SVEDOK Internet



Broj 1178.

Poseta
5699560

Treća armija nije izgubila rat, izgubljen je za „zelenim stolom“ potpisom u Kumanovu

Ćutanje o (ne)izboru akademika stiglo na – naplatu

Kosovski zavet je srpska verzija Novog zaveta

1604.

Ulični TV dnevnik


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Knjiga poznatog pravnika Branka Pavlovića, „Iskorak u slobodu“ neće, ili ne bi trebalo, nikog da ostavi ravnodušnim(1)
Jedanaesta Teza o Fojerbahu
Piše: Vladan Dinić

       Ljubaznošću izdavača, pred vama su moja razmišljanja o nekim važnim savremenim temema. Nakon početnih faza razvijanja sopstvenog kategorijalnog aparata, u mom slučaju naročito u oblasti filozofije prava i teorije države i prava, a zatim i u ekonomskoj sferi, prirodno je da čovek prati činjenice i ono što se stvarno oko njega događa, kaže za „Svedok“ Branko Pavlović, autor „Iskoraka u slobodu“.
       Svedok: Otkud ideja za ovom i ovakvom „elitističkom knjigom“ u tabloidiziranoj Srbiji, gde knjige, farme i parovi imaju prođu, ostalo ne?
       B.P: Tekstovi koje sam pretočio u knjigu nastali su kao moj višedecenijski pokušaj sagledavanja stvarnosti, sa svim ključnim mogućnostima i značenjima koje posmatrane pojave u sebi nose.
       S: Kasnije nam istorija objašnjava zašto se nešto dogodilo?
       B.P: Jeste, ali smisao našeg delovanja je da, imajući potrebna znanja, pokušamo da razdvojimo bitno od nebitnog, dobro od lošeg, moguće od nemogućeg u pojavama kojima svedočimo. I da radimo u korist dobrog.
       S: Vaše rečenice su kristalno jasne?
       B.P: Veoma mi je stalo da se o stvarima govori što je moguće jasnije. Iz iskustva znam da ako neko ne ume da govori jasno, najčešće mu nije jasno o čemu govori.
       S: Cini se da ne verujete u, da tako kažem, srž pojave?
       B.P: Ne verujem u „jednu bitnu stvar“, u „jedan koren pojave“ koji, ako se pravilno zahvati, rešava sve ostalo. Probleme uvek rešavamo u tačno određenom društvu u datom vremenu. Ali to povećava, a ne smanjuje, potrebu za našim znanjima. I šta je bilo, i koji su poznati teorijski pristupi, ali i šta su uporedna iskustva drugih društava, država i naroda. A naročito kakvi su rezultati onog modela koji se primenjuje kod nas.
       S: Vidim da su Vam recenzenti Jovan Dušanić i Slobodan Reljić?i
       B.P: Veliku čast su mi učinili Jovan Dušanić i Slobodan Reljić, pristajući da deo svog dragocenog vremena posvete razmatranjima koja čine ovu knjigu. Namerno ne navodim njihove akademske titule, čvrsto verujući da ih njihova imena daleko prevazilaze.
       S: Vi u knjizi ređate činjenice, nikog ne ubeđujete, ali imam utisak da oćekujete reakciju?
       B.P: Citalac će lako uočiti da me ne interesuje da ga ubeđujem šta sam pročitao, ali mi je stalo da snagom argumenata osvetlim pojavu, ili makar izazovem rekaciju drugih, kako bi došli do boljeg razumevanja ili mogućeg rešenja problema.
       S: Knjigu ste izdelili u više delova, koji su pak, izdvojeno, celina za sebe?
       B.P: Da. Tekstovi mogu da se čitaju i tako, kao zasebne celine. Svako može da izabere teme koje ga interesuju, mada je činjenica da postoji i unutrašnja povezanost ovih pojava. Nezavisno od mene kao autora. U tom smislu knjiga predstavlja celinu.
       Tako, skromno kazuje, autor „Iskoraka u slobodu“, ali Prof. dr Slobodan Reljić, novinar, sociolog, manogo je rečitiji u svojoj nadahnutoj recenziji i skeniranju Pavlovićeve knjige?!
       „ Jedanaesta Teza o Fojerbahu važi za svaki napor pisanja, a u pisanju Branka Pavlovića ona je izvedena do kraja. Theoria i Praxis u njegovom pristupu nisu odvojeni napori nego slivaju u jedan tok – „da se svet promeni“.
       S: Knjiga Branka Pavlovića, u najširem smislu, bavi se aktuelnim fenomenom opadanja moći Imperije „poznog kapitalizma?
       Slobodan Reljić: - Njegov pogled usmeren je na rasvetljavanje procesa destrukcije ponosa društva zapadne demokratije - „vladavine prava“. Njegove analize, utemeljene na filozofiji prava i izrazito kritičkog pristupa, razgolićuju stanje savremene „pravne države“. I naddržavnih institucija kakva je Evropska unija.
       S: To bi bilo najneposrednije ekspertsko znanje pravnika Branka Pavlovića, ali njegov pogled na svet uveliko prevazilazi taj nivo utilitarističke praktičnosti i u ovoj knjizi?
       S.R: – Tekstova koji su pisani u dužem periodu i u različitim povodima - pojavljuje se kao intelektualno razmatranje društvene drame „Šta da se radi“. Sva njegova razmatranja imaju kontekst – ekonomski, politički, geostrateški.
       S: Kao svaki intelektualni pokušaj da se društvo menja Pavlovićev rad je prožet ideološkim smernicama i etički se utemeljuje. On je konskventno demaskiranje lažnih sloboda opsukrnog individualizma?
       S.R: - Tehničke i tehnološke imperative XX i XXI veka pokazuje kao sile „carstva nužnosti“ koje valja sistematski obuzdavati u ime humanizma. Opšti interes se uzima kao vis major u odnosu na nezajažljivo punjenje privatnih džepova i beskrupulozno ostvarivanje privatnih interesa.
       Favoriti Branka Pavlovića u političkom koordinatom sistemu su Berni Sandres, američki demokrata socijalističke orjentacije i britanski laburista Džeremi Korbin, ptice koje na horizontu velike svetske oluje najavljuju „socijalizam s ljudskim likom“. I, naravno, nadstvarno dostignuće najmnogoljudnije zemlje sa Istoka kojom vlada Komunistička partija u vreme koje je na sva zvona oglašavano kao kraj komunizma.
       S: U srpskoj javnosti malo ljudi s takvom minucioznošću ulazi u tajne „kineskog puta“?
       S.R: - Komplikovan je postupak razumevati - za evropski um nelogičnu kohabitaciju - kineske jednopartijske demokratije i superefikasne kapitalističke ekonomije koja se „u dobru ne ponese“ te planski i nedvosmisleno odbija da smisao privređivanja može biti prihvatljiv bez pravedne raspodele. Nikad nije bilo jednostavno razgoniti magle socijalnog darvinizma. Branko Pavlović uspeva.
       S: Branko, iz svog ugla razmatra i najskuplju srpsku reč Kosovo i Metohiju?
       S.R: Razmatranja o Kosovu i Metohiji kao međunarodnom problemu, koji je simbol urušavanja onog što se devedesetih zvalo „novi svetski poredak“, nose demistifikacije brojnih propagandnih stereotipa. Ti prilozi ispisani su kao priručnik za jednostavne odgovore na niz na prvi pogled zbunjujućih pitanja a kojima se decenijama zatrpava srpska javnost. Citaocu je odjednom krivo kako se i sam nije setio tako jezgrovitih i ubedljivih odgovora na pitanja koja sipaju lobisti zapadnih interesa i falanga NVO sektora.
       S: Poseban segment ove knjige je predstavljanje čitaocu činjenja autora kao angažovanog pravnika u državnim ili ekonomskim strukturama?
       S.R: - I tu se jasno pokazuje da nastojanje da se svet spozna nosi imperativ da „čovek mora da u praksi dokaže istinu, tj. stvarnost i moć, ovostranost svog mišljenja. Spor o stvarnosti ili nestvarnosti mišljenja koje se izolovalo do prakse, čisto je sholastičko pitanje“ (Druga Teza o Fojerbahu).
       S: Po mišljenju Branka Pavlovića „sholastika“ kao vrsta delanja u procesu društvenih promena je iza nas i mi smo suočeni s potrebom za - „strankom radikalne levice“?
       S.R: - Nije teško zamisliti čitaoca u današnjoj Srbiji kod koga će pominjanje levice izazvati zazor, ali dobro je i za takvog čitaoca da se suoči s argumentima „za“ levu organizaciju. Cak i ako se ne slaže s takvom projekcijom neće izgubiti vreme upoznajući se s čvrstim stavovima i uverenjima Branka Pavlovića. Pred onima koji slušajući kritike stalno ponavljaju „a šta je rešenje“ u ovoj knjizi stoji odgovor. Da li je odgovor rešenje, to u ovoj fazi niko ne može znati. Ali da će destilat iz niza ovako sastavljenih odgovora, na kraju, biti rešenje - nema sumnje.
      
       *********
      
       Za ovaj broj „Svedoka“ izabrali smo odeljak o „nedoraslim političarima“, ili preciznije o Slobodanu Miloševiću...
       O Zoranu Đinđiću, dr Vojislavu Koštunici, Borisu Tadiću i Aleksandru Vućiću, ljudima koji su odlučivali ili bar tako mislili, o sudbini Srbije, u narednim brojevima ...
       Nedorasli političari
       „Kada razmatram Miloševića, Đinđića, Koštunicu, Tadića i Vučića, i dokazujem da su oni svi nedorasli vremenu u kome su delali ili delaju kao najistaknutiji političari, onda mislim na dve stvari:
       1. šta od bitnih okolnosti nisu razumeli i
       2. šta je bilo nužno uraditi, a oni su to propustili, ili su povukli loš potez.
       Kroz analizu, na plastičan način, razmatram savremeno srpsko nacionalno pitanje, a manje mi je važno da celovito osvetlim protagoniste. Dovoljno mi je da oni budu istinito prikazani, piše u knjizi „Iskorak u slobodu“, autor Branko Pavlović.
       Slobodan Milošević
       Kod nas postoji gotovo jednoglasje da je Ustav iz 1974. koren svih zala koje su nas zadesile u poslednjih 30 godina. Ja ne mislim da je to tačno.
       Taj Ustav je imao svojih dobrih i loših strana.
       U političkom smislu, time što je za Albance na Kosovu (tako se tada zvala pokrajina) predviđao gotovo jednaka prava koja je imala i svaka druga nacija u SFRJ, s tim da su ipak u okviru Srbije, bio je genijalan. Danas vidimo šta bi nam značilo da Albanci budu u okviru Srbije, a da imaju kakva god hoće prava unutar autonomije.
       Kosovo je bilo konstitutivni element federacije što je, takođe, žestoko kasnije kritikovano. Danas vidimo da je takav položaj Kosova važan element odbrane suverentita Srbije jer, između ostalog i zbog toga Albanci nemaju pravo na smoopredeljenje kroz proglašenje nezavisnosti. Međunarodno priznato pravo na samoopredeljenje vezuje se za oslobođenje naroda od kolonizacije (i u slučaju aparthejda, ali to ostavljam po strani jer se ne dovodi u vezu sa Srbijom) i samo se u tom slučaju dopušta ugrožavanje teritorijalnog integriteta do tada priznate države proglašenjem nezavisnosti naroda koji se oslobađa od kolonijalizma i stvara svoju novu državu. Stoga nije moguće „dokazivati“ neprekinut niz kolonijalnog odnosa Srbije, od 1912. do 2008. godine, upravo zato što su Albanci već 1974. konstitutivni deo federacije, te su, dakle, najkasnije tada već bili „oslobođeni“. Ne može se nikako biti istovremeno i kolonijalizovan i konstitutivan narod u SFRJ .Cim je „konstitutivan“ znači da je priznati subjekt, a ne objekt što bi bilo karakteristično za kolonijalni položaj.
       U pravno-tehničkom, a delimično time, naravno i u političkom smislu, Ustav nije bio dobar. Pre svega zbog toga što je predvideo ustav pokrajine kao najviši pravni akt Autonomne pokrajine Kosovo i zbog nedovoljno dobrog definisanja nadležnosti Vrhovnog suda Srbije u pogledu Kosova.
       Najveći nedostatak ustavnog koncepta iz 1974. (mislim na savezni ustav, republičke i pokrajinske ustave) odnosio se na pravnu prazninu u pogledu moguće promene ustava u Hrvatskoj. Srbi su odlično definisani kao „konstitutivni“ narod, ali nije dalje razrađeno šta to tačno znači ako dođe do promene ustava. Odnosno, nije predviđeno da se ustav Hrvatske ne može menjati bez saglasnosti Srba u Hrvatskoj.
       Odmah posle Titove smrti, već 1981. godine došlo je do pojave iredentističkih protesta pod parolom „Kosovo republika“. Država je reagovala odlučno, upotrebljena je i vojska i poredak je očuvan, uz ljudske žrtve. I niko nije smatrao da Srbija nije imala pravo da brani suverenitet. Na delu se, dakle, pokazalo da Ustav iz ‚74. uopšte nije prepreka za odbranu suverenitata i teritorijalnog integriteta Srbije.
       Upravo zbog širokih ovlašćenja koja je pokrajina po Ustavu imala, albanski političari na čelu sa Azemom Vlasijem, za nekoliko godina pridobili su uz sebe većinu Albanaca na Kosovu, na politici oštrog suprotstavljanja i progona zagovornika teze „Kosovo republika“. Uz insistiranje na suživotu i razvoju zajedno sa Srbima i svim drugima u SFRJ.
       U periodu 1981.-1987. sprovedena su masovna hapšenja, kako smo ih tada zvali, „marksističko-lenjinističkih“ kružoka Albanaca. Sudovi, sa albanskim sudijama, dosuđivali su im drakonske kazne od 4 do 8 godina robije. Treba naglasiti da osuđeni nisu odgovarali za terorizam, ili sabotažu, nego za samo propagiranje ideje „Kosovo republika“ i većina Albanaca je to podržala. Oni koji su preduzimali i nasilne akte, dobijali su još teže kazne. Rezon je bio sledeći:
       a) živimo mnogo bolje nego Albanci u Albaniji,
       b) živimo bolje nego ikad,
       v) imamo ogromna ovlašćenja, šta nas briga ko je na granici, ko vodi međunarodnu politiku i što je dinar sredstvo plaćanja,
       g) sukob sa Srbima će nas uništiti, a suštinski vrlo malo možemo da dobijemo kao razliku između pokrajine i republike čak i ako bismo mi pobedili.
       U krizno vreme na Kosovu osamdesetih godina, ustavni koncept iz ‚74. pokazao je svoju punu političku vitalnost.
       Krajem 1982. godine SFRJ je dostigla najviši nivo spoljne zaduženosti (22 milijarde dolara) i da bi se izbeglo bankrotstvo preduzele su se mere finansijske konsolidacije. Krajem 1988. godine SFRJ je uspela da servisira sve svoje obaveze prema inostranstvu i da glavnicu duga smanji na ispod 19 milijardi (primera radi, ovakav rezultat u smanjenju duga u periodu od 2010. do danas postigla je samo Nemačka, u izvesnoj meri Švedska, dok su, recimo, Francuska, Italija, Španija, sve znatno povećale svoju i inače preveliku zaduženost). Naravno da period „stezanja kaiša“ nije dobro vreme za bitne političke promene. Ivan Stambolić to nije razumeo.
       Stambolić je u nevreme započeo temu o promeni Ustava Srbije. Argumenti su mu bili sasvim razboriti, ali je politički trenutak bio dramatično pogrešan za pokretanje takve teme.
       Federacija je bila u preispitivanju nakon Titove smrti, uprkos paroli „I posle Tita Tito“, ili možda baš zbog nje, plaćao se ekonomski ceh neodgovornom zaduživanju u periodu ‚72.-‘82. (ušli smo u taj period kao SFRJ sa manje od 2 milijarde USD duga, a izašli sa već pomenutih 22 milijarde). U toku je bio obračun sa albanskim separatistima (a to nije vreme za postavljanje zahteva za smanjenje ovlašćenja pokrajine, zato što se svaki takav zahtev lako propagandno koristi kao dokaz da Srbi žele da podjarme Albance), preispitavo se ekonomski interes razvijenijih republika, pre svih Slovenije, ali i Hrvatske, finansiranja saveznog budžeta od koga nemaju dogovarajuće koristi itd.
       Pored toga, Ivan Stambolić je založio sav svoj lični autoritet da bi Milošević došao na čelo SK Srbije. Odatle do ustoličenja Miloševića kao neprikosnovenog lidera u Srbiji bio je potreban samo Nikola Ljubičić kao organizator političke egzekucije Stambolića. To se ubrzo i dogodilo (čuvena 8. sednica) u formi staljinističke tradicije, bez ozbiljne rasprave i sa potpuno izmišljenim argumentima.
       Za razliku od Stambolića, Miloševiću se priviđalo da je do ustavnih promena, bez štete po nacionalne interese Srba, moguće doći i bez saglasnosti Albanaca, što je i pravno bilo nemoguće. Od početka je bilo zabrinjavajuće što je on nastupao kao da stvarno veruje da je to dobro za srpsko nacionalno pitanje. To je, za nas Srbe, bilo katastrofalno.
       Milošević je demonstrirao nizak kapacitet čak i na čisto operativno-tehničkom planu. Ako neko hoće da „slomi“ Albance da prihvate tražene promene, onda je valjda prvo dobio saglasnost rukovodstva pokrajine Vojvodine, gde su Srbi na vlasti, za iste takve promene (sadržina ovlašćenja pokrajina je bila ista). Ne. Milošević je imao isti otpor i od srpskog vojvođanskog rukovodstva. Pa kako neko može da traži Albancu da prihvati promene, a da ih ne prihvataju ni Srbi? I kako Albanac da prihvati promene i šta da kaže svojim Albancima, kada to ne prihvataju ni Srbi?
       Odmah na početku svoje vladavine, Milošević je slomio osnov na kome je počivala stabilnost teritorijalnog integriteta Srbije, tako što je Albancima pokazao da ne postoji nikakva ustavna garancija za njih (ako može da se silom menja ustavni koncept, onda garancije nema) pokazavši time i da su politički govoreći separatisti bili u pravu – sa Srbima nije moguć dostojanstven suživot.
       Srbi su masovno podržali Miloševića. Niko posle Tita nije bio ni izbliza tako popularan. Na tom talasu svemoći, uhapsio je bez ikakvog pravnog razloga Azema Vlasija i još dvanaestak vodećih albanskih političara (svi su nakon 13 meseci provedenih u pritvoru pravosnažno oslobođeni), bez ustavnog osnova je izveo tenkove na ulice Prištine, tzv. “jogurt revolucijom“ slomio rukovodstvo u Vojvodini (koje je inače uz rukovodstvo BiH bilo najstaljinističkije rukovodstvo u SK Jugoslavije) i promenio Ustav 1990. godine.
       Naravno da Srbija koja je spremna da silom menja ustavni koncept nije prihvatljiva za ostale u SFRJ. Na tom talasu nastaje potpuna politička saglasnost u Sloveniji da treba napustiti Jugoslaviju i na tom talasu dolazi na vlast HDZ u Hrvatskoj.
       Potezi koje je Milošević vukao na unutrašnjem planu ne samo da su bili pogrešni, nedomišljeni i direktno glupi, nego su potpuno zanemarivali i međunarodni aspekt. To je vreme pada Berlinskog zida i uspostavljanja potpune dominacije SAD (sa saveznicima tačno nazvani „Imperija“). U tim uslovima svaki priseban političar samo čuva to što ima i čeka da nenormalno stanje prevlasti jedne sile prođe, a nikako ne destabilizuje sistem . zato što je destabilizacija sistema otvoreni poziv da se postane žrtva.
       Uz to, Milošević ne samo da nije razumeo SAD, on u još većoj meri nije razumeo Rusiju, smatrajući da je sa te strane u kritičnom trenutku mogao da dobije značajnu podršku. Teško je poverovati da Milošević toliko nije dobro video stvari. Na žalost, sve je tačno.
       Jugoslavija je način rešavanja srpskog nacionalnog pitanja, zato što u Jugoslaviji svi Srbi žive u jednoj državi. Otuda je to i postavljeno kao ratni cilj 1915. godine, a kasnije i realizovano. Drugi temelj Jugoslavije je teza „Balkan balkanskim narodima“, drugim rečima, nedvosmisleno istorijsko iskustvo da je prema velikim silama bolje nastupati „ukrupnjen“ nego pojedinačno, pretočeno je u državu. Šta je tu pogrešno? Ništa.
       Jugoslavija je naravno imala bezbroj problema, ali isticanjem samo loših strana Milošević je suštinski zastupao tezu da taj državni okvir nije dobar za Srbe. Time je doprineo ulasku srpskog naroda u spiralu stradanja. Da li je Milošević najodgovorniji za raspad SFRJ, nije. Jednako su odgovorni i nedorasli političari drugih naroda, a isto toliko, ako ne i više, zapadne sile. Ali ne Amerika, kako bi se bez razmišljanja reklo, nego pre svega Nemačka, pa Britanija, pa tek onda SAD. Naravno, jednom kad su ušle u tu igru razbijanja Jugoslavije, SAD su odmah dohvatile kormilo.
       Sve drugo su Miloševićevi potezi na taktičkom nivou, od kojih je opet većina bila pogrešna, ali to je danas od manjeg značaja. Važno je razumeti da tzv. veliki zaštitnik srpskih nacionalnih interesa nije ništa bitno razumeo u svom vremenu.
       Na kraju se donekle iskupio odbranom 1999. godine, što će ostati upamćeno kao primer jednog malog naroda koji nije hteo da poklekne pred Imperijom, i jedne slabo naoružane vojske koja je izvanrednom sposobnošću i hrabrošću uspela da odbrani svoj narod i svoju državu.
       Na žalost, posle toga Milošević je stigao da povuče još jedan dalekosežno loš potez po srpske interese.
       Pred savezne izbore 2000. godine (zajednica Srbije i Crne Gore zvala se Savezna Republika jugoslavija) prevarom je promenjen Ustav SRJ. Prevara se sastojala u tome što organi Crne Gore uopšte nisu znali da se priprema promena Ustava. Pošto su poslanici u Skupštini SRJ iz CG bili politički podeljeni na one koji su deo vlasti u CG i one koji su opozicija i politički uz Miloševića, uz poslanike iz Srbije to je bila dovoljna većina za izglasavanje promene Ustava.
       U jednom danu je bilo stavljeno na raspravu pitanje izglasavanja novog ustava i Ustav je bio izglasan.
       Kakav je to odnos prema drugoj državi. Sa njom smo bili u zajednici, a bez znanja organa te druge države menjamo zajednički ustav. Milo Đukanović sve do tog trenutka nije bio ubedljiv u tvrdnjama da Milošević hoće da ukine Crnu Goru. Od tada, njegova antisrpska politika dobija izuzetno važan i ubedljiv argument.
       Završetak svojih pogrešnih procena Milošević je krunisao raspisivanjem predsedničkih izbora u SRJ, bez ikakvog „moranja“, u cilju dobijanja novog mandata i da učvršćivanja svoke vlasti.
       Koštunica, kao kandidat DOS-a, katastrofalno ga je potukao sa čak oko 700.000 glasova razlike u Srbiji (u CG Milošević je zbog Đukanovićevog bojkota izbora dobio oko 100.000 glasova više, pa za taj broj treba uvećati razliku u konačnim rezultatima, kada govorimo samo o Srbiji).
       U nasleđe nam je Milošević ostavio organizovani kriminal i krupnu korupciju koji nisu postojali (podvlačim – uopšte nisu postojali u našem društvu) pre njega i nedopušteno partijsko mešanje u privredu, medije i sudstvo. Dobra stvar koja je iz sve te nesreće proizašla bili su Dejtonski sporazum i Rezolucija 1244 SB UN, ali su oba ta dokumenta pre rezultat herojske borbe srpskog naroda i sposobnosti vojnih komandanata, nego Miloševićeve političke umešnosti. Ono što mu služi na čast jeste sopstvena odbrana u Hagu u kome je pod sumnjivim okolnostima i završio život.
       Jugoslavija je suštinski prestala da postoji za vreme Miloševića. Oko 700.000 Srba je prisilno moralo trajno da napusti svoj dom. Oko 40.000 je izgubilo život. Oko 110.000 je teško ranjeno. Teritorijalni integritet Srbije je ozbiljno ugrožen. Srbi koji su ostali u Hrvatskoj, gotovo su sasvim asimilovani. U nabrajanju potpuno izostavljam materijalne gubitke, jer je to u većoj meri rezultat čiste agresije zapada, pa bi navođenje više zbunjivalo, nego što bi pojasnilo stvari.
       Da li je Jugoslaviju bilo moguće sačuvati, ne znam. Bilo je veoma teško jednom kad ju je Imperija stavila na nišan. Da je loše što nije sačuvana - sasvim izvesno.
       Da li su postojali bolji potezi – mnogo boljih poteza je postojalo:
       a) potpuno podržati Azema Vlasija i time držati Albance uz sebe, a politički slomiti birokratiju u Vojvodini,
       b) odložiti pitanje promene ustavnog koncepta iz ‚74.,
       v) ozbiljno prihvatiti sve ekonomske primedbe iz Slovenije i istovremeno tražiti da se smanjena sredstva za vojsku preusmere za nabavku savremenih sistema PVO,
       g) ozbiljno razmotriti i po potrebi prihvatiti predlog o „asimetričnoj federaciji“ uz uslov da se dorade odredbe o promeni ustava Hrvatske tako da se isti dalje ne bi mogao menjati bez saglasnsoti Srba u Hrvatskoj,
       d) insistiranje na daljem ekonomskom razvoju kao ključnoj temi,
       Đ) daljoj demokratizaciji društva, itd.
       Tim i sličnim potezima, znatno bismo se približili sadašnjem trenutku kada SAD više nisu jedina velika sila u međunarodnim odnosima.
       Olakšavajuća okolnost za Miloševića, kada ga ocenjujem negativno, jeste u tome što su okolnosti krajem ‚80-tih i tokom sledećih 10 godina bile zaista sasvim izuzetne u istorijskom smislu. Takva prevlast jedne sile se događa na svakih hiljadu godina. Otežavajuća okolnost je u tome što mu je sin, u vreme opšteg siromašenja, zgrtao 5 do 12 miliona maraka godišnje (kako koje godine) i što su pripadnici državne bezbednosti ubili Ivana Stambolića.
       Šta je stvarno bio 5. oktobar?
       Pre nego što iznesem stav o Zoranu Đinđiću, mislim da je dobra prilika da se osvrnemo na takođe veoma rasprostranjeno mišljenje da je 5. oktobar „obojena revolucija“. To nije tačno.
       „Obojene revolucije“ su jedan od metoda Imperije kojima menja režime u raznim državama po svojoj volji, navodno bez upotrebe sile. Ideja je da politički protivnici režim „ocrne“ zbog kršenja ljudskih prava da se ili nametnu izbori, ili proglasi pobeda bez brojanja glasova, ili da se doslovno izvede državni udar (kao, npr. u Ukrajini).
       Izbore za septembar 2000. godine raspisao je sam Milošević. Bez ikakvog uticaja Imperije.
       Glasovi su prebrojani i pobeda opozicije je bila izuzetno ubedljiva (već sam rekao u Srbiji 700 hiljada glasova razlike, sve pod pretpostavkom da u Miloševićevim glasovima nema nijednog lažnog glasa, a da u Koštuničinom broju nema nijednog ukradenog (precrtanog, dopisanog i sl.) glasa). Nije imalo, dakle, nikakve veze sa „obojenom revolucijom“.
       Kontrola izbornog procesa bila je sasvim u Miloševićevim rukama
       Miloševićevi nedemokratski potezi bili su stvarni, a ne izmišljeni. Spomenuću samo policijsko otimanje tv i radio stanice Studio B, drakonski zakon o medijima, apsolutnu zloupotrebu RTS-a itd. Opet nije imalo veze sa „obojenim revolucijama“.
       Opozicija nije proglasila nikakvu izbornu pobedu pre brojanja glasova. U izbornoj noći nas najviše 4.000 (od tog broja verovatno 500 policajaca u civilu) smo bili na Terazijama. Nikakvog plana za pritisak na Izbornu komisiju nije bilo. Opet sasvim različito od „obojenih revolucija“.
       Republička izborna komisija očigledno je narednih dana lažirala rezultate izbora, i to je dovelo do demonstracija 5. oktobra. Uz to Milošević je poslao vojsku u Kolubaru da se obračunaju sa rudarima, što je dovelo do masovnog opkoljavanja vojske u Kolubari od strane građana. Nismo mi planirali to, nego je to bila rekacija na Miloševićevu provokaciju. On je, dakle, esklairao celu stvar, a ne DOS.
       Predsednik nije imao nikakva značajna ovlašćenja, sva suštinska vlast je bila na nivou Srbije, a ne SRJ, pa ni to nije bilo u skladu sa prevratima koje organizuje Imperija.
       Građani su bili rešeni da ne dozvole izbornu krađu i bili su spremni da brane svoj glas. U tim uslovima je došlo do 5. oktobra. Nakon toga su nadležni organi priznali pobedu DOS-a , a Milošević je priznao poraz. A za tri meseca DOS je potvrdio pobedu i na republičkim izborima.
       Da je nešto urađeno protiv volje građana, oni bi odmah u decembru slistili DOS i podržali SPS i SRS. Nasuprot tome, DOS je osvojio dvotrećinsku većinu u Skupštini.
       Da je proces vodila Imperija, kao nasilnu smenu režima, ne bi bilo nikakvih izbora te godine za republičke organe.
       Da li to znači da zapad nije uticao na opoziciju? Ne znači. Samo se ta pomoć preuveličava. Mi smo dobili taman toliko sredstava za kampanju, koliko nam je Milošević nezakonito oduzeo u medijskoj sferi. Naš ukupan kampanjski budžet, bio je otprilike na nivou 80% sredstava Vučićeve kampanje u 2016. godini. Ništa više od toga. I jeste Jovica Stanišić, kao čovek CIA, dogovorio sa Legijom da se Crvene beretke povuku iz RTS-a na dedinje 5. oktobra. To je to.
       Amerikanci tvrde u svojim izvorima da su uložili 100 miliona dolara u rušenje Miloševića. Ja verujem da su oni uzeli te pare od svojih građana iz budžeta. Ali su pola odmah presumerili ka sebi i svojim „crnim operacijama“, pa su zatim od ostatka, pola uzele njihove podružnice u Evropi preko kojih se finansira opozicija, pa su onda oni koji donose novac u Srbiju uzeli svoj deo (ne svi, ali većina). Tako da ono što je stiglo nije ni petina onoga što se knjiži u SAD kao „finansiranje smene Miloševića“. Naravno sve je to u dužem vremenskom periodu, a cifra se daje kao zbirna, kao da je neko u tom trenutku zapravo dobio te pare.
       Druga zabluda o „obojenoj revoluciji“ dolazi otuda što „Otpor“ jeste kreiran kao eksperiment uživo preko nekolicine studentskih predstavnika iz ‚90-tih godina. Naravno, ljudi koji su uzmali učešća radili su srcem, ali vrh jeste bio CIA (MI6). Međutim, njihov značaj se strahovito preuveličava. Da je to tako, vidi se po tome što su ubrzo samostalno izašli na izbore i doživeli potpuni krah.
       Osnovna stvar je u tome što političari koji su došli na vlast nisu ništa dugovali strancima zbog 5. okotobra. Ako su nešto dugovali, to su bili njihovi lični aranžmani. To je upliv stranih obaveštajnih službi, koje su imale spektakularne rezultate i za vreme Miloševića (i načelnik DB-a, i načelnik Generalštaba u jednom periodu su radili za CIA, a Milošević ih je postavio na ta mesta).
      
       (U idućem broju: O Đinđiću Koštunici, Tadiću, Vučiću…)


















































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX