SVEDOK Internet



Broj 1178.

Poseta
5699621

Treća armija nije izgubila rat, izgubljen je za „zelenim stolom“ potpisom u Kumanovu

Ćutanje o (ne)izboru akademika stiglo na – naplatu

Kosovski zavet je srpska verzija Novog zaveta

1604.

Ulični TV dnevnik


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

IN MEMORIAM: Života Žika Ivanović (Bratinac 1945. – Beograd 2019.)
Život Živote posle smrti

       Kad odlazi novinar Tanjuga, kao da sa njim nestaje i deo te agencije. Tanjugovo novinarstvo, naime, ma koliko kvalitetno bilo, po prirodi stvari je za širu javnost – anonimno. Osim retkih pojedinaca, u prvom redu dopisnika iz velikih svetskih centara, prilozi Tanjugovih novinara potpisuju se jednim, zajedničkim imenom – kuće u kojoj rade.
       Života Žika Ivanović izašao je u širu javnost tek posle penzionisanja, preselivši se iz Tanjuga u izlog Prosvetine knjižare „Geca Kon“, na početku Knez Mihajlove ulice. Teško je i nabrojati sve knjige koje je Ivanović napisao, priredio, preveo, jednom reči – objavio, u ovom dramatičnom vremenu i o ovom dramatičnom vremenu. Pogotovu je teško navesti makar i deo Ivanovićevih priloga i prevoda iz Tanjugovog biltena sa tekstovima iz strane štampe, koji je godinama uređivao, naročito onda kad je izgledalo da je ceo svet protiv nas i kad su na tom vajnom demokratskom Zapadu svi njihovi bezbrojni mediji pisali o nama, kao po komandi, isto i ružno. Ili možda bez toga „kao“.
       Ivanović je, zajedno sa svojim kolegama, tragao i uspevao da nađe i tamo glasove razuma i istine o Srbima i Srbiji, iako su ti glasovi bili sakrivani i gurani na margine od onih drugih, zapenušanih i grlatih, koji su nas satanizovali i otvoreno zvali NATO da „nešto preduzme“.
       Neupućeni, ali i oni koji su Ivanovića poznavali, iznenadili bi se kad bi sve to što je on radio i uradio - videli na jednom mestu.
       Mnogo je važnije, međutim, da to može biti orijentir i argumentacija za nova promišljanja , iskustvo otrgnuto od zaborava, čemu smo inače skloni, a što je Ivanović veoma dobro znao.
       Uostalom, ovde se slave mnogi praznoglavi, tabloidni novinari; da ne govorimo o onima koji su stali na drugu stranu i zaglibili se u autošovinizmu; zašto bismo se mirili sa zaboravom onoga što je uistinu vredno, istinito i patriotsko. A delo Živote Ivanovića, njegovo životno delo, uistinu je takvo. I on sam se borio protiv tihog zaborava vrednih ljudi i dela: u jednoj od poslednjih svojih knjiga potrudio se da otrgne od zaborava delo svog profesora i uzora – velikog Nikole Miloševića.
       Po prirodi svoje profesije i vokacije, s obzirom na jezike koje je poznavao, u prvom redu nemački, uputio nas je u dublje razumevanje uloge Nemačke u našoj sudbini i u našim sudbinama, u čitavom prošlom veku ali i dalje u istoriji, zaključno sa poslednjom, dramatičnom i tragičnom epizodom u razbijanju prethodne države. „Pa zar opet?“ – rekao bi jedan junak u „Cizmašima“ Dragoslava Mihajlovića. Žika je dobro znao da ta uloga nije i neće biti završena, da je moramo uvek imati u vidu i na umu.
       Ona, međutim, nije jednoznačna, koliko god da je često teška i opasna po naš život, pa i samo postojanje. Znao je Ivanović veoma dobro da je najveći nemački pesnik, Gete, učio srpski zbog naše najvrednije duhovne tvorevine – epske poezije, u kojoj je čitav etički kodeks,filozofija življenja i duhovna vertikala našeg naroda.
       Drugi jedan veliki nemački književnik, najveći među živima, Peter Handke, stao je svojim stvaralačkim integritetom i ugledom uz naš narod i tražio pravdu za Srbiju, u vreme kad su nas mnogi njegovi sunarodnici okrivljavali za sva zla ovog sveta, projektujući, valjda, na nas teret krivice i loše savesti koju su sami decenijama nosili.
       Ivanović je među prvima i najzaslužnijima za promociju, prevođenje i objavljivanje Handkeovog dela u našoj sredini.
       Zaslužan je i za upoznavanje drugih umnih i hrabrih Nemaca i Austrijanaca koji su u ovom vremenu objektivno i trezveno gledali na Srbe i na ulogu svojih zemalja u našoj tragediji. Među njima je i bečki istoričar Hans Hofbauer, ali i više desetina novinara i publicista čije je članke i analize prezentirao preko Tanjuga. A priredio je i dve publikacije koje su i danas nezaobilazno štivo za proučavanje istine o devedesetim godinama, koje se nisu završile, a ko zna kada će i da li će.
       Ivanović se držao Hegelove logike, da samo protivurečan put vodi ka istini, odnosno da neprotivurečan neizbežno vodi u neistinu, pa su upravo na toj metodologiji zasnovane njegove knjige o brojnim fenomenima i ljudima ovog vremena, o Zoranu Đinđiću, na primer, o Miloševiću, Putinu i drugima. To je moglo da naiđe i na nerazumevanje, pa i žestoke otpore raznih idolopoklonika, ali vreme je dalo za pravo viđenjima i analizama Žike Ivanovića.
       Probleme koji nas muče u ovom vremenu umeo je da sagleda u istorijskoj perspektivi, da ih, na primer, vidi očima Dostojevskog, u knjizi „Srbi između Rusije i Evrope“: „Što im se mi više budemo podastirali, to će nas oni, Zapadnjaci, više prezirati“, rekao je svojevremeno veliki pisac za nauk ruskom, ali i srpskom i drugim, slovenskim i neslovenskim narodima, a podsetio nas na to Života Žika Ivanović. Na to i na mnogo toga još.
       Slobodan Jovanović


















































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX