SVEDOK Internet



Broj 1172.

Poseta
5663390

Dokle će SANU nastaviti da srlja u mračni bezdan?!

Kosta Čavoški: Nije teško zaključiti da Časlav Ocić više nije kadar da razlikuje dobro i zlo i moralno
Časlav Ocić: Ljudi na koje akademik Čavoški odapinje svoje fatve, odavno su prema toj („crnomagijskoj“) aktivnosti bacanja čini, postali – ravnodušni

Za sedam godina plata realno skočila za 1,38 evra

NAPREDNJACKI DISIDENT RADOŠ LJUŠIĆ

Jasenovac je bio imperija zla u kojoj su dželati uživali u ubijanju žrtava


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

AKTUELNO: Potezi Prištine u uvođenju taksi od 100 odsto na robu iz Srbije i Bosne i Hercegovine u mnogo čemu podseća na Carinski rat Austrougarske monarhije protiv Srbije (od 12. januara 1906. do 9. januara 1911)
Austro-Ugarske monarhije danas - nema!
Piše: Vladan Dinić

       Istoriju bi trebalo izučavati!
       Stalno.
       Ona se uvek – ciklično ponavlja!
       Nerazumni, da ne kažem bezumni „carinski 100 odsto rat“ nepriznate tzv. države Kosovo protiv Srbije i Bosne i Hercegovine, kršenje sporazuma CEFTA i brojnih međunarodnih ugovora (uz prećutnu podršku SAD i nekih evropskih država koje su priznale „državu Kosovo“) preti, još jednom, da ovaj deo brdovitog Balkana pretvori u krvavu balkansku kasapnicu!
       Ipak, rekosmo, sve ovo je već viđeno?!
       Istina, pre 106 godina u carinskom ratu tada ogromne sile Austrougarske monarhije protiv nejake Srbije. O tom ratu su napisane brojne knjige, mnogi tekstovi, ali istoriju bi trebalo pamtiti, a ne zaboravljati, jer istorija se, ma kako to čudno izgledalo ciklično ponavlja.
       U ovom današnjem slučaju, to bi trebalo reći, Srbija za razliku od nekih pređašnjih slučajeva, igra mudro, evropski...trudeći se da urazumi nerazumne kosovske jurišnike da ne zadevaju kavgu bez potrebe, ali..
       Svako normalan smatra da je Srbija u pravu, a „NATO država“ u krivu, ali pomaka na bolje nema?!
       Jasno je, da Hašim Tači, Ramuš Haradinaj, Kadri Veselji i ostala kosovska bratija imaju vetar u leđa: jer da nemaju, ne bi mogli u nedogled da izbegavaju da sprovedu davno potpisani Briselski sporazum, formiranje Zajednice srpskih opština, ne bi smeli da jednostrano započnu svojevrsni carinski rat protiv Srbije i Bosne i Hercegovine, da u nedoba insistiraju na formiranju Kosovske vojske (uprkos izričite zabrane iz Rezolucije 1244 UN)...
       Istovremeno, posle neuspele misije Evropskog komesara Johanesa Hana Prištini i začuđuće nemušte reakcije EU, ispostavilo se da konce na Balkanu ne vuku ni kosovski albanci, ni Tirana, ni Evropska unija, već neki mnogo ozbiljniji igrač?!
       Pogađati ko je taj igrač nema nikakve potrebe: to su Sjedinjene američke države uz podršku svojih evropskih piona!
       Zašto Srbija smeta Americi, s kojom je na pravoj strani ratovala i u Prvom i u Drugom svetskom ratu?
       Kakvi su to američki interesi na Kosovu i Metohiji da američka duboka država, ne preza, ako ne daj Bože bude trebalo, još jednom pokrene krvavu ratnu mašineriju u ovom delu Evrope?
       Niko, ko je pri zdravoj pameti, ne sumnja da bi SAD, Engleska, Nemačka mogle jednim potezom da urazumeju nerazumne, ali...Izjave nekih njihovih zvaničnika, osuđujuće po kosovske albance, više su šala i komika, nego neka ozbiljna pretnja.
       Osude šiptara u saopštenja su javna, ali je podrška tajna!
       Srbija, i naš predsednik Aleksandar Vučić i Ana Brnabić, ovog puta, za razliku od mnogo puta pre toga, igraju mudro: ne zaleću se, ne prete, trude se da svetu predstave o čemu se ovde radi... Istina, imaju tradicionalnu podršku Rusije, Kine...ali, stvar itekako može da se otrgne kontroli.
       Jer, jasno je, ili se bar nadam, da Srbija, ovog puta neće mirno posmatrati novi pogrom svog naroda, i da neće dozvolit „oganj“ ili „oluju“.
       Ma koliko to koštalo!
       Jer, čim je premijer Ana Brnabić ovlaš pomenula srpsku vojsku, odmah, kao po komandi počeli su orkestrirani napadi na Srbiju kako, eto, opet zvecka oružjem?!
       Pa, neće biti.
       Ma koliko su se svetski gospodari rata (i domaće EU-fanatici) trudili da dokažu da je NATO agresija na Srbiju, i 78 dana besomučnog i nasumičnog bombardovanja jedne nezavisne zemlje u srcu Evrope - bila uperena protiv režima Slobodana Miloševića, ispostavilo se da je Milošević napadan zbog Srbije!
       U kapitalnoj knjizi Vladimira Ćorovića, možda našeg najvećeg istoričara „ODNOSI između Srbije i Austro-Ugarske u XX veku“ ( u izdanju Biblioteke grada Beograda, 1992.) na 27 stranica, argumentovano i dokumentovano govori o „carinskom ratu“ Austrougarske monarhije protiv Srbije (od 12. januara 1906. do 9. januara 1911), u mnogo čemu podseća na poteze Prištine u uvođenju taksi od 100 odsto na robu iz Srbije i Bosne i Hercegovine.
       Pre sto šest godina Srbija je izašla kao pobednik!
       Austro-Ugarske monarhije danas – nema!
      
       * * * * * * * * * *
      
       Neprijateljski stav Austrougarske monarhije protiv svakog intimnijeg zbližavanja balkanskih naroda, a posebno Srbije i Bugarske, mogao se, na osnovu ovog što smo već videli, očekivati uvek, i to iz prostih razloga:
       1) što se ona bojala da se balkanski sporazum ili savez ne obrne vremenom protiv nje same, naročito savez balkanskih slovenskih država; i
       2) što bi sporazum balkanskih naroda načelno isključivao posredovanje stranih država na području Balkana i njihovo korišćenje balkanskim metežima i balkanskom surevnjivošću. Još u maju 1904, kada je iza političkog sporazuma počeo življi dodir između Srba i Bugara i kad je došlo do sastanka kralja Petra i kneza Ferdinanda u Nišu (14. maja), nalazio je austrijski poslanik u Beogradu, baron Dumba, da se izvesna pitanja srpsko-bugarskog sporazuma ne bi mogla postići bez sukoba s njegovom Monarhijom. Kao takvo pitanje on je, prema izveštaju od 13. maja, označavao carinski savez, ne navodeći bliže razloge zašto bi on morao dovesti baš do sukoba. Kazao je to svakako stoga što je poznavao načelno raspoloženje svojih šefova u Beču, a da se u tom pogledu nije varao pokazali su skori događaji.
       Neprijateljski stav Austro-Ugarske ispoljio se odmah, bez imalo ustručavanja, čim se u Beču doznalo da doista postoji jedan srpsko-bugarski carinski savez, koji je bio sklopljen 22. juna 1905. i koji je trebao stupiti na snagu 1. marta 1906. god.
       U Beču behu od novembra 1905. god. počeli pregovori o novom trgovačkom ugovoru između Srbije i Austro-Ugarske. Za vreme tih pregovora bugarska vlada je, iz dosta sumnjivih motiva, objavila u Sobranju da postoji carinski savez između Srbije i nje, iako je on bio tajan i od srpske strane prihvaćen samo s ograničenjem: da savez stupi na snagu tek pošto se utvrdi da li neće, zbog novih ugovora s drugim državama, biti u njemu potrebne izvesne izmene.
       Na samu vest o postojanju tog saveza austrougarski delegati su 28 (15). decembra obustavili odmah sve pregovore sa srpskim delegatima i po naredbi njihove vlade zatražili da im se saopšti ceo tekst ugovora. Srpski poslanik u Beču, dr M. Vujić, predao je na to 3. januara (21. decembra) tekst srpsko-bugarskog ugovora u Ministarstvu spoljnih poslova sa službenom izjavom „da se ovaj ugovor neće do rešenja pitanja o našem trgovinskom ugovoru sa Austro-Ugarskom Narodnoj Skupštini podnositi, kao i da će se čak prema potrebi i eventualnome našem novom ugovornom stanju sa Austro-Ugarskom moći i prilagoditi“.
       Ali to u Beču nije zadovoljilo.
       Već 5. januara (23. decembra) izjavio je sam ministar Goluhovski M. Vujiću i ostalim srpskim delegatima, dru M. Milovanoviću i dru M. Popoviću, da Austro-Ugarska srpsko-bugarski carinski savez „neće moći priznati, niti pored njega moći produžiti dalje trgovinske pregovore sa Srbijom“.
       Tom prilikom Goluhovski je, tobože prijateljski, govorio srpskim delegatima „da nalazi da su nas u celoj ovoj stvari Bugari za svoj račun eksploatisali, pokušavajući da, kao vasalna država, ugovor o savezu sa povlasticama protivnim berlinskom ugovoru grade i svoje proizvode kroz Srbiju i Austro-Ugarsku bace, što im, međutim, ova na ovaj način nikad dozvoliti neće i ne može“.
       Srpski delegati su ponovo izjavili ministru „da je ugovor baš s toga s naše strane uslovno i potpisan, što se htelo videti kakva će izgledati naša nova ugovorna situacija s austrougarske strane, pa da se prema tome odmah i naš položaj prema uslovno potpisanom ugovoru sa Bugarskom odredi“.
       Grof Goluhovski na tu dovoljno jasnu i lojalnu izjavu nije dao odgovora, nego je, s providnom namerom, postavio otvoreno pitanje „da li je Srbija voljna, da, radi produženja pregovora sa Austro-Ugarskom, naš ugovor sa Bugarskom već unapred napusti“. Srpski delegati su, prirodno, odmah odgovorili „da to ne bi bilo ničim opravdano, da jedan (kakav-takav i po nas ma i od mnogo manjeg interesa) ugovor bacamo radi ugovora za koji još nismo sigurni, da li ćemo ga uopšte dobiti. Od Kraljevske Vlade dosta je, što je, u smislu ograde, pri potpisivanju ugovora sa Bugarskom stavljene, zadržala sebi odrešene ruke, da prema ukazanoj potrebi pri potonjim pregovorima sa Austro-Ugarskom, može ovaj ugovor ili modifikovati ili najzad i sasvim ga napustiti.“
       Goluhovski je ovom prilikom naročito zamerio što je taj savez držan u tajnosti, pa je odmah potom, dosta nelogično, ustvrdio kako je Srbija tim tajnim ugovorom htela da vrši presiju na Austro-Ugarsku. Međutim, Srbija je držala ugovor u tajnosti dok ne svrši pregovore s Dunavskom monarhijom samo stoga da ne bi morala u objavljeni ugovor naknadno unositi ispravke i dopune, koje bi došle kao rezultat odluka novog srpsko-austrijskog trgovinskog ugovora.
       „Ovaj je carinski savez“, pisala je Ieie Rše Rgezze 3. januara 1906, „izazivanje Austro-Ugarske ili je u najmanju ruku smišljen kao to, jer trgovina Srbije gravitira prema Austro-Ugarskoj... Carinski savez je privredna farsa, o čijoj se beznačajnosti neće nigde dati obmanuti. Ali je njegovo sklapanje jedan simptom beskrajnih agitacija i ambicija u balkanskim državama, stalnog kovanja planova i spletaka, koje neće moći dugo ćutke puštati ne samo Austro-Ugarska nego ni Rusija.“
       Broj od 4. januara donosio je pretnju da će Dunavska monarhija „s najvećom energijom“ izvesti udarac (den Gegenstoss) protiv „tobožnjeg carinskog saveza između Srbije i Bugarske“, ne prekidom diplomatskih odnosa „nego na sasvim drugom području gde to deluje“.
       Pretilo se privrednim pritiskom: „Ko poznaje srpske izvozne liste ne može biti u sumnji o tome, kakve će posledice imati takozvani carinski savez.“ Uvodni članak u broju od 5. januara počinjao je ovako:
       „Kralj Srbije Petar zaboravio je Slivnicu. Ne bi se inače moglo shvatiti, kako se u tesnom prijateljstvu veže s bugarskim starim dušmaninom i da pod njegovim skiptrom sklapa carinski savez Srbija s Bugarskom kao nekad Bavarska s Pruskom.“
       Zatim se nastavljalo, u istom tonu pretnje i srdžbe:
       „Obrenovići su videli, da je Srbija upućena na dobru volju Austrije, ako neće da među njom i Rusijom, čiji je uticaj tištao teškim pritiskom, bude samljevena kao zrno između dva žrvnja, a blizina Austrije, čiji su monitori na Dunavu bili na dogledu Beograda, opominjala ih je uvek na to, da Srbiji treba susetsko prijateljstvo Austrije.“
       „Ovde je veliko, možda čak sudbonosno političko pitanje na redu, radi se možda o pokretanju celog balkanskog problema, a bila bi više nego stidna evropska anomalija kad bi jedna lakoumna balkanska intriga mogla da ugrozi mir i spokojstvo cele Evrope sa svojom tlapnjom o carinskoj uniji, besmislenoj samoj po sebi, koja nije potekla ni iz kakve vidne privredne nužde... Ovaj srpsko-bugarski carinski savez, kao i sva igra koja se s njim vodi, ne može postati stvarnost, a da ne izazove represije Austro-Ugarske, koje bi za Srbiju mogle biti od najtežih posledica.“
       Taj podignuti neprijateljski ton jednog od glavnih listova Beča i Dunavske monarhije, koji inače zna da piše s mnogo obzira i čije veze sa Balplacom nisu nikad bile posebna tajna, izražavao je dosta jasno neopravdanu nervozu koja je odjednom zavladala u Beču i koja je činila da se, manje-više u svima krugovima, u prvi mah izgubila potrebna mera.
       Je li srpsko-bugarski carinski savez bio odista tako opasan da je ugrožavao spokojstvo i mir cele Evrope? Cele Evrope! Šta je on to sadržavao što bi Evropu bacilo u plamen? Apsolutno ništa drugo nego prostu činjenicu da je između Srbije i Bugarske moglo doći do sporazuma ne samo bez učešća Beča, nego čak protiv njegovih težnja, koje su, kako smo videli u toku reformne akcije, odavno išle za tim da između te dve slovenske zemlje na Balkanu bacaju, kao uostalom i u gornjim člancima, što jače seme razdora.
       Srpsko-bugarski carinski savez bio je mogući preteča pravog političkog saveza i novog grupisanja sila na Balkanu, koje bi vodilo isključivanju stranog, odnosno baš austrougarskog mešanja na tom području. A to je Beč osećao kao upereno protiv sebe i stoga je počeo ovu ovako ljutu borbu protiv carinske unije. Nisu bili u pitanju mir i spokojstvo Evrope, nego sumnjive težnje Austrije na Balkanu i njena volja da sve odnose na tom području podvrgava svojim interesima. „Ma šta da bude najzad od tih pregovora“, pisao je Tajmsov dopisnik iz Beča, „ovde se potpuno razume, da zaključenje samog ugovora ima veliki politički značaj, i da taj značaj ne pokazuje jačanje austro-ugarskog upliva na Balkanu.“
       Mnogi poslanici velikih sila u Beču, nemački, ruski, francuski i talijanski, čudili su se ovom prilikom pokazanoj „razdražljivosti Balplaca, koja je, razume se, ne samo ekonomske već i političke prirode“. Turska, koja bi se s mnogo više prava, s obzirom na njen suverenski odnos prema Bugarskoj, mogla potužiti na zaključenje ovog saveza bez sporazuma s njom, držala se ipak mnogo hladnije i mnogo mudrije, i postigla je bez pogovora izvesne izmene tačaka koje je nalazila kao nezgodne po sebe. Ali bečka vlada nije popuštala u svom stavu. Na francuskog poslanika ostavljao je grof Goluhovski utisak, posle diskusije o tom pitanju, da „još uvek stoji na gledištu, da će se ovaj srpsko-bugarski ugovor morati već unapred da žrtvuje, ako se između nas i Austro-Ugarske želi produženje trgovinskih pregovora“.
       Prekidajući i sa Bugarskom dalje pregovore o trgovačkom ugovoru, Goluhovski je 11. januara 1906. izjavio bugarskom poslaniku Sarafovu da će kao uslov za dalje ugovaranje sa Srbijom tražiti od nje „gotovost za napuštanje (srpsko-bugarskog) ugovora“. Sarafov mu je tom prilikom izjavio „da Bugarska sa svoje strane ugovor ne napušta“.
       12. januara (30. decembra) saopštio je usmeno austrijski predstavnik u Beogradu ministru inostranih dela „da zahteva od Srbije pismenu izjavu, u kojoj će se Srbija obvezati da taj ugovor neće iznositi pred Skupštinu, i da će od njega odustati, pa posle toga odmah će se nastaviti započeti pregovori“.
       Srpska vlada na takvo traženje nije mogla pristati, sve da mu i nije zapažala jasnu političku tendenciju. Ona nije mogla ozlojeđivati Bugarsku otkazom bez ikakva stvarnog navoda koji bi govorio u čem su i kako i u koliko u suprotnosti odredbe srpsko-bugarskog ugovora sa interesima srpsko-austrijskih trgovačkih odnosa. Austrougarsko držanje preko, a politički vrlo providno, izazivalo je samo nepoverenje. Ako Srbija otkaže carinski savez Bugarskoj bez razloga, doći će između njih do uzajamnih rekriminacija i prirodne ohladnelosti.
       Austro-Ugarska sama, tražeći tu krupnu žrtvu, nije davala nikakvih garantija da će se trgovačkim ugovorom s njom dobiti nešto bolje. Ona se prosto stavila u položaj jačeg koji zahteva i preti.
       Stoga je odgovor srpske vlade od 13. januara (31. decembra) glasio da ona traženu pismenu izjavu ne može dati, ali je i opet ponovila - „da sve ono, što bi smetalo u srpsko-bugarskom ugovoru zaključenju trgovinskog ugovora između Srbije i Austro-Ugarske/što bi se našlo da će štetiti njihove interese, da će ona to izmeniti, i izjavila je žaljenje ako, i pored tih izjava i naših delegata i vlade, obustavljeni trgovinski pregovori ne budu uskoro nastavljeni“.
       Austro-Ugarska je našla, i pored tog tako predusretljivog odgovora, i to saopštila srpskoj vladi 18. januara, da počete trgovačke pregovore ne može dalje nastaviti „dok se pismeno ne izjavi, da vlada srpsko-bugarski trgovinski ugovor neće iznositi pred Skupštinu dok traju pregovori između Srbije i Austro-Ugarske; i da će se, ako se ugovor sa Austro-Ugarskom postigne, učiniti sve one izmene koje se od Austro-Ugarske budu zahtevale“.
       Ni na taj veoma neobični zahtev, uz koji je išla i pretnja sa „posledicama“ ako ne bude primljen, nije se mogao dati pozitivan odgovor. Kako se uopšte moglo i misliti na to da se unapred dade pristanak na usvajanje nekih izmena za koje se nije znalo kako mogu glasiti?
       Zahtev je bio suviše zapovednički i nije vodio nimalo računa ni o pravu ni o osetljivosti Srbije. Srbija je ipak, i posle toga, pristajala na pregovore, popuštajući dokle god se moglo, i dala je izjavu da pristaje „da ne iznosi trgovinski ugovor između Srbije i Bugarske Skupštini na rešenje dok traju pregovori sa Austro-Ugarskom, i da će pristati da u njemu učini sve izmene, koje bude zahtevala priroda ugovora zaključenoga između Srbije i Austro -Ugarske“.
       Predlagala je, kao jedan od izlaza iz ove situacije, da se upored sa trgovačkim pregovorima vode i pregovori o reviziji srpsko-bugarskog saveznog ugovora, da bi se utvrdilo šta od njegovih odredaba može da bude na štetu interesa Austrije.
       Beč je, u osnovi, tražio napuštanje saveza ili njegovo diskreditovanje, i kad to nije dobio, on je 22 (9). januara 1906. objavio definitivni prekid pregovora, a 23 (10). januara, da učini što jači pritisak na Srbiju, zabranio je izvoz i provoz srpske stoke, mesa i pernate živine, našavši da se u jednom transportu pojavila svinjska kuga.
       Zabrana provoza mesa preko austrougarskog područja bila je u protivnosti sa trgovačkim ugovorom između Srbije i Austro-Ugarske, koji je u to vreme još bio na snazi, ali se moćna Monarhija nije obazirala na to kada je htela da naturi svoju volju.
       G. Dušan Lončarević, tada dopisnik Političke korespondencije, priča kako mu je 22. januara govorio savetnik austrijskog poslanstva u Beogradu, Fon JTevental, da se njegova vlada od te mere nadala vrlo jakom utisku.
       „Dosad nikad nije zatvaranje granice promašilo svoje dejstvo na srpsku vladu..Seljak je internacionalan; on ima samo jednu težnju, da svoje proizvode dobro proda. Kad srpski seljak oseti da svoju stoku ne može uopšte da proda, onda će Srbija manje nego za mesec dana pasti na kolena!“
       To su mišljenje iznosili austrougarski diplomatski predstavnici u Beogradu i u njihovim izveštajima Ministarstvu, pojačavajući ga u toj prema Srbiji neprijateljskoj odluci.
       Držanje Austrougarske monarhije moralo je, prirodno, da izazove vrlo težak utisak u Srbiji.
       „Meni se čini da je Austro-Ugarska smetnula s uma da je Kraljevina Srbija nezavisna država“, govorio je povodom diskusije u Narodnoj skupštini o tom pitanju Nikola Pašić, tada predstavnik opozicije, „i da joj se jedan takav zahtev ne bi mogao postaviti ako bi se hteli štediti njeni osećaji. Može biti da je Austro-Ugarska Vlada tim zahtevom htela da pokaže Evropi kako je Srbija u tesnoj trgovinskoj vezi s njom i u takvoj ekonomskoj zavisnosti od nje, da je primorana da svaki zahtev ispuni, koji joj se bude postavio. Ali se u tome prevarila. Srpska Vlada izvršila je svoju dužnost koju ima prema zemlji, kad je taj zahtev odbila.“
       Drugi vođa opozicije, koji je stajao na čelu nekad austrofilske Napredne stranke, Stojan Novaković, izjavljivao je „da austrijska politika nije učinila dobro što ovim tesnogrudim i nabusitim sredstvima traži da kod nas zaštiti svoje interese. Sa nešto trpljivosti i dobroga raspoloženja, ti bi se interesi mogli mnogo bolje zaštititi“.
       Treći vođa opozicije, dr Vojislav Veljković, naglasio je, s razlogom, da je austrijski zahtev upućen Srbiji „pojava u diplomatskim odnosima u najmanju ruku čudnovata, a ja bih je slobodno smeo kvalifikovati i bezobzirnom. Po međunarodnom pravu, sve države, ma koliki bio njihov obim, ma koliki bio broj njihovog stanovništva, potpuno su među sobom ravne i ravnopravne. Prema tome, onakav ton diktiranja u međunarodnim odnosima potpuno je isključen. Jedna država, koja hoće svoje dostojanstvo da očuva, takav ton razgovora ne sme primiti, i naša je vlada dobro uradila, što je na takvu notu odgovorila odbijajući.“
       Zabrana izvoza i provoza stoke došla je nesumnjivo kao politička presija; „zaraza“ na stoci „pojavila se odjedanput, kao nekim čudom, tek onog trenutka, kada su pregovori za trgovinski ugovor prekinuti. To očigledno pokazuje da te dve pojave stoje u svezi i da zabrana nije zasnovana na nekom pravu, koje Austro-Ugarskoj daje trgovinski ugovor i veterinarna konvencija, nego prosto na pravu jačega prema slabijem.“
       Narodna skupština je, posle iscrpne diskusije, jednoglasno donela rešenje „da je Kraljevska Vlada pravilno postupila što nije primila zahtev austro-ugarske vlade, položen u toku pregovora o trgovinskom ugovoru, i odobrava joj taj postupak“.
       Srpska vlada, nalazeći potpun odziv u svima političkim strankama, primila je nametnutu borbu. Ona je sa svoje strane zabranila uvoz i provoz šećera i špiritusa austrougarske provenijencije. Kad srpsku stoku može da spopane nagla politička kuga, može i austrijski šećer da se, isto tako naglo, zarazi nekim opasnim klicama.
       Tako je 25 (12). januara 1906. počeo prvi čin carinskog rata između Dunavske monarhije i male, dotle od nje ekonomski veoma zavisne, Srpske kraljevine. S tim u vezi pojavio se već 18. januara 1906, u 3. br. Dancerove Armee-Zeitung članak o „Vojnoj situaciji na granici Srbije“ za slučaj kad bi se „naša Monarhija nalazila u ratu sa Srbijom“.
       Držanje grofa Goluhovskog u ovom pitanju, preko i s nimalo ustručavanja da se pokaže zla volja, iznenadilo je sve diplomatske krugove.
       Već 17. januara govorio je ruski poslanik u Beogradu svom austrijskom kolegi da su zahtevi njegove države „nešto preoštri“ i da bi ona trebala pokazati malo predusretljivosti. To isto je ponovio 26. januara i talijanski poslanik, markiz Gvičoli.
       Srpski poslanik iz Beča, 30 (17). januara javljao je da Srbiji „naročito ne kriju svoje simpatije predstavnici Francuske, Italije i Engleske (ruski i nemački već su uzdržljiviji) i to ne samo pasivno, već i aktivno, čineći svoje primedbe i samom grofu Goluhovskom“. Srpski poslanik iz Berlina saopštavao je 28 (15). januara da je i Nemačka „našla za uputno da obrati pažnju bečke vlade u nekim prilikama na nezgodu u neuputnost ovakvog nesavremenog postupanja prema balkanskim državama“.
       Državni podsekretar Milbert kazao je 31 (18). januara srpskom poslaniku u Berlinu „da je postupanje Austro-Ugarske prema Srbiji u toj stvari suviše oštro, kao što je često njeno političko držanje prema balkanskim državama i ranije bilo. Dalje mi reče da je tom gledištu dao i sad, od kako je nastupio naš sukob sa Austro-Ugarskom, izraza austro-ugarskom poslaniku g. Seđenjiju u razgovorima, koje je s njim imao o toj stvari.“
       „U postupanju austro-ugarske vlade za vreme izmene nota i izjava pre samog prekida“, veli se u drugom izveštaju tog poslanika, „vidi se opet dokaz njenog sistema ili upravo sistema grofa Goluhovskog prema balkanskim državama, t.j. bezobzirnog, prenagljenog, vređajućeg i dominirajućeg postupanja prema slabijim susedima, koje je i dosada u istoriji sprečavalo, da se u tim zemljama, koje s pravom imaju izvesnu osetljivost, stvore simpatije za Austro-Ugarsku i koje je naprotiv uvek hranilo i uveličavalo antipatije prema njoj. Ovo je, kao što mi reče poslanik jedne velike sile, koja je inače u sporazumnim odnosima sa Austro-Ugarskom, sistem stare Austrije.“
       U Nemačkoj su, uostalom, imali tada prilike da vide austrougarski način opštenja i u jednom slučaju koji se ticao njih samih. Zato što je Srbija, na neposredne pozive nemačke vlade, počela pregovore o trgovačkom ugovoru pre sa njom nego sa Austro-Ugarskom i privela ih kraju 28. novembra 1904, dovelo je to do oštrih prekora bečke diplomatije u Beogradu (baron Dumba je još 26. septembra rekao srpskom ministru finansija, u tonu pretnje, da srpski izvoz u Nemačku ide preko Austro-Ugarske i da će ga ona znati sprečiti ako ne dođe s Austrijom do trgovačkog ugovora) i do jedne krupnije diplomatske afere s nemačkim poslanstvom, koja se prenela do samog cara Franca Josifa.
       Car Vilhelm je sam, 22. januara 1905, povodom cele te afere i austrijskih pretnja, kazao baronu Rihthofenu da mu je milo „što su Srbi ostali čvrsti i što se nisu dali zaplašiti“/ Protesta je protiv ponašanja Balplaca bilo i u samoj Austriji.
       U bečkim parlamentarnim krugovima, posebno među Cesima i Jugoslovenima, postupak grofa Goluhovskog osuđivan je dosta oštro i od vlade su, putem interpelacija, tražena objašnjenja za to.
       Ovo je sve, prema izjavama samih članova austrijske vlade srpskom poslaniku, isto kao i simpatično držanje mađarske opozicije prema Srbima u tom pitanju, uticalo ipak na Ministarstvo spoljnih poslova „u smislu umerenijega i pomirljivijeg držanja“.
       Grof Goluhovski osećao je potrebu da objašnjava svoje postupke i da popušta. On je najpre prebacivao Srbiji što je ugovor držan u tajnosti, nalazeći da je uperen protiv Austrije. Kad mu je ugovor pokazan i kad se on lično uverio da u njemu nema nijedne stavke koja bi opravdavala tu sumnju, oi je onda, prema izveštaju srpskog poslanika iz Beča od 30. januara, počeo da se „čudi, da se dajemo zavoditi bugarskim mahinacijama“. Saopštio je tom prilikom poslaniku kako je bugarska vlada, kroz usta Rače Petrova, izjavljivala da „uopšte vrlo malo polaže na ovaj i ovakav ugovor o carinskom savezu sa Srbijom, a da je (R. Petrov) popustio samo navaljivanju i molbama g.g. N. Pašića i Sv. Simića“.
       Iz istih motiva govorio je grof Goluhovski dru Mih. Vujiću nešto ranije i to „da je Bugarska-tek pošto se uverila, da u veterinarnom pogledu apsolutno ne može dobiti ono, što je Austro-Ugarska voljna nama dati - objavila svoj ugovor o carinskom savezu, bez pitanja i sporazuma sa nama“.
       Slično će posle izjavljivati i grof Kevenhiler, austrougarski poslanik u Parizu, u listu Tetrz od 31. januara, kako Srbi, zavedeni bugarskim sugestijama, „više podležu sentimentalnim osećajima nego savetima razuma“. Nije teško pogoditi u kakvoj su nameri činili austrougarski ministri ta saopštenja, sve ako su ona i bila istinita i stvar njihova iskrenog ubeđenja. Kad nije uspeo da silom utiče na raskid srpsko-bugarskog carinskog saveza, Goluhovski je to hteo da postigne sejanjem razdora.
       Međutim, on je već 7. februara (25. januara) dao do znanja srpskom poslaniku, svakako pod utiskom nepovoljnog mišljenja o njegovom krutom i prekom držanju, da bi Austro-Ugarska bila voljna nastaviti prekinute pregovore, ali da ona neće učiniti prvi korak.
       Još jasnija nagoveštenja učinio je srpskom poslaniku sam car, Franc Josif, na dvorskom diplomatskom ručku, dan posle toga. Prema poslanikovu izveštaju od 9. februara (27. januara), car mu je rekao tom prilikom da je „u zajedničkom interesu da se što skorije do sporazuma dođe“, i da „svakojako iz Beograda treba da učine prvi korak“.
       Šta bi bilo prirodnije posle toga nego poverovati da će stvari osetno krenuti nabolje?
       Vodeći računa o dostojanstvu Austro-Ugarske kao velike sile, Srbija je odmah pristala da ona uzme inicijativu za obnovu pregovora. Baza sporazuma je bila ova: da Austro-Ugarska konkretno navede koje se odredbe srpsko-bugarskog saveza ne mogu načelno složiti sa novim austrijsko-srpskim ugovorima i da Srbija pristane da učini izmene u tom pravcu.
       Izjava srpske vlade od 13. februara (31. januara) glasila je da ona pristaje načelno na tu bazu i da moli austrougarsku vladu da saopšti svoje izmene „kako bi ih Kraljevska Vlada mogla uzeti u ocenu i doneti po njima svoju odluku“. Te izmene su, sem nekih teorijsko-formalnih, sadržavale ove zahteve:
       da obe ugovorne države, Srbija i Bugarska, reše „da i austro-ugarske produkte slobodno carine“ i da „Austro-Ugarska mora na osnovu prava najvećeg ovlašćenja zadržati za sebe pravo, da i za svoje produkte zahteva sve one povlastice, koje bi u srpsko-bugarskom prometu nekim monopolima i u pogledu razrezivanja poreze bile eventualno davate“.
       Ali glavni zahtev, prema kome bi, po izjavi grofa Goluhovskog učinjenoj 14 (1). februara srpskom poslaniku, „sve ostale izmene bile više od sporednoga i više formalnoga značaja“ beše taj da Srbija napusti naziv srpsko-bugarskog „carinskog saveza“. Ako se ne može napustiti sam savez, kako se prvobitno tražilo, neka se napusti njegovo ime, nek se ma s koje strane načne utvrđeni sporazum. Za to traženje on je davao ovo obrazloženje: carinski savez nije to u stvari, „pošto bi on, kad bi u istini postojao, morao isključivati ostale ugovorne države od međusobno tim ugovorom učinjenih olakšica, i prema tome onda naravno i priznanje prava najvećega povlašćenja Austro-Ugarskoj“.
       Svojom notom od 16. februara austrijska vlada je tražila, ne priznajući srpsko-bugarskom ugovoru karakter carinskog saveza, „da se na osnovu međunarodnog ugovornog prava najvećeg povlašćenja sve naročite olakšice ovoga ugovora i Austro-Ugarskoj, a na osnovu njenoga novog trgovinskog ugovora sa Srbijom, priznati imaju“.
       To je već bio konkretan zahtev o kom se moglo diskutovati, i srpska je vlada primila te uslove do znanja ne toliko što bi bila uverena da su oni opravdani, nego što se osećala slabijom i što je htela da izbegne sukobu, nalazeći da su ovi uslovi ipak takve vrste da ne vređaju njen položaj kao suverene države.
       Srbija se, za to vreme pregovora, obratila bugarskoj vladi obavestivši je o austrougarskim zahtevima i tražeći lojalno njen pristanak na eventualne izmene.
       Bugarska je vlada na to poručila da ona „vodi računa o teškoćama Srbije i velikoj odgovornosti vlade srpske, i s toga ne želi ni malo ograničavati slobodu njenog kretanja u pokušajima za otklonjenje teškoća usled represalija austrijskih“, ali da „izmene ne može unositi bez zakonodavnog odobrenja“, pošto je ugovor već dobio kod njih zakonsku silu.
       Srbija je posle toga 23 (10). februara odgovorila u Beč da u načelu pristaje na izmene koje će učiniti u korist Austro-Ugarske „u duhu načela najvećeg povlašćenja“, ali da smatra „da se Srbija ne može staviti prema Austro-Ugarskoj zbog osobena karaktera njene privrede u položaj u koji može prema Bugarskoj i da joj ne može ponuditi one naročite olakšice, koje su Srbija i Bugarska jedna drugoj dale ugovorom o savezu“.
       Načelno, nije više pravila pitanja ni o traženoj izmeni naziva carinskog saveza. Posle te izjave, koja je uzeta kao polazna tačka, pregovori su u Beču obnovljeni. Njima je postignuto, ipak, da je u srpsko-bugarski savez provaljena rupa i da se u narodu izazove utisak kao da je učinjeni sporazum između Sofije i Beograda jedna velika smetnja za njihov privredni razvitak.
       Sem toga, Beč je celim svojim postupkom dao i suviše jasno osetiti da se nijedno pitanje na Balkanu, čak i čisto ekonomske prirode, ne može rešavati bez njegova odobrenja i bez vođenja obzira o njegovim raspoloženjima.
       *
       Tek što je to pitanje, kako-tako, skinuto s dnevnog reda, iskrslo je odmah u još većoj oštrini jedno drugo.
       Srbija je od 1904. godine vodila pregovore o jednom većem zajmu za naoružanje i gradnju železnica. Austrougarska diplomatija insistirala je na tom da Srbija jedan deo vojnih nabavaka izvrši kod njihove industrije; posebno je tražila da se jedan deo artiljerije svakako nabavi u njezinim Škodinim fabrikama.
       U jednoj instrukciji za vojnog atašea u Beogradu, izdatoj 27. decembra 1904. od Glavnog generalštaba, kazivalo se jasno „da pre svega drugog treba težiti, da se postigne uspeh u pitanju topova“ i „da je naoružanje Srbije stvar, u kojoj nam nijedna druga država ne sme praviti konkurenciju.
       Pitanje je to bilo veoma delikatno; ticalo se naoružanja i punog poverenja u novo oružje. Još u maju 1903. god., kad je kralj Aleksandar poručio prvu bateriju topova kod Škode, naglašavalo se sa same austrijske strane da ta porudžbina ima „više politički nego vojnički karakter“.
       Srpska vlada htela je, međutim, da sad u tom pitanju ima slobodne ruke i da radi samo onako kako zahtevaju njeni vojnički i finansijski interesi. Kako je bečka vlada svoju balkansku politiku vodila bez imalo obzira prema Srbiji i pošto je odbila ponude N. Pašića za politički sporazum, to je bilo gotovo unapred jasno da ona od te iste vlade nije mogla očekivati nikakvu naročitu predusretljivost, nego naprotiv izvesno ustručavanje i nepoverljivost. To tim pre što je austrijsko držanje u pitanju Kosovskog vilajeta još uvek, i posle krize od 1904. god., zadavalo brige i našim i tuđim državnicima, a naročito posle velikih ruskih poraza u Mandžuriji.
       Sam baron Dumba je, 10. aprila 1905, protestujući, po naredbi iz Beča, kod N. Pašića zbog srpskih četa u Maćedoniji, govorio o mogućnosti da Bugari, u osveti, izazovu Arnaute, a ovi izvrše pokolje Srba na Kosovu. U tom slučaju Austro-Ugarska bi „bila prisiljena da uđe tamo s vojskom“.
       Dumba, istina, kazuje da je tim samo popretio Srbima da ih odvrati od pomaganja četiičke akcije, ali pretnja je bila kazana s autoritativne strane, i potvrđivala je ranije sumnje srpske i davala hrane novima. Stoga je bilo potpuno razumljivo što je u pitanju naoružanja kod izvesnih srpskih državnika austrijska industrija topova malo ili nimalo dolazila u obzir. Vlada N. Pašića nije nikako mislila na nabavku topova iz austrijske Škodine fabrike, nego samo na nemačke i francuske, na Krupovu i Šnajderovu fabriku. Sem ovih političkih načelnih razloga, ona je za to imala i drugih. Pomenute fabrike uživale su odavno dobar glas, mnogo bolji od Škodine, čijoj su artiljeriji stručni ljudi pravili dosta zameraka i čija prva liferacija za Srbiju u 1903. god. nije ispala kako treba. Bugarska vojska, na koju se od 1904. god. u Srbiji mislilo kao na mogućeg saveznika, nabavila je nedavno Šnajderove topove, i to se isto tako imalo uzeti u obzir. Ali na navaljivanje austrijske diplomatije, koja je od tog pravila najozbiljnije pitanje, posle izvesnog kolebanja srpska vlada je najzad pristala da uzme u kombinaciju i druge fabrike, pa među njima i Škodinu, s tim da se posle izvršene probe topova naruče oni koji budu najbolji. Donevši to rešenje, istina preko svog ubeđenja, nalazeći da ono samo oteščava i zapliće stvar, radikalna vlada N. Pašića obrazovala je jednu stručnu vojnu komisiju koja je u zemlji imala da izvrši pregled topova svih zainteresovanih fabrika, koji će joj biti ponuđeni i upućeni.
       U Beču su, međutim, da bi na Srbiju delovali što neposrednije i prosto je naterali na popuštanje, odmah, od kraja 1904. god., vezali pitanje trgovinskog ugovora sa pitanjem tih nabavaka i počeli gotovo sa ucenjivanjem.
       Na trgovinske pregovore nije se htelo preći sve dok Srbija u tom pitanju ne prihvati njihovo gledište.
       Pašićeva vlada je zazirala od porudžbine topova u Austriji još naročito i stoga što je Austro-Ugarska i suviše nastojavala, mimo sve druge nabavke, baš na tom pitanju; što su to tražili i njihov ministar i poslanici i vojni ataše; i što su za to pitanje vezali ne samo trgovinski ugovor, nego i neka druga, još zamašnija pitanja. 25. oktobra 1904. god., kad su počeli pregovori o zajmu, javio se srpskom ministru finansija, dru L. Pačuu, posredovanjem austrijskog poslanika barona Dumbe, predstavnik bečkog Udruženja banaka (Wiener Bankverein) Fon Adler, sa ovim predlozima: 1) njegovo Udruženje bilo bi voljno da dade Srbiji 30,000.000 dinara zajma uz garantiju srpskih železnica, ali pod uslovom da se sav ratni materijal nabavi u Austro-Ugarskoj; i
       2) stavio je predlog da se srpske državne železnice prodaju jednom akcionarskom društvu s kapitalom od 20,000.000 dinara, gde bi njihovo Udruženje bilo svakako zastupano u velikoj meri. Srpsko železničarsko osoblje ostalo bi, uglavnom, na svojim položajima, samo bi „radi kontrole“ bilo dovedeno više činovništvo iz same Monarhije.
       Na toj bazi, prirodno, Srbi nisu hteli da ulaze u pregovore; štaviše, ona ih je ohlađivala da uopšte prime celu ponudu. Ona je odavala nesumnjive veze sa namerama bečkih vojnih krugova koji su, kako smo videli, čak kroz javnost, godinu dana ranije, puštali glasove da žele dobiti srpske železnice.
       Sumnju je izazivalo i to što se Fon Adler javio u srpskom Ministarstvu s preporukom samog poslanika Dumbe, koji je, zajedno s celim osobljem svoga predstavništva, izgledao koliko zastupnik Monarhije toliko i kao neka vrsta agenta Škodina.
       U ovom drugom svojstvu on je tražio, nudio i posredovao, a u prvom uzimao ponekad stav ako ne uvek neposredne pretnje, a ono ipak stalno posredne.
       On je, malo posle te bankarske ponude, čak u audijenciji kod kralja, 14. decembra, preporučujući Škodinu ponudu govorio s naglaskom: kako je držanje srpske vlade u pitanju nabavke topova i zajma „kamen probe i jedna vrsta barometra“ za njeno držanje prema Austro-Ugarskoj, prema kome će Monarhija podesiti svoje držanje u svima pitanjima sa Srbijom.
       Pretnju je, uostalom, otvoreno izrekao i vojni ataše, J. Pomjankovski, 11. decembra, ministru vojnom R. Putniku, kad je, po vlastitom priznanju, s njim govorio „u energičnom tonu“.
       Tokom 1905. godine topovsko je pitanje prolazilo kroz razne faze. Francuski finansijeri, koji su davali Srbiji ranije zajmove i bili voljni da to učine ponovo, nisu pristajali na dug rok za sklapanje zajma zbog neizvesnosti na novčanom tržištu usled trajanja rusko-japanskog rata, pa, prema tome, nisu davali ni dovoljno vremena za vršenje probe s topovima.
       I oni su, isto kao i Austrijanci, tražili nabavku svojih topova, ostavljajući za druge države, čije banke budu učestvovale u zajmu, nabavku pušaka, municije i železničkog materijala.
       Bez krivice srpske vlade, iz čisto fabrič kih tehničkih razloga, topovi određeni za probu nisu stigli u Srbiju sve do aprila meseca 1905. god. Do tog meseca nije ni Austro-Ugarska dala odobrenje za prolaz tuđe probne municije preko svog područja za Srbiju, što je i sam njihov poslanik označavao kao prostu birokratsku veksaciju.
       Probanje topova, izrada izveštaja, ispravke i prepravke trajale bi sigurno, usled toga, do kasnog leta, ako ne i dalje. Vlada se, međutim, žurila da zajam sklopi što pre, naročito pre velikog ruskog zajma koji je imao da iscrpe finansijsko tržište, i stoga je primila francusku ponudu i 8. maja 1905. sklopila ugovor o zajmu od 110 miliona franaka.
       U ime svoje vlade protestovao je već 4. aprila baron Dumba u Beogradu, radi napuštanja probe s topovima, i kao energičan zahtev tražio je da se austrijskoj industriji, kao kompenzacija za topove, ustupi 40% srpskih nabavaka iz novog zajma.
       N. Pašić je to odbijao i načelno, sporeći susednoj Monarhiji da polaže pravo na kompenzaciju za nešto što još uopšte nije bila ni dobila, pa prema tom ni izgubila, i stvarno, pozivajući se na raniji ugovor sindikata banaka, koji je austro- ugarskoj i nemačkoj industriji rezervisao po 30%, a francuskoj 40% i o kome je francuski poslanik u Beogradu obavestio barona Dumbu 1. marta 1905.
       Velika visina novog zajma, a u dobroj meri i ovaj sukob s Austrijom koja, po svojoj uobičajenoj taktici, nije izostala ni sa javnim pretnjama, izazvali su neraspoloženje kod jednog dela srpskog političkog sveta, vlada je naišla na teškoće i u Dvoru i u Skupštini, pa je 27. maja podnela ostavku.
       Novi kabinet mladih radikala ili samostalaca, s Ljubomirom Stojanovićem na čelu, počeo je naskoro na drugoj strani pregovore o novom ali manjem zajmu. Sklopio ga je, posle dužih pregovora, formalno u Briselu s jednim međunarodnim konzorcijem, a stvarno u Beogradu, 4. novembra 1905, s jednim predstavnikom austrijske Union-banke i finansijske grupe s kojom je ona bila u vezama.
       Taj zajam iznosio je 70 miliona franaka i bio je naoko povoljniji (emisioni kurs bio je 841/2 prema 831/2 francuskog zajma), ali je imao izvesne sumnjive rezerve sa pravom opcije i bio je bez garantije kotiranja srpskih papira na berzama u Monarhiji, što je vlada u Beogradu odavno tražila.
       To se oboje zadržalo kao sredstvo uticanja za dobijanje srpskih nabavaka. Austrijska vlada tražila je preko svog poslanika, aktom od 2. novembra, da se srpska vlada pri ovom ugovoru pismeno obaveže da će nabavke izvršiti kod njene industrije, ali je taj akt stigao kad su pregovori već bili svršeni.
       Sem toga je naslednik Dumbin, baron Cikan, s razlogom tvrdio da bi srpska vlada na taj uslov teško mogla pristati. Ipak, ovim ugovorom su u Beču mogli biti zadovoljni. I, doista, i u poslanstvu u Beogradu i u Ministarstvu u Beču sklapanje ovog zajma smatrano je kao njihova pobeda; samo se, radi javnosti, 10. novembra izdalo iz odeljenja za štampu bečkog Ministarstva spoljašnjih poslova uputstvo vladi bliskim novinama da se o zajmu ćuti, ili bar da se taj uspeh ne veliča.
       Svi su izgledi bili tu da će novi srpski kabinet voditi računa o austrijskim željama, u koliko mu god to bude bilo mogućno. Vlada je o tom dala i stvarnog dokaza. Odbacila je francuski zajam i otvorila ponovo topovsko pitanje.
       Već pre toga, da ispuni želju susedne Monarhije, vlada je obrazovala novu vojničku stručnu komisiju za vršenje proba i 21. septembra 1905. uputila je u inostranstvo, da tamo, kod samih fabrika, izvrši pregled i isproba topove.
       Vladi prijateljska štampa pokušavala je u isto vreme da živo deluje na publiku i da topovsko pitanje skrene s političkog na čisto trgovački teren, zalažući pri tom mnogo svog ugleda i popularnosti.
       Ali, mesto da tu prema njoj dobronamernu vladu, koja je imala da se nosi s vrlo jakom opozicijom, podrži svojom predusretljivošću i da razbije mnoge sumnje o svom držanju prema Srbiji, Austro-Ugarska je baš njoj napravila najveće teškoće, prekinuvši, zbog carinskog saveza Srbije s Bugarskom, 28. decembra 1905. sve dalje pregovore o trgovinskom ugovoru.
       Tim svojim prekim postupkom i svim drugim što je došlo iza njega ona je presekla svaki dalji rad na omogućavanju više prijateljskih odnosa između nje i Srbije, u kojoj je, baš u ovo vreme, bilo vrlo uticajnih činilaca koji su s puno uverenja govorili u prilog pomirljivije politike.
       Sam kralj Petar bio je iskreno za prijateljsku predusretljivost. Nekoliko od najboljih srpskih državnika, i to ne javno, nego u svojim intimnim razgovorima i prepisci, savetovalo je da se Srbija iskreno pokuša približiti Austro-Ugarskoj.
       „Meni se čini“, pisao je dr Milovan Milovanović službeno još N. Pašiću iz Rima, 3. februara (21. januara) 1905, „da bi se ne samo austrougarski interesi na Balkanskom Poluostrvu mogli izravnati s interesima balkanskih naroda, specijalno pak s našim srpskim interesima, nego da baš Austro-Ugarska, ako ne jedino i isključivo, a ono svakako najbrže, najsigurnije i po najjeftiniju cenu može osigurati sebi sve što je za njene interese faktički potrebno ostvarivanjem te harmonije, koja bi joj od balkanskih naroda, od nas Srba ponaosob i u prvome redu, stvorila pomoćnike umesto nepomirljivih protivnika. Možda će imati i deo naše krivice, ali tek sigurno je glavna krivica do Austro-Ugarske, što se do danas naši međusobni odnosi nisu uputili tim spasonosnim putem, koji bi doneo podjednako dobra i nama Srbima, i drugim balkanskim narodima, i Austro- -Ugarskoj.“
       Još sredinom oktobra 1905, u razgovoru sa talijanskim poslanikom u Beču, vojvodom Avarnom, koji je počeo verovati da je nova srpska samostalska vlada „okrenula u austrijske vode“, govorio je M. Milovanović otvoreno: da će se Srbija doista truditi da razbije austrougarsko nepoverenje prema sebi „ukoliko jače bude sticala uverenje da Austro-Ugarska ne misli, bar ne neposredno, preduzimati nikakva nova zavojevanja i nikakve nove okupacije na Balkanskom Poluostrvu“.
       On je, nesumnjivo jedan od najkompetentnijih srpskih političara, kazivao tom izjavom ujedno i koliko je srpska politika prema Austro-Ugarskoj bila tad lišena svake agresivne tendencije i imala potpuno defanzivan karakter i kako bi sporazum s Bečom bio lako moguć ako je Beču samo stalo do njega na onoj osnovi koju su Srbi jasno podvlačili.
       Kako se morao krajem te iste godine razočarati pisac tih saveta i poruka u samom Beču, gde je otišao kao delegat za trgovinske pregovore, svakako s nadom da nešto i sam deluje u smislu ovih svojih ideja!
       Isti je slučaj bio i sa srpskim poslanikom u Beču, drom Mih. Vujićem, koji je 1. juna (19. maja) 1905. pisao svom ministru u Beograd kako je on na svom položaju pošteno nastojao „da Austro-Ugarska napusti prema nama onu staru Milanovsku politiku čisto ličnoga naslona (takozvanu „politiku naslona na dva oka“) i zameni je otvorenijom politikom sporazuma sa merodavnim ustavnim činiocima u Srbiji, a na osnovi koja bi u stvarnoj uzajmici političkih i privrednih austro-srpskih interesa na Balkanu zasnovala i novu državnu politiku jačega međusobnog poverenja i negovanja zajedničkih državnih interesa“.
       Sad, međutim, posle onako oštrog sudara u pitanju carinskog saveza, morali su takvi srpski političari iz redova starih i mladih radikala stuknuti svi. Praktično, s tim u vezi, oslabio je odmah i interes srpske vlade za pitanje austrijskog zajma, protiv koga je i inače postojala vrlo jaka struja u samostalskom klubu, i on je, naskoro, 30. januara 1906. god., bio potpuno napušten.
       U daljim pregovorima između Srbije i Austro-Ugarske u pitanju nabavke topova nnje više bilo nikakve stvarne razlike u držanju starih i mladih radikala: obe su stranke bile odsad pune ogorčenja i načisto s tim da u tom pitanju neće popuštati. U odnosu prema Austro-Ugarskoj oni su se otada nalazili na istoj liniji.
       Srpska vlada je pri svojim daljim pregovorima ostajala, uglavnom, na čisto načelnom stanovištu: pitanje trgovinskog ugovora, predviđenog da traje dvanaest godina, potpuno je nezavisno od pitanja vojnih i drugih nabavaka, koje su se imale svršiti u toku godine-dve dana; dok je prvo načelna stvar jedne veće trgovinsko-političke organizacije, uslovljeno ekonomskim potrebama obiju država, drugo je konkretno pitanje sasvim stručnog karaktera i izazvano sasvim slučajnom potrebom.
       Austrougarska diplomatija kao da nije bila potpuno svesna koliko je svojim držanjem dotle onemogućila ispunjenje svojih zahteva i želja, pa je ponovo, 5. aprila 1906, tražila „da joj se ujemčava princip, da se pri državnim liferacijama austro-ugarski proizvodi pri jednakoj ceni i kvalitetu neće isključiti.
       Ovo poslednje naročito bi važilo za pitanje o liferacijama topova, koje je sada u toku, kao i za davanje liferacije soli, u kojima se pitanjima ni prema ceni, ni prema kvalitetu ne može ništa navesti na štetu austro-ugarskih proizvoda.“ Na osnovu privatnih vesti da je od 10 glasova u topovskoj komisiji 5 dato za Škodin top, Goluhovski je 4. aprila izrično kazao srpskom poslaniku u Beču „da on ne može dozvoliti da se preko ovoga prosto pređe stoga što je on (Škodin top) austrijski fabrikat i da mu se nemački ili čak i francuski topovi iz čisto političkih i finansijskih razloga pretpostave“.
       On, kazivao je dalje, „ne može više ostati skrštenih ruku i dozvoliti da se od Austro-Ugarske traže i dobijaju nekakve naročite trgovinske koncesije koje ona nikom drugom ne daje, a da se u nagradu za to austro-ugarska industrija u nas potpuno negira“.
       „Govorio je dosta jetko“, glasi Vujićev izveštaj, i, jer je govorio u srdžbi, bio je nedovoljno pažljiv u činjenicama. Niti su Srbi tražili od Austro-Ugarske nešto što ona nikom drugom ne daje (i što, znalo se, ne bi dala ni njima), niti su u Srbiji negirali svu austrougarsku industriju. Naprotiv, njoj su celo vreme stavljane u izgled i čak izrično obećavane sve nabavke za železnice i još druge neke stvari.
       Iako je srpska vlada odmah demantovala te privatne vesti o glasanju, Goluhovski je ipak tvrdio da je srpska komisija namerno zapostavila Škodin top i ostao je pri gledištu da ga Srbi trebaju svakako nabaviti.
       Istoga dana kada je Goluhovski u Beču govorio srpskom poslaniku o toj nabavci topova, došao je major Pomjankovski ministru predsedniku Savi Grujiću i kazao mu je, prema sopstvenom referatu, „da će nevođenje obzira o Škodi ne samo nepovoljno uticati na trgovački ugovor, nego i da bi se držanje naše Monarhije moglo izmeniti u raznim drugim pitanjima na štetu Srbije“, i dodao je dalje da nabavljanje drugih stvari u Austriji, koje je srpska vlada stavljala u izgled, „nema onakve važnosti kao topovi“.
       U audijenciji kod kralja Petra, 8. aprila, uoči dana kada su se imale otvoriti oferte topovskih fabrika, austrijski poslanik, baron Cikan, otvoreno je, potpuno u smislu govora svoga ministra, razvijao gledište svoje vlade o topovskoj porudžbini kod Škode, tražeći da se njihova fabrika svakako uzme u obzir i da kralj, mimo ustavne odredbe, utiče lično u tom pravcu na svoju vladu.
       Aprila meseca 1906. izvršila se nova promena vlade u Srbiji. Zbog teškoća pri rešavanju zavereničkog pitanja dala je vlada mladih radikala 17. aprila svoju ostavku, a 30. aprila obrazovana je homogena radikalska vlada N. Pašića, čiji je stav u pitanju topovskih nabavaka bio odranije poznat i koji se ni sad nije u bitnosti nimalo izmenio.
       Videći ustručavanje srpske vlade da se, naročito sad, posle svega što je bilo, veže u pitanju vojnih nabavaka, austrijska diplomatija je pokušala da i sama, radi široke javnosti, jednim načelnim stavom brani i ipak proturi svoje stanovište.
       Na diplomatskom prijemu, 25. aprila 1906, Goluhovski je izjavio srpskom poslaniku „da Austro-Ugarska neodstupno traži, da se njena industrija u Srbiji više ne obilazi, već da joj se u načelu prizna pravo prioriteta pri inače jednakim pogodbama“.
       „Mi naravno nemamo prava zahtevati“, kazivao je on tom prilikom menjajući donekle stari front, „da se baš ova ili ona nabavka mora u Austro-Ugarskoj izvršiti, ali ćemo svakojako, prema meri u Austro-Ugarskoj učinjenih javnih porudžbina koje se danas imaju izvršiti, određivati i meru koncesija u novom trgovinskom ugovoru.“
       Srpska vlada, prema toj izjavi, koja je naoči značila izvesno odstupanje od prvog gledišta, našla je za potrebno da i sama unekoliko popusti i odgovorila je 21 (8). maja da će izići na susret austrougarskim željama i da će njihovoj industriji dati posao od preko 26,000.000 dinara, „t. j. preko pedeset od sto novih porudžbina pred kojima stoji Srbija“; ali im u pitanju nabavke artiljerije ne može izići u susret.
       Grof Goluhovski, međutim, nije se zadovoljio tim odgovorom; kad se s načelnog prešlo na konkretno pitanje, opet je izbilo na videlo ono šta Beč upravo hoće. Grof je, naime, kazao jasno i bistro „da polaže mnogo na jedan izvesni deo artiljerijskih nabavaka“.
       Uostalom, on je odmah posle 25. aprila bio ovlastio barona Cikana da izjavi N. Pašiću „kako je topovsko pitanje, sad kao i pre, za nas uslov za sklapanje trgovinskog ugovora“.
       O tom je Vojno ministarstvo obavestilo i vojnog atašea u Beogradu. Taj zahtev Goluhovski je sad obrazlagao i branio:
       1) jednim ranijim obećanjem N. Pašića,
       2) tim što je topovska komisija stavila Škodine topove, istina, iza Krupovih, ali pre Šnajderovih i,
       3) što bi ostale nabavke po samoj jevtinoći pripale Austro-Ugarskoj.
       Srbija je na te primedbe odgovorila ovako:
       1) Ona je za pitanje nabavke topova obrazovala stručnu komisiju i za nju je sad merodavno njeno mišljenje.
       2) Austro-Ugarska je tražila da se o njenoj industriji vodi računa, i to se sad sa srpske strane čini jer joj se namerava ustupiti 50% nabavaka. Za Srbiju nije pri tom toliko merodavna jevtinoća austrougarske industrije, koliko dobra volja da se pokaže popustljivost. O francuskoj i nemačkoj artiljerijskoj industriji Srbija mora voditi računa jer će novi zajam biti dobijen od kapitala tih zemalja.
       3) O Pašićevom obećanju, sve da ga je i bilo, moglo se mirno reći da je ono vezivalo samo njega, ali ne i stručnu vojničku komisiju, koja je bila merodavna u prvom redu. A njena je odluka glasila da za poljske topove dolaze u prvi red Krup (za nje palo od 10 - 6 glasova) i Šnajder
       (4), a za brdsku artiljeriju Šnajder (7 glasova) i Krup (Z).
       Nikad i ni u jednom referatu komisije, o čijem je radu austrijsko poslanstvo bilo dobro obavešteno, nisu Škodini topovi po svojoj vrednosti stavljeni na prvo ili bar na ravno mesto.
       Isto tako, svi merodavni austrijski krugovi znali su dobro da proba Škodinih topova izvršena 9. oktobra 1905. u Štajnfeldu nije ispala besprekorno. Znali su dalje i to da je čak bivši austro-ugarski zajednički ministar vojske, baron Krighamer, u budžetskom odboru austrijskih delegacija 9. maja 1902. god. izjavljivao da čelik kod Škode nije prvorazredan i da nije podesan za topovske cevi, i da su Srbi, pozivajući se na to, imali razloga biti obazrivi.
       Ipak, austrougarska vlada ostala je uporna i 16. maja 1906. izjavljeno je službeno srpskom poslaniku u Beču da Monarhija ne odstupa od svojih zahteva u topovskom pitanju i da „sve dotle neće moći biti ni plenarnih sednica (za pregovore o trgovačkom ugovoru), niti će i samo trajanje (trgovačkog) provizorijuma preko 1. juna po novome produženo biti“ dok se oni ne ispune, odnosno dok se ne ispuni obećanje N. Pašića. Međutim, N. Pašić je, svojom depešom od 17. maja, poricao da je dao takvo obećanje.
       On je, kaže, samo rekao austrijskom poslaniku u Beogradu, baronu Cikanu, da bi vladi bilo prijatno ako stručni referat ispadne povoljan po Škodine topove jer bi to olakšalo trgovinske pregovore a vlada bi ga, naravno, primila.
       „Obećanja da ćemo kupiti Škodin top nisam mogao davati, kad je ceo govor bio oko toga, da pričekaju dok se referat komisije svrši i podnese izveštaj o tome ministar vojni.“ To će najverovatnije i biti tako.
       Pašićeva neodređenost i opreznost u izjavama bila je opštepoznata stvar. Baron Dumba, koji je pre Cikana pregovarao s njim o tom pitanju, sam kazuje u jednom izveštaju od 13. juna 1905. kako Pašić nije hteo da dade nikakva obaveznog obećanja u pismenom obliku, ni u ime vlade.
       Isto tako javljao je i major Pomjankovski 18. juna 1906. da Pašić daje suviše „neodređena obećanja“ , a u topovskom pitanju da je čak negativan. Bilo bi svakako bolje da je bio određeniji u izjavama i da je svoje stvarno gledište otvorenije zastupao, kao što je to činio u stvarima za koje je hteo da prođu, ali je glavno, i prema ovim austrijskim obaveštenjima, da se nije bio obavezao.
       Upadalo je u oči da je austrougarska diplomatija u topovskom pitanju, iako dosledna u glavnoj težnji, često menjala taktiku i sredstva. Dok je ranije uporno insistirala da se izvrši proba topova i dade o njima stručan sud, ona je, kad taj sud nije ispao po njenoj želji, odjednom izmenila svoje gledište.
       Baron Cikan je 22. maja, po sopstvenom izveštaju, izjavio Pašiću da „za njih ocena topovske komisije apsolutno ne može biti merodavna“.
       Da takvo gledište srpska vlada nije mogla usvojiti, razume se samo po sebi. Za nju je gledište njene stručne komisije, kojoj je poverila ocenu, bilo i moralo biti merodavno. Po logici, njega je morala usvojiti i Austro-Ugarska. Jer onoga dana kada je tražila da se vrši proba i kada je pristala da tu probu vrše srpski stručnjaci, i da, prirodno, oni dadu i svoj sud, i kad se njihova fabrika podvrgla toj probi i oceni, onda je sasvim jasno da je taj sud u osnovi ona bila spremna priznati i da ga je sad morala uzeti do znanja. Da je on ispao pozitivan, pozivala bi se ona na nj, i te kako!
       Mi smo videli kako je Goluhovski odmah podigao ton čim je čuo da je za Škodin top palo 5 glasova, a šta bi tek radio da je doista tako bilo ili da se većina komisije odlučila za nj! Te nedoslednosti u držanju bečke vlade i njenih predstavnika samo su slabile njihov stav u i inače slaboj odbrani Škodine stvari i doprinosile su znatno da se čitava ova afera izmetne ne više u političko pitanje posebne vrste, nego u nešto mnogo gore.
       Mađarski ministar privrede F. Košut savetovao je 28. maja srpskom poslaniku u Beču da Srbija u pitanju nabavke topova ipak treba da popusti, „pošto Goluhovski ne popušta, a i ne može da popusti, jer bi to sad za njega bila prava kapitulacija“, pa je slične savete ponovio i srpskom konzulu u Pešti, T. Petkoviću.
       Kako ni Srbija sama u tom pitanju nije htela, a više nije ni mogla da popusti, smatrajući austrougarsko držanje otvorenim pritiskom koji se vrši bez mnogo obzira i možda ne bez nekih zadnjih namera, - a kako je Austro-Ugarska, prema izjavi barona Cikana datoj N. Pašiću 26. juna, smatrala da je, posle svega što je bilo, pitanje njene časti da se „baš naročito založi sa svom energijom za njihovu topovsku fabriku i da joj izradi zasluženu satisfakciju“, to više do sporazuma nije moglo doći.
       Tako je 7. jula (24. juna) Dunavska monarhija otkazala trgovinski provizorij sa Srbijom i dovela do pravog carinskog rata. Postupila je po predlogu svog beogradskog poslanika od 27. juna, koji je verovao, zajedno s nemačkim poslanikom, princom Ratiborom, da će tim sredstvom zaplašiti srpsku vladu i naterati je na popuštanje.
       U sednici Narodne skupštine od 31 (18). jula 1906. izjasnio se N. Pašić otvoreno o tim pregovorima:
       „U svima drugim pitanjima možemo se sporazumeti ako imamo dobre volje i s jedne i s druge strane, ali u ovom pitanju, gde se zadire i u našu čast, gde se ograničava naše samoopredeljenje, ne možemo se složiti. Mi smo izjavili da sebi zadržavamo slobodne ruke da nabavku topova i njihove municije izvršimo tamo gde mi nalazimo da interes državni to zahteva.“
       Stanovište srpske vlade kazano je sasvim jasno u noti upućenoj austrougarskoj vladi 30 (17). septembra. Tu je rečeno da srpska vlada „u svojim državnim nabavkama ne sme nijednoj državi činiti ustupke, koji bi mogli da se tumače kao pravo prioriteta, nepomirljivo ni s pojmom prava državnog samoopredeljenja, ni s osnovom slobodne utakmice i koje kao takvo nije našlo mesta ni u jednom dosadašnjem trgovinskom ugovoru između nezavisnih država, pošto je u očitoj protivnosti i s priznatim i utvrđenim načelom najvišega povlašćenja“.
       (Opširnije u štampanom izdanju)












































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX