SVEDOK Internet



Broj 1182.

Poseta
5726229

Samoubistvo Srbije iz zasede u režiji tabloida „Informer“ i „Alo“

Zašto se Dejan Medaković razočarao u Dobricu Ćosića?

„Radioaktivna koalicija“ Radoša Ljušića bez podrške

Vampiri se boje sunca

Ne verujem ništa Vučiću, ali ne verujem ni Vuku Jeremiću


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

(Dez)informisanje - OTKUD BAŠ, I SADA, „VOJKO I SAVLE“?
Draganu Hadži Antiću bilo bi bolje da gleda svoja posla

       Vidim ovih dana, kako jedan od bivših glavnih urednika i direktora „Politike“, Dragan Hadži Antić, nemilice sasipa svoja bogata saznanja o svojevrsnom skandalu sa objavljivanjem paskvile „Vojko i Savle“, od pre pune 32 godine. Kako god okreneš, glavni krivac po njemu je tadašnji glavni i odgovorni urednik Živorad Žika Minović. Otkuda je baš sada , kada ima mnogo aktuelnijih i zanimljivijih tema, došlo vreme da se na veliko piše o tekstu objavljenom tog dalekog 18, januara 1987. godine? To je čak i osnovna tema obimne knjige H.D.Antića, naslovljene sa „Slučaj tzv. humoreske Vojko i Savle“. Potom je „Politika“, sa nesvakidašnjom brzinom, knjigu prezentovala u formi obimnog feljtona, sa čitavih 30 nastavaka.
       Jedno od pitanja, koje se nameće, jeste: Nije li autor knjige i feljtona čekao da Minović ode sa životne scene? Ko redovno čita najstarije i, po mnogo čemu, najuglednije srpske novine, nije u njima do sada mogao videti ni najkraću vest da je njihov nekadašnji glavni i odgovorni urednik, potom i direktor, Živorad Žika Minović, preminuo 30.septembra prošle godine. Znajući na šta su neki ljudi sve spremni, kada žrtva progona ne može da se brani, Žika je još 2008.godine objavio obimnu knjigu „Dan počinje s Politikom „ u kojoj, između ostalog, detaljno opisuje i pomenuti slučaj. Ovde ćemo iz nje ovim povodom navesti samo dve-tri rečenice:
       „Bila je to političko-policijska i naizgled sitna politikantska ujdurma, kojom je jedna od dve frakcije u tadašnjoj Srbiji htela da se obračuna sa Gojkom Nikolišem i Srpskom akademijom nauka zbog Memoranduma objavljenog prethodne 1986.godine. Ta humoreska, bolje reći paskvila, nam je podmetnuta sa ciljem da se kompromituju ne samo akademik Nikoliš i SANU, već i „Politika“ i njen glavni urednik.“
       -Takozvana humoreska „Vojko i Savle“ proglašena je za metaforu profesionalnog i moralnog sunovrata „Politike“, iako su kasnije, kada više nisam bio glavni urednik, ove novine objavljivale i neke druge, skandalozne tekstove. Inače, pomenutu paskvilu podmetnuli su nam ljudi iz Gradskog komiteta SK. Posle toga hteo sam, svestan i dela svoje odgovornosti, da podnesem ostavku, ali je lično predsednik Slobodan Milošević, koji sa time nije imao nikakve veze, insistirao da ostanem glavni i odgovorni urednik - naglašava Živorad Žika Minović u pomenutoj knjizi, navodeći detaljno kako se sve to dogodilo
       Što se mene tiče, vezanog za „Politiku“ još od detinjstva, jer sam iz nje naučio da čitam, sećam se da je za vreme urednikovanja Dragana Hadži Antića, kasnijeg istaknutog člana JUL-a, na donjoj polovini jedne od levih stranica najstarijeg srpskog dnevnika, objavljena još gora paskvila, ovog puta, koliko se sećam, sa njegovim potpisom, o jednom od lidera tadašnje opozicije, da mu ovde ne pominjemo ime, koji pored ostalog, „čitavo svoje slobodno vreme provodi igrajući se u svom stanu sa pravom kolekcijom mačaka! „
       Isti taj H.D.Antić me je, inače, svojevremeno ostavio na ulici, jer nije uvažio moju prijavu da se vraćam na posao kada da mi je istekao mandat narodnog poslanika. Bio je, kažu, ljut što mu, dok sam bio predsednik čačanske opštine, nisam poslao kamion sa tovarom novinskog papira iz ovdašnje Fabrike hartije, bez pisanog dokumenta da će tu isporuku i platiti.
       Kao višegodišnjem novinaru, jasno mi je da problem odgovornosti za uređivačku politiku predstavlja u ovoj profesiji delikatno pitanje.
       Dakle, bez želje da se namećem izražavam svoje lično, čitalačko mišljenje: objavljivanje u Politici, sad, 32 godine kasnije, i uz to ovolikog i ovakvog feljtona, predstavlja gotovo istu uređivačku grešku kao i svojevremeno objavljanje humoreske “Vojko i Savle” – doduđe bez istih posledica.
       Da je feljton i knjiga, Slučaj tzv. hzmoreske “Vojko i Savle” napisana od autora koji sa tim slučajem nema neposredne veze, to bi bila manje ili više uspela monografija, nastala istraživanjem odgovarajućih izvora. Ona bi imala legitimitet bar u domenu istraživačkog novinarstva, ako ne i istoriografije.
       Ovako, potekla iz pera jednog od bitnih aktera čitave afere, ova knjiga, odnosno feljton, predstavlja, po definiciji - pranje biografije autora.
       Usput, ovakvo objavljivanje ovakvog feljton, ukazuje da i “Politika” pokušava da spere jednu od velikih mrlja svoje istorije.
       Jer, kada se u knjizi pročita poslednje poglavlje, koje se odnosi na Živorada Minovića, a koje Politika nije objavila u feljtonu, proizilazi da je glavni i jedini krivac, bar u “Politici”, kukavički izdajnik Živorad Minović, dinosarus socijalistilkog samoupravljanja, prevrtljivac i višestruku konvertit, čovek koga je pregazlo vreme, a ne HDA.
       U tome se sam autor zaklanja iza jednog mnogo većeg autoriteta-drugarice Mire Marković, koju obilato citira iz njenih dnevničkih beležaka, tj. knjige “Ovako je to bilo”.
       HDA time pokazuje da više veruje njoj nego samom sebi.
       Paradoks je u sledećem: glavni krivac – po oceni jednakog, ako ne i većeg krivca, Dragana Hadži Antića, za sunovrat Politike, Živorad Minović je tada priznao i prihvatio neku vrstu komandne odgovonosti i više puta podnosio ostavku na položaj glavnog urednika, da bi, na kraju, bio uhapšen i smenjen.
       Autor Slučaja humoreske Hadži Dragan Antić – Struja za to isto vreme je vrtoglavo napredovao, popevši se, moglo bi se i tako reći, sa bandere na vrh hijerarhije Politikine kuće.
       U tom vremenu on je pobedio Živorada Minovića, pa je njegova sadašnja potreba, da još jednom porazi mrtvog protivnika, u najmanju ruku bizarna. To deca zovu ubijanje mrtvog konja namrtvo.
       Naknadnu pamet obično koriste poraženi, imajući potrebu da objasne i opravdaju razloge svog neuspeha. Pobednici mogu sebi dopustiti nadmoćno ćutanje. A kad oni moraju da pravdaju svoju pobedu, onda može biti da ih u pobedi nešto žulja, npr. neka prikrivena krivica, ili im nešto bitno nedostaje.
       Šta? U ovom slučaju, sa pristojne istorijske distance nedostaje Hadži Draganu Antiću.
       To je, naravno, teško odgonetnuti. Međutim, ako se ima u vidu da neverovatna karijera HDA u Politici i politici nije, naravno, izraz njegovih nantrprirodnih sposobnosti, onda moramo pronaći neko prizemnije objašnjenje.
       Naime, opšte poznato je da je novinarska karijera HDA u Politici nastala zahvalujući njegovoj blizini i bliskosti vladajućoj porodici. Oslanjajući se pre svega na tu blizinu i bliskost HDA je krupnim koracima, uprkos mnogim za novinarsku karijeru nepovoljnim svojstvima, napravio začuđujući uspeh i to za kratko vreme.
       Međutim, ta uloga porodičnog mezimca nije bila ni tada, ni sada, naročito pohvalna. Zato bi HDA radije da se prikaže kao pobednik koji je pobedu zaslužio sredstvima koja su manje blamirajuća od statusa miljenika vladajuće kuće.
       On bi da je pobedio po logici stvari.
       To je, 32 godine kasnije trebalo da posluži knjiga i feljton o Sličaju tzv. humoreske. Samo iz tog ugla može se razumeti njegova potreba da doktorat Živorada Minovića na više mesta ironizira i ismejava, a prećutkuje sopstvene školske i radne kvalifikacije.
       Sa dobrim razlogom: one gotovo da ne postoje.
       Što se Politike tiče ona ima još jedan ozbiljan problem: objavljivanjem ovog feljtona iz pera jednog od učesnika Slučaja tzv. humoreske, ona je, uz činjenicu da je većina drugih učesnika preminula, uskratila čitaoce za glas druge strane. To, pre svih, drugih važi za prvooptuženog Minovića.
       On je, doduše, objavio obimnu knjigu pre deset godina o ovim i drugim dohađajima iz tog vremena, pod naslovom Dan počinje s Politikom, a Politika o tome nije napravila ni belešku, kao što uostalom nije ni objavila vest da je njen nekadašnji glavni urednik i direktor, Živorad Minović preminuo 28. septembra prošle godine.
       Sa tom Minovićevom knjigom nije polemisao ni HDA u vreme njenog objavljivanja, kao i za preostalih deset godina, dok je Minović još bio živ, iako se u njoj na više mesta poimenično pominje. Proizilazi da je najbitnija moralna, intelektualna i metodolška prednost koju HDA ima u odnosu na svoje oponente u tome, da ih nadživi, pa da ih može u svemu nadgovoriti – budući da mrtva ne govore.
       Toliko o osnovniom postualtu novinarske profesije – čuti i drugu stanu.
      
       *****
      
       Toliko, drage kolege, od jednog bivšeg dopisnika „Politike“, novina za koje više ne znam ni u čijem su vlasništvu, ni šta imaju od imovine, ni kojom se čarolijom dogodilo da baš ništa ne vredi mojih 246 akcija dobijenih na osnovu skoro dvodecenijskog radnog staža i niza dobijenih nagrada.
      
       Rodoljub Petrović, novinar i publicista

Dan počilje s Politikom
       Jedna od najpoznatijih epizoda iz tog vremena - nastala iz sukoba političkih frakcija i đ koja je te sukobe dovela do krajnjih konsekvenci - bila je tzv. humoreska (paskvila) Vojko i Savle, objavljena u Politici 18.januara 1987.godine. Bila je to političko - policijska i naizgled sitna politikantska ujdurma, kojom je jedna od dve frakcije u Srbiji htela da se obračuna sa akademikom Gojkom Nikolišem i Srpskom akademijom nauka zbog Memoranduma objavljenog prethodne 1986. godine. Ta paskvila je podmetnuta Politici sa ciljem da se kompromituju ne samo akademik Nikoliš i SANU, već i Politika i njen glavni urednik.
       Takozvana humoreska Vojko i Savle proglašena je za metaforu profesionalnog i moralnog sunovrata Politike. Iako je kasnije, kada više nisam bio glavnui urednik. Politika objavila i druge . skandalozne tekstove, Vojko i Savle se uzima za „rodonačelnika“, jer se ta paskvila smatra pretečom sunovrata.
       Prvo što sam pomislio posle objavljivanja Vojka i Savla bilo je da podnesem ostavku na dužnost glavnog urednika. Sporedno je za mene bilo to što taj tekst pre štampanja nisam pročitao i što su ga Politici podmetnuli ljudi iz Gradskog komiteta. Slobodan Milošević, koji nije imao nikakve veze sa stvaranjem ove afere, odnosno paskvile Vojko i Savle, nije mi dopustio da podnesem ostavku. Smatrao je da bih time, kao član Centralnog komiteta, doveo pod sumnju i taj politički organ koji ni u čemu nije bio odgovoran za ovaj skandal. Naprotiv, Milošević je smatrao pravičnim da se Politika i njen glavni urednik svim sredstvima brane od podle upotrebe te afere u političkom rivalstvu u i Srbiji.
       (Deo teksta iz knjige Živorada Minovića, Dan počinje s Politikom)






















































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX