uzorni autoritet. Ujedno bi trebalo razlučiti i udeo autocitatâ, zatim navoda koji potiču od njegovih sopstvenih koautora i, posebno, mlađih saradnika/-ca (ili teoretičarâ iz «njegove orbite») te ostalih srodnih kategorija.
       Kvalifikacije da je A. Đ. Kostić prvi povezivao teoriju informacija s (psiho)lingvističkim pojavama mogu izreći jedino «eksperti» koji ne poznaju razvoj i tekovine ni jedne ni druge discipline tokom 1960-ih i 1970-ih godina, kada su razvijeni i prvi modeli saznajne (a i računarske) obrade jezičkih informacija, odnosno jezičkog korpusa u celini.
       Nekritički pohvalne, čak panegiričke ocene tri potpisnika, po svemu sudeći, proistekle iz nedovoljne obaveštenosti (ili prekomerne vere u sudove kandidata o svojoj malenkosti), upadljive su i prilikom prosuđivanja drugih dostignuća (ili «dostignuća») podržanog kandidata (lični sud autora o sopstvenom doprinosu, doduše, može biti subjektivno opravdan, kada je u pitanju individualno otkrovenje ili prvi rad u nekoj grani nauke, ali to ne znači da je na delu i doprinos naučnom saznanju u celini, tj. da drugi mislioci nisu ranije dospeli do sličnih uvida).
       Isto tako, ukoliko predlagači već pominju njegovu ulogu (koja se svodi na čisto organizacionu) u izdavanju frekvencijskih rečnika, u jednoj polemici u štampi argumentovano sam pokazao kako kandidat čak ni sâm ne zna da ovaj tip leksikona ne može imati autora (za kakvog se predstavljao), nego jedino priređivača ili urednika (editora/redaktora). No, kandidat Kostić se istrajno (samo)prikazivao kao autor frekvencijskih rečnika izrađenih u Institutu za eksperimentalnu fonetiku i patologiju govora, koje je priredio/uredio njegov otac (u njihovom kasnijem štampanju je, doduše, odigrao izvesnu organizacionu i administrativnu ulogu).
       Uopšte uzev, iziskivalo bi premnogo prostora da se ovde izvede pomna analiza kandidatovih publikacija, ali i njegovog idiosinkratičnog vrednovanja vlastitih doprinosa.
       Kad je reč o nastavi i radu na Filozofskom fakultetu, potpisnici Predloga navode pretežno one vanstručne prirode, koje su i obeležile Kostićev boravak u ovoj ustanovi. Nije sporno da je kandidat tokom niza godina bio glavni inicijator i organizator aktivnosti u Laboratoriji za eksperimentalnu psihologiju, ali referenti ujedno prećutkuju da je iz nje (akademski i personalno nedostojno) istisnuo njenog osnivača, profesora Predraga Ognjenovića, kojeg je na nečastan način premestio u minijaturni kabinet u potkrovlju Kapetan-Mišinog zdanja.
       U referatu mu se pripisuje čak i pokretanje godišnjeg skupa «Empirijska istraživanja u psihologiji», mada je bio tek jedan od članova redakcionog odbora i učesnika, a nipošto prvi.
       Takođe, tačno je da je, posle zavođenja «bolonjskog» sistema studija,
       A. Đ. K. osnovao predmet pod nazivom Kognitivna psihologija (sic!, kao da bi se na fakultetu mogla proučavati neka nekognitivna, npr. narodska, lajfkoučerska ili pseudonaučna psihologija), ali je to tek delimično osavremenjena Psihologija saznanja (što je daleko prikladniji naziv), koju je odvajkada predavao njegov profesor Ognjenović.
       Kostić je i inače sklon da u javnim nastupima preuveličava svoje zasluge za eksperimentalnu psihologiju, potpuno «zaboravljajući» velikane kao što su Paja Radosavljević i Živorad–Žiža Vasić, a u pogledu frekvencijskih rečnika ponajviše Smiljku Vasić, njegovu suprugu i prvog sastavljača (brojnih) frekvencijskih rečnika u našoj sredini.
       Uostalom, već u predgovoru svoje jedine knjige, udžbenika za matični predmet (a koji, uzgred, vrvi od jezičkih i slovnih grešaka, i pored lektorke koja je ispravljala rukopis), A. Đ. Kostić izričito napominje da je to učilo sastavljeno gotovo isključivo na osnovu angloameričke literature, pošto se «ŠpĆregledom standardnih udžbenika kognitivne prihologije Šsic!Ć s engleskog govornog područja lako ŠseĆ može uočiti da ... među njima ne postoje značajnije razlike». Zato u tom udžbeniku bezmalo nema ni reči, na primer, o Pijažeu, Vigotskom, Luriji i drugim ključnim evropskim teoretičarima psiholingvistike, iako su njihova glavna dela prevedena s izvornih jezika, koje kandidat uopšte ni ne poznaje (a, inače, od inostranih jezika i zna jedino engleski, što je očigledno iz referenci u radovima, dok pretenduje na konstatacije o langue, tj. svim ljudskim jezicima). Ta monografija, lišena svakog autorskog i ličnog komentara i pečata, zadržava se na nabrajanju i opisivanju eksperimenata koje su u domenu psihologije saznanja izvodili anglosaksonski teoretičari, čak ignorišući i mnoge pionirske s ovog područja (poput Džudit Grin). Suvišno je napominjati da se u njoj ne izlažu nikakva originalna mišljenja ili stavovi samog potpisnika, koji je uglavnom mehanički reprodukovao ili prevodio materiju koju poznaje tek sekundarno, iz druge ili treće ruke, pretežno bez napora da na srpskom jezičkom materijalu ponovi te opite ili da pruži neko samostalno tumačenje u svetlu novijih teorija. To učilo može fascinirati jedino svojim obimom, većim nego svi ostali njegovi spisi zajedno.
       Kada promotori već potcrtavaju da je na Filozofskom fakultetu dr Kostić obavljao brojne funkcije, trebalo bi da znaju kako je u svojstvu dekana pokrenuo niz progona mlađih koleginica i kolega (na čelu s uglednim srpskim arheologom Đorđem Jankovićem, kojeg je pred penziju otpustio); iz tih progona izrodili su se dugogodišnji konflikti, koji još i danas opterećuju dotičnu instituciju i po kojima je, na nesreću, ona postala prepoznatljiva u stručnoj i široj javnosti (a neformalno bi se smelo zapaziti da se nalazi u istinskom rasulu, za koje Kostić snosi neotklonjivu odgovornost).
       Pri tome se služio, najblaže rečeno, bezočnim podlostima i prevarama, o čemu svedoči obimna, dugogodišnja dokumentacija u arhivi Filozofskog fakulteta (koja je, nadati se, dostupnija javnosti od ovog sadašnjeg predloga).
       U pogledu izdavačke delatnosti Fakulteta zasigurno nije bio nikakav inicijator, pošto je svih desetak instituta pod okriljem Fakulteta imalo svoje višedecenijske edicije i ugledne časopise – on ih je jedino, shodno svojim ingerencijama, centralizovao, tj. «stavio pod jednu kapu», ne bi li, u skladu s «faraonskim» ovlašćenjima dekana, zaposlio nekoliko svojih protežea/-jki da se tobože staraju o publikacijama (premda su do tada to, vrlo uspešno, radili sekretari fakultetskih instituta) i angažovao štamparije prema ličnim afinitetima.
       I inače je vrlo indikativno da je za tri godine njegovog mandata promenjen bezmalo celokupan sastav zaposlenih u dekanatu, a prvenstveno u računovodstvu, gde su se odvijale mnoge netransparentne radnje (npr. metalna slova na fasadi Fakulteta plaćena su blizu 20.000 evra, o čemu se vodila diskusija i na sednicama Naučno-nastavnog veća), a ostale su i mnoge finansijske dubioze.
       Zbog brojnih zloupotreba službenih ovlašćenja tokom trogodišnjeg mandata protiv njega je podneto nekoliko krivičnih prijava, koje (iz zagonetnih razloga) ni do danas nisu procesuirane.
       Najzad, kad je u pitanju hvaljeno i preuzvišavano delovanje Kostića u SANU od 2009. godine, mora se primetiti da je, pored nabrojanog niza funkcija i zadataka, od kojih makar za polovinu nije ni minimalno kompetentan (npr. za organizovanje skupova o Simi Markoviću, «Mladoj Bosni», pa čak i ekonomiji, ili pak članstvo u odborima za proučavanje Kosova i Metohije Šo čemu pozitivno ne zna baš ništa, u skladu sa svojim ideološkim i usko specijalizovanim disciplinarnim opredeljenjemĆ, te još i za represiju Ščije upražnjavanje mu je vrlo dobro uspevaloĆ).
       Tek potpuno groteskno deluje navođenje njegovog članstva u savetima Geografskog instituta «Jovan Cvijić» i drugih jedinica SANU, o čijim delokruzima nema ni najudaljeniju predstavu.
       Glorifikovanje Kostićeve uloge u digitalizaciji srpske kulturne baštine još jedna je nesmotrenost neupućenih promotora, kojima verovatno nije poznato da takav poduhvat, samo u okviru SANU, već desetak godina izvodi Matematički institut (prvenstveno samopregorni profesor Žarko Mijailović), a izvan Akademije i NBS, Univerzitetska i mnoge druge naše biblioteke.
       Svima iole obaveštenima o ovoj problematici jasno je da je to, na operativnom nivou, čisto reprografski rad (koji se vrši prema striktnim uputstvima), dok celovitu koncepciju/strukturu digitalne obrade sveukupnog nasleđa ne može osmisliti ni usko usmereni A. Đ. K., ali ni bilo koji pojedinačni stručnjak iz određene specijalnosti (a pogotovo ne eksperimentalne psihologije, koja s nacionalnim i istorijskim naukama nema nikakve bliže veze).
       Njegovi učestali napadni nastupi u mas-medijima tim povodom mogu se objasniti jedino vanakademskim pobudama (možda npr. predviđenim budžetskim sredstvima za te namene).
       Prilikom odlučivanja o unapređenju ne treba smetnuti s uma ni javnu činjenicu da je A. Kostić, kao dopisni član, nedavno potpisao preko 20 (negativnih) mišljenja o kandidatima iz vrlo raznolikih područja društveno-humanističkih nauka (ako bi se smelo zapaziti, uglavnom boljima od njega, ili makar s voluminoznijim i raznovrsnijim opusom), iz kojih nema ni osnovna znanja. Ako je tačna informacija obznanjena (i neopovrgnuta) u javnim glasilima da paketi s materijalima koje su dostavili pretendenti nisu ni otvoreni, a kamoli pregledani, tada je nesumnjivo da je (kao i u nebrojenim slučajevima prilikom obavljanja dekanske funkcije) predloženi Kostić ponovo počinio zloupotrebu službene dužnosti, koja se u ovom slučaju (bez obzira na stručnost) sastojala u tome da se, u najmanju ruku, savesno upozna sa radovima autora, svojih bližih i daljih kolega, o kojima izriče sud.
       Manir da se o članovima akademske zajednice iskazuju kategoričke ocene bez podrobnog uvida u njihov rad i ranije je «krasio» kandidata, a naročito kada je s pozicija dekanskih nadležnosti nastupao na svom matičnom fakultetu.
       Ovde valja podsetiti i da je A. Đ. Kostić u prethodna dva izborna ciklusa predlagao za dopisne članove osobe koje ne ispunjavaju ni elementarne uslove: arhitektkinju Ljiljanu Blagojević (iako njena specijalnost nikako ne spada u područje društveno-humanističkih nauka) i estetičara Leona Kojena (po sopstvenoj izjavi, višedecenijskog prijatelja), usled čega ni 2012. ni 2015. na Odeljenju društvenih nauka nije izabran nijedan novi član (verovatno su na osnovu takvih kandidatura članovi Izborne skupštine, razumljivo i induktivno razborito, posumnjali i u sve ostale predloge).
       Indikativno je da su taj, neutemeljeni i neuspeli, predlog za dr Kojena podržali prvi i treći potpisnik sadašnjeg Predloga. Opet, u široj javnosti je poznato i kakvim kontaktima zadržava i poboljšava svoj sadašnji nezasluženi status, stečen dobrim delom i pozivanjem na «prezime», tj. na aktivnosti i značaj svog oca, književnika, esejista i nekadašnjeg direktora Instituta za eksperimentalnu fonetiku i patologiju govora.
       Na kraju, referat za A. Đ. Kostića, srazmerno i samom opusu kandidata – i, po prilici, zbog izrazite selektivnosti u prezentovanju radova – prilično je kratak (kraći od izveštaja za izbor docenta na univerzitetu), ali zato sadrži više materijalnih grešaka (npr. upravnik poslova SANU ne preziva se BugarĆić; pominje se i Nijmegen, premda svako ko je proveo i nekoliko sati u Holandiji zna da se grad zove Najmegen, a, uzgred, reč je tek o spoljašnjoj filijali Instituta Maks Plank).
       Upravo Predlog za izbor... na najevidentniji način dokazuje da kandidat nije zavredeo unapređenje, jer u obrazloženju nije naveden baš nijedan kapitalan, pa ni značajniji doprinos (naročito ne u poslednjoj deceniji) kojima bi se taj predlog osnažio.
       Dr Kostić je još i za dopisnog člana izabran na osnovu (i do sada) jedne jedine objavljene monografije, udžbenika za predmet koji je decenijama predavao na Filozofskom fakultetu, a čija ranije opisana (i mnoga druga) obeležja ne pružaju mnogo mogućnosti za akademske pohvale.
       Sve u svemu, na osnovu rezultatâ u poslednjih dvadesetak godina (a pogotovo od izbora za dopisnog člana SANU) kandidat ne bi ispunjavao ni uslove za reizbor (kada bi on bio predviđen Statutom), a tek nikako za viši status. Ako su od navodnih pedesetak radova i stotinak saopštenja predlagači pomenuli tek nekoliko (u kojima je treći koautor), jasno je da obim i originalnost (a posebno udeo A. Đ. Kostića u njima) ostalih vrlo brižljivo kriju od akademske publike i šire javnosti.

Ispred vrata Akademije
       * Van Akademije nauka i umetnosti ostali su: Marjan Niketić, Aleksa Obradović, Pavle Pavlović, Slaviša Trajković, Dragoslav Šumarac, Mihajlo Pantić, Slobodan Antonić, Milena Dragićević , Mirjana Rašević, Đorže Bubalo, Borislav Stojkov i Mileta Prodanović.
       * Sledeći izborni ciklus za redovni status moraće da sačekaju Slobodan Grubačić i Velimir Radmilović.












































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX