SVEDOK Internet



Broj 1182.

Poseta
5726176

Samoubistvo Srbije iz zasede u režiji tabloida „Informer“ i „Alo“

Zašto se Dejan Medaković razočarao u Dobricu Ćosića?

„Radioaktivna koalicija“ Radoša Ljušića bez podrške

Vampiri se boje sunca

Ne verujem ništa Vučiću, ali ne verujem ni Vuku Jeremiću


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Haos od Bregzita: Britanski premijer koju su na kolena bacili članovi njenog kabineta, predsedavajući parlamenta i poslanici njene stranke, utehu tražila u Briselu!
1604.
Piše: Milan Dinić

       Početkom 17. veka Srbi su živeli podeljeni u nekoliko država – najveći deo bio je pod turskom vlašću, u sastavu Osmanskog carstva koje je tada upravo prešlo zenit svoje moći; drugi deo Srba živo je u pograničnim oblastima Habsburške monarhije, dok su Srbi na obalama Jadrana bili pod vlašću Venecije. Najveći deo Srba bio je izložen tiraniji Otomanskog carstva koje je prvu štampariju otvorilo tek 1727. godine i ta je mogla da štampa isključivo islamske verske knjige. Tako je do 1800. godine u tom carstvu, u kome je nažalost većina Srba živela, svega dva do tri odsto stanovništva bilo pismeno, u poređenju sa oko 60 odsto odraslih muškaraca i 40 odsto odraslih žena u Engleskoj u isto doba.
       Početkom 17. veka u Evropi je, na kulturnom planu, cvetao Barok a Holanđani i Britanci su formirali prve istočnoindijske kompanije koja će postati glavna oruđa evropskog kolonijalizma. Uporedo sa ekonomskim usponom u zapadnoj Evropi su narastali politički sukobi dvorova, koji su pravili uvertiru za Tridesetogodišnji rat koji će dovesti do prvog smanjenja populacije na kontinentu od nastanjivanja čoveka. U Otomanskom carstvu, naprotiv, u usponu je bilo mračno doba, kada su verske dogme počele da brišu naučna dostignuća Istoka i koče razvoj imperije.
       Sa druge strane sveta, onoga od koga je većina Srba bila odsečena, 1604. godine, Johan Kepler je primetio na nebu prvu super-novu (zvezda koja umire) vidljivu golim okom sa Zemlje. Te iste godine u palati Hampton kort nadomak Londona engleski kralj Džejms Prvi sastao se sa predstavnicima Anglikanske crkve kako bi se izradila zvanična verzija Biblije za Britanska ostrva.
       Ta 1604. je bila posebno važna za engleski parlamentarizam. Tada je došlo je do sukoba između tadašnjeg vladara Džejmsa Prvog i Parlamenta. Džejms Prvi je hteo da vlada apsolutistički, poput drugih vlastodržaca u Evropi tog doba, dok je Parlament tražio da mu se formalizuju prava koja je defakto izborio u vreme Džejmsovog prethodnika, Elizabete Prve.
       Dok su Srbi te 1604. godine tavorili pod Turcima, sporadično dižući bune, a zapadni svet spremao da ekonomski eksploatiše druge kontinente, engleski parlament je ulazio u novu eru, koju – ni više od 400 godina kasnije, Srbija još uvek nije doživela: Parlament je od vladara izborio i forlamizovao svoju moć i nadležnosti. Povod je bio poslaničko mesto u oblasti Bakingemšir. Kruna je poništila izbore i nametnula svog kandidata. Poslanicima u parlamentu je trebalo malo vremena da zaključe da se radi o flagrantnom mešanju kralja, pa su zakazali nove izbore. Ponovo je pobedio izabranik Krune, ali je tada Parlament odlučio da mesto poslanika da „prvom“ pobedniku (onome kome je Kruna „ukrala“ mesto na prethodnom glasanju, nametnuvši svog čoveka). U jeku tog sukoba i svađe na relaciji Kruna – Parlament, spiker (predsedavajući) engleskog parlamenta hteo je da se ponovo glasa o jednom od predloga o kome se već ranije glasalo. Engleski parlament ne samo da je odbio da se glasa ponovo o pitanju o kome se već ranije odlučivalo već, usvojio je i pravilo da se svaki budući pokušaj takvog ponašanja (da se ponovo odlučuje o nečemu o čemu se već glasalo) zabranjuje.
       Cetiristo petnaest godina (415!) kasnije, ova odluka ponovo je aktuelizovana na Vesminsteru, kada je spiker Džon Berkov izjavio da premijer Tereza Mej neće moći ponovo da stavi na glasanje isti tekst predloga sporazuma o Bregzitu, koji je prethodno bio odbačen. Obrazlažući svoj stav, Berkov je citirao gore navedenu odluku Parlamenta iz 1604. godine. Prethodno je Tereza Mej dva puta izgubila glasanje u Parlamentu sa predlogom sporazuma o izlasku iz EU koji je ugovorila s Briselom, što je Britaniju gurnulo u još dublju neizvesnost. Da zlo bude veće, uoči drugog glasanja – kada se glasalo o nešto izmenjenom predlogu sporazuma sa EU – oglasio se glavni pravni savetnik kabineta britanskog premijera (koga je Tereza Mej sama imenovala) i ukazao da, što se njega tiče, sa pravne tačke gledišta, ni taj izmenjeni sporazum nije doneo garancije u vezi Severne Irske koje Parlament očekuje.
       Odluka Berkova da defakto onemogući treće izjašnjavanje Parlamenta o sporazumu sa EU zabio se kao klin u točkove ionako spore i rasejane Bregzit mašine za koju niko danas ne zna gde će i kako završiti. Ukratko – Tereza Mej su na kolena bacili svi: njena stranka, dobar deo njenih ministara i članova Vlade koji su glasali protiv njenog predloga, velika većina poslanika, njen glavni pravni savetnik, pa čak i spiker koji je iz redova vladajuće (Konzervativne) partije.
       Zamislite da li bi slična situacija ikada bila moguća u Srbiji, pod aktuelnom ili bilo kojom drugom vlašću do sada? Zamislite da Aleksandar Vučić hoće da sklopi neki sporazum u vezi sa Kosovom, a da ga u tome, legalno (uz pomoć institucija i propisanih procedura) sprečava predsednik parlamenta Maja Gojković, deo poslaničkog kluba SNS i SPS, državni sekretar u Ministarstvu Pravde, ministri u vladi… Štaviše, možete li da zamislite da iko od navedenih iznese suprotno mišljenje od aktuelnog šefa države, a da taj stav bude ozbiljno uzet u obzir i da prođe kroz institucije?! Odgovor znamo. A zašto je to tako pokazuju događaji s početka 17. veka i gore pomenute 1604. godine, i poređenje okolnosti u kojima su živeli Srbi tada i onih u kojima su živeli Evropljani van Osmanskog carstva.
       Da se vratimo Terezi Mej, koja je na kraju utehu morala da traži kod „neprijatelja“, u Briselu, moleći ih da odlože britanski izlazak iz EU do 30. juna, kako bi dobila još malo vremena da pokuša da ubedi parlament. Brisel je odgovorio potvrdno, ali s uslovom: u znaku da je i zvaničnicima EU više muka da se bave Bregzitom, Britaniji su data dva datuma za izlazak – 22. maj (dan pre izbora za Evropski parlament) ali samo pod uslovom da Parlament u Londonu usvoji utvrđeni sporazum razilaženja s EU; ako, pak, britanski Parlament odbije predlog sporazuma ili ne glasa o njemu, onda Britanija „ispada“ iz EU 12. aprila (osim ako London ne bude tražio novo odlaganje – za šta je Brisel rekao da je otvoren – ali bi onda Britanci morali da učestvuju na izborima za EU parlament).
       Odluka o dva datuma je odraz evropske praktičnosti: šefovima preostalih 27 članica nije se dolazilo ponovo u Brisel ako Tereza Mej ne uspe da progura svoj predlog sporazuma do kraja prve nedelje aprila.
       Međutim, posle dobijanja „dodatnog vremena“ od Brisela, umesto predaha ili pokušaja da se pridobije većina za postojeći predlog sporazuma s EU, u Londonu se priča o tome da bi Tereza Mej mogla da bude smenjena i da slede vanredni izbori! Uporedo sa ovim ide i vest da je preko pet miliona ljudi potpisalo peticiju za novi referendum o EU, pa će Parlament morati i o tome da se izjasni, na šta ih je pozvalo oko milion okupljenih na ulicama Londona u subotu 23. marta!
       Suština je u sledećem: tvrdokorni Bregzitovci (koji su glavni kamen spoticanja Tereze Mej) hoće da izađu iz EU, ali – pošto većina ipak ne želi da izađe bez sporazuma (što je, uostalom, i Parlament usvojio kao uslov) – sada njima zapravo odgovara ostanak kako bi dobili vreme da 1) smene Terezu Mej i postave svog „pravog“ pregovarača, koji bi onda (pošto bi Britanija ostala u EU do daljnjeg) mogao da, unutra, sedeći i dalje kao član EU, 2) ispregovara sa Briselom bolje uslove izlaska.
       Koliko je situacija šizofrena svedoči i činjenica da je funta skočila oba puta kada je Tereza Mej izgubila glasanje u Parlamentu. U prevodu: neizvesnost je nova normalnost u Britaniji i to je karta na koju biznis svet igra sada kada je o Britanskim ostrvima reč. Ali ova situacija može da „pije vodu“ još samo kratko – rok je na izmaku a privrednici koji posluju u Britaniji ne mogu više da čekaju i, ako ne bude rešenja, okrenuće se tržištima koja nude ono što Britanija nema od juna 2016: izvesnost.
       Tragična figura u svemu ovome (pored britanske javnosti koja je potpuno sluđena Bregzitom) jeste Tereza Mej koja će, ako bude izgurana sa mesta šefa vlade, biti zapamćena po tome što se u čitavom mandatu bavila samo jednom temom – britanskim izlaskom iz EU – i to, po svemu sudeći, gotovo potpuno neuspešno.
       Na stranu šta će biti sa Terezom Mej i Bregzitom (jer, do pojave ovog broja „Svedoka“ na kioscima, u utorak, 26. marta, sve je moguće): koliko god se nekome može činiti da su se britanski parlamentarci i političari poneli amaterski, čak gore nego najgori poslanici srpskog parlamenta, ako se pogleda čitava Bregzit saga i brojne zavrzlame i peripetije, vidi se snaga demokratskih institucija i poštovanje parlamentarnih procedura koje retko koje društvo u svetu danas može da pokaže. Tako da, koliko god je Bregzit (očito) velika tragedija za britansko društvo, istovremeno je, na neki način, i vrhunski primer borbe kroz institucije uz poštovanje samih institucija.






















































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX