SVEDOK Internet



Broj 1182.

Poseta
5726210

Samoubistvo Srbije iz zasede u režiji tabloida „Informer“ i „Alo“

Zašto se Dejan Medaković razočarao u Dobricu Ćosića?

„Radioaktivna koalicija“ Radoša Ljušića bez podrške

Vampiri se boje sunca

Ne verujem ništa Vučiću, ali ne verujem ni Vuku Jeremiću


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

EKSPLOZIVNO: Ni „redov Rajan“ nije postojao u stvarnom svetu, nego su ga izmislili scenaristi Holivuda, kao ni „Balkanska međa“, ali dozvoljava da je takva priča mogla da se zaista dogodi
Rusi stigli, MIG-ovi otišli…
Piše: General-pukovnik Nebojša Pavković

       Budim se rano, kao i obično u 6.30 časova. Uveliko je nastupio 11. juni 1999.godine. Drugi dan mira.
       Na Komandnom mestu je malo starešina.
       Šiptarske terorističke snage nisu mirovale tokom noći 10/11 juna 1999. godine. Jakim snagama pokušavali su da po svaku cenu izvrše proboj odbrane na državnoj granici, Posebno na frontu Gorožup–Paštrik.
       Na teritoriji KiM terorističke grupe otvarale su vatru: na jedinice 3.pb, 7.pbr u rejonu sela Padalište, istočno od Istoka; 1.pb, 7,pbr u rejonu sela Banja, severoistočno od Peći; 2.br u rejonu Tenešdolskog tesnaca; 3.,lpb 58. lpbr u rejonu sela Vesekovce, istočno od Starog Trga, i po mb, 211. okbr u rejonu sela Gornja Lapaštica, južno od Podujeva.
       Napadi su odbijeni.
       U vazdušnom prostoru u zoni Armije registrovan je ulazak 14 borbenih aviona koji patroliraju iznad Kosova i Metohije. U vazduhu je stalno jedan AWACS, par lovačke avijacije i avion za elektronsko izviđanje.
       Pored navedenih aviona, u naš vazdušni prostor ulazilo je i pet strategijskih izviđačkih aviona U-2.
       Zonu Prištinskog korpusa napustile su sve planirane jedinice.
       U Niškom korpusu otpočeo je otpust ratnih sastava i prevođenje na mirnodopsku lokaciju.
       Tražio sam da oficiri za vezu sa KFOR-om, prenesu komandantu Džeksonu moj zahtev da spreči napade terorista na državnoj granici, jedinice na KiM, na marševske kolone Vojske i civila, i da ga upozore da teroristi posedaju položaje koje su napustile naše jedinice.
       Odlučujem da odem na Komandno mesto „Grand“ i u Privremeno izvršno veće KiM da sa predsednikom Anđelkovićem razgovaram o žiteljima srpske nacionalnosti koji primetno napuštaju teritorije KiM.
       Pre polaska potpisujem više Naređenja, i da se odmah po izmeštanju sa teritorije Kosova i Metohije oduzmu municija, minsko-eksplozivna sredstva i druga ubojna sredstva od ljudstva, komandi, jedinica i ustanova, i sigurno rasporedi u novim rejonima razmeštaja...
      
       Rusi dolaze
      
       Sa KM-3.A u Nišu dobio sam informaciju da je ruski kontigent iz sastava SFOR-a u 10.05 časova prešao Granični prelaz sa Republikom Srpskom, „Badovinci“, na Pavlovića ćupriji.
       Sastav kontingenta je 150 vojnika i 44 vozila, od kojih 15 oklopnih trasportera. Kreću se na pravcu Beograd–Niš–Prokuplje–Priština.
       To je prijatno iznenađenje, s obzirom na informacije koje su do sada dolazile, malo je verovatno da se Rusi angažuju u sastavu KFOR-a.
       Prvo što sam pomislio je da Rusi dođu na Aerodrom „Slatina“. Odlučio sam da načelnik Štaba, Stojimirović, dočeka Ruse u Prištini i da ih vodi na Aerodrom.
       Jedino čega sam se pribojavao je da rusku jedinicu ne otkrije avijacija i spreči je da dođe na KiM.
       Druga opasnost je da general Džekson pre njihovog dolaska pošalje helikopterski desant da zauzme Aerodrom „Slatinu“, kao objekat strateškog značaja za NATO.
       Zbog toga naređujem Lazareviću da Drugi oklopni bataljon 15. oklopne brigade do daljeg ne pomera iz rejona sela Magura i da ga približi aerodromu.
       Ubrzo zatim stiže i telegram ŠVK, o sastavu ruskog kontingenta.
       Očekuje se da jedinica kojom komanduje general-major Vladimir Ripukovnikin, jačine 155 ljudi sa 15 oklopnih transportera, 14 motornih vozila, 6 cisterni, 3 terenska motorna vozila, 4 vozila veze, 1 tegljačem i 1 sanitetskim vozilom, prođe Niš u popodnevnim časovima.
       Naređeno je da se organizuje prihvat i posluženje kolone i da se razmesti u rejon gde može najviše da doprinese zaštiti srpskog naroda.
       Odmah zatim naredio sam generalu Mladenović, PkPo, da dočeka kolonu, pruži potrebne usluge i da odredi patrolu vojne policije da je vodi ka Prištini
       U Prištini je neobično živo. Na ulicama je veliki broj ljudi, najviše Šiptara. Na trotoarima ispred prodavnica oživele su ulične tezge. Na njima je najosnovnija roba.
       Kažem pratiocima: „Odjednom pun grad ljudi, a do juče nigde niko. Odakle se stvoriše?“
       „Krili se po kućama i obližnjim selima, kao i uvek“, komentariše vozač Dragan.
       - Za njih smo mi “krivi“, odgovaram.
       Na Komandnom mestu „Grand“ velika gužva. Prekid bombardovanja uticao je i na radnu disciplinu. Dobio sam utisak da lokacija Komandnog mesta nije više tajna.
       NŠ Armije Stojmirović referiše o toku dislokacije jedinica i problema u vezi s tim. Ističe da problem u izvođenju marša predstavljaju kolone stanovnika koje se ubacuju u vojne kolone zbog dejstva terorista. Prisutan je sve veći broj vozila sa srpskim izbeglicama. Ima ih na stotine.
       Naredio sam da se vodi precizna evidencija o ulasku jedinica KFOR-a i da se odmah o tome izveštava general Džekson, da ne bude da smo mi krivi, ako kasne, kao i da ga stalno izveštava o svakom napadu ŠTS na kolone Vojske i stanovništva.
       Generalu Lazareviću naredio sam da još jednom upozori komandante da na svaki napad na kolonu jedinica odgovore bez oklevanja i da se na kritične deonice upućuju izviđačke patrole i marševska osiguranja na oklopnim vozilima.
       Informišem ih o dolasku Rusa i da ŠVK predlaže da ih rasporedimo u rejone gde mogu da zaštite srpsko stanovništvo. Kažem da 155 ljudi ne mogu ni sebe da obezbeđuju. Njima treba pronaći mesto od posebnog značaja, sa koga će kontrolisati sve događaje, uključujući i ponašanje jedinica KFOR-a. Navodim primer Aerodroma „Slatina“ i predlažem da im predložimo tu lokaciju.
       Dežurni donosi telegram-Naređenje ŠVK. Citam i ne mogu da verujem. ŠVK formira ekipu za praćenje realizacije povlačenja VJ sa Kosova i Metohije. Za rukovodioca je određen general Svetozar Marjanović, koji je i potpisao naređenje.
       U ekipi su i general-major Spasoje Đurović, general-major Mladen Karanović, pukovnik Dragan Paskaš, zatim jedan starešina iz Obaveštajne uprave i civilno lice Vesna Janković, prevodilac.
       Ništa čudno. Osim, što je za Štab ekipe određena Vranjska Banja?! Najveći broj jedinica se izvlači sa KiM pravcima preko Kosovske Mitrovice, Kuršumlije i Medveđe, a ekipa ŠVK ima Štab na sporednom, Preševo-Vranje-Leskovac?!
       „Umesto da u Prištini organizuje Štab odakle je u mogućnosti da direktno sa kolegom Džeksonom neposredno rešava probleme koje su proizveli svojim potpisima, on se baškari u Banji“, komentariše Lazarević.
       Za mene je to dokaz da Marjanović i sam ne veruje u ono što je potpisao.
       Javlja se general Kovačević:
       „E, moj Lazo, i on i njegovi šefovi se plaše Prištine i Kosmeta, iako su potpisali Vojnotehnički sporazum“.
       Bili su u pravu i jedan i drugi. Mislim da je generalu Marjanoviću, pre svih, bilo mesto na Kosmetu i Prištini da rešava probleme. Ipak se odlučio za Vranjsku Banju.
       Samo, nisam mogao da shvatim šta će tamo da radi?
       Na izlasku iz KM „Grand“ stiže me Lazarević i izveštava da su ŠTS, pre desetak minuta, u 15.40 časova izvršile napad na jedinice 58. lake pešadijske brigada i 35. vojnoteritorijalnog odreda u rejonu sela Hercegovo, južno od Kosovske Mitrovice, i da je napad odbijen bez posledica.
       U zgradi Privremenog izvršnog veća Kosova i Metohije nisam bio još od 27. aprila 1999. godine, posle dodele odlikovanja pripadnicima Armije povodom Dana državnosti. Oštećena posle bombardovanja centra Prištine, 7. aprila 1999. godine, sada deluje pristojno. Oko zgrade i u njoj je neobično živo. Verovatno zbog povratka osoblja na posao.
       U kancelariji kod predsednika Anđelkovića prisutni su i njegovi saradnici, Veljko Odalović, načelnik Kosovskog okruga, i sekretar, Ljubiša Vasić.
       Posle srdačnog pozdrava i posluženja kafom spontano prelazimo na razgovor o situaciji na terenu. Predsednik je dobro informisan i ocenjuje da situacija preti da izmakne kontroli. Celnici lokalne samouprave, opština i okruga, od kojih su neki već napustili radna mesta, nisu u stanju da zaustave pokretanje srpskog i crnogorskog stanovništva koje se priključuje vojnim kolonama i napušta teritoriju Kosova i Metohije.
       Klimu terora i nesigurnosti stanovništva stvaraju terorističke bande i razne naoružane grupe, od kojih je većina došla iz Albanije. Kaže da ulaze u sela i prigradska naselja u Prizrenu, Peći, Đakovici i Istoku. Nekontrolisano pucaju iz automatskog oružja, pale kuće, a zabeleženi su i slučajevi ubistva i hapšenja.
       Anđelković kaže da su ove pojave prisutne u onim regionima iz kojih su se povukle glavne snage Vojske. Policija nije u mogućnosti da zaustavi razularene bande i najčešće se sklanja ispred njih.
       „Generale, nema Vojske, nema ni bezbednosti. Plašim se pogroma Srba i Crnogoraca“, kaže ozbiljnim glasom.
       U tom prenutku, neočekivano, skoro iznad naših glava proletela su dva aviona. Svi smo iznenađeni. Pomislio sam da nas NATO avijacija provocira i plaši. Međutim, setih se da sam u nekoj informaciji pročitao da će u toku dana, od 16.00 do 17.00 časova, biti izvršen prelet desetak aviona MiG-21 iz sastava 83. lovačkog avijacijskog puka sa Aerodroma „Slatina“. Prelet je počeo. Objašnjavam to prisutnima. Na svakih desetak minuta preletela su po dva aviona. Deluje tužno da tako snažne mašine, „podvijenih repova“, napuštaju matični aerodrom i odlaze sa Kosmeta.
       Predsednik Anđelković nastavlja da objašnjava da u nastalim okolnostima pojedini sekretarijati Izvršnog veća Kosova i Metohije ne funkcionišu najbolje i da su pojedini članovi preokupirani rešavanjem privatnih problema i zbrinjavanjem porodica. Sekretarijat, nadležan za brigu o stanovništvu, nije u mogućnosti da adekvatno reaguje i pruži potrebnu pomoć, naročito u izolovanim sredinama, da je većina stanovnika već napustila domove, ili je spremna da krene. Jedinice Civilne zaštite i i Civilne odbrane su neefikasne, i teško ih je okupiti.
       Sledeće što čujem od Anđelkovića me posebno brine. Pojava terorista obučenih u crne uniforme u predgrađima Prištine. MUP pokušava da nešto uradi, ali su opterećeni pripremama za odlazak sa Kosmeta.
       Nemam prave odgovore na navedene probleme.
       „Uhvaćeni smo u raskoraku. I MUP i Vojska se pripremaju, ili napuštaju Kosmet. Jedinice KFOR-a sporo dolaze u predviđene rejone. Ta situacija odgovara teroristima. Dižu se iz pepela, jer dolazi njihovo vreme. To će još potrajati, jer mirovnjaci neće moći da ih obuzdaju. Možda imaju dogovor da ih puste da odrade prljavi posao? Nemam rešenje, sem da što duže odugovlačim izmeštanje jedinica. Dok mogu. Jedno što svi sigurno moramo uraditi je da zaštitimo Srbe, Crnogorce i ostale nealbance, pa i lojalne Albance, po svaku cenu, do dolaska KFOR-a. Posle neka se oni pred celim svetom dokazuju.
       Mislim da je najteže onim Srbima koji nemaju gde da se sklone dok ne prođe bura i onima koji neće sa svojih ognjišta. Politika mora da se hitno pozabavi njima, jer Vojsci su vezane ruke i ograničeni smo s vremenom. To su naši potpisali.
       Još ne znam tačno ni šta su potpisali. Poslao sam predlog ŠVK za rešavanje nekih od problema, ali još nisam dobio odgovor“, kažem Anđelkoviću i ostalima. Upozoravam ih da ni oni više nisu sigurni u ovoj zgradi, i u Prištini, i da moraju preduzeti nešto da se zaštite“.
       Vratio sam se na KM „Grand“ i o svemu informisao Stojimirovića i Lazarevića. I njih upozoravam da je narušena bezbednost u gradu.
       Kao poručen, javlja se pukovnik Antić. Referiše da je od operativaca sa terena dobio informaciju da se u sastavu prvih jedinica britanskog kontingenta, koji ulazi na KiM nalaze pripadnici specijalnih jedinica SAS, koji imaju zadatak da uhvate mene, Lazarevića i komandante brigada PrK!
       Generalu Lazareviću naređujem da odmah upozori sve komandante na opasnost koja preti od specijalaca NATO i da naredi organima bezbednosti da se bave ovom problemom i obezbeđuju svoje komandante, posebno Živanovića, Delića, Đošana i Jelića.
       U Prištini počinje da pada kiša. Pale se ulična svetla. Grad deluje neobično, sa previše svetla. Idemo preko Vranjevca.
       U šali kažem ađutantu i pratiocu „da nas možda sa svakog prozora vreba neki snajperista. Od danas je opasno vreme da se šeta po gradu.“
       Veliki broj građana nalazi se na Gradskoj pijaci. Trgovina je počela da cveta. Gledam u lice stanovnike i osećam njihove namrgođene poglede. Očekujem da svakog trenutka čujem pucanj i udar metka u vozilo. Blindirani „Ciroki“ već je dobio nekoliko pogodaka u jurišu kod sela Pirana. Nadam se da će izdržati još koji metak. Kod Stočne pijace, na izlazu, već je sigurnije. Na raskrsnici za Miloševo uočavam stop svetla motornog vozila. Kada smo prišli, vidim da je to vozilo patrole vojne policije koje prati jedinicu koja napušta KiM. Posle 1-2 kilometra nailazimo na grupu civilnih vozila i traktora koji se kreću izmešani sa vojnim vozilima. Noć i kiša otežavaju kretanje kolone. Cesti su zastoji. Tako je na čitavoj dužini kolone. Ne intervenišem, jer znam da su pored Vojske civili sigurni.
      
       Rusi zauzimaju Aerodrom Slatinu
      
       Prolazimo punkt kod Motela „Podujevo“ i na Merdaru. Nisam video kuće u Podujevu, već samo svetla u daljini. Konačno prolazimo ispod nadvožnjaka na Merdaru i prelazimo zamišljenu administrativnu liniju.
       Neko od pratilaca kaže: „Zbogom, Kosovo.“
       Razmišljao sam, da li je ovo bio moj poslednji boravak na KiM? Gde sam bio skoro šest godina? Šta sam radio i šta postigao?
       Kiša je sve jača, kolona neprekidna, putovanje monotono. Posmatram silnu tehniku koja se valja ispred mene. Obuzima me ponos i zadovoljstvo što ih vidim, što ih NATO avijacija nije spržila. Srećan sam zbog umornih, ali razdraganih lica, zbog svih pripadnika Armije koji će se brzo naći u zagrljaju najmilijih. Srećan sam što su živi i što u sebi nose pobednički duh.
       Nisu oni krivi što je politika odlučila da prihvati sporazum sa dojučerašnjim neprijateljem. Oni su uradili svoj „posao“ najbolje što su mogli, za ponos Armije i svog naroda. Za njih je bolje što se sve završilo ovako.
       Ko zna koliko bi još njih izgubilo živote na Paštriku, Košarama, Cičavici ili Suvoj Reci i Kačaniku?
       Cujem sa pukovnikom Jankovićem, načelnikom veze Armije, i komandantom Rezervnog komandnog mesta „3“. Izveštava me da je kolona ruskog kontingenta prošla punkt vojne policije “Nais” u 18.45 časova i produžila ka KiM. Sada je 19.50 časova. Procenjujem da su Rusi prošli Prokuplje.
       Naredio sam da mi da vezu sa Lazarevićem. Kada smo se čuli, naređujem mu da pojača patrole na putu od Kuršumlije i da prihvate ruski kontingent koji je nadomak Kuršumlije.
       „Lazo na komunikaciji je velika gužva. Marš se odvija po planu ali noć, kiša i civilna vozila usporavaju saobraćaj. Naredi da policija zatvori levu traku ka Nišu i da je oslobodi za Ruse“, rekao sam mu.
      
       Naređenja vrhovnog komandanta
      
       U 21,05 časova pijem prvu kafu na Rezervnom komadnom mestru „3“ sa pukovnikom Jankovićem i pričam mu o stanju na Kosovu i Metohiji. Ne može da veruje o naglom pogoršanju bezbednosnog stanja.
       „Nekome odgovara haos i nesigurnost, a Vojska, nažalost, ne može to da zaustavi“, kažem.
       Uskoro dobijam hitni poziv iz Vrhovne komande. Javlja se predsednik Milošević:
       „Zdravo, generale, gde sam Vas našao? Kako ide povlačenje jedinica? Imate li problema dole?“, pita u jednom trenu.
       Odgovaram na postavljena pitanja. Nije zadovoljan što Srbi masovno napuštaju Kosmet i pita šta radi vlast, političari i policija.
       Kažem da nemam prave odgovore i da se bavim ponašanjem mirovnih snaga i terorista.
       Kaže mi da to rešim sa Džeksonom.
       Odgovaram da sa njim nisam u kontaktu i da se time bave Timovi za vezu sa KFOR-om i Ekipa iz ŠVK koju predvodi general Marjanović.
       „I Marjanović je dole. To je dobro. On zna kako se kontaktira sa KFOR-om“, kaže zadovoljno.
       „Gospodine predsedniče, nije u Prištini i na Kosmetu, ako na to mislite. Njegov Štab je u Vranjskoj Banji i ja ga nisam ni, čuo ni video“, odgovaram.
       „Šta on traži u Vranjskoj Banji, šta se tamo dešava?“, prokomentarisao je i nastavio „generale, gde je ruski ko-ntingent, da li ste u vezi sa njim?“, pitao je. Objašnjavam da nisam ja u vezi sa komandom ruskog kontingenta, da su organi Armije u kontaktu, da je stigao pred Kuršumliju i da ga vode patrole naše vojne policije ka Kosovu i Metohiji.
       „Generale, preduzmite sve što treba da Rusi stignu u Prištinu do ponoći“, naređuje.
       Odgovaram da sam razumeo naređenje i objasnio mu kakva je situacija na komunikaciji, ali da će biti obezbeđen njihov dolazak na KiM do ponoći.
       „Generale, Vama ne treba da govorim od kolikog je značaja da dođu na KiM pre ostalih. To može promeniti odnos snaga i ohrabriti Srbe da ne napuštaju Kosmet“, objašnjava.
       Kada sam mu rekao i predložio da je najbolje da ruski kontigent razmestimo na Aerodromu „Slatina“, u objekte 492. vazduhoplovne baze, oduševljen je.
       “To je odlična ideja, ali da li ćete uspeti da to uradite? Bilo bi super da tamo osvanu sutradan. Sa te pozicije mogu da kontrolišu ne samo Aerodrom, već Prištinu sa okolinom i sve komunikacije“, zastao je a zatim rekao:
       „Uradite to po svaku cenu.“
       Pre nego što smo završili razgovor, koristim priliku da mu kažem da još nisam dobio tekst Vojnotehničkog sporazuma koji je potpisan i da, osim osnovnih odluka, ne znam sadržaj. Iznenađen, obećava da će to rešiti, i traži da prenesem pozdrave Lazareviću i svim ostalima, i da ih upozorim da se čuvaju iznenađenja.
       Odmah posle razgovora sa predsednikom Miloševićem, razgovaram sa Lazarevićem a zatim i Đakovićem.
       Generalu Lazareviću naređujem da se ruskom kontingentu obezbedi hrana, pogonsko gorivo i sve šta im treba, a Đakoviću, da po stizanju i razmeštaju kontingenta, angažuje jedinicu iz 15. oklopne brigade da obezbeđuje rejon rasporeda, da bi Rusi mogli da se odmore od celodnevnog puta.
       U 22.00 časa dobijam obaveštenje da ruski kontingent još nije prošao Kurumliju, zbog male prohodnosti komunikacije na relaciji od Beloljina ka Kuršumliji. Počinjem da sumnjam da će Rusi stići u Prištinu do ponoći.
       Do kraja dana ruski kontingent još nije stigao na teritoriju Kosova i Metohije. Počinjem da strahujem da neće stići. U toku drugog dana mira ranjeno je pet pripadnika Armije.
      
       Stigao je 12.juni, treći dan mira
      
       Izveštaja koji očekujem, o dolasku Rusa u Prištinu, još nema. Preduzete su sve mere da se oslobodi komunikacija, a opet sporo maršuju. Ne znam koliko su kilometara prošli. Verovatno oko 600. Znam i da su vozači oklopnih transportera umorni.
       Kiša pada nesmanjenom žestinom. Spustila se i magla. U 0.45 časova zvoni telefon.
       Traži me Lazarević i kaže: „Kontingent je ušao na Kosovo i nastavlja kretanje ka Podujevu“.
       „Dobro je. Lazo, preduzmi sve što je potrebno da što pre stignu na Slatinu i odmah me izvesti“, odgovaram. Lazarević mi kaže da među Srbima u Prištini i okolini vlada veliko interesovanje za njihov dolazak. „Plašim se da ih to ne uspori. Sve drugo oko prihvata i rasporeda na Aerodromu je preduzeto.
       Raspoloženje mi se popravlja. Oklevam da izvestim vrhovnog komandanta. Odlučujem da sačekam dok stignu na aerodrom.
       o “Vrlo hitan telegram”
       U međuvremenu stiže „vrlo hitan“ telegram iz ŠVK. Potpisao ga je general Kovačević. Citam i ponovo shvatam da su pojedinci u Beogradu izgubili osećaj za realnost...
       ...Mislim, dokument je dobro napisan, ali je pogrešno adresiran. Kovačević i ostali u ŠVK dobro znaju da na KiM funkcioniše Privremeno izvršno veće KiM koje ima svoju vladu i sekretarijate, štabove i jedinice Civilne zaštite i Civilne odbrane, sve organe lokalne samouprave, od opština do okruga, MUP i pravosudne organe.
       Ne preduzimam ništa povodom ovog dokumenta. Ne shvatam da pored toga ŠVK sugeriše da u toku izvođenja najsloženije operacije „Izmeštanja Armije sa Kosova i Metohije“ odvajam jedinice i organe bezbednosti i jurim čelnike opština i profitere i da vraćam stanovništvo u domove.
       Ovakav postupak je za razmišljanje. Iz ovog dokumenta zaključujem da ni ljudi iz ŠVK ne veruju u potpisani Vojno-tehnički sporazum, kad tvrde da se stanovništvo „ako sada ode, nikada neće vratiti na Kosovo i Metohiju.“
      
       Rusi na Kosmetu
      
       U 1.40 časova ponovo se javlja Lazarević i izveštava da su Rusi stigli u centar Prištine u 1.30 časova, gde ih je dočekalo više od 2.000 ljudi.
       „Ovde je prava euforija Srba koji sa cvećem, pićem i hranom dočekuju Ruse. Opšte veselje. Penju se na vozila, mašu zastavama i proslavljaju dolazak prijatelja. Kolona je praktično blokirana i ne znam kako da je iz izvedem iz grada. U toku su razgovori sa komandantom kontingenta“, referiše u jednom dahu Lazarević.
       „To je normalno, jer Srbi sada jedino u Rusima vide zaštitnike“, odgovaram i pitam kako se ponašaju Šiptari.
       „Nigde ih nema.“
       Insistiram da se ruski kontingent što pre izvede iz Prištine i stacionira na Aerodromu „Slatina“.
       Još uvek odlažem da se javim vrhovnom komandantu. Cekao sam da sve bude na svom mestu.
      
       Nestrpljiv sam i očekujem izveštaj da su Rusi na Aerodromu. Hoću da izvestim vrhovnog komandanta.
       Konačno u 2.15 časova Lazarević izveštava:„Uspeli smo. Rusi su na Slatini. U toku je upoznavanje sa objektima na Aerodromu, raspored i popuna sa gorivom. Posle toga traže da se odmore bar nekoliko sati.“
       „Odlično. Mi nastavljamo izmeštanje po planu. Generali Stojimirović i Đaković treba da su u neprekidnoj vezi sa komandom ruskog kontingenta i da me izveštavaju o promenama. Istovremeno neka prate ponašanje KFOR-a i Džeksona. Prenesi im naređenje.“
       Posle razgovora sa Lazarevićem, zovem Operativni centra ŠVK i tražim vezu sa predsednikom Miloševićem. Javlja se dežurni, general-pukovnik Simić. Upoznajem ga sa dolaskom ruskog kontingenta. Sugeriše da je kasno da zove predsednika i da to odložim za ujutru.
       Kažem da mi je naređeno da ga izvestim. Kada smo se čuli, po glasu sam osetio da je spavao. Primio je izveštaj i rekao:
       „Generale, to je dobro urađen posao.“ Zahvalio se i prekinuo vezu.
      
       Stižu “mirovnjaci” i haos
      
       U 6.00 časova Lazarević me izveštava da su jedinice ruskog kontingenta posele sve važne pozicije na Aerodromu „Slatina“ i uz pomoć pripadnika 492. vazduhoplovne baze raspoređene u objekte za smeštaj.
       „Prema izjavi komandanta kontingenta, u naredna dva dana očekuje se dolazak pojačanja kontingenta. Najverovatnije, transportnim helikopterima“, kaže Laza.
       Referiše da su „u 5.00 časova snage KFOR-a ušle na teritoriju KiM. Pripadnici Pete vazdušno-pokretne brigade i šest helikoptera tipa “Cinuk”, engleskog kontingenta prešle su državnu granicu sa Makedonijom, preuzele prelaze „Đeneral Janković“ i „Globočicu“ i nastavile pokret ka Kačaniku i Doganovićima. Glavne snage nalaze se oko sela Grebno, južno od Uroševca. Jedan izviđački vod nastavio je pokret i nalazi se u rejonu Lipljana.
       „Po izbijanju u rejon sela Doganovići došlo je do incidenta. Pripadnici Pete vazdušno-pokretne brigade zaustavili su kolonu šlepera koja se kretala ka Štrpcu i Prizrenu i nije joj dozvolila dalji pokret. Razoružali su i oficira za vezu iz sastava 125. pešadijske brigade.
       Incident još nije rešen. Sve vreme engleski helikopteri neprekidno nadleću ovaj prostor i provociraju naše jedinice. O incidentu je upućen protest Komandi KFOR-a i predloženo da se naši oficiri za vezu „obeleže“ propusnicama, ili bedževima, koje bi izradio KFOR.“
       Objašnjava da je, navodno, pre ulaska na KiM, došlo do nesporazuma između engleskih i američkih snaga, jer su oba kontingenta želeli da prvi, spektakularno uđu na Kosmet.
       General Lazarević dalje referiše da su pripadnici francuskog kontingenta, Prve mehanizovane brigade, zaposeli prelaz Kodra Fura (tt 1.492) na planini Kopiljača, i karaule „Dunavo“ i „Šašare“, a zatim produžili ka selu Žegra, južno od Gnjilana. Prema izjavi predstavnika KFOR-a, ovaj pravac neće koristiti za transport svojih jedinica i planiraju helikopterski desant u ovom rejonu...
       ...Javlja se načelnik Štaba, Stojimirović. Pitao sam kako su se snašli Rusi na Slatini. Kaže da je bilo „frke“.
       Komandant ruskog kontingenta je general-potpukovnik Viktor Zavarzin, a ne Ripukovnikin.
       „Odmah po dolasku u Prištinu telefonom se javio pretpostavljenoj komandi. Posle razgovora je bio nezadovoljan i rekao da mora odmah da se vrati?!
       Svi smo bili zatečeni ovim saznanjem. Među prisutnima na Komandnom mestu „Grand“ bio je i novinar Drecun, koji je počeo da ga ubeđuje da je to nemoguće zbog srpskog naroda, zbog opasnosti od ŠTS i da treba da do daljeg ostane na Kosovu i Metohiji”, objašnjava Stojmirović i nastavlja „da se general Zavarzin kolebao i na ruskom jeziku objašnjavao da mu pretpostavljeni naređuju da se odmah vrati i da je to odluka Moskve. Mislim da je NATO pritiskao državno rukovodstvo Rusije jer su nezadovoljni što su pre njih stigli na Kosovo i Metohiju“.
       Posle kraćeg vremena general je prelomio i odlučio da sa jedinicom ode na Aerodrom.
       Načelnik Štaba, Stojimirović, informisao je da je ruski kontingent, u stvari, ojačana padobranska četa iz sastava elitne 103. gardijske padobranske brigade.
       Naređujem mu da neko stalno bude sa Rusima, da im se pruži sva potrebna pomoć, kao i da po svaku cenu ne dozvoli da napuštaju tu poziciju.
       Ponovo, hitno mi se javio Lazarević.
       „Gospodine generale, Jelić me je izvestio da je oko 10.00 časova spušten helikopterski desant u rejonu sela Doganovići. Iz jednog helikoptera KFOR-a iskrcali su se šiptarski teroristi, koji su otišli u okolna šiptarska sela. Spuštanje desanta ometa izvlačenje naših materijalno-tehničkih sredstava u rejonu sela Doganovići“, referiše.
       „Rekao sam ti, Lazo, da će nas provocirati na svaki način. Treba odmah uputiti protest komandi KFOR-a, a u slučaju napada na naše jedinice od terorista ili ‚mirovnjavnjaka‘, odgovoriti na adekvatan način. Ako proceniš da je potrebno, predloži da zaustavim izvlačenje dok se incidenti ne reše. OVK je njihov saveznik i oni će ih i dalje podržavati. Na to upozori komandante“, odgovaram.
       General Lazarević je objasnio da je komanda KFOR-a izdala saopštenje da će glavne snage nemačkog i italijanskog kontingenta tek sutradan, 13. juna 1999. godine, izvršiti marš pravcem Kačanik–Uroševac–Dulje–Prizren-Peć. Ostatak jedinica doći će u rejon Prizrena i Peći tek 14. juna 1999. godine. Zbog njihovog kašnjenja moramo promeniti Plan i produžiti izmeštanje 549. motorizovane brigade za dva dana, a 125. motorizovane brigade za jedan dan. Za to je dobijena usmena saglasnost komande KFOR-a.
       „E, moj Lazo, oni se pripremaju dva meseca da uđu na Kosmet kao „pobednici“, a sada kasne. Od nas traže da za 10 dana izmestimo 150.000 ljudi sa tehnikom, a oni nisu u stanju da uđu u prazan prostor sa nekoliko hiljada ljudi“, odgovaram.
       Nastavio je da referiše da se delovi nemačkog kontigenta, koji ulaze na Kosovo i Metohiju iz Albanije, prikupljaju u rejonu prelaza „Vrbnica“. Očekuje se da njihova prethodnica sa oficirima za vezu uđe u Prizren u večernjim časovima. Pored toga izviđačka jedinica iz sastava Pete vazdušno-pokretne brigade engleskog kontingenta produžila pokret, najverovatnije ka Aerodromu „Slatina“ i Prištini.
       Odgovario sam Lazi da mi ne možemo da utičemo na odluke komande KFOR-a i da moramo da pratimo njihove aktivnosti da ne bismo doživeli neko iznenađenje ili kompromitaciju. Naš zadatak je da se vojnički odnosimo prema njima, ali sve ima svojih granica.
       „Lazo, sada u fazi operacije „Izmeštanje“ najpotrebnije je sačuvati prisebnost i disciplinu. To ne znači da im ne treba žestoko uzvratiti, ali vodi računa da nas jurnjava sa teroristima ne odvuče od glavnog zadatka. Stalno upozoravaj komandante da preduzimaju mere obezbeđenja u toku priprema za marš, na maršu i odmoru i prilikom prolaska kroz naseljena mesta, koja su poznata kao teroristička jezgra.“
       Posle razgovora sa Lazarevićem odlučio sam da odem u Rudare i da se sa tog punkta uverim kako se odvija izvlačenje jedinica.
       U Rudaru, kod motela na raskrsnici, uobičajena je gužva. Vojna policija kontroliše kolonu izmešanu sa civilnim vozilima. Sitna kiša još uvek pada, a sumaglica čini ambijent još sumornijim. Zadovoljan sam marševskom disciplinom.
       Po povratku na RKM-3.A čekala me hrpa izveštaja.
       U „Izveštaju Komande Prištinskog korpusa o stanju na teritoriji Kosova i Metohije“ situacija je dramatična. U 14.00 časova grupa od oko 20 terorista OVK dejstvovala je po radničkom autobusu u rejonu rudnika Belaćevac. Tom prilikom kidnapovani su vozač autobusa i četiri radnika. Zbog terorističkog napada razbežali su se radnici koji su radili na kopu, zbog čega preti da dođe do havarije na transportnim instalacijama.
       U 19.00 časova u naselju Grmija terororisti su napali motorna vozila veze RTU-100, ali bez većih posledica.U Prištini grupa terorista u crnim uniformama povremeno otvara vatru na kolone vojnih vozila i civile koji se iseljavaju. U selu Orlane teroristi su zapalili sta-nicu MUP-a.
       U toku dana nastavljeno je iseljavanje civilnog stanovništva. Više stotina motornih vozila i traktora kreću se putevima ka Crnoj Gori i Srbiji. Samo do 12.00 časova, na punktu „Kulina“ evidentiran je izlazak oko 1.300 stanovnika iz Metohije, među kojima su i demobilisani vojni obveznici i pripadnici rezervnog sastava MUP-a.
       Odmah po povlačenju jedinica Vojske i policije, ŠTS masovno prelaze državnu granicu, zauzimaju objekte i teritoriju i otvaraju vatru na kolone VJ i civila u toku povlačenja. Šiptarsko stanovništvo dočekuje snage KFOR-a kao „oslobodioce“ sa oduševljenjem i ovacijama.
       Kako jedinice Armije i policije napuštaju zone odgovornornosti, situacija izmiče kontroli, a Kosmet klizi u haos.
       U Izveštaju o aktivnostima snaga KFOR-a, važna informacija je da je izviđački vod iz sastava Pete vazdušno-pokretne brigade engleskog kontingenta, oko 16.30 časova došao do ulaza na Aerdrom „Slatina“.
       Očekuje se i dolazak pojačanja.
       Italijanski kontingent, brigada „Garibaldi“, u 18.00 časova stigla je u rejon Đeneral Jankovića. Ulazak na KiM očekuje se 13. juna 1999. godine u 4.00 časa i nastavak marša ka zoni 125. motorizovane brigade, na pravcu Uroševac – Dulje–Prizren–Đakovica–Peć.
       Prethodnica nemačkog kontingenta prošla je granični prelaz „Vrbnica“ i maršuje ka Prizrenu.
       Operativnim radom organi bezbednosti Prištinskog korpusa došli su do saznanja da je u toku dana na Aerodrom „Slatina“ dolazio komandant KFOR-a, general Džekson, radi dogovora o podeli zone Aerodroma sa komandantom ruskog kontingenta.
       Ruska strana je odbila ovaj zahtev. Pregovori će biti nastavljeni u toku sutrašnjeg dana.
       Očekuje se da će u toku nastavka razgovora sa generalom Džeksonom, ruski komandant, verovatno pod pritiscima iz Moskve, popustiti i ustupiti deo Aerodroma „Slatina“ KFOR-u.
       Nisam oduševljen ovom informacijom, ali se tu ništa ne može učiniti. Nije me iznenadilo kada sam čuo da je predsednik Rusije, Boris Jeljcin, unapredio u čin general-pukovnika Viktora Zavarzina. Pitao sam se šta to znači? Priznanje i nagrada za poslušnost?
       Genaral Lazarević javio se pred ponoć i izvestio da su teroristi u 23.00 časa napali transportno vozilo iz sastava 549. motorizovane brigade u rejonu sela Lukare. Tom prilikom ubijen je jedan, a teško ranjen drugi vojnik, dok je motorno vozilo ostalo na licu mesta.
       U isto vreme napad je izvršen i na motorno vozilo iz 549. motorizovane brigade u naselju Vranjevac. U napadu su ubijena tri, a teško ranjen jedan vojnik. Nema potvrde i podataka o imenima poginulih.
       Posle razgovora sa Lazarevićem razmišljao sam šta da radim i koga da zovem da bi se zaustavilo ubijanje napih ljudi i divljanje ŠTS na KiM.
       Nemam koga!
       Niko sada ne može da pomogne. Zao duh je pušten iz boce, a nema ko da ga vrati






















































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX