SVEDOK Internet



Broj 1178.

Poseta
5696118

Treća armija nije izgubila rat, izgubljen je za „zelenim stolom“ potpisom u Kumanovu

Ćutanje o (ne)izboru akademika stiglo na – naplatu

Kosovski zavet je srpska verzija Novog zaveta

1604.

Ulični TV dnevnik


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Berlin i Pariz dogovorili sporazum koji označava novu eru u odnosima
Nova superdržava za kormilom Evrope?!
Piše: Milan Dinić

       Ovog meseca Francuska i Nemačka će potpisati sporazum kojim se predviđa vođenje zajedničke spoljne, odbrambene i ekonomske politike, kao i zajedničko lobiranje da Berlin dobije stalnu stolicu u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija.
       Cilj ovog sporazuma je stvaranje nove osnove za tešnju EU.
       Sporazum će otvoriti put da dve zemlje zajednički nastupaju na diplomatskom polju kao i da zajednički učestvuju u mirovnim operacijama u svetu. Administrativne oblasti na obe strane francusko-nemačke granice biće podstaknute da formiraju „Evrodistrikte“ te da imaju zajedničke sisteme za vodosnabdevanje, struju kao i mrežu javnog prevoza. I Berlin i Pariz će opštinama obezbediti sredstva kako bi podstakli veću međusobnu integraciju, što takođe može da uključuje i zajedničke bolnice, zajedničke biznis planove i ekološke programe u opštinama. Pojedini zvaničnici smatraju ovaj eksperiment kao lakmus papir za buduću ujedinjenu EU.
       Na diplomatskom planu, obe zemlje su se dogovorile da zajednički nastupaju a prvi veliki cilj je da Nemačka dobije stalnu stolicu u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija. Savet bezbednosti ima pet stalnih članica: Sjedinjene države, Rusiju, Kinu, Veliku Britaniju i Francusku. Stalne članice Saveta bezbednosti su jedine koje imaju pravo veta u UN i, stoga, imaju najveću političku snagu u ovoj organizaciji.
       Imajući u vidu da su UN nastale nakon Drugog svetskog rata te da su stalne članice Saveta bezbednosti sve zemlje pobednice tog rata, stalno mesto Nemačke u tom telu bio bi veliki istorijski događaj mada su šanse za to relativno male.
       Inače, Nemačka je ove godine započela dvogodišnji mandat kao nestalna članica Saveta bezbednosti već gotovo svakih osam godina dobija mesto u tom telu i to na osnovu svoje ekonomske i političke snage.
       Francuska i Nemačka takođe nameravaju da i u Briselu govore jednim glasom tako što će ugovarati zajedničke pozicije uoči važnih sastanaka u Uniji a sa ciljem da ojačaju politički autoritet Evropske unije.
       Ovaj potez se čini kao odgovor na narastajuće struje nacionalizma i unilateralizma u zapadnom svetu koji su u dobroj meri potkopale poredak takozvane liberalne Evrope.
       I francuski predsednik Emanuel Makron i odlazeća nemačka kancelarka Angela Merkel više puta su iskazali protivljenje silama nacionalizma i populizma u EU.
       Nemačka i Francuska su 2018. počele razgovore o novom sporazumu koji bi bio u duhu Jelisejskog sporazuma iz 1963. godine, kojim su dve zemlje i zvanično stavile po stranu istorijsko neprijateljstvo i ugovorile izgradnju evropskog projekta koji je prerastao u EU.
       Novi sporazum između Nemačke Francuske biće potpisan 22. januara u Ahenu, nemačkoj banji blizu granice sa Belgijom i Holandijom. Predviđeno je da sporazum istog dana ratifikuju i nemački i francuski parlament.
       Izbor mesta u kome će biti potpisan sporazum puno je simbolike: Ahen odnosno Eks la-Šapel je bio glavni grad Franačke države Karla Velikog i nekoliko puta je tokom istorije čas bio pod francuskom a čas pod nemačkom upravom.
       Sadržaj sporazuma je početkom januara „procureo“ pojedinim zapadnim medijima i agencijama. Kako ocenjuju zapadni mediji, tekst sporazuma ima pečat Emanuela Makrona koji nastoji da iskoristi osovinu Pariz-Berlin kako bi ojačao EU kao jedinstvenu i snažnu političku instituciju u svetu.
       Od dolaska Emanuela Makrona na vlast 2017. Nemačka i Francuska su ubrzano počele da rade na međusobnom zbližavanju: Pariz je obećao Berlin da će budžetski deficit svesti na nivo predviđen EU pravilima i sprovesti strukturalnu reformu francuske privrede, dok se, zauzvrat, od Nemaca tražilo da podrže reformu evrozone i da troše više (pre svega kupujući proizvode u Francuskoj) kako bi stimulisali ekonomiju EU.
       Ubrzo po dolasku Emanuela Makrona na vlast, on i Angela Merkel su saopštili da će dve zemlje raditi na jačanju evropske odbrambene politike – što je deo procesa stvaranja Evropske vojske, o čemu su Berlin i Pariz više puta govorili – a kao simbol nove faze saradnje dogovoreno je da obe strane rade na izradi novih evropskih borbenih aviona.
       Kako je došlo do toga da nekada dva najžustrija neprijatelja postanu najtešnji saveznici?
       Konrad Adenauer, kancelar Zapadne Nemačke, 1951. došao je u posetu Parizu. Šest godina posle najkrvavijeg rata u istoriji čovečanstva, izazvan nemačkim ekspanzionizmom i rasizmom, nije vladalo preveliko oduševljenje za posetu nemačkog kancelara, koji je odseo u hotelu Krilon, gde su ranije stolovale vođe nemačke nacističke uprave u Francuskoj.
       Na stranu sivilo atmosfere u kojoj se poseta odvijala, ona će za dve zemlje, Evropu i svet imati presudan značaj: tokom te posete, u Jelisejskoj palati, Adenauer je zajedno sa čelnicima Francuske, Italije, Holandije, Belgije i Luksemburga potpisao sporazum o formiranju Zajednice za ugalj i čelik, preteče današnje EU. Dvanaest godina kasnije, Adenauer se vratio na isto mesto kako bi potpisao francusko-nemački sporazum u Jelisejskoj palati koji je imao za cilj da okonča istorijsko neprijateljstvo i ratove koji su 150 godina unazad buktali između Nemačke i Francuske.
       Istorija odnosa Nemačke i Francuske je istorija duboke političke mržnje i netrpeljivosti koja počinje sredinom šesnaestog veka i traje sve do kraja Drugog svetskog rata. Uostalom, Napoleon Treći je 1871. poveo rat protiv Pruske koji se okončao pruskim zauzimanjem Pariza nakon čega je proglašena ujedinjena Nemačka.
       Profesor međunarodnih odnosa Urlih Kroc odnos dve zemlje deli na tri perioda:
       „Nasledni animozitet“ (od 16. veka pa do kraja Drugog svetskog rata), „Pomirenje“ – od 1945. do 1963. i period „Specijalnih odnosa“, do potpisivanja sporazuma u Jelisejskoj palati. Sporazum koji će biti potpisan u Ahenu trebalo bi da označi početak novog perioda u kome bi se, defakto, počelo sa stvaranjem francusko-nemačke države.
       Okolnosti su promenjene u odnosu na 1963: Nemačka više nije podeljena, Sovjetski savez više ne postoji, pretnje više nisu iste.
       Glavni izazov za Berlin i Pariz sada jeste talas nezadovoljstva koji preti da poruši stubove na kojima se formira ujedinjena Evropa, a od čega su Nemci najviše profitirali kao vodeći politički i ekonomski centar.
       EU se priprema na izlazak Britanije, najjače finansijske i vojne sile u Uniji, dok u ostalih 27 zemalja članica jačaju ekonomska previranja i politički nemiri i sukobi izazvani padom kvaliteta života i prilivom migranata.
       Uzimajući u obzir ponovni uspon Rusije, sve jače političko istupanje Kine, Indije, kao i konstantnu veliku ulogu SAD, Berlin i Pariz kao da pokušavaju da daju odgovor na čuveno pitanje: koji telefon nazvati u Evropi kada se tamo nešto desi?
       Međutim, put ka ostvarivanju ovog projekta nije lak. Angela Merkel odlazi u političku penziju 2021. godine. Tokom proteklih 14 godina koliko je upravljala Nemačkom (što je svrstava, uz Vladimira Putina, beloruskog lidera Lukašenka i Mila Đukanovića, u aktuelne evropske političare sa najdužim stažem na vlasti), Angela Merkel je ojačala ekonomiju zemlje i podigla njen međunarodni profil i ulogu, što se videlo u rukovodećoj ulozi Berlina rešavanju posledica grčkog duga i ekonomske krize u EU 2008. kao i u sve aktivnijoj ulozi Nemačke na međunarodnom planu (sporazum sa Iranom oko nuklearnog oružja, sukob u Siriji, dogovor u vezi sa klimatskim promenama…).
       Međutim, stabilnost nasleđa te politike je upitna: EU je danas više razjedinjena nego pre krize iz 2008. godine, entuzijazam za proširenje Unije je slab, a u Nemačkoj su porasle antiimigracione i nacionalne snage koje su za veće okretanje Nemaca Nemačkoj.
       Ipak, u novogodišnjem obraćanju građanima Angela Merkel je najavila veću angažovanost Nemačke na međunarodnom planu i naglasila da je Berlin spreman da preuzme veću odgovornost za dešavanja u svetu.
       Situacija nije mnogo bilja ni za Emanuela Makrona, čija je pobeda na izborima 2017. viđena kao prvi kontraudarac liberalne Evrope desnom talasu koji je zahvatio kontinent. Međutim, „dečko koji obećava“ nije ispunio obećanja, niti opravdao nade: njegova popularnost je niža nego ona koju je imao prethodni predsednik Fransoa Oland, a od Makronovog dolaska na vlast Francuskom se proširio talas nezadovoljstva ekonomskim reformama i migracijom.
       Nastojanja Merkelove i Makrona će naići na protivljenje i unutar Nemačke i Francuske u kojima sve više jačaju snage desnice. Iako partije u političkom centru podržavaju ideju novog sporazuma, snage na jakoj levici i desnici se protive. Aleksander Gauland, vođa Alternative za Nemačku (AfD), antiimigracione stranke sa jakim desnim uporištem koja ima 17 odsto podrške u Nemačkoj (vladajuća CDU ima 29 odsto, prema podacima iz avgusta 2018), smatra da sporazum iz Ahena vodi „eroziji našeg nacionalnog suvereniteta“.
       Slične komentare šalje i Marin Le Pen, vođa desničarskog Nacionalnog fronta u Francuskoj, koja je za sporazum rekla da predstavlja „nebalansirani“ diktat iz Nemačke.
       Sporazum iz Ahena može da ima dva – za tvorce sporazuma - pozitivna ishoda: ili da dovede do stvaranja EU države sa snažnim francusko-nemačkim mehanizmom u njenom središtu ili, da vodi ka formiranju francusko-nemačke države u Evropi. Međutim, jaki protivnici ove ideje postoje kako u Nemačkoj i Francuskoj, tako i u Evropi i šire.

Šta tačno piše u sporazumu: ključne odredbe
       U sporazumu koji će biti potpisan u Ahenu, između ostalog, stoji da će dve zemlje održavati „redovne konsultacije na svim nivoima pre evropskih sastanka, kao i da će voditi računa da postignu zajedničke pozicije i izdaju zajednička saopštenja“. U dokumentu takođe stoji da će se obe strane „zalagati za snažnu i efikasnu zajedničku spoljnu i odbrambenu politiku, i da će pojačati i produbiti ekonomsku i finansijsku uniju“.
       U tekstu sporazuma se dalje postavljaju temelji za francusko-nemački odbrambeni i bezbednosni savet koji bi delovao kao „političko upravno telo“, gde bi svaka od strana imala uticaj na odluke druge strane. Berlin i Pariz će takođe redovno razmenjivati diplomate i državne činovnike. Ministri iz dve zemlje će redovno učestvovati na sastancima kabineta svojih kolega ministara.
       Kada je o vojnim pitanjima reč, u sporazumu se predviđa stvaranje „zajedničke kulture i slanja zajedničkih snaga“ u inostranstvo. Mogući primer za ovo je mirovna misija UN u Maliju koja broju 15.000 vojnika. Dok Francuzi čine gro snaga koje učestvuju u borbenim operacijama u Maliju, Nemci su poslali 370 vojnika što, uz Francuze, čini najveći neafrički vojni kontingent u toj misiji.
Ostale EU zemlje sumnjičave
       Kako navode zapadni mediji, diplomate pojedinih EU zemalja sa podozrenjem gledaju na sporazum iz Ahena. Postoji zabrinutost da sve jače veze između dve najveće i najdominantnije zemlje EU može da dovede do stvaranje političke sile koja bi mogla da pregazi neposlušnost manjih članica.
       Pojedine diplomate u Briselu smatraju da bi EU a ne Nemačka trebalo da dobiju stalno mesto u Savetu bezbednosti. Posle Bregzita u Savetu bezbednosti će jedino Francuska predstavljati EU.
Šta novi sporazum Nemačke i Francuske može da znači za Balkan i Srbiju?
Kakvu tačno ulogu Pariz želi da igra?
       Balkan se poslednjih godina sve češće naziva „dvorištem EU“, aludirajući na to da je Unija ta koja u regionu ima glavnu reč. Od izbijanja ekonomske krize u Evropi 2008. ulogu glavnog evropskog kalifa na Balkanu preuzela je Nemačka koja je 2014. pokrenula takozvani Berlinski proces, projekat koji ima cilj integraciju zemalja regiona i njihovo jačanje na putu ka članstvu u EU. Ovaj proces je jedan od odraza sve jačeg nemačkog međunarodnog istupanja proteklih godina. Ali, kakve su posledice EU politike prema Balkanu pod palicom Berlina? Cini se da politika Berlina nije imala previše uspeha niti donela mnogo koristi i plodova. Paradoksalno, ali, jedina zemlja koja je nastojala da se što tešnje veže za Nemačku bila je Srbija, ista zemlja prema kojoj je usmerena oštrica nemačke regionalne politike?! Pritisak Berlina da se reši kosovsko pitanje okončano je ćorsokakom pa se sada očekuje da Vašington i Velike sile preuzmu sledeći korak. Isto i u Makedoniji: do pomaka je došlo tek nakon odlučujućeg uticaja iz SAD a ne Berlina ili Pariza.
       Francuska spoljna politika uglavnom je bila svedena na praćenje dešavanja na Balkanu nego na igranje aktivne uloge. Skora poseta Emanuela Makrona Beogradu – prva njegova poseta regionu od dolaska na vlast – mogla bi da donese više odgovora na pitanje kakvu tačno ulogu Pariz želi da igra. Ali, po svemu sudeći, kada se radi o politici EU, Nemačka je i dalje dominanta na Balkanu.
       Kada je konkretno o Srbiji reč – sinhronizovano delanje nemačke i francuske politike verovatno ne bi bilo previše pozitivno. U prilog tome govori činjenica da su Berlin i Pariz do sada uvek bili saglasni po svim stavovima koji su išli direktno protiv stavova Beograda: zajednički su podržali formiranje kosovske vojske; zahtev „Kosova“ za ulazak u Interpol, Ukesko, međunarodna tela; protive se svakoj inicijativi Srbije u UN a u vezi sa KiM; ignorišu aktuelne mere Prištine sa carinama; ignorišu gaženje prava Srba u regionu… Dakle, čini se da Srbija ima daleko više razloga da sa podozrenjem gleda na posledice formiranja nove osovine Berlin-Pariz, nego da joj se raduje.
















































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX