SVEDOK Internet



Broj 1178.

Poseta
5699595

Treća armija nije izgubila rat, izgubljen je za „zelenim stolom“ potpisom u Kumanovu

Ćutanje o (ne)izboru akademika stiglo na – naplatu

Kosovski zavet je srpska verzija Novog zaveta

1604.

Ulični TV dnevnik


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Zašto opozicija ništa ne može Aleksandru Vučiću?
Amicus Plato, sed magis amica veritas
Piše: Olivera Milivojčević

       Pitate se zašto opozicija, ova ovdašnja i današnja, ne može sa svim što (ne)čini - ništa Vučiću?!
       I pored protesta koji se svake sedmice održavaju u mnogim gradovima širom Srbije, ne zato što je postojeća opozicija prava alternative ni malo dobroj vlasti - nego zato što je narodu od rđave vlasti došla voda do guše...
       Za tri meseca, koliko traju protesti, utisak je, da se ništa nije pomerilo s mrtve tačke, ili gde si bio nigde, šta si radi – ništa!
       Razlozi su, možda najjasniji nama novinarima, koji smo ti koji pokušavaju da osvetle sliku srpske stvarnosti.
       Kažu da se ne treba vraćati u prošlost, ali ako je istorija učitaljica života, današnji opozicioni lideri nisu bili na tom času kada su mogli da nauče od onih koji su devedesetih vodili borbu protiv režima Slobodana Miloševića, sličnu ovoj, koju, čini se, ne baš upešno ovih dana vode neki novi (reparirani?) lideri opozicije protiv Vučićevog režima.
       Prvo i osnovno, što će potvrditi većina kolega moje generacije, a verujem posebno oni novinari-veterani “ulične demokratije” i tabanjanja po ulicama, tadašnji opozicioni lideri od Zorana Đinđića, preko Vojislava Koštunice do Zorana Živkovića, Vuka Draškovića, a bogami, i večina ostalih bili su dostupni za novinare u svakom momentu.
       Imali smo “na izvolte” sve brojeve mobilnih telefona svih opozicionih lidera, pejdžere, a - i kućne.
       To je bio slučaj i sa mnogim političarima iz tadašnje vlasti. Nijednog momenta nije se dovodilo u pitanje, kada pozovete, nekoga iz opozicije, da li će vam gostovati u emisiji ili dati izjavu, da se ne javi.
       Znali su da oni, ma koliko za sebe verovali da su pametni, shvatali da bez medija ne mogu da urade – ama baš ništa...
       Nisu smatrali da mediji treba da služe njima!
       Utrkivali su se ko će pre da se javi, shvatajući značaj “sedme sile” za cilj koji su imali i za borbu koju su vodili. Taj princip obaveznog javljanja predstavnicima medija Zoran Đinđić je zadržao i posle petooktbarskih promena kada je postao predsednik tadašnje srpske vlade, i na to je obavezao sve svoje ministre.
       Za razliku od ondašnje, lideri današnje opozicije se mnogo prave, srpski rečeno - važni, “mnogo su zauzeti”, a “o čemu ćemo da pričamo”, “pošaljite pitanja mom portparolu”, sve sami glupavi izgovori, da glupljih nema.
       A onda, za to što ih nema u medijima - kriv im je Aleksandar Vučić?!
       Vučić možda jeste odgovoran za mnogo što šta, što u državi ne valja, ali sigurna sam, a iz iskustva znam da nije odovoran za to što srpske opozicije nema više u medijima! Bar, u onim medijima u koje ih uporno zovu.
       U svojoj percepciji medija, oni nisu daleko odmakli od onoga na koga se uporno žale, i koga bi - svojim (ne)činjenjem i politikom da smene.
       Oni, pokazuju da ne žele slobodne medije, već svoje sluge i poslušnike, praktično da retki profesionalni mediji, koji nekako preživljavaju i opstaju, postanu njihovi “Informeri”, Alo”, Hepiji, Pinkovi, “Srpski telegrafi”...I da umesto Vučića opet dođe Vučić!!
       Kao dugogodišnji novinar “Svedoka”, a od nedavno i autor i voditelj emisije “Skeniranje” u produkciji Helmcasta koja se emituje na Jutjubu, u više navrata sam se suočila sa tim da je sagovornike iz opozicije skoro pa nemogće dobiti, sve pod izgovorom da su prezauzeti.
       Prvo i osnovno, većina današnjih novinara, od onih što jesu stvarno novinari i koji se i dalje drže nekog etičkog, moralnog i profesionalnog principa u novinarstvu, nema brojeve telefona sadašnjih lidera opozicije, niti do njih lako može da dođe.
       Većina ovih repariranih lidera, okruženi su “bodigardom” od po tri, najmanje, sigurnosna obruča raznih piarova od kojih većina nikada nije napisla ni jedan novinski tekst, ni pismo majci, niti zna kako izgleda novinska redakcija... Osim što su, možda, u nju kročili po službenoj dužnosti, preteći svoje velike šefove na poneki zakazan inetrvju u medijima za koje oni procene da im se sviđaju.
       I šta ih tu u suštini razlikuje od Vučića na koga se toliko žale?
       Većina njih ima svoje Džesi (čuvena po zlu portparolka bivšeg predsednika Srbije, koja je trudila da uređuje većinu srpskih vesti i izveštaja u vreme dok je Boris Tadić bio predsednik države i odlučivala ko i šta može ili ne može i sme da pita Tadića, i kome će on da da intervju).
       Neki mogu da se pohvale svojim novim Bebama, Nebojšama (Beba Popović, šef Biroa za komunikaciju Vlade Srbije, Nebojša Krstić, Tadićev savetnik, ili beše šef kabineta koji je vedrio i oblačio srpskim medijima, a danas se privio uz skute vladajućem režimu, ne bi li postao Bujke umesto Bujeta...)
       Gotovo svi lideri opozicije imaju svoje Suzane (gospođa koja je zadužena za PR predsednika Srbije Aleksandra Vučića) koji bi, da nama, novinarima određuju da li smo podobni ili nepodobni za intervjue sa njihovim šefovima.
       Usput i sugerišu kakva bi pitanja bilo zgodno da postavimo, a koja bi bilo lepo, ako bismo mogli ikako da preskočimo...
       I da li je sagovornik u duelu u rangu njihovog lidera, čijeg kerbera izigravaju - ako je koncept emisije duel dva sagovornika.
       Ono što zaboravljaju piarovi i tzv. marketinški stručnjaci raznih informativnih službi lidera opozicije jeste da njihovi šefovi nisu na vlasti, onako kako je Bebin, Suzanin, Nebojšin ili šef zlogasne Džesi bio u momentima kada su oni novinarima postavljali, ili pokušavali da uspostavljaju pravila igre.
       A zaboravljaju da ima još nas novinara – novinara koji na njihova “pravila” ne pristaju držeći se profsionalnog kodeksa i principa profesije.
       Ako mislite da ću uopšteno da govorim u ovom tekstu o njima i dalje, neću. Profesionalizam nalaže istinu i jedino što je novinaru sveto, ili bi moralo da bude, jeste istina i pravilo “druge strane” na koje se u srpskom novinarstvu odavno zaboravilo.
       To je iščezlo zajedno sa pretvaranjem novinara u društevo-političke radnike u Titovo doba ili, kako je to lepo govorio urednik “Naše borbe”, “Nedeljnog telegrafa”, “Svedoka”, pre svega veliki novinar i erudita, blaženopočivši Dragan Belić - izvođače radova.
       Elem, i kao novinar “Svedoka“, a posebno sada i kao autor emsije “Skeniranje” nekoliko puta sam poslednjih meseci iskusila bliske susrete sa piarovima lidera srpske opozicije.
       Uz dobru volju da im se da šansa da imaju gde da iskažu svoje političke stavove, namere i ideje, za koje, kako kažu ne mogu da dobiju prostor i vreme na televizijama sa nacionalnim frekvencijama, uključujući i državnu televiziju, kao goste u svoju smisiju, koju radim u saradnji sa nezavisnom produkcijom Helmcast, a koje prenosi “Svedok”, čiji sam skoro dvodecenijski saradnik i novinar, pozivala sam skoro sve važnije lidere opozicije.
       To je za njih, objektivno gledano, bila prilika da jednim udarcem ubiju dve muve: dobijaju emisiju od oko sat vremena na Jutjubu koja je solidno gledana (prosečan broj pregleda po emisijama čiji sam autor je preko četrdesetak hiljada) i intervju u “Svedoku” na par strana.
       Malo li je za one koji toliko kukaju da nemaju prostora nigde u medija?
       Naravno, sa svima njima komuniciram preko njihovih PR službi, ili ličnih izaslanika koje sticajem okolnosti poznajem, a koji se momentalno muvaju u nijihovom najbližem okruženju.
       Tako još u januaru dođem do broja telefona koji je navodno pripada Draganu Đilasu, jednom od prvih ljudi Saveza za Srbiju: Djilas se na taj broj, naravno, nikada ne javlja!
       Onda se ispostavi da se i na telefon, koji je na sajtu Saveza za Srbiju, danima niko ne javlja.
       Sticajem okolnosti imam poznanicu koja je u stalnom konatktu s Đilasom.
       Na jednoj kafici s njom zamolim je da Đilasu pošalje poruku i pita ga da li bi gostovao u emisiji.
       Sedela sam pored nje kada joj je odgovorio da mu je zanimljivo i da hoće, ali da se čujemo sledeće sedmice.
       Pored toga što sam se javljala skoro svake sedmice, a moja dobra poznanica mu prosledila i broj mog mobilnog telefona kada je tražio da se on meni javi i pored njenog insistiranja, evo posle puna dva meseca još nisam doživela da me Đilas pozove, niti neki njegov piar, da konačno dogovorimo termin gostovanja u emisiji.
       S liderom Narodne stranke Vukom Jeremićem priča je još zanimljivija. On se na svoj broj mobilnog telefona, do koga sam takođe došla zahvaljujući poznanici koja je potpredsednica Narodne stranke i koja je za razliku od njenog šefa, kao iskusna žena i nekada sama lider jedne parlamentarne stranke svesna značaja medija za opoziciju...
       Dala je sve od sebe da se Jeremić udostoji da da, prvo intervju “Svedoku”, a onda i da gostuje u “Skeniranju”, ali nije da smo uspele u misiji.
       Zapravo, bila je to – nemoguća misija.
       Jeremić je mesecima bio “prezauzet”. Reših da pokušam i preko Informativne službe Narodne stranke u kojoj rade neki mlađani ljudi, za koje sam gotovo 99 odsto sigurna da baš ne znaju najbolje šta im je posao!
       Pozovem informativnu službu jednom i dobijem odgovor da je gospodin Jeremić na službenom putu, da se čujemo posle 11. februara. Pozovem kada je prošao 11. februar, a onda me izvesni Nemanja zadužen za komunikaciju s medijima obavesti da Vuk trenutno ima nešto zakazano, pa ne može.
       Onda Vuk ode u Vašington iz koga se vratio prošle srede kada sam ponovo pozvala Nemanju, ali je ostalo da će mi on javiti “koliko sutra kada gospodin Jeremić može”.
       Od sutra do “malo sutra” prošlo je pet-šest dana, evo do ovog momenta kad pišem ovaj tekst, još uvek je “koliko sutra”.
       U međuvremenu dok čekam velike i prezauzete lidere srpske opozicije da mi učine veliki plezir i jave termin kada im odgovara da gostuju u “Skeniranju” dogovorim, sa neodoljivom lakoćom, intervju sa dramaturgom i potpredsednikom Narodne stranke Sinišom Kovačevićem.
       Kovačevićev se javlja na svoj mobilni telefon uredno i odgovara na sve pozive. Lako se dogovorismo i uradismo, po mojim shvatanjima, a vrlo sam samokritična, dobru emisiju.
       Siniša nije imao primedbi, nije imao pitanja koja mu se manje sviđaju. Ozbiljan intelektualac i sam svestan značaja medija za ono za šta se bori, a nije, kako reče, profesionalni političar.
       Na mobilni telefon su se javili i Milan Stamatović i Velja Ilić. I isto se lako dogovorismo. Oni su oni iz opozicije od pre 2000. o kojima govorih na početku teksta. Oni što su rušili i srušili, zajedno sa Đinđićem – Slobodana Miloševića, i sa onima o kojima sam govorila prethodno, a koji su shvatali šta su mediji i ako nisu imali alternativne kanale.
       I dužna sam još jedan zanimljv detalj apropo Informativne službe Narodne stranke.
       Kada sam Nemanju iz Informativne službe Narodne stranke 25. put zvala da pokušam da dogovorim gostovanje Jeremića, neposredno pošto je intervju s Kovačevićem emitovan, Nemanja se, kako mi je rekao, “malo ljutnuo” na mene, jer u najavi, na početku emisije nisam Kovačevića najavila kao potpredsednika Narodne stranke, nego samo kao srpskog pisca i dramaturga. Odgovorih mu u skladu sa mojim profesionalnim principima – dragi Nemanja, kada ti budeš radio svoju autorsku emisjiu možeš da biraš kako ćeš koga da najaviš. U mojoj emisiji odlučujem ja kako ću predstaviti svog gosta. I posavetovah ga da to što čini u ovoj zemlji sada, u momentu kada svi kukaju kako jedan čovek uređuje medije nije dobro i ne donosi ništa dobro ni njegovom šefu koji tri meseca ne može da nađe vremena za intervju koji tražim, a ni njemu kao nekom ko radi u Informativnoj službi i komunicira sa, nama koji pokušavamo da ostanemo profesionalci u ovim zluradim i suludim vremenima.
       I pomislih u sebi, a ne rekoh naglas – kakva bi tek Nemanja Suzana ili Džesi bio, ako jednog dana njegov šef Vuk Jeremić dođe na vlast, ako se ovako ponaša kao neko ko u ovom ne baš sjajnom vremenu predstavlja opoziciju u kontaktu s medijima?!
       Nama novinarima ne trebaju ni Beba, ni Krle, ni nove Džesi, ni Suzane.
       Ako Nemanja ili neki drugi Nemanja treba da dođe posle pomenutih dama i ako to treba da budu promene za koje se zalaže Savez za Srbiju, onda - nemojte gospodo ništa da menjate.
       Sličan slučaj kao sa njegovim kolegama iz Saveza za Srbiju je i sa Boškom Obradovićem, liderom Dveri. Na broj telefona koji se među novinarima deli kao njegov, javlja se izvesna Jelena, koja se predstavlja kao šef kabineta lidera Dveri, inače mog poznanika i generacijskog druga iz Gimnazije u Cačku. Jelena mi je u nekoliko navrata kada sam tržila izjave od Boška prosleđivala neke koje je već davao, recimo agencijama, ili drugim medijima.
       Za emisiju sam imala ideju da gostuju Boško i Cedomir Jovanović zajedno.
       Boško pristao, ali opet preko naše zajedničke drugarice, nismo se nas dvoje čuli.
       Cedomir Jovanović nije do sada ništa odgovorio.
       Ćuti evo već mesec i po dana. Naravno i Cedomir koji je bio pulen Zorana Đinđića, onog s početka ovog teksta čiji broj telefona su imali svi novinari posebno dok je bio opozicija, ništa nije naučio od onoga s kim je u politiku ušao i koji ga je napravio kakvim-takvim političarem. I Ceda se ne javlja novinarima.
       Ima portparola – Kenana, koji se, istina, javio na telefon i rekao da će šefu preneti za poziv, a da ću povratnu informaciju dobiti “vrlo brzo”.
       Od tog vrlo brzo, kako već rekoh, prošlo je evo mesec i po dana.
       Zanimljiva je situacija i sa predsednikom Opštine Novi Beograd Aleksandrom Šapićem koji sa novinarima komunicira preko izvesne glasnogovornice Dijane.
       Dijana je uredno do pre neki dan odgovorila u nekoliko navrata na moje pozive i poruke i pokušaje da u emisji ugostim Šapića, svaki put sa istim izgovorom (dva meseca) da “trenutno nema vremena i da će mi javiti kada bude mogao”. Na poslednji pokušaj da saznam hoće li Šapić konačno naći vremena, poruku sam poslala 7. marta, nisam dobila baš nikakav odgovor.
       U međuvremenu, na društevenoj mreži Instagram pročitah post gospodina Šapića koji je komentarisao Milomira Marića, urednika Hepi televizije, koja je “poznata kao Vučićeva”. Marić je navodno rekao da on poziva opoziciju u emisije, ali da oni neće da gostuju, te se gospodin Šapić izjasni da je on dostupan sada i da Marić može i njega da pozove, aludirajući na to da navodno Marić baš i nije rekao istinu.
       Pa, eto, gospodine Šapiću, bez obzira što lično ne poznajem Marića i na to šta o njemu privatno mislim i njegovim poslednjim javnim istupima da glasa za jednu stranku što je javno rekao u nekoj od svojih emisija, a što se ne bi moglo nazvati etičkim i moralnim, u konetekstu novinarske profesije, moje iskustvo govori da se Vi ipak ne odazivate kada Vas zovemo u emisije. Tako da se ne bi baš reklo da je problem u Milomiru Mariću, nego u Vama.
       I ne samo u Vama, Aleksandru Šapiću, nego u većini lidera opozicije koji su “prezauzeti“ i izgleda “toliko važni” da mesecima ne nalaze vremena da daju intervjue i gostuju u emisijama gde ih zovu, ali zato konstantno kukaju kako ih niko ne zove, i kako oni nigde nemaju priliku da kažu šta imaju.
       A prilika kada im se ponudi, i kada je imaju, onda su oni “tako bitni nemaju vremena i prezauzeti su”...
       E, onda, naravno neko drugi je kriv što oni nemaju prostor u medjima.
       U ovoj konkretnoj situaciji Vučić ili Milomir Marić, a nikako vi koji ste okruženi i koji se sa tri obruča raznih piarova, šefova informativnih službi i sličnih čauša štitite i branite od novinara koji su Vama potrebni.
       Dok to ne shvatite, sigurna sam, Vučić može mirno da spava, a vi subotom nastavite da šetate po Beogradu, a ostalim danima po gradovima Srbije zajedno sa ovim narodom kome će se u jednom momentu zbog vašeg (ne)činjenje smučiti da šeta u prazno.
       To što vi, svi zajedno (ne)radite - nije kriv Vučić, gpspodo.
       Tu ste se malo preigrali.
       Krivi ste sami.
       Posle ovog teksta, istine radi, očekujem da me svi listom odbijete kada i ako vas nekada ponovo pozovem.
       Što bi rekao Đorđe Balašević - princip je isti, sve su ostalo nijanse kada su političari srpske opozicije u pitanju. Moj posao jeste kao novinara da ukažem na činjenice, a posebno na istinu sve po onoj staroj i dobro poznatoj Aristotelovoj izreci - amicus Plato, sed magis amica veritas (Drag mi je Platon, ali mi je istina draža)!


















































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX