SVEDOK Internet



Broj 1170.

Poseta
5642310

Bregzit ni na nebu - ni na zemlji

Nije to bio naš, nego Vaš izbor

SANU nas opet OBMANU

Akademik šolaja: „što je više kleveta i laži, kostić nam je miliji i draži!“

Senzacionalizam i beda srpskog „nadri-novinarstva“


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Marta ove godine STECAJ u GRO “RAD” postaje punoletan, ali ovo je priča o rastakanju jednog građevinskog giganta (2)
Nije kao “Savamala”, mnogo je gore!
Piše: Miloš Jovičić

       Običan građanin obično ne zna šta se sve događa u oblasti korupcije i kriminala?! Cak se na većini elektronskih (pa i štampanih) medija prećutkuje stalna napomena da je u Srbiji neophodno raditi na uspostavljanju vladavine prava, borbi protiv korupcije, slobodi medija i drugo.
       Za to vreme od najviših funkcionera dobijamo informacije “uvijene u oblande”, koje govore o uspesima na tom polju?!
       Te podatke građani mogu samo da prime k’znanju, ali nikako i da ih - provere. A većina se baš tako ponaša.
       Veruju!
       Međutim, ne mali broj građana ima vrlo rđava iskustva po tom pitanju. Istina, ponešto se “probije” u javnost. Ovo što ću vam ispričati je apsolutno verodostojno, sa brojnim dokumentima i konkretnim imenima, o kojima su detaljno i pravovremeno obaveštavani oni kojima je obaveza da se bore protiv ovih pošasti.
       Da bi se građanima “udelilo” bar malo pravde, jer se uz nju mnogo lakše mogu preživeti brojne teškoće koje savlađujemo i koje nam još predstoje.
       Poznata je izreka: “Ljudi se na sitnim stvarima prepoznaju”. Ipak, ovo o čemu će biti reči nikako ne može biti sitno – naprotiv.
       Nema, naravno, vrednost poput “AirSerbia” ili “Beograd na vodi”, ali po (ne)angažovanju onih koji se na svim nivoima državnih organa navodno bave korupcijom i kriminalom (trebalo bi borbom protiv korupcije i kriminala) – sve je drugo, osim sitno.
       Evo priče...
      
       ....
      
       Bilo jednom jedno veliko građevinsko preduzeće GP Rad. Osnovano 27. februara, davne 1947. godine, radilo je i gradilo po celom svetu, naravno i u zemlji, i izgradilo brojne objekte velike, neretko i velelepne građevinske i arhitektonske vrednosti.
       Nije teško predpostaviti koliko su pozitivni finansijski efekti bili po Srbiju (ranije Jugoslaviju) od ovih radova i koliko je kooperanata iz zemlje bilo angažovano na ovim poslovima.
       Onima kojima ovi podaci nisu poznati ili se nisu potrudeli da to budu, moram reći da se radi o finasijskim vrednostima koje se mere milijardama dolara.
       Nažalost, došlo je vreme u kome je zemlja dospela u velike teškoće. To se moralo veoma nepovoljno odraziti na velike privredne sisteme, naročito proizvodne i izvozno orijentisane. Među njima, najteže udarce primalo je građevinarstvo. Zbog dužine proizvodnog procesa, enormna inflacija imala je po njih pogubne efekte. A kako poslovati u inostranstvu, kada postoji ekonomski embargo?
       Da ne dužim, RAD-u nije bilo lako da izdrži silne udarce vremena u kome je poslovao. Cak i da je imao sposobnije i kreativnije rukovodstvo. Ali, nažalost, nije.
       Dakle, nema sumnje da Država snosi veliku odgovornost za posrnuće giganta kakav je bio RAD. Nije prilika da se o tome govori i sa aspekta politike, ali treba reći da se zna: Teško da je bilo pravog Srbina koji nije voleo da Srbija bude velika. Onolika kolika je (verovatno) mogla biti kao pobednica Velikog rata (1914-1918). Ali to su davno prošla vremena, čega nisu bili svesni mnogi “ naslednici jurišnici”, od kojih neki od njih (ne mali broj) i danas čine političku elitu na vlasti.
       Postavljalo se i još uvek se postavlja pitanje na koje nikada nije dat korektan i u krajnjem pošten odgovor: Da li se moglo uraditi nešto što bi omogućilo da RAD i njemu slične firme prežive u ovom pogubnom vremenu?
       Naravno da je moglo!
       Bila je potrebna, ne tako velika, pomoć države.
       Da li je to bilo komplikovano? Ni slučajno. Trebalo je samo, na primer, povezati preostale delove RAD-a i Trudbenika – sa cca 1.500 do 2.000 zaposlenih, dati im posao i u tome ih pomoći subvencijama – daleko manjim od onih koji u državi Srbiji važe za uobičajene. Naravno, oni koji nisu vodili ni kiosk za novine reći će da je to lako reći ali je bilo teško ostvariti...
       I tako, bez profilakse – predviđanja i preventive, ništa nije moglo da se očekuje osim uvođenja stečajnog postupka. Bilo je to davnog 13. marta 2001. godine.
       Uzgred, stečajni postupak još traje, a uskoro će doživeti i “punoletstvo”.
       Kako je on tekao?
       Iskreno, sve to zaslužuje detaljna objašnjenja, koja se kao i sve ovo o čemu sada govorim mogu pročitati na sajtu www.sahovskiklubrad.com.
       Ali ova priča započeta je da bi javnost bila upoznata sa nekim mnogo značanijim događanjima, za koja bi morali biti zainteresovani i najviši državni organi (i ličnosti), mada mnogima od njih mnogo toga neće biti prijatno.
       Sve ovo je bio uvod ili predgovor, moguće predugačak, ali kako tako dođosmo do onoga što govori o nastojanjima da se RAD još jednom sruši.
       Ovoga puta baš do kraja.
       Da bi to bilo lakše razumljivo, vratićemo se još jednom decenijama unazad. A u ta daleka vremena, ocenjeno je da građevinski gigant, kakav je bio RAD, osim po izgradnji objekata, mora biti poznat (i ostati upamćen) i po doprinosu sportu i kulturi.
       Tako su tada, u ta stara dobra vremena, osnovani Fudbalski klub, Šahovski klub i OKUD (Omladinsko kulturno-umetničko društvo).
       Ovi, želeći da budu dostojni imena svoga osnivača, postizali su vredne rezultate. Tako su na najbolji mogući način opravdavali ulagana sredstva do kojih, neretko, nije bilo lako doći. A ona su bila dvojaka: obezbeđivanje prostora - objekata za osnovne aktivnosti i finansijskih sredstava neophodnih za njihovo funkcionisanje.
       Naravno da je najviše sredstava ulagano u Fudbalski klub (stadion i dr.), ali i ostala dva “deteta” nisu se mogla požaliti da su bila zapostavljena.
       Verovatno je ovakvo podsećanje bilo od pomoći, ili čak bilo presudno, prilikom donošenje odluke da se objektu (ili “objektiću”) u Beogradu (Novi Beograd), Jurija Gagarina 40a, sagrađenom na bazi privremene dozvole davne 1975. godine za potrebe preduzeća RAD-a, koji su u to vreme gradili hiljade stanova na blokovima 61-64, dodeli posebna namena.
       Ovaj objekat će postati “Kulturno sportski centar RAD”, i u njemu će, pored OKUD, koji je u međuvremenu promenilo ime u “Društvo za čuvanje i negovanje običaja naroda Rad”, svoje aktivnosti obavljati i Šahovski klub “Rad” i Sindikalna organizacija RAD.
       Prvi će koristiti dosadašnjih cca 30%, odnosno cca 345m2, a drugi preostalih 70%, odnosno cca 800m2 ŠK RAD i JOS RAD – zajednički po 50%.
       Šta je bio cilj ovakve odluke? Šta drugo nego da se na neki način očuva ime, tradicija i uspomena na veliko ime RAD. A razlog je profilaktičko razmišljanje koje je govorilo da nije realno predviđati dugo vreme opstanka RAD Holding kompanija dp i da s tim u vezi treba preduzeti određene preventivne mere.
       U sklopu te strategije 2010. godine donete se odluke Skupštine RAD Holding kompanija dp (sledbenik osnivača klubova i društva) i upravnih odbora RAD Holding kompanija dp i RAD Ugostiteljstvo d.o.o., u čijem je zvaničnom posedu bio objekat.
       Objekat je bio deo osnivačkog uloga koji su 1997. godine u RAD Ugostiteljstvo d.p. uneli GP RAD Internacional d.o.o i RAD Holding kompanija d.p. Treba naglasiti da je objekat dat na trajno korišćenje ovim subjektima, a što nije predviđalo bilo kakvu prodaju.
       Ono što je, između ostalog, predstavljalo strategiju formiranje “Kulturno sportskog centra RAD” je da se u njemu obavljaju aktivnosti od opšteg značaja. To znači, pored folklora za mlade, aktivnosti ŠK RAD, ne samo na takmičarskom planu – mada su rezultati bili od izuzetne vrednosti – već i rad “Škole šaha”, ali i formiranje “Šahovske akademije”.
       Na planu rada sa mladima ŠK RAD je imao izuzetne rezultate. Svoreni su šampioni u svim uzrasnim kategorijama – do seniorskih, kao i veliki broj olimpijskih reprezentativaca.
       Takva strategija aktivnosti od opšteg društvenog interesa, uz značajna ulaganja u rekonstrukciju objekta, bili su realna osnova da se i pored mogućih problema u procesu legalizacije, objekat “ostavi na miru” – bez obzira što je bila poznata učestala zainteresovanost grupe (ili grupa), koja je predvođena “jakim i moćnim” nezadrživo kršila puteve za ostvarivanje svojih interesa.
       To nije lako, za obične građane čak nezamislivo, jer se moraju iznaći “pravi putevi” do važnih, a nezaobilaznih državnih organa – na raznim nivoima.
       U ovom slučaju nikako se ne može “preskočiti” Katastar nepokretnosti i to onaj za GO Novi Beograd. A odatle sve kreće...
       Znali smo da je prvi korak o “ozvaničenju” objekta “Kulturno sportski centar RAD” upravo prijavljivanje Katastru. Tu je trebala i nekakva dokumentacija. Dostavljali smo je. I dopunjavali.
       Nastupili smo zajednički i 2014. godine (ŠK, OKUD i JOS) i kasnije je dopunjavali, dok u jednom trenutku, 2017. godine nismo dobili informaciju da je kao držalac celog objekta upisano “Društvo za čuvanje, negovanje i zaštitu kulturne tradicije naroda RAD”.
       To je bilo prvo iznenađenje. Moglo bi se reći – šok.
       Posle saznanja da je nekadašnji OKUD izvršio nedvosmislenu prevaru, jer je samovoljno prisvojio nešto što mu nije pripadalo – ni po čemu – moralo se nešto učiniti, ili bar potražiti neka objašnjenja.
       Pa kako to učiniti?
       Najjednostavnije je pozvati glavne aktere tog junačkog podviga. I došli su...
       Pošto još nisu bili sigurni da za svoj “podvig” neće snositi posledice, predsednik Upravnog odbora i predsednik Skupštine nisu delovali samouvereno – naprotiv. Zato su pokušali da to objasne na svoj način.
       - „Jednoga dana, došli neki ljudi i rekli:
       “Vi ne možete da legalizujete ovaj objekat. Mi možemo, jer iza nas stoje jaki ljudi.”
       Vladimir Vajdić, a on je bio u funkciji predsednika Upravnog odbora nekadašnjeg OKUD-a, izustio je da kaže da je jedan od tih jakih Andrej Vučić, a predsednik Skupštine, Vladimir Lačković, dodao je nešto tišim glasom: “I Goran Vesić. Naročito Vesić”.
       Šta dodati ovako jakim argumentima?
       Osim da bi se, u nekoj opširnijoj varijanti, trebalo reći nešto više o ovoj dvojici “hrabrih” ljudi. Naročito o harmonikašu Vladimiru Vajdiću, ali i o Društvu koje se, praktično, transformisalo u društvo porodice Lačković.
       Posle ovog razgovora, vođenog u kancelariji generalnog direktora RAD-a, izašli su spuštenih glava, tako da bi naivni pomislili da su bili posramljeni i spremni da svoj nezakoniti čin ponište.
       Ali nije bilo tako...
       Pakleni plan, sa brojnim saradnicima – verovatno iskusnim u ovoj vrsti posla, nastavili su tamo gde su stali...Bili su brzi i efikasni i izvršili prodaju selog objekta od cca 1.150m2.
       Za “celih” 20.000 eura?!.
       Opet je usledio razgovor u kancelariji direktora – ovoga puta, sa strane RAD-a u proširenom sastavu. “Referenti” su bila dvojica dobro poznatih junaka.
       Ali da bi došli do informacija iz “prve ruke”, pre tog viđenja, generalni direktor i glavni pravnik obavili su nekoliko “poseta”. S obzirom da je sve poteklo iz Katastra, “prva stanica” bila je Katastar GO Novi Beograd, odnosno načelnik Zoran Krejović.
       Prvo pitanje bilo je jednostavno:
       “Na osnovu kojih dokumenata ste izvršili upis u Katastar “Društva za čuvanje, negovanje i zaštitu kulturne tradicije naroda RAD” za ceo objekat?”
       To je pitanje na koje se u nekom organizovanom sistemu može odgovoriti za pola sata. Odnosno za onoliko vremena koliko je potrebno da se donese odgovarajuća fascikla.
       Ako postoji. Ili, bolje rečeno, ako ne predstavlja tajnu?!
       I... šta se dogodilo.
       Osim računa za “plaćenu” struju za april 2015. godine od EPS-a, ništa drugo nismo mogli dobiti, odnosno saznati?!
       S obzirom da je sve proteklo od Katastra i ljudi iz Katastra, u više dopisa vrlo detaljno smo g-dina Krejovića obavestili o svim okolnostima u kojima su njegove službe učestvovale. (Prilog1, Prilog 1-2 – jedan od dopisa) Što se tiče računa za utrošenu struju u aprilu 2015. godine, to je običan falsifikat, što je potvrđeno i iz EPS-a (Prilog2, Prilog2b, Prilog2c).
       Sledeća stanica bila je Javni beležnik, g-đa Gordana Jovanović, kod koje smo saznali da su potpisnici za prodavca dvojica naših junaka, a da je kupac izvesni Vrejić (Miloš) Zlatan, rođen 1977. godine u Visokom (BiH), sa stanom u Beogradu (Novi Beograd), Jurija Gagarina 271. O njemu nismo dobili bliže podatke, a kasnije smo pronašli da je suvlasnik jedne firme, sa dvojicom ortaka i ukupnim osnivačkim ulogom od 1.000,00 dinara.
       Obišli smo i geodetski studio “Monting” (direktor Đurović), čiji je snimak, na osnovu koga je izvršen upis u Katastar, bio netačan?! Direktora nismo našli, ali smo mu poslali dopis (Prilog 3a, Prilog 3b).
       Dakle, bili smo spremni za razgovor i očekivali objašnjenje. Prvo pitanje bilo je da li znaju šta su uradili i kako su se uopšte usudili na takav korak. Korak, koji ih je odveo u kriminal i da će protiv njih biti pokrenut krivični postupak.
       Vajdić je odgovorio da je jednog dana došao crni džip, da je izašlo nekoliko ljudi, da su doneli pripremljena dokumenta i rekli:
       “Potpisuj!”. – Pa šta? – A šta bi vi uradili?
       Nepotrebno je prepričavati ceo tok razgovora, ali ono što se ne sme “preskočiti” je konstatacija drugog aktera Vladimira Lačkovića, da su napravili grešku što su se upisali u Katastru kao korisnici i držaoci celog objekta. I da su spremni da vrate novac i da se Kupoprodajni ugovor poništi. Naravno, “nije znao” kako su i zašto su to uradili.
       Zahtev predstavnika RAD-a bio je da se Kupoprodajni ugovor poništi i da su u tom slučaju spremni da odustanu od krivične prijave.
       “Dvojac” je otišao, obećavši da će obezbediti sastanak sa Kupcem (ili kupcima), ali od toga nije bilo ništa.
       Posle toga nije bilo drugog izbora osim obraćanja gradonačlniku dr Siniši Malom (pet dopisa!) i ministru unutrašnjih poslova dr Nebojši Stefanoviću (šest dopisa!).
       Pošto su bili u sasvim dovoljnoj meri obavešteni o svim ovim događanjima, očekivali smo njihovu reakciju u vezi ovog, bez ikakve sumnje, korupcionaško-kriminalnog akta. Naročito što su pomenute dve poznate javne ličnosti.
       Ostali smo bez bilo kakvog odgovora. Nažalost. Da bi se i vi čudili ovakvoj (ne)reakciji, pročitajte neki od ovih dopisa (Prilog 4a, Prilog 4a-2, Prilog 4b, Prilog 4c, Prilog 4c-2, Prilog 4d, Prilog 4e, Prilog 4f).
       Naravno nismo zaboravili ni Tužilaštvo i Viši sud.
       Prvi, podnoseći Krivičnu prijavu, a drugi Tužbom za utvrđivanje ništavosti Kupoprodajnog ugovora.
       Krivična prijava podneta je 17. okrobra 2017. godina, a Tužba za poništaj kupoprodajnog ugovora pod.br. 11-P-6109/18 od 13.02. 2018. godine.
       Tu smo stali i čekali...
       I dok smo čekali odgovore i stavove organa, funkcionera i sudova, Tuženi su “vredno radili”.
       Rezultat toga bila je Saglasnost Vlade Republike Srbije da se zemljište ispod (ne)kupljenog objekta proda samoproglašenom vlasniku Vrejiću.
       To je učinjeno na osnovu materijala Direkcije za imovinu (direktor Jovan Vorkapić), a prodaja je izvršena neposrednom pogodbom(??) i to za 33.000 eura, jer je kupac isplatu izvršio odmah.
       A stvari su postale “jasnije” 23. novembra 2018. godine.
       Kako?
       ...
       Toga dana, u 11,00 časova, bilo je zakazano sudsko izvršenje o iselenju izvesnog Nebojše Prpe, koji je veliki deo KSC-a koristio po ugovoru o Zakupu, neizvršavajući odredbe Ugovora i neplaćajući svoje Ugovorom određene obaveze tri i po godine (?!), a presuda je doneta posle tri godine sudskog postupka.
       O njemu i njegovim postupcima i radnjama moralo bi se pisati vrlo opširno, a sada ću izneti samo podatak - da je zaposlen u JP Elektrane, da je cenjeni član SNS (Srpske napredne stranke) i da mu je iznajmljeni prostor u KSC služio za aktivnosti “Avenije” koja je registrovana na njegovoj kućnoj adresi.
       “Puni sreće” spremali smo se da se vratimo u naše prostorije, kada je stiglo obaveštenje da su obijene prostorije u KSC koje su bile u posedu ŠK RAD i JOS RAD i da su postavljeni novi katanci i brave. Šta se dogodilo?
       Prišao sam objektu, a onda mi se isprečila neka individua koja je bila, ili je želela da se tako predstavi, glavni (šef?!) nekakvog obezbeđenja.
       Na moje insistiranje da se predstavi i kaže u kom svojstvu ovde drži “svoj red”, odgovorio je da ima ugovor sa vlasnikom zemljišta (Vrejić Slađanom), koji ne može meni da pokaže nego samo policiji. Takođe, rekao je da ne zna ko je provalio i zauzeo prostorije ŠK RAD i JOS RAD (o kakve li laži i bezobrazluka!), ali da nam ne dozvoljava prilaz objektu – sve do trotoara.
       Kao lojalni građani čekali smo da dođu policajci i da “odgonetnu” slučaj provale. Ali njihovo ponašanje tada, ali i prilikom čina iselenja, koje je uskoro usledilo, bilo je neobično.
       Najblaže rečeno.
       Ne zbog odluke policajaca da se posed može povratiti samo sudskim putem, već zbog njihovog ukupnog ponašanja, naročito jednog koji je bio glavni i od mene uzeo samo podatke iz lične karte, a sa “glavnim čovekom situacije” vodio ozbiljne i dugotrajne razgovore. Bilo je za očekivati da će to biti konstatovano i verifikovano u nekakvom zapisniku. Ali, kao što će se kasnije videti, nije.
       Došao je i trenutak “Izvršenja”.
       Izvršitelj Dušan Kršinić, sa asistentom i bravarom, nešto pre 11,00 časova, čekao je podršku (asistenciju) iz policijske stanice Novi Beograd.
       “Druga strana” nije dangubila. Pojavio se i “tajanstveni” Slađan Vrejić u pratnji gospođe plave kose i gospodina koji je, iz daljine, delovao kao advokat “Velikog vlasnika”.
       Konačno su došla i dva policajca za podršku. I, zamislite, ista ona dvojica koja su dolazila zbog provale.
       Onaj “glavni” bio je veoma ljut, zato što mu nije rečeno da ima obavezu i u 11,00.
       Sve to gledao sam iz određene daljine(?!,) jer mi nije dozvoljeno da prisustvujem pregovorima “onih koji se pitaju”.
       A rezultat razgovora “na nivou” bio je da se “Izvršenje” odlaže zbog nedovoljnog broja policajaca u odnosu na veliku brojčanu prednost druge strane, među kojima je bio i Nebojša Prpa.
       Da se podsetimo, on je u 11,00 trebao da se iseli iz zakupljenog prostora i preda ga u posed ŠK RAD i JSO RAD.
       Ali on je imao pametnija i, verovatno, unosnija posla i prostorije predao u ruke ljudi Slađana Vrejića?!
       Bio je to petak, 23. novembar 2018. godine, a u ponedeljak poslao sam pravnika da uzme zapisnik iz Policijske stanice Novi Beograd. Primili su zahtev i saopštili da ga još nemaju i da je njihova obaveza da ga dostave u roku do 30 dana. Efikasno.
       Uzgred, nismo ga dobili ni do današnjeg dana.
       Posle nekoliko dana (4.12.2018) uputio sam dopis Komandiru Policijske stanice Novi Beograd, objasnio mu razvoj ukupne situacije i izrazio određeno nezadovoljstvo, između ostalog i povodom ukupnog odnosu policajaca i Policijske stanice. (Prilog 5, Prilog 5-2, Prilog 5-3). Do današnjeg dana, bilo kakve reakcije komandira nije bilo.
       A šta smo mi preduzeli?
       Angažovan je advokat samo za tu situaciju i on je odmah, u ponedeljak, preduzeo sve pravne mere i, pre svega, podneo zahtev Trećem osnovnom sudu za tzv. Povraćaj u prethodno stanje.
       Zahtev je odmah usvojen (doneto Rešenje 26.11.2018.), ali izvršni postupak traži (potrebno ili nepotrebno) dodatno vreme.
       Nadao sam se da će biti okončan bar pre 28. decembra, za kada je zakazano (drugo) iselenje Nebojše Prpe ili sada Slađana Vrejića koji je „u posedu“. Ali, sledilo je novo iznenađenje. Pošto je vešto (uz nečiju pomoć) izbegavao da primi sudsko rešenje, dan ranije, odnosno 27. decembra, Zlatan Vrejić je srušio objekat!!
       Nije mogao posao da završi za jedan dan, trebalo mu je još nekoliko dana da sve raščisti.
       A izvršitelj, koji je došao 28. decembra, nije imao šta da radi!












































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX