SVEDOK Internet



Broj 1182.

Poseta
5726205

Samoubistvo Srbije iz zasede u režiji tabloida „Informer“ i „Alo“

Zašto se Dejan Medaković razočarao u Dobricu Ćosića?

„Radioaktivna koalicija“ Radoša Ljušića bez podrške

Vampiri se boje sunca

Ne verujem ništa Vučiću, ali ne verujem ni Vuku Jeremiću


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Knjiga poznatog pravnika Branka Pavlovića, „Iskorak u slobodu“ neće, ili ne bi trebalo, nikog da ostavi ravnodušnim (2)
Zoran Đinđić vizionar bez vizije

       Povodom jedne godišnjice od ubistva Đinđića napisao sam da on nije bio „vizionar“ kako se često tvrdi, pa sada samo ponavljam taj tekst:
       „Za političare ne važi što i za obične ljude. O njima govorimo lepo pre svega onda kada objektivno sagledavamo njihove postupke, takvi kakvi su ti postupci bili i kada oni sami više nisu živi. Sve drugo je zloupotreba ličnosti političara. Kako je uobičajeno mišljenje da je Đinđić ubistvom zaustavljen u ostvarenju reformskih promena, u daljem tekstu se podrazumeva da se celokupno razmatranje usredsređuje na pitanje: ima li u njegovim postupcima začetaka nečega što bi kasnijim, redovnim tokom, moglo prerasti u dobrobit za Srbiju.
       Radi lakšeg praćenja izlaganja, ovu analizu ću podeliti na:
       1) temeljne političke stavove Đinđića bitne za razmatranje njegovog navodnog vizionarstva,
       2) poteze koje je vukao kao premijer,
       3) kadrovska rešenja i 4) neformalno okruženje.
       Politički vizionar
       • Đinđić nije verovao u snagu državnih institucija. Verovao je u dobro organizovanu grupu pojedinaca koji preko svoje organizacije preuzimaju rukovođenje državom.
       • Nije dovodio u pitanje neoliberalni koncept u makroekonomiji.
       • Nije dovodio u pitanje uređenost EU kao nešto čemu treba bezrezervno težiti.
       • Verovao je da uz pomoć istih onih koji su nas bombardovali može naći prihvatljivo rešenje za Kosovo.
       • Verovao je da je uz pomoć zapadnih sila, pre svega SAD i Nemačke, moguće popraviti odnose Srbije i Crne Gore u zajedničkoj državi.
       Šta je od toga kao moguća baština razvoja Srbije ostalo nakon samo nekoliko godina od ubistva Đinđića:
       • Urušavanje državnih institucija, upravo zato što su okupirane od dobro organizovane grupe ljudi, umesto da rade po pravilima struke i po zakonu,
       • Neoliberalni koncept je ocenjen kao promašen od tvoraca tog koncepta u SAD,
       • EU se pokazala kao zajednica koja uopšte nije u stanju da garantuje minimum stnadarda i uređenosti, ni za svoje tzv. stare članice, a o drugima da i ne govorim,
       • Kosovo je uz podršku baš Nemačke (pored naravno odlučujućeg uticaja SAD) u koju je Đinđić imao bezrezervno poverenje, proglasilo secesiju,
       • Crna Gora se osamostalila baš uz podršku zapadnih sila.
       Ne mislim da je Đinđić naročito kriv i svakako ne za sve pobrojano, zbog toga što je potpuno u svemu promašio, ali svakako ni u najmanjoj meri ne može biti smatran vizionarom.
       Potezi
       • Đinđić je, čim je shvatio da postoji opasnost da sudstvo bude izvan partijske kontrole, odmah sve prebacio na kadrovske komisije DOS. Tako je nastao mehanizam partijskog pritiska i delimične kontrole sudstva (direktni ishod te politike je Malovićka);
       • Potpuno protivzakonito tokom 2001. godine je postavljen, tzv. vršilac dužnosti republičkog tužioca, izvesni g. Nedić. Prosto, gospodin Nedić je ušao u kancelariju republičkog tužioca i rekao da je od sada on v.d. tužioca. Bez ikakvog rešenja, ali uz 100% podršku Đinđića,
       • Đinđić je bio promoter sveobuhvatnijeg i dubljeg partijskog kadriranja u javnim preduzećima (u odnosu na Miloševićev period) i time je ubrzao urušavanje ključnog dela privrede na jednoj strani, i bitno doprineo povećanju korupcije, na drugoj;
       • Izručenje Miloševića koje je bilo Ustavno i legitimno, zato što je to ugovorna obaveza Srbije po Dejtonskom sporazumu. Prekršene su odredbe Zakona o krivičnom postupku i to je tako otvoreno trebalo i reći (a nije, nego se tvrdilo da je sve legalno). Ali nema tu nikakve drame da li je trebalo ili ne izručivati Miloševića.
       • Teška korupcija u privatizaciji za koju je direktno odogovoran Đinđić,
       • Potpuna nesposobnost, u čitavom periodu da se ovlada državnom bezbednošću,
       • Partijsko kadriranje u policiji (za šta je u velikoj meri bio zadužen Beba Popović);
       • Izbacivanje DSS iz Skupštine. Težak protivustavni potez Đinđića kojim je potpuno urušio ono malo državnih institucija koje smo imali,
       • Đinđić je izašao na katastrofalan način iz protesta JSO. Na razgovoru sa komandatom JSO Zvezdanom Jovanovićem i „gospodom“ Cumetom, Legijom i Spasojevićem, dogovorio je da šef DB bude smenjen, a da za formalno drugog čoveka DB, a faktički prvog, bude postavljen Bracanović, tadašnji šef obaveštajnog dela JSO (JSO je imao svoju malu državnu bezbednost unutar same jedinice, sve sa najsavremenijim prislušnim uređajima);
       • Odbijanje Đinđića da smeni Pavkovića, kad mu se ovaj priklonio. To je takođe „promaklo“ našoj javnosti. Sada je Pavković bio lojalan Đinđiću, a Koštunica je hteo da ga smeni, ali sada to Đinđić raznim proceduralnim smicalicama nije dozvoljavao. Ovo veoma dobro odslikava karakter Đinđića. Nisu stvari dobre ili loše same po sebi. Nego da li su u njegovom komandnom lancu (kako je on često pogrešno mislio) ili nisu. Ako jesu, prihvatljivi su i Legija i Cume i Pavković. A ako nisu, onda svi mediji imaju da kamenuju čudovište koje nije pod njegovom „kontrolom“ ;
       • Obezbeđivanje većine u skupštini krađom glasova, i odbijanje da se nakon prve godine vlasti ide na nove izbore, kako je unutar DOS-a bilo dogovoreno, samo su dalje urušavali poziciju Đinđića. Za to vreme je on mislio da je sve pod kontrolom;
       • Potpuna zaštita Cumeta, nesumnjivo jednog od trojice najvećih kriminalaca posle Arkana, kao „zaštićenog“ likvidiranje domaćih banaka,
       • Pristajanje na naglo i sveobuhvatno obaranje carinskih stopa.
       • Uveo je bolonjski proces u naše visoko školstvo, koji se danas u EU napušta kao potpuno pogrešan koncept, itd.
       Uz punu svest da ovo nije iscrpno nabrajanje, mislim da je i ovo nabrojano sasvim dovoljno da se vidi da se na Đinđićevoj tradiciji ne može graditi bilo kakva zajednica, a naročito ne država Srbija, u boljem smislu tih pojmova.
       Kadrovska rešenja:
       Narodna banka – Dinkić, finansije – Đelić. Ekonomija (privatizacija) – Vlahović, energetika – Goran Novaković (pa Kori Udovički), poljoprivreda – Veselinov. I Švajcarska bi ubrzo imala problem sa ovakvim ekonomskim timom.
       Kako je Đinđić nesporno bio veoma inteligentan, ovakav izbor mora imati unutrašnju logiku i mislim da je ona u poslušnosti prema Đinđiću lično (minus Novaković koji je njemu iza leđa raspisao tender za nabavku ukupne godišnje količine nafte za Srbiju, koji je važio samo tri radna dana, pa ga je smenio).
       Okruženje:
       • Dragoljub, Cume, Cane, Cepter, Sandulović, Danko Đunić, Beba Popović, Kole – neprekidno.
       • Jovica Stanišić, Legija, Spasojević, Peconi, Bodo Hombah, Beko, Rodić – povremeno.
       • Zanimljivo je da je Đinđić svojevremeno bio u veoma dobrim odnosima sa Arkanom.
       Bez imalo sumnje da gornja nabrajanja nisu iscrpna, ostavljam čitaocu na volju da sam izabere ko bi iz Đinđićevog okruženja mogao biti dragocen za razvoj Srbije.
       Ukratko, Đinđić se čini obeliskom u odnosu na političare koji se pozivaju na njega kao svog učitelja, a sasvim nedovoljnih sposobnosti i umnih i karakternih (potrebnu radnu sposobnost je posedovao), u odnosu na probleme Srbije koje je trebalo da rešava u svom mandatu.
       Strukturno govoreći, Dinkić i Jovanović jesu ishodišne tačke njegove politike, tako da ta politika suštinski nije osujećena, nego se završila tačno tamo gde ju je Đinđić usmerio, u izvesnoj meri sasvim sigurno nesvestan kuda to sve zapravo ide.“
       Dodao bih ovom razmatranju samo Đinđićev stav u pogledu Kosova i Metohije koji je izneo u svom poslednjem intervjuu za RTRS (svako može to da pogleda) u kome je jasno rekao da je razočaran i da zapad ne prihvata da Srbija kao država mora imati ovlašćenja na KiM. Sasvim nezavisno od pitanja položaja Srba, crkava, hramova, kulturne baštine, imovinskih pitanja itd. Tu je Đinđić bio sasvim u pravu i to jeste nasleđe na kome se može dalje zasnivati politika.
       Sveukupno se i on, međutim, uprkos obrazovanju koje je nesporno i inteligenciji koja je bila vrlo čudna – lucidan u rešavanju problema kada nastane, i potpuno nesposoban da predvidi problem, mora oceniti negativno.
       Danas se sve njegove greške i dalje veličaju kao genijalnost i diže mu se spomenik, iako ni ulicu nije trebalo da dobije, a sasvim se prećutkuje njegov ispravan stav u pogledu suvereniteta Srbije na svom kosovsko-metohijskom delu. To što je ubijen od mnogo gorih od sebe, ne znači da je uzor za buduća pokolenja.
      
       Vojislav Koštunica, o njemu se više i ne priča...
      
       Konceptualno i Koštunica je smatrao da je globalistički neoliberalizam takoreći „naučni domet“ i da tu nema šta da se bitno doda i oduzme.
       Kao i Đinđić i sam je bio oslonjen na zapadne države, verujući da će one ipak vremenom razumeti da Srbiju treba da prigrle.
       Imajući iskustvo od tri godine pre nego što je postao predsednik vlade, ipak je bio oprezniji u veličanju zapada, ali sasvim nesposoban da pripremi odstupnicu kada do neminovnog sukoba dođe.
       Interesantno je da su građani mnogo pre političara shvatili zamku zapada, te su odmah početkom 2004. godine glasovima za DSS i SPS omogućili da se od neoliberalnog koncepta (građani su to izjednačavali sa privatizacijom, pošto im ostali elementi koji čine taj „paket“ ni tada ni danas nisu jasni) odustane.
       Koštunica ih je u potpunosti izneverio u tom mandatu 2004.-2008. i to je mnogo veća odgovornost od poteza koje je vukao dok je bio predsednik SRJ.
       Nije moguće urušavati vojsku, a on je to radio, nije moguće urušavati pravosuđe, a on to nije sprečavao, nije moguće nastaviti privatizaciju kao da je Đinđić i dalje vodi, a on je to još i pogoršao, nije moguće postaviti opet čoveka CIA na čelo bezbednosne službe, a on je to uradio, i istovremeno braniti suverenitet Srbije.
       Suštinski njegov način razmišljanja bio je: nećemo da iritiramo zapad, a onda ćemo u diplomatskim odnosima da pokažemo izvesnu čvrstinu i to će dati rezultat. Neće dati rezultat. Zato što prepuštanjem ključnih poluga države strancima, od monetarne politike, do medija, Srbija samo slabi svoju diplomatsku poziciju, a ne ojačava je.
       Na kraju kada se sve sabere, ostaće da nije potpisao SSP i da je doneo odluku o vojnoj neutralnosti, što sigurno nije po volji NATO-a, i ništa više.
       Najveću odgovornost Koštunica snosi za 2008. godinu kada u krizno vreme proglašenja tzv. nezavisnosti Kosova nije umeo da odbrani nacionalni interes, uprkos masovnoj podršci građana da se suverenitet mora braniti.
       Poveo je demonstrante da „upale sveću u Hramu Svetog Save“ i posle toga je „vratio mandat narodu“ provocirajući nove izbore. Kada je imao sve poluge vlasti u rukama, on ih se odrekao. Kada je trebalo odlučno delati, on je kalkulisao. Poraz je bio neminovan.
       Istina, poražen je besomučnim laganjem Tadića, uz očekivanu asistenciju stranih obaveštajnih službi preko domaćih tajkuna koji su obezbedili ono nekoliko poslanika koliko je za promenu vlasti bilo potrebno. Suštinski je, ipak, Koštunica sebe doveo na ivicu ambisa, isključivo svojom političkom nesposobnošću. Kad je dotle sebe doveo, naravno da više nije imao za šta da se uhvati i da je pao – i to tako da se taj pad nastavi u narednim godinama kao u onom crtanom filmu „Roud raner“.
       Takođe je nesporno bio obrazovan kao i Đinđić, ali sa skromnim znanjima iz ekonomije. Operativno nesposoban za komplikovanije zahvate, sujetno je tu svoju osobinu prikazivao kao naročitu vrstu mudrosti. Izuzetne sposobnosti da sagovorniku isisa energiju. Ko ne pojede kilo čokolade pre nego što razgovora sa Koštunicom, treba mu pomoć da napusti prostoriju. I uvek mu je neko drugi bio kriv. Shvatao je on da je sve komplikovano, mučno i opasno za srpski narod, ali to što je on radio, to je taj vrhunac napora i znanja koji se uopšte mogao preduzeti – makar je tako bilo iz njegovog ugla.
       O njemu se više ni ne diskutuje i to je možda najbolja ocena njegove politike. Od deset stvari koje nije trebalo uraditi on je jasno video dve, a od deset stvari koje je trebalo uraditi nije video ni jednu. Odnosno možda ih je video, ali to saznanje nije prekoračilo prag njegovog kabineta.
      
       Boris Tadić i(li) izdaja nacionalnih interesa
      
       To je onaj političar koji je bio predsednik Srbije. Međutim, ima jedan drugi razlog zbog koga o njemu ipak vredi pisati .
       Tadić je prvi postavio izdaju nacionalnih interesa kao osnov svoje politike.
       Nastavio je sve loše trendove Đinđića i Koštunice, globalističkog-neoliberalnog koncepta, ali je s njim prvi put u politiku uvedena izdaja suvereniteta kao cilj.
       Druga novina je bila preusmeravanje korupcije prema partiji. Nije više postojalo deljenja „kolača“ između tajkuna i političara na vlasti, nego su političari bili na obe strane transakcije.
       Naravno, interesi stranaca bili su neupitni i na tome je ceo sistem uopšte i mogao da funkcioniše.
       Prevara u vezi sa teritorijalnim integritetom Srbije umotana je u frazu o „dva koloseka“. Jedan je naš put ka EU, a drugi je odbrana suvereniteta na KiM, uz tvrdnju da tu nikakvog uslovljavanja nema i da je cela tenzija koju je Koštunica pokrenuo odbijanjem da se potpiše SSP, potpno nepotrebna dramatizcija. Normalno se imao nastaviti put ka EU, a na drugom koloseku se branio suverenitet.
       Zvuči neverovatno da je tako nešto glupo činilo zvaničnu politiku Srbije, ali jeste.
       A na tom „putu integracija u EU“ bili su sve sami koraci puževog priznanja secesije KiM.
       Opet je na čelu obaveštajnih službi postavljen novi čovek CIA, koji je ujedno bio zadužen i za koruptivne aktivnosti.
       Ideološko ispiranje mozgova ljudi bilo je dodeljeno Vuku Jeremiću, a Tadić se uglavnom bavio kulturološkim preumljenjima Srba. Cesto je to bilo u formi nametanja priznanja krivice za ono za šta Srbi uopšte nisu krivi (te je tako, primera radi, nametao genocid u Srebrenici, iako genocida sasvim izvesno nije bilo.
       Zapadu se, međutim, žurilo i nije više bio zadovoljan tempom izdaje. Sa druge strane Tadić je tek 4 godine bio neprikosnoveni vladar i nije mu se ulazilo u avanturu brutalne izdaje. I tu je „pukla tikva“ između njega i Angele Merkel „biča božijeg“ zapadnih interesa u Srbiji na političko-ekonomskoj, ali i obaveštajnoj ravni.
       Treba naglasiti i da ukupan uticaj BND-a, i obaveštajnih službi Austrije Slovenije i Hrvatske u Srbiji, nije uopšte za zanemarivanje. Dakle, nije reč samo o CIA, MI6 i MOSAD-u.
       Njihov oštar stav prema Tadiću bio je moguć, naravno, zato što je većina bivših radikala prethodno formirala SNS
       (U narednom broju: Aleksandar Vućić)






















































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX