SVEDOK Internet



Broj 1194.

Poseta
5800787

Ne verujem da će Vučić podneti ostavku u SNS!

Ramušove puste želja

Silovanje razuma Raje Rodića

BIG BEN NOVAK!

Promocija Vučićeve i Makronove moći


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Lični stav: Dragan Milosavljević, publicista, eks komentator TANJUG-a
Naprednjaci, a gde vam je čunak?

       Petooktobarski kapitalci, sve nestrpljivije, vrebaju šansu i trenutak da u „anarhiji“ nekakvog „balkanskog proleća“ iskorače u prvi plan „bliske smene Vučića“, koji je, tvrdi vidovita Vesna Pešić, „politički uzdrman jer nas nije odveo u EU“.
       Imajući u vidu da je ova Vanga druge Srbije sa „vukomobila“ zimskih šetnji 1996. potkopavala Miloševića, a potom podsticanjem kampanje belih listića 2012. oslabila Tadića, da bi na Slobodnoj Evropi najavila dobrodošlicu Tomi i i Aleksandru, njene izjave, koliko god bila danas smatrana istrošenom, ipak ne treba olako shvatiti, jer se odavno percipiraju kao nezvanične poruke zapadnih centara moći.
       Prvo preko srpskih „elitnih disidenata“ devedesetih, pa potom postoktobarskih vlada koje, spolja rukovođene, poslušno vuku ključne konce srpske politike.
       I unutrašnje i spoljnje.
       Pogotovo posle prognoze Hilari Klinton, izrečene u Beogradu 2008, predsedniku Borisu Tadiću, da će „nered na Balkanu, po američkom mišljenju, najbolje srediti baš oni koji su ga izazvali“. Dakle, socijalisti i radikali.
       A sada, pak, Vesna, u novom ružičastom ciklusu, „ne zna šta će sa Sergejem“. Valjda mu je, prema scenariju, najnovija uloga, a van „daski koje život znače“, ograničena samo na prvi čin najnovije srpske protestantske drame.
       Dočim, da ne bi puška na Kosovu opalila „sama od sebe“ u trećem činu, očekuju svi iz bivše opozicije, a tu se, pored Tadića, Đilasa i Jeremića, ubaštrava čak i prestareli Mićun, iz pritiska na potpis međusobno priznanje između Srbije i njene otcepljene pokrajine.
       A sve da bi se, zbog Haradinajeve preteće platforme novog Rambujea, sprečio još jedan izgubljeni rat za Srbiju. Tu se programi i vlasti i opozicije, u njihovom neprincipijelnom rvanju oko vlasti, gotovo ne razlikuju.
       U međuvremenu, pitanje Kosova se, iz impotentnog Brisela, seli u Savet bezbednosti OUN a, usput se, zasad stidljivo, najavljuje i zamena Rezolucije 1244 novom. Što je, u stvari, poziv Rusiji i Kini na zaključenje svojevrsne balkanske Jalte i konačno stavljanje pitanja južne pokrajine ad akta, gde će, ponovo, svi da se namire srazmerno snazi i geostrateškoj poziciji, izuzev Srbije. Baš kao i 1945.
       Zato u ponovo uzavrelom balkanskom kotlu pritisak pretežnog dela protestantske „ulice“ na vladajuću nomenklaturu, a bez vidnijeg pominjanja ključnog pitanja – budućnosti Kosova, kao teritorije isključivo u okviru Srbije, može biti shvaćen i kao dodatni pritisak na Vučića.
       U stvari – istovremeno i kao alibi za samodršca da požuri sa Kosovom i ispuni ono na šta se obavezao 2012 i potom se, čim legne potpis na međusobno priznanje Beograda sa Prištinom, ukloni sa političke scene.
       Da bi ubrzali istoriju, Vučiću daju još 30 dana da ispuni svoju misiju. I potom ode. Ili će 13. aprila, sic, „dići Srbiju na noge“, kao što su dvehiljadite uspeli protiv Miloševića.
       Kao da niko od Vučićevih protivnika, koji su mu 2012. velikodušno otvorili put ka etapnom potpisu kapitulacije sporazumom u Briselu, jer za to nisu sami imali hrabrosti ni mu*a, ne računa na realnost moguće ponude Trampa, koji preuzima dirigovanje balkanskom paradom. Kada, zatvaranjem pitanja Kosova u Vučićevom mandatu, proceni da je on, ipak, i dalje najpoželjniji delilac žetona u balkanskom ruletu. Te da bude doživotno nezamenljiv, kao svojevremeno Broz.
       Te će mu, „armiranom“ novim mandatima, biti povereno da otvori i problem ulaska Srbije u NATO, a po crnogorskom i makedonskom scenariju. Uostalom, nije li književnik i analitičar Muharem Bazdulj, lociran negde na pola razdaljine razlika između pozicije i opozicije, i između dosovskog Vremena i Vučićeve Politike, diskretno najavio da više, u ovim okolnostima, „nije vreme za neutralnost“. A objavljena je i puštena u promet, prvi put u celini, i poslednja poruka Đinđića, koji bi „danas bio uz Vučića“, kako tvrdi Vesić. U pitanju je Đinđićev govor iz Banja Luke.
       Ima li, dakle, ikakvog izlaska iz ovog „ružičastog“ tunela i pometnje, u kojoj se, zaslugom kriptokomunista, Srbija nalazi već gotovo tri decenije – u taj bezizlaz, reklo bi se, gurana do ivice građanskog rata. To je nešto kao „jedinstvo suprotnosti“, osmišljeno u laboratorijama britanskog obaveštajnog Tavistok instituta, specijalizovanog za izazivanje međusrpskih razdora i podsticanje izdaja kolonizovanih elita, čega smo se, od 1990. naovamo, nagledali.
       Iako „službeno“ podeljene u timove, dve Srbije baštine vrednosti istog kluba posttitoista. Oni nužno sprovode isti program „bez alternative“ – i oko Kosova, i oko puta u EU. Ali su, očito, nespremni da svoje jalovo i sramno političarenje oko prava na tranzicioni plen zamene okretanjem svesrpskom konsenzusu – pre svega, u nepokolebljivoj odbrani suvereniteta i nedeljivosti Srbije, najstarije suverene države na Balkanu.
       Ima li, uopšte, načina da se odupremo ovoj nametnutoj zameni teza da, umesto u suverenoj, živimo u Srbiji Alaj-begove slame“ ? Onoj koju su planski, uz pomoć plaćeničkog Otpora i hiljada NVO potkupljenih sinekurama, iznudile obaveštajne službe Zapada, ključnom montažom oktobarskog prevrata, a pod krinkom puta u EU.
       Nadređene kompradorske politike slepo se drže sve postoktobarske elite, pa i ova, naprednjačka. A rezultat je postepeno evoluiranje države u protektorat zapadnih interesnih kartela.
       Do sada ni jedni ni drugi oktobarski posttitoisti, a sve praveći se „neutralni“, nisu pokušavali da zaista odbrane kolevku državnosti i resursima prebogato Kosovo i Metohiju: samo naoko od velikoalbanskih pretenzija, a u stvari – od planova njihovih geostrateških mentora.
       Uostalom, zato se nisu, ni mudro, niti u punom kapacitetu, koristili svim raspoloživim diplomatskim sredstvima. Ali – ni raspoloživim savezima sa moćnim zemljama van atlantske orbite. Još manje – demonstrirali istinsku nameru ozbiljnog oslanjanja na Vojsku Srbije, kao krajnji faktor uzvraćanja.
       Deviza je „praviti se mrtav“, pa te zver, valjda, neće čerečiti... Nije nego. Pa napadnuti smo upravo od lešinara.
       Ima li snaga, ideja i inicijativa za istinsku promenu sistema političkim sredstvima, a ne ulicom, za zamenu glavnih aktera tranzicione demokrature izlaskom na izbore do sada politički i glasački pasivne Srbije? Uz konačno zaustavljanje pljačke, tog obilnog oticanja krvi iz organizma države, i prekidanje decenijske devastacije koja se nesmetano obavlja u senci nametnutih politikantskih podela oko dežurnog, „nerešivog“ pitanja Kosova?
       I to u momentu kada je Albancima, u stvari – njihovim sponzorima, sve u jeku Vučićevog mitingovanja o svetloj „budćnosti Srbije“, „šapatom“ dopala u ruke „privatizovana“ Trepča. Sutra će Gazivode, pa sve redom što još vredi u preostaloj Srbiji.
       A lelek i dreka iz Beograda i sikterisanje Prištine, upućeni su na krivu adresu. Jer harambaša UCK, „premijer“ Haradinaj, sa njegovim sto odsto taksama, samo je istureni raonik bandi klintonoida i merkeloida, zaokupljenih prekopavanjem srpske granice. Koju, eto, po njihovom nalogu, bivši teroristi, sada mezimci Zapada, okivaju i „čeličnim prstenom“, a u završnoj operaciji otimanja resursa od Soroševih, oca i sina. Kojima Vučić redovno replicira sa amin.
       Nekako, ceo performans oko famoznih taksi smešten je „ispod šatre“. I liči na predstavu jednog, već uhodanog, putujućeg cirkuskog ansambla. Koji se sedam godina kretao između Brisela i Beograda, a sada je usmeren na Ist River.
       U toj sprdnji od diplomatije, podeljene su uloge na arlekine, žene od gume i hodače po žici, svi iz Beograda, i na krotitelje lavova, iz Prištine. Koji svoje pitomce ,malo-malo, bičem podstiču da riču i pokazuju zube: i publici, ali, pre svega, statistima u toj predstavi, srpskom političkom vrhu, koji verna rijaliti publika uporno bira na politički repertoar. I šalje u arenu.
       Da li bi ove procese, u zadnji čas po Srbiju, neko, politički nekompromitovan, mogao da uvede u nove tokove svođenja dosadašnje kolosalne štete po državu na minimum? I to – formiranjem nove ustavotvorne skupštine, formiranjem vlade nacionalnog spasa, napuštanjem sporazuma iz Brisela, uz izlazak na scenu, i prevagu na izborima, potpuno nove političke elite?
       Zašto ne – sa epicentrom okupljanja oko pokreta moderne preduzetničke Srbije, udruženih startapovaca, milenijalaca, kojih je na desetine hiljada – svi visoko obrazovani, poslovno samosvesni, favoriti digitalne ere! Zašto ne – i finansijski praćenih i politički armiranih, u investicionom ciklusu istinskog krupnog rasta, ulozima dijaspore. Događa se to uveliko u Aziji i Meksiku. To bi, zasigurno, povuklo i priključenje, povratak iz sveta, njihovih kolega koji su iz naprednjačke Srbije lažnih diploma pobegli glavom bez obzira.
       To bi bio istinski preporod, umesto propagandnog podizanja motačnica kablova za naše pare, a uz upotrebu pelena na poslu. A sve da bi, od Srbije subvencionisan, strani vlasnik još više prihodovao i sve pare odneo u „poreske rajeve“.
       Ti mogući spasioci Srbije moraju biti nepotkupljivi, a istovremeno nesalomivi po suštinskim pitanjima odbrane interesa otadžbine – to su oni koji znaju kako poslovati i pregovarati sa Zapadom po principu maksimalne koristi po „firmu“ države, a minimalne štete po suverenost. Koja, odvajkada, mora da plaća ceh neizbežne igranke sa jačim.
       Ali ne mora onaj maksimalni – nestanak državnosti, a zarad gojenja bankovnih računa kompradorskih nomenklatura.
       Jer, kako vidimo, slaba je vajda od vladavine Vučićevog „naprednjaštva“ i podsticanja permanentnog, ispraznog nadgornjavanja nekakve „praziluk elite“, koja se opet setila ulice i 5 oktobra, i njegovih najtvrđih birača, navodnih isključivih „konzumenata jeftine paštete“, presrećnih da im „vožd“, u zamenu za glasove, besplatno, uz sendviče, u karavanima sastavljenim od stotina autobusa, obezbeđuje sajt-sijing onoga što je preostalo od Srbije. Kao budućnost.
       Očigledna je šteta od daljeg ostanka ovog modela autoritarne „stabilokratije“. Taj mehanizam tranzicione pljačke, sve pod krinkom „širenja EU demokratije“, danas gotovo da je doveden do savršenstva.
       Ponekad se rečnikom običnih građana najbolje opisuje srž režimske prevare i informativne lobotomije u kojoj su Srbi zatvoreni u prostoru između gumenih zidova naprednjačke ideologije nekakvog lažnog naprednjaštva, nacionalnog samo lokalno, a globalno savitljivog do puzanja i dosovskog foliranja neoliberalnog internacionalizma, novog trockizma. A sve po devizi „drpaj dok možeš“. Da to stanje, neposredno opisano rečima žrtava manipulacija, na kraju i ilustrujemo.
       U Batajnici, na vratima agencije za uslužno plaćanje taksi za registraciju vozila, ali i produženje pasoša, baš preko puta stanice policije, jedan delija od sto i kusur kila, u najboljim godinama, poverava sagovornicima u redu kako se sprema da, „zbog javašluka, pljačke i korupcije“, digne sidro.
       Onako, malo podrugljivo, veli: „Gledam na TV ‚onog‘ kako mitingaši. Vidim, u nekom selu, baba sa varjačom otkida od sreće što je sa precednikom, a on proba pekmez sa plotne njenog smederevca. Pa sve sladi. Pogledam bolje – a ono na šporetu nema čunka! Nit ima čunka, nit dima, nit vatre u ložištu!
       E, to je i sa ovim precednikom i njegovom politikom. Kuva nam pamet na ‚ladno! Odoh ja trbuhom za kruhom. Nema čunka u naprednjačkoj Srbiji. Sve gola prevara“.






















































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX