SVEDOK Internet



Broj 1198.

Poseta
5821209

Gospođa Sonja Licht, „king maker“ ili „gospodarica lutaka“

Govorite li drugosrbijanski?

Ti javni izvršitelji su privatna, legalizovana mafija Aleksandra Vučića i ove vlasti

Tunel na kraju svetla

Mafijaške “kombinacije” i “ugrađivanje” kod mene nikad ne prolaze


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Lični stav: Marinko M. Vučinić
NAPREDNJACKI DISIDENT RADOŠ LJUŠIĆ

       Ako je neka pojava trajnije obeležila dosadašnju naprednjačku vladavinu onda je to otvorena i beskrupulozna legalizacija konvertitstva i temeljno rušenje osnovnih načela i vrednosti demokratije i temeljnih civilizacijskih vrednosti.
       Naš politički život nikada nije krasilo principijelno zastupanje određenih ideoloških koncepcija i demokratskih načela. Zato nije slučajno što smo danas svedoci da se veoma lako odigravaju često farsični transferi u članstvo vladajuće stranke koja u svoje redove prima sve one koji su spremni da budu deo poslušničke i slugeranjske politikantske mašinerije.
       Srpska napredna stranka je uspela da ovlada najvažnijim strukturama vlasti (policija, vojska, finansije, mediji, lokalna samouprava) ali očigledno da nije mogla da pridobije podršku istinske intelektualne elite što je jasno pokazao i spisak naučnih radnika, profesora Univerziteta , glumaca i ljudi koji deluju u oblasti kulture koji su potpisali podršku aktuelnim protestima građana koji se održavaju na ulicama Beograda i desetine gradova u Srbiji.
       Ovi protesti u velikoj meri menjaju političku i društvenu sliku Srbije bez obzira što vlast uporno nastoji da ih obesmisli i marginalizuje. Ali oni su i jedinstvena prilika da se pokaže i prava prilika priroda ljudi koji ih podržavaju. Zato je gotovo groteskno izgledala naslovna strana magazina Nedeljnik na kojoj smo mogli da vidimo Dubravku Stojanović i Radoša Ljušića koji su izneli svoje razloge zašto podržavaju proteste građana.
       Radoš Ljušić nas obaveštava da je podršku potpisao kao slobodan građanin i profesor Univerziteta nezadovoljan stanjem u državi i društvu tvrdeći da u vladajućoj stranci i državi vladaju autokratija, korupcija i dalje cveta a društvo je dezorganizovano.
       On nam u tom razgovoru bez ikakvih obzira kaže da je proces njegovog „građanskog oslobađanja“ i preumljenja otpočeo u trenutku kada je na nekorektan i iznenađujući način smenjen sa funkcije direktora Službenog Glasnika iako je bio po njegovim rečima odani i predani kadar Srpske napredne stranke.
       Da li to znači da do njegovog oslobođenja i progledavanja ne bi došlo da je i dalje obavlja funkciju direktora Službenog Glasnika. Jer je ona po njemu i pripadala kao zaslužena nagrada što je bio jedan od osnivača vladajuće stranke u kojoj se delio politički plen nakon dobijenih izbora 2012 godine.
       Radoš Ljušić sada sebe predstavlja kao čoveka koji je pre svega branio princip poštovanja partijske pripadnosti i partijskih zasluga, ali je postao „žrtva „svoje„ principijelnosti“ (prava na upravljanje značajnim javnim preduzećem). Zato kada je „biran novi Glavni odbor na Skupštini stranke, mene su iz njega izbacili a razlog je mogao biti samo jedan, što sam branio mišljenje suprotno vođinom“.
       I tako se Radoš Ljušić braneći svoju zasluženu partijsku sinekuru (i to ne prvi put) obreo među naprednjačkim „disidentima“. Samo nam nije rekao da li se njegovo „hrabro“ suprotstavljanje naprednjačkom vođi desilo tek kada više nije bio direktor Službenog Glasnika, onda kada su bili ugroženi njegovi lični i materijalni interesi.
       Verovatno se ponovio isti slučaj kao sa njegovim direktorovanjem u Zavodu za izdavanje udžbenika, samo je on veoma brzo našao novo partijsko pribežište i novo javno preduzeće, ovoga puta to je bio Službeni Glasnik. Kada je ponestalo funkcija u javnim preduzećima Radoš Ljušić se povlači na Fakultet i u disidentske vode što se kod nas inače često dešava kao logična posledica sloma i obesmišljavanja svih temeljnih moralnih vrednosti i vrlina.
       Pri tome on nas bez ikakvog ustručavanja i samorefleksije obaveštava da za nepovoljno stanje u društvu „ne snosi odgovornost samo SNS već i celo društvo, pre svega intelektualna elita (ko je imamo), budući da se s Univerziteta za nekoliko poslednjih godina možda i deceniju nije osetio ni dašak nezadovoljstva, a kamoli bunta. A u takvom društvu poniženom i degradiranom svakakva su čuda moguća, te protesti koji se sada dešavaju ne bi trebalo nikoga da iznenađuju, čak ni one na vlasti. Rekao bih da protesti stižu sa zakašnjenjem“.
       Radoš Ljušić je samo propustio da nas upozna šta je on radio proteklih deset godina da bi se čuo glas nezadovoljstva i pobune sa Univerziteta osim što se “žestoko“ suprotstavljao vođi SNS-a zbog čega je platio izgonom iz klijentelističkih naprednjačkih redova.
       Verovatno ni Radoš Ljušić nije mogao da se bavi upravljanjem javnim preduzećima i da pri tome podbunjuje Univerzitet. On je svakako u pravu da su u Srbiji svakakva čuda moguća pa ono da se Radoš Ljušić sada javlja u obličju disidenta i oslobođenog potpisnika podrške sadašnjim protestima građana koji su i nastali između ostalog kao odgovor na političku praksu otvorenog i bezočnog konvertitstva , slugeranjstva, bahatosti, klijentelizma , negiranja vladavine prava i uvođenja autokratskog sistema lične vladavine.
       U ovom razgovoru objavljenom u Nedeljniku mogli smo videti i tvrdnje Radoša Ljušića da „Naše društvo osuđeno je na čamotinju i odumiranje, meni odavno Srbija liči na tamni vilajet. Meni srpsko društvo deluje umrtvljeno i paralizovano od Akademije do opština, a za to svi snosimo odgovornost, neko više, neko manje, ali svi.
       Ova bezobzirna relativizacija krivice je u osnovi konvertitstva kakvim se ne prvi put služi Radoš Ljušić jer ako su svi odgovorni onda se i on kao proganjani naprednjački „disident“ može bez ikakvog zazora i obzira sada pridružiti koloni demonstranata koji su ustali protiv zlokobnog naprednjačkog tamnog vilajeta čijem je uspostavljanju doprineo u velikoj meri i Radoš Ljušić i ljudi njegovog kova koji se uzdaju u našu kratko pamćenje i nedostatak poštovanja temeljnih moralnih i demokratskih načela.
       Ovom prilikom treba se prisetiti reči Slobodana Jovanovića iz njegovog teksta Jedan prilog za proučavanje srpskog nacionalnog karaktera:
       “Uzimajući ga u njegovom najpotpunijem i najizrazitijem vidu, poluintelektualac je čovek koji je uredno, pa možda čak i s vrlo dobrim uspehom svršio školu, ali u pogledu kulturnog obrazovanja i moralnog vaspitanja nije stekao skoro ništa. Bilo usled njegove urođene nesposobnosti ili zbog mana školskog sistema, on nije dobio podstrek za duhovno samorazvijanje. On uopšte duhovne vrednosti ne razume i ne ceni. On sve ceni prema tome , koliko šta doprinosi uspehu u životu, a uspeh uzima u „ čaršijskom“ smislu , dakle sasvim materijalistički. S ostalim duhovnim vrednostima odbacuje i moralnu disciplinu, ali ne sasvim, jer prekršaji te discipline povlače krivičnu odgovornost. Ipak i u moralnom, kao i u kulturnom pogledu, on u osnovi ostao primitivac. Neomekšan kulturom , a sa olabavljenom moralnom kočnicom, on ima sirove snage napretek. Školska diploma kao ulaznica u krug inteligencije , dala mu je preterano visoko mišljenje o sebi samom“.






















































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX