SVEDOK Internet



Broj 1198.

Poseta
5822738

Gospođa Sonja Licht, „king maker“ ili „gospodarica lutaka“

Govorite li drugosrbijanski?

Ti javni izvršitelji su privatna, legalizovana mafija Aleksandra Vučića i ove vlasti

Tunel na kraju svetla

Mafijaške “kombinacije” i “ugrađivanje” kod mene nikad ne prolaze


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

ANONSA O DR ŽIVORADU ŽIKI MINOVIĆU

       Politika je u zaista preglomaznom feljtonu od 30 nastavaka objavila deo knjige Hadži Dragana Antića o neveselom trenutku posrnuća i potonuća srpskog novinarsta – o “Slučaju tzv. humoreske Vojko i Savle”. I danas, decenijama posle, još uvek se vode, istina i najčešće u kafanama, rasprave ko je pravi autor čudne “humoreske”. I, u feljtonu, kad je već toliko stranica potrošeno, izostavljeno je poslednje poglavlje knjige (Anonsa o dr Živoradu Minoviću), posvećeno isključivo rastakanju života, sad nažalost, počivšeg Živorada Minovića.
       Zašto je HDA izostavio taj deo knjige, zna samo on, ili zašto ga Politika nije štampala u felčjtonu, zna samo uređivački tim Politike...
       Moguće je, da je sam HDA želeo, bar u feljtonu, da posmrtno ne rastače mrtvog Minovića, ili je Uredništvo najstarije novinske kuće na Balkanu, procenilo – da bi taj završni tekst knjige, ipak bio – preteran. Ko će ga znati?
       Poznavao sam dr Živorada Minovića i poznajem Dragana Hadži Antića. Bliži sam bio sa Draganom nego sa Živoradom, ali sam kao glavni urednik “Svedoka” odlučio da objavim i taj “izostavljeni deo” – da bih čitaocima pokazao – kako se politika, uvek međala u novine i uređivanje novina. Imao sam prilike da taj tekst (koji nije objavljen u feljtonu) pročitam ranije i moram iskreno da priznam, da mi je žao što moj poznanik HDA nije ispoštovao davno uspostavljen hrišćanski kanon – o mrtvima sve najlepše.
       Jer, ovako, ostaje opor ukus: dr Živora Minović je umro, dakle tvrdnje Dragana Hadži Antića ostaće zauvek, a da li je baš sve to tako kako je napisao HDA bilo i zaista tako – mrtva usta neće odgovoriti...
       Neki od pomenutih u feljtonu, zavisno od svetla u kojem su pomenuti, misle drugačije od Dragana Hadži Antića?! To, naravno ne zači i da su oni u pravu, a HDA u krivu, ali...
       Vodeći kafanske rasprave o feljtonu HDA, mnogi su smatrali da je tom događaju dat prevelik prostor i da mnogi, naročito mlađi ljudi, nemaju pojma o čemu se radi?!
       Ne slažem se s takvim mišljenjem; pogledajte na šta liči većina današni dnevnih tabloida, internet portala i TV emisija?
       Ni na šta!
       Vladan Dinić
      
       * * * * * * * * * *
      
       Vi menjate gazde kao ciganin konje
       (Akademik Vladimir Dedijer
       u pismu Živoradu Minoviću)
      
       Nije slučajno akademik Dedijer ovo rekao za Žiku Minovića, koji je u svojoj „bogatoj“ novinarskoj karijeri okrenuo leđa Latinki Perović, Marku Nikeziću, Petru Stamboliću, potom Ivanu Stamboliću, da bi na kraju pokušao i Slobodanu Miloševiću.
       Zli jezici kažu da se nije odrekao jedino Edvarda Kardelja, jer je 1982. godine doktorirao sa tezom „Kardeljeva misao o samoupravljanju“. Bio je glavni urednik Politike od jula 1985. do 9.marta 1991. godine, kao i generalni direktor, odnosno predsednik Kompanije Politike od 1986. do 1995. godine. U vreme demonstracija 9. marta kada je tražena njegova smena, on je demonstrantima ispred zgrade Politike ponudio sendviče ne bi li ih umilostivio da odustanu od njegove smene.
       U svojoj memoarskoj knjizi Bilo je to ovako dr Mira Marković piše:
       „...Za vreme demonstracija SPO-a, marta meseca 1991. godine, delegacija demonstranata je tražila prijem u Skupštini Srbije i zahtevali su da se smene direktor i glavni urednik Politike i direktor Televizije. Direktor i glavni urednik Politike je bio Žika Minović, a direktor Televizije je bio Duško Mitević.
       Posle su od zahteva za smenu direktora i glavnog urednika Politike odustali.
       Za vreme tih demonstracija direktor i glavni urednik Politike, Žika Minović, jedan od najaktivnijih ličnosti u događajima pre Osme sednice, za vreme sednice i posle, koji je kao takav i postao direktor i glavnj urednik Politike, bio je pasivan, izgledao je kao da je kooperativan sa tim događajem. Verovatno je SPO zbog te kooperativnosti odustao od zahteva za njegovu smenu.
       Ta kooperativnost je bila svima u rukovodstvu države i SPS-a vidljiva i mnogi su prebacivali Slobodanu zato što je Minović i dalje na funkciji na kojoj se nalazio. Blagonaklon odnos Žike Minovića prema aktivnostima SPO-a, za koje se već znalo da su organizovane izvan Srbije i Jugoslavije, doživljen je kao opravdan razlog da mu više ne bude poveren tako značajan politički i nacionalni zadatak kao što je uređivanje glavnih nacionalnih novina.
       Slobodan ga nije pozvao na razgovor oko njegovog ponašanja, niti ga je pomerio iz Politike. Vreme je prolazilo. Žika je nastavio da radi svoj posao u Politici.
       Jednog dana, početkom decembra 1992, u zgradi Politike davala sam intervju za Radio Politiku. Glavna urednica Rada Višić me je tada pitala da li bih želela da se vidim sa Minovićem. On je bio u svojoj kancelariji i ona mu je rekla da sam tu. Da, htela sam, naravno.
       Obe smo otišle kod njega. Progovorili smo nekoliko konvencionalnih rečenica, onda je ona otišla. Ostali smo sami. On je sedeo preko puta mene, u velikoj fotelji. Tada mi se činilo da je velika. Možda i nije bila. Cinilo mi se veliko i odelo na njemu, naročito rukavi. Odmah sam rekla: „Žiko, pobogu, zašto, šta ti je bilo...?“ On se skupio u onom velikom odelu, zavukao šake u rukave i rekao mi potišteno: „Uplašio sam se. Eto ti. Uplašio sam se. Kukavica sam. Zameri mi koliko hoćeš.“ Gledala sam u te rukave u kojima su nestale njegove šake, i kako je sasvim mali u svom odelu i fotelji, i bilo mije žao. Strašno mi je bilo žao. Uopšte nisam bila ljuta na njega. Nisam mu ni zamerala. Samo mi je bilo žao, nekako beskrajno mnogo. Izginuo je oko Osme sednice. Bio je predmet najvećih napada grupe oko Ivana Stambolića i njega lično. Sve je izdržao. Slobodan gaje zvao „čelični Žika“. Nismo
       znali da ćemo pobediti. Naprotiv. Svi smo hteli tu borbu, sa željom, naravno, da pobedimo. Ali poraza se niko nije plašio. Da li je Žika tada potrošio svu hrabrost koju mu je Bog dao...
       „Da li bi Sloba hteo da se vidi sa mnom? Pitaj ga, pa mi javi.“
       „Hoću“, obećala sam. Mada sam verovala da će hteti.
       Razgovarali smo zatim dugo. Onda je Rada došla po mene. Rastali smo se toplo, kao nekad.
       Slobodan se složio da se vide. Pozvala sam ga da dođe kod nas jedno popodne. Došao je i doneo mi neku malu romantičnu sliku, plavičaste boje. Došao je malo ranije. Slobodan je malo kasnio. Bili smo sami neko vreme. To se pokazalo kao dobro. Imao je veliku tremu pred susret sa Slobodanom, ali mora da mu je pao kamen sa srca čim je video Slobodana kako ulazi i ide prema njemu sa onim poznatim srdačnim, širokim, dobrim osmehom sa kojim je uvek dočekivao ljude kod naše kuće.
       „Gde si, čelični Žiko?“
       Pokazala sam mu plavičastu sliku. A onda smo dugo razgovarali o prilikama u Srbiji, o svemu kao i pre. I to je bilo sve. Žika je nastavio svoj direktorski i urednički posao za koji je Slobodan imao sve razloge da se pita da li će na njemu biti odgovoran kao što je bio pre nego što se uplašio. I kada će se sledeći put uplašiti ponovo.
       Posle nekog vremena je prestao da bude glavni urednik Politike, ali je, uprkos neizvesnosti u pogledu njegovog straha, ostao da i dalje bude direktor PolitikeĆoš nekoliko godina. Do sledećeg napada straha.. „
       * * *
       Vratimo se, na kratko, slučaju tzv.humoreske Vojko i Savle. Razlog ovoj digresiji je intervju koji je Živorad Žika Minović u svojoj „životnoj ispovesti“ dao za Nedeljnik.
       Na pitanje novinara Koja je vaša istina? Minović odgovara:
       „Nema tu moje ili tuđe istine. Što se mene tiče, postoji jedna istina - tekst je stvorio Dragiša Buca Pavlović, tadašnji predsednik Gradskog komiteta Beograda. On je pravi autor. Svi ovi drugi koji se pominju, a pominju se razna imena - to je fama. Moguće je da su neki književnici dorađivali ili redigovali tekst, ali prvi i pravi autor je Dragiša Pavlovović. On je od šefa DB-a Dušana Stupara tražio dosijee akademika. Stupar je to i priznao. Onda je Pavlović - koji je bio, moram reći, ambivalentan i previše ambiciozan čovek jer je hteo da bude i ekonomista, i književnik i političar - seo i sam napisao taj tekst. Za mene je, dakle, jedina istina - tvorac Vojka i Savla je Dragiša Pavlović.“
       I, posle svega, postavlja se pitanje da li se Minoviću može verovati.
       U gore pomenutom Nedeljniku posle gotovo tri decenije Minović iznosi svoju verziju događanja oko humoreske.
       ,,U petak, 16. januara 1987. oko podne me zove Ivan Stambolić i doslovce kaže: ‚Molim te, danas će Radmilo Kljajić (koji je bio izvršni sekretar Gradskog komiteta) da ti donese tekst. Izgleda daje to neka satira, ili kozerija, ali važno je da to bude objavljeno.‘ Pitao sam ga otkud on ima veze sa kozerijom, na šta mi je odgovorio da ne može da mi objašnjava, ali da je važno da izađe. Na to sam mu rekao: ‚Ne znam da li će to izaći‘, a on će: ‚Ma ne razumeš, ja insistiram. Moraš to da objaviš.‘ To je bilo njegovo naređenje...“
       Minović u intervjuu Nedeljniku dalje navodi: „Verovao sam mu, ali i takva je atmosfera u komunističkom sistemu kada šef države da neki nalog. Onda su posle toga novinari napadali mene, s pravom, da se Politika uređuje sa strane i, što je najinteresantnije, ja nisam smeo da kažem da sam dobio naredbu od Stambolića. Dugo sam morao to da krijem. Stamboliću sam više puta rekao da ne mogu da izdržim pritisak javnosti i da moram da kažem odakle je došla
       humoreska, na šta mi je on govorio: ‚jesi li ti lud? Nipošto. Po cenu života i smrti.‘“
       Ivan Stambolić ne može da odgovori Minoviću.
       U istom tom broju Nedeljnika sada Minović optužuje Slobodana Miloševića da je hteo da ga ubije.
       „Kada sam ušao u njegov kabinet, odmah je iz džepića na sakou izvadio cedulju i počeo da broji: jedan, dva, tri, četiri, pet. Ti si peti, Žiko. Pitao sam ga šta mu to znači, a on: „To su te ovi paravojni stavili na spisak. Ali da znaš, ja sam te spasao.“ To je bilo njegovo foliranje, pošto me je on stavio na spisak...“
       Slobodan Milošević ne može da odgovori Minoviću.
       Za razliku od Miloševića i Stambolića, Minović i dalje uživa u dubokoj starosti i iznosi neistine.
       Vratimo se na ličnost i delo dr Živorada Minovića koji se na Osmoj sednici priklonio Slobodanu Miloševiću i odrekao se Ivana Stambolića. Tako je učvrstio svoju vlast u Politici.
       KUKAVICA VIŠE KATEGORIJE
       Na trenutak ćemo se vratiti memoarskoj knjizi dr Mire Marković Destierrada e imperdida. Ova digresija tiče se rubrike „Odjeci i reagovanja“ koja je nastala u Politici posle Osme sednice. Ona o tome piše ovako:
       „...Početkom dvehiljaditih godina ako bar malo hoćeš da vrediš u novom režimu, morao si da budeš progonjen u prethodnom. U protivnom ne vrediš mnogo, ili ništa. Ko god je hteo da politički ali i profesionalno napreduje 2001, 2002 i 2003. godine morao je da se izbori za status neželjenog čoveka od prethodne vlasti. Ali toliko puta sam rekla - o tempora, o mores. Za nepoželjne su se prijavljivali i oni kojima ništa nije bilo potrebno. Nisu imali nameru da se bave politikom, bili su prilično zadovoljni svojim profesionalnim statusom i uspehom ili su bar bili bez nekih naročitih ambicija. Ali su se prijavljivali za nepoželjne, za svaki slučaj, da se zna da ih prethodna vlast nije volela. Voleće ih valjda zbog toga više nova. Što stara za njih nije ni čula, to su računali da će, kao podatak, nova propustiti da proveri. Njihovo je samo da kao roblje kleknu pred robovlasnička vrata i izraze najdublju, iako, doduše, netraženu, pokornost.
       U novinama, mada izgleda ne skoro, pročitala sam kako nekadašnji direktor i glavni urednik lista Politika, Žika Minović tvrdi da sam ja „ideolog“ serije tekstova koji su se svojevremeno pojavili u Politici pod nazivom „Odjeci i reagovanja“. A da je on bio protiv njih.
       Međutim, obratno je.
       Posle Osme sednice CKSK Srbije u list Politika je počelo da stiže mnogo pisama podrške toj sednici. Bilo ih je tako mnogo da su u redakciji odlučili da ih objavljuju kao posebnu rubriku pod nazivom „Odjeci i reagovanja“. Ta je rubrika bila veoma dobro primljena u javnosti, postala je popularna. Da li je odluka da se ona uvede bila pojedinačna ili kolektivna to, naravno, ne znam. Ali, bila je umesna.“
       Vremenom, pošto je dugo bila prisutna, počela je da gubi na popularnosti, postojala je mogućnost da se doživi kao predozirana, da doživi negativne efekte.
       Ja sam verovala da joj ta opasnost preti. Slobodan je Minovića upozoravao na tu opasnost u više mahova. Predlažući mu da nađe neki drugi, novi način da upozna javnost sa mišljenjem građana o politici Osme sednice.
       Međutim, Minović je bio taj koji je insistirao da se nastavi. Njegovo insistiranje je bilo vrlo uporno, gotovo tvrdoglavo.
       Rubrika je okončana, verovatno po odluci redakcije, ili kada je on to lično hteo.
       Niti sam ja tu rubriku započela, niti sam je okončala. Nisam prosto imala nikakve, ali baš nikakve veze sa njenom pojavom u Politici. Slobodan je mislio daje dobro što se pojavila, i da treba da bude završena kad postane kontraproduktivna.
       Sve u vezi sa njom je bilo u nadležnosti Minovića.
       Posle gotovo dvadeset godina on je pripisuje meni.
       Posle puča u Srbiji sve što nije bilo dobro pripisivano je Miloševiću. Ali, verovatno je bila neka granica. Ili je bar bila za neke ljude. Međutim, i za njih, nevolje se nisu završavale na toj granici. Iza te granice sam bila ja. Preostalo, što nije moglo da se pripiše Miloševiću, pripisivano je meni.
       Nekada smo u društvu, u kome je bio i Minović, pravili šale na račun te srpske, ili možda uopšte ljudske sklonosti - on, glavni krivac, nije baš u svemu najgori, postoji neko gori od njega - ona. Možda, čak on i ne bi bio tako loš, da ga na to nije navela ona.
       Taj muški odbrambeni mehanizam star je koliko i patrijarhat. Možda je za vreme matrijarhata bilo obratno, ali to već nećemo nikada saznati. Na kraju prošlog veka napredni i obrazovani ljudi su se žilavosti te inercije rugali.
       Ali, Žika Minović, nedovoljno maštovit, nije imao novu ideju kako da prikaže u ružnom svetlu vlast sa kojom se nije slagao, pa je pribegao starom obrascu.
       A što se tiče vlasti sa kojom se nije slagao, za nove, mlade, sadašnje čitaoce, on je bio u samom vrhu te vlasti, bio je jedan od najaktivnijih i gotovo najstrasnijih „boraca“ Osme sednice. Pre nego što je počela, dok je trajala, i nekoliko godina posle.
       On je napustio politiku, čiji je bio jedan od kreatora, nekoliko godina pre nego što je NATO odlučio da je ukine. On, dakle, ne spada u onu gomilu kukavica koje su posle puča nastojale da se što dalje sklone od politike u kojoj su i sami učestvovali. On je kukavica više kategorije. On nije čekao da padnu bombe na Srbiju i da stigne onih sto miliona dolara za rušenje Miloševića, pa da ga se onda odrekne. On je to uradio ranije, na vreme. Ili je bio vidovit ili je samo veća kukavica od drugih. „Kukavica“, kada je reč o Minoviću, nije moj izraz. Ja sam samo citirala - njega. On mi je sam za sebe to rekao 1992.
       Ali, to je već druga priča, za neku drugu priliku, kad budem pisala o istinama. Ova se odnosi na neistine.
       I istine će valjda doći na red, mojom zaslugom ili zaslugom nekog drugog, odlučiće zvezde.
       P.S. Nisam mogla da izbegnem da ne pomenem zvezde. One su odavno u mom životu romantična i neobrazložena metafora za moć koja ljudskom rodu nije data da svoj život učini bar pravednim, ako
       nije mogao da ga učini večnim...“
       * * *
       Zivorad Žika Minović teško je podneo odluku, posle reorganizacije kuće Politika, prihvatio funkciju predsednika Kompanije - „engleske kraljice“, kako ga je na sastanku na Andrićevom vencu nazvao predsednik Slobodan Milošević. Minović je razvlašćen svih uredničkih funkcija u Kući. Sećam se da smo tom prilikom, u tu čast, popili piće: predsednik Milošević viljamovku, ja crni Džoni Voker, a Minović čaj.
       Ne treba naglasiti da Minović ovu odluku nije lako podneo. Nije imao hrabrosti da se suprotstavi šefu države. Na rastanku me je Slobodan Milošević zadržao pitajući zašto Žika nikad ne nazdravi čašom alkohola. Tek tada sam shvatio da on nije znao mnogo o Žikinoj burnoj biografiji. Rekao sam mu da me je, svojevremeno, moj najdraži urednik Vladimir Bulatović Vib obavestio da su stariji novinari Žiku zvali nadimkom „antabus“.
       Novoizabrani predsednik Kompanije nije se mirio sa svojom novom ulogom u Politici. Zato je pokušao da napravi novu medijsku kuću u okviru postojeće Kompanije. Podsetiću da je Novinsko preduzeće Politika, čiji sam ja bio direktor, izdavalo sledeće listove: Politika, TV Revija, Magazin, Ekspes, Antena, Majstor, Sportski žurnal, Zabavnik, Ilustrovana politika, Tempo, Mikijev zabavnik, Auto svet, Bazar, Huper-enigmatika, Svet kompjutera, Ana, Talični Tom, Huper, Viva i Horoskop, dakle dvadeset dnevnih i revijalnih novina i časopisa izlazilo je u ukupnom tiražu od gotovo deset miliona primeraka mesečno.
       Minović osniva jedno đubre od novina koje se zvalo Dem (detektivski magazin). Preko tih novina on se obračunavao sa ljudima bliskim listu Politika. Otišao je toliko daleko da je napadao čak i predsednika vlade Srbije, Mirka Marjanovića, i mnoge druge ličnosti. Da ludilo bude kompletno, te novine štampane su u samoj kući Politika.
       I to mu nije bilo dovoljno, te je Žika Minović smislio da će knjigom- pamfletom dokusuriti svog najopasnijeg rivala - mene.
       Kako su ondašnji mediji zabeležili, „verovatno je teško shvatljivo angažovanje Politike i njenih sredstava u pojavi knjige Politikinog starog novinara Koste Dimitrijevića pod šokantnim naslovom Prljavi Hadži. Ovog puta bilo bi previše da se i formalno izdavački sektor Politike pojavi kao izdavač, pa je ta uloga, za velike pare - u javnosti se pominjala suma od 50.000 maraka - dodeljena posve nepoznatom privatnom izdavaču iz Gornjeg Milanovca, PP Lipakomerc. Da stvar bude zanimljivija, umesto da mu bude objavljena najavljena knjiga iz istorije Politike, koja se našla u programu značajnih događaja u toj jubilarnoj 1994. godini, Košta Dimitrijević je ekspresno poslat u penziju. Dovoljan razlog da pristupi anatomskoj vivisekciji ličnosti glavnog
       krivca za ovakav obrt događaja, direktora NP Politika Hadži Dragana Antića. I, on je to učinio na prizeman, tračerski način, suprotstavljajući toj Politikinoj sramoti ugledni i moralno čist lik i delo dr Živorada Minovića“... Naravno, bolesnom i materijalnim nevoljama prepuštenom Dimitrijeviću honorar za knjigu je itekako dobrodošao.
       Knjiga prepuna bljuvotina, neistina i uvreda na moj račun. Očigledno je Minović zapravo pravi koautor te knjige. A i sam naslov nije originalan, uzet je iz filma sa Klint Istvudom Prljavi Hari.
       Tek tada, zapravo, počinje sukob između mene i Minovića.
       Tužio sam autora knjige Kostu Dimitrijevića sudu, znajući da ću saznati ono što sam već znao. Dimitrijević je na sudu priznao da mu je Minović naručio knjigu, platio sve troškove, honorar i sugerisao mu šta da napiše.
       Ugledni beogradski advokat Dragoljub Todorović o tom sudskom sporu svedoči: „Kada je stari novinar Kosta Dimitrijević po nagovoru Žike Minovića napisao pamflet protiv Struje uobličen u knjigu pod naslovom Prljavi Hadži i kada je povodom toga došlo do spora koji je Dimitrijević izgubio i morao da plati za njegovu penziju prilično visoku sudsku taksu, Struja je izvadio iz svog džepa i meni lično dao novac za tu taksu da ne bi opterećivao Dimitrijevića.“
       * * *
       Kompanija Politike, na čijem je čelu bio dr Živorad Minović, u svom sastavu imala je izdavačku delatnost - štampala je knjige. Minović je tako objavio knjigu potpredsednika SPS-a Borisava Jovića „Poslednji dani SFRJ“. Na pet stotina stranica Jović je beležio sve šta se događalo u zemlji u perodu od 15. maja 1989. do 8. juna 1992. godine. Zanimljivo je da je tu knjigu Minović objavio u vreme kada je predsednik Slobodan Milošević bio u Dejtonu. Neki hroničari tog vremena smatraju „da je knjiga Bore Jovića deo zavere odgurnutih sa vlasti, njihov pokušaj udara u odsustvu gazde“. Ti isti hroničari smatraju „daje i Minović deo tog tvrdog SPS jezgra“.
       Nema dileme, to je vreme pokazalo, da je zaslugom Slobodana Miloševića zaustavljen rat u Bosni i Hercegovini, a da je Dejtonski mirovni sporazum jedan od najvećih uspeha Miloševićeve pregovaračke misije.
       Zašto pominjem knjigu Borisava Jovića Poslednji dani SFRJ1 Zato što ju je tužilac u Hagu, Džefri Nais, uvrstio među ostala dokumena u optužnici protiv Slobodana Miloševića.
       Minović u odsustvu Slobodana Miloševića, koji se nalazi u Dejtonu, sprema puč u Politici. Događa se to u noći između 4. i 5. novembra 1995. godine. Ali o tome ću detaljnije nešto kasnije.
       * * *
       Na trenutak ćemo se ponovo vratiti memoarskoj knjizi dr Mire Marković Bilo je to ovako. Minović je u intervjuu datom Nedeljniku tvrdio da ga je Mira Marković, i Služba državne bezbednosti te noći uhapsila. Notorna neistina. O detaljima hapšenja u nastavku ove knjige.
       U svojoj ispovesti u Nedeljniku, Minović posle više decenija druženja sa Mirom Marković je skupio hrabrost da kaže da je ona „prvi ženski reketaš u Srbiji...“
       Prof, dr Mira Marković:
       ... Jedne večeri, kada sam kasno došla, nikoga nisam očekivala i zaista sam želela da se odmorim. Dok sam ulazila u dnevnu sobu, uključila sam televizor, bile su neke vesti. Videla sam na ekranu Ziku Minovića, direktora Politike kako uzbuđeno optužuje društveni sistem u Srbiji i Jugoslaviji za prevaziđen, upoređuje ga sa Kubom, Kinom... Mada ne znam kako je kineski društveni sistem bio prevaziđen. Kina je u kratkom vremenskom periodu postala ekonomska supersila. A Kubi se niko u svetu ne ruga. Administracija SAD je muči ali joj se ne podsmeva.
       Nisam znala koji su to razlozi zbog kojih Žika drži taj „demokratski“ govor. Opet se zbog nečega znači uplašio. Odnosno, možda ga je neko tako uplašenog „ohrabrio“ da sa omalovažavanjem ocenjuje politiku u kojoj je ipak učestvovao, zaštićen činjenicom da predsednik države nije tu.
       Možda mu je neko rekao da se neće ni vratiti kao predsednik, a možda je to procenio sam, pa je požurio da sledećem najavi svoju lojalnost.
       Završilo se, međutim, tako što ga je te noći policija zadržala u svojim prostorijama do zore, a zatim Vlada smenila. Bilo je i logično da ne bude više direktor Politike kada se ne slaže sa politikom zemlje u kojoj je Politika glavni nacionalni list. U demokratskim zemljama koje je te noći suprotstavio Kubi i Kini, takođe je tako. Nije drugačije. To jest, u svim zemljama na svetu je tako. Odnekud je samo on mislio da može da bude direktor najveće nacionalne Novinsko-izdavačke kuće u zemlji koja vodi politiku sa kojom se on ne slaže. Nije hteo da ide u opoziciju kao normalni muškarci, hteo je da bude u vlasti, a da neslaganje sa njom obnaroduje muški, kad je „vlast“ otišla na put.
       Sama sam imala svakodnevno mnogo posla u JUL-u, nisam znala kada je smenjen, posle tri dana, sutradan ili posle deset dana.
       Sa Slobodanom sam se čula jednom ili dva puta dnevno. Vremenska razlika je bila velika, on je celog dana bio veoma zauzet. U Beogradu je bio dan kada je u Dejtonu bila noć. Pa smo tako malo teže nalazili vreme da se čujemo, nisam ga nikad pitala kako tamo teku pregovori. Znala sam da su svi razgovori kontrolisani i veoma sam vodila računa o tome. On se interesovao šta radim, kako smo deca i ja. Nikakvom političkom temom se nismo bavili. Ne bismo i da je bio na moru, na plaži, a ne na najkrupnijem svetskom događaju na kraju 1995.
       Nedeljom sam imala goste na ručku ili večeri. To su uglavnom bili lični prijatelji, nismo vodili u tim prilikama političke razgovore, bar ne prioritetnotao. Apsolutno se, naravno, nisu mogli izbeći.
       U noći između 20. i 21. novembra, pred završetak pregovora u Dejtonu, proneo se Beogradom glas da do sporazuma neće doći i da se pregovarači vraćaju kućama neobavljenog posla. Te noći su me Aleksandar Tijanić i Vuk Drašković, svako za sebe i odvojeno, razume se, zvali po sto puta da me mole da utičem na predsednika da učini sve da pregovori ne propadnu. Kao da to nije bio njegov zadatak tamo, nego je trebalo da ga Tijanić iz Beograda na to podseti. Pošto se nijednom nisam do kraja razbudila za vreme tih telefonskih razgovora, ili mi se bar tako činilo, verovatno sam im „obećavala“ da ću mu svakako preneti poruku kad ga čujem... Šta da mu prenesem? „Moli te Vuk Drašković da se potrudiš...“ Pitao bi me da li sam luda, šta mi je...“
       „.. .Dejtonski sporazum je bio spektakularna vest u ćelom svetu. Kada je Slobodan stizao u Dejton, diplomate i novinari su govorili da je stigao „princ“. Kada se vratio u Beograd svi su sa toplom prisnošću govorili da se vratio „Sloba.“
       Svakome je bio jasno da je rat zaustavljen zahvaljujući njemu.. .
       * * *
       Vratimo se na to šta se u toj noći zapravo događalo u zgradi Politike. Minović je sa svojim ljudima preuredio list Politiku, promenio impresum, a za glavnog i odgovornog urednika pokušao da postavi svog zamenika Slobodana Lazarevića.
       Još jedna digresija. Da ironija bude veća, Slobodan Lazarević je danas na čelu Udruženja Sloboda koje treba da štiti lik i delo Slobodana Miloševića. Sa njim je, da ironija bude još veća, i Dragan Radević, kojeg je posle petooktobarskih promena za direktora Filmskih novosti imenovao tadašnji predsednik Savezne vlade Zoran Žižić, čija je partija SNP smenila Momira Bulatovića i napravila koaliciju sa DOS-om. Šef Medijskog Centra SNP Dragan Koprivica tada je izjavio „da je
       Radević Crnogorac“ pa je zato izabran. Nikada nije utvrđeno da li je bio član SNP-a, jer se pre toga deklarisao kao član SPS-a i Srbin.
       U intervjuu Nedeljniku, nazvanom „Životna ispovest Živorada Žike Minovića“ on kaže: „Kada je Slobodan odleteo u Dejton, Mira je za to vreme bila gospodar Srbije“. Naravno da ova tvrdnja ne odgovara istini. Pravi i istinski gospodar Srbije u to vreme bio je predsednik Vlade Republike Srbije Mirko Marjanović.
       U istom intervjuu Minović tvrdi: „Mira je lično naredila da budem nezakonito smenjen“. Stvari stoje sasvim drugačije.
       Tog 4. novembra 1995. godine, dok je Milošević u Dejtonu, gde pokušava da zaustavi rat i stvori Republiku Srpsku, u Politici se događa puč. Proneo se glas da će mirovni pregovori u Dejtonu propasti i time biti ugrožen opstanak na vlasti predsednika Slobodana Miloševića.
       Minović osokoljen tom dezinformacijom, kreće u obračun sa Slobodanom Miloševićem i listom Politika. Obraća se javnosti putem TV Politika. Saopštava da je Upravni odbor Kompanije Politika smenio rukovodstvo NP Politika i uredništvo lista Politika. Sve se to događa u vreme kada novina treba da krene u štampu. On daje nalog da se zaustavi štampanje Politike, pošto je prethodno pripremio svoju verziju novine koja treba da nosi datum 5. novembar.
       Obezbeđenje dr Živorada Minovića, pod punim naoružanjem, u večernjim satima (bilo je to oko 20 časova) kreće da nasilno iz zgrade izbaci njene urednike i rukovodstvo NP Politika, koje se tada nalazilo na petom spratu zgrade u Makedonskoj 29.
       Kao direktor NP Politike doneo sam odluku da se zabarikadiramo na petom spratu, a iz kase sam izvadio službeno lako pešadijsko naoružanje da bismo se oduprli Žikinim plaćenicima. Na svu sreću, nije došlo do vatrenog obračuna.
       Pozvao sam telefonom predsednika Vlade Mirka Marjanovića i obavestio ga o novonastaloj situaciji. Rekao mi je da ostanemo na
       svojim radnim mestima i da će on preduzeti mere da zaštiti urednike i rukovodstvo.
       Mirko Marjanović, koji je imao direktnu vezu sa Slobodanom Miloševićem u Dejtonu, je odlučio da o svemu obavesti tadašnjeg vršioca dužnosti zamenika ministra policije, Radovana Stojičića Badžu, sa zahtevom da pošalje svoje ljude u Politiku kao bi se situacija normalizovala.
       Organi javne bezbednosti došli su u moju kancelariju da utvrde šta se dešava, i zašto je Minović zabranio štampanje Politike. To što je zabranio štampanje Politike je, razume se, bio nezakoniti čin. Takvu odluku može da donese samo tužilac.
       Kada je Minović obavešten od svojih ljudi da je u zgradu Politike došla policija on se zaključao u svom kabinetu na četvrtom spratu.
       Ta mučna situacija trajala je nekoliko sati. Nalog nije bio da se Minović uhapsi, već da obustavi zabranu štampanja lista i odustane od puča. Ništa nije vredelo; Minović je bio uporan.
       Pozvao sam ga telefonom preko naše centrale i upozorio da mora da dozvoli štampanje lista. Sugerisao sam mu da istakne belu zastavu i mirno se preda. On je to odbio.
       Prolazili su sati, list Politika se nije štampao, da bi oko četiri ujutru ljudi iz policije sišli na četvrti sprat i odveli Minovića u 29. novembar, sedište policije grada Beograda. Neko je tada ironično primetio da je Minović imao nizak tretman jer su ga odvezli u automobilu Zastava 101.
       Tek tada, kada se situacija smirila, novina je mogla da uđe u štampu.
       U tom broju Politike na prvoj strani, izašla je sledeća Tanjugova informacija:
       „Kolegijum lista Politika i rukovodstvo Novinskog preduzeća Politika osporili su sinoć valjanost jučerašnje odluke Upravnog odbora Kompanije Politika da suspenduje direktora NP Politika Hadži Dragana Antića.
       U saopštenju Kolegijuma i rukovodstva NP Politika ukazuje se da je nedavna odluka doneta bez kvoruma za rad i odlučivanje, pošto sednici nisu prisustvovali predsednik Skupštine Srbije Dragan Tomić, Predsednik Upravnog odbora Ljubiša Igić, Hadži Dragan Antić, Mile Kordić i Nedeljko Kovačević - svi članovi Upravnog odbora koji predstavljaju i većinu glasova u njemu.
       U saopštenju se upozorava da predsednik Kompanije Politika Živorad Minović nastoji da tokom noći preuzme uređivanje lista Politika, a „preduzimaju se i mere da se direktoru NP Politika i članovima Kolegijuma lista Politika onemogući obavljanje radnih dužnosti“.
       * * *
       Te noći, urednici su u nekoliko ruku, sročili Saopštenje koje bi se moglo nazvati ,,In Memoriam“ dr Živoradu Minoviću.
       U tom broju od 5. novembra, štampano je i saopšenje urednika Politike:
       „Kolegijum urednika lista Politika, Kolegijum glavnih i odgovornih urednika i Poslovodno rukovodstvo NP Politka i dva sindikata NP Politika zahtevaju da dr Živorad Minović podnese neopozivu ostavku na mesto predsednika Kompanije Politika.
       Svojim delovanjem poslednjih godina, otkako je na čelu Kuće Politika, dr Minović je naneo nemerljivu moralnu, materijalnu i političku štetu listu, Kompaniji, državi Srbiji, srpskom narodu i svim dobronamernim građanima Jugoslavije.
       Svojim nepoznavanjem zakonitosti tržišnog privređivanja (što je donekle objašnjivo činjenicom daje dr Minović doktor samoupravljanja), predsednik Kompanije je „Politikinu“ Kuću pretvorio u ekonomskog invalida. Jedna od najjačih prodajnih mreža na Balkanu (,Politika poseduje 1.300 prodajnih mesta na teritorijama SRJ i nekadašnje Jugoslavije) nesposobnošću dr Minovića dovedena je u položaj da ne može sama sebe da isplati. Zbog neurednog izmirenja obaveza, dobavljači roba izbegavaju Politikinu prodajnu mrežu, pa su njeni kiosci - nasuprot kioscima „Duvana“, Štampe“ i „Borbe“ - po pravilu prazni. Pritisnut ogromnim dugovanjima, poslednjih meseci, dr Minović je tajno počeo operaciju rasprodaje delova bezmalo vek stvarane Politikine kuće, demagoški to objašnjvajući svojom odanošću konceptu privatizacije.
       Pogrešnim kadrovskim rešenjima delovi Kompanije su dovedeni u bezizlazan ekonomski položaj i potpuno zavise od kredita sa strane. Posebno je teško stanje u RTV Politika.
       Sve svoje pogrešne ekonomske poteze dr Minović pokušava da sakrije napadom na list Politika i NP Politika. Krajnji cilj ovog napada je pokušaj da se razbije ekonomska i uređivačka samostalnost profitabilno najjačeg dela kuće - dnevnog lista Politika - smena direktora NP i kolegijuma urednika i namera da se sva sredstva ponovo sliju u istu kasu iz koje će moći da se štimuju računi i pokrivaju teški poslovni kolapsi.
       Istovremeno sa unutrašnjim pritiskom preobučenim u demagogiju o „belim i plavim kragnama“ dr Minović je redovno izlaženje lista Politika pokušao da ugrozi i spolja. Koristeći situaciju hroničnog nedostatka roto-papira na jugoslovenskom prostoru, predsednik Kompanije je uspeo da utiče na jedinu fabriku tog papira u zemlji „Matroz“ u Sremskoj Mitrovici-i uspeo da listu Politika smanji unapred plaćene isporuke hartije.
       Posebno licemerje je što dr Živorad Minović, u napadu na list Politika, pokušava sebe da predstavi kao zaštitnika profesije, novine i čitalaca.
       Dr Živorad Minović će ostati zapamćen kao jedna od najmračnijih ličnosti u istoriji srpskog novinarstva. Njegov uticaj na list Politika bio je poguban. Kao njegov glavni urednik (1985-1991) dr Minović je Politiku pretvorio u list koji je izdao sve kanone morala, profesije i istine. Ostaće zapisan u hronikama bezčašća kao glavni urednik u čije je vreme stvoren najmračniji imidž lista oličen u rubrici „Odjeci i reagovanja“, u komentarima i tekstovima u kojima se pozivalo na rat, nasilje, netrpeljivost, satiranje neistomišljenika, u friziranim informacijama i izveštaji- ma rađenim po njegovom nalogu i dopisivanih njegovom rukom.
       Novinari lista Politika, naročito oni koji su u vreme uredničke vladavine dr Minovića bili u pripravničkom ili honorarnom statusu, najstrašnije su iskusili profesionalni zločin da ispod tekstova koji pozivaju na rat i harangu, iskasapljenih izveštaja i rubrika koje nikada nisu videli, potpisuje njihovo ime.
       Citave generacije su na početku karijere dobile ožiljak koji teško zarasta-ožiljak izdaje profesije. U vreme dok je Minović vodio list, pogaženi su svi kodeksi novinarstva i sve moralne norme. Politika je njegovom zaslugom svojevremeno bila simbol mržnje, laži, podmetanja, blaćenja i panagirika. Pre četiri godine ona je paljena po ulicama Beograda i u njoj nije želeo da se oglasi nijedan intelektualac koji drži do ugleda.
       Dr Živorad Minović je direktno odgovoran za taj najveći moralni i profesionalni pad u istoriji lista koji je prekinut njegovom smenom sa položaja glavnog i odgovornog urednika 1991. godine. Njegova odgovornost za tragediju koja je usledila uzrokovanu mržnjom, zlom i niskim strastima na kojima je kroz list insistirao kao glavni urednik još čeka da bude utvrđeno.
       U poslednje tri godine Redakcija lista Politika uložila je ogroman napor da vrati ugled i dostojanstvo novini i u tome je u velikoj meri i uspela. O tome svedoči i rast tiraža Politike koji se u poslednje dve godine gotovo utrostručio. Pamet Srbije više nije sramota da govori za Politiku, to je ponovo postala čast.
       Ekonomski efekat koji je plod tog ogromnog napora novinara i urednika je nesporan. Polazeći od činjenice da je ekonomska nezavisnost uslov svake druge nezavisnosti, Uredništvo Politike je jasno reklo da ovaj list neće imati sponzore i da će se za svoj opstanak uvek i isključivo boriti na tržištu pod uslovima koji na njemu vladaju.
       Ispravnost takve koncepcije potvrđuje i činjenica da je list Politika jedno od najprofitabilnih preduzeća u Srbiji što je prošle godine verifikovano i plaketom Privredne komore Srbije.
       Novinari lista i NP Politika su najplaćeniji novinari u SRJ, sa rešenim stambenim pitanjem i time se ponosimo jer je to rezultat ogromnog zalaganja i rada a ne demagogije, bezpovratnih kredita iz primarne emisije, tajnih fondova ili rasprodaje imovine koju su stvarale generacije.
       U tome je ključna koncepcijska razlika između sadašnjeg rukovodstva lista i NP i čelnika kompanije. List Politika veruje da je budućnost Srbije u slobodnom privređivanju, konkurenciji, reformama koje će nas vratiti na međunarodnu scenu. Dr Minović u to ne veruje.
       Dr Živorad Minović možda može da izazove još neku političku krizu, ali on ne zna da uređuje ozbiljan list niti da zarađuje svojim radom. Citava njegova koncepcija poslovanja uvek se zasnivala na odluci nekog CE-KA, na kreditima iz primarne emisije, na beneficijama, smanjivanjem poreskih stopa... Konačno, na neplaćanju dugova. Takvi direktori poput dr Minovića doveli su privredu Srbije u položaj u kome se nalazi. Desetine Minovića su u redovima koji čame pred kabinetima predsednika banaka pokušavajući da svoju poslovnu nesposobnost pokriju tuđim novcem. Njima ne odgovara ni stabilan dinar, ni smanjenje inflacije, ni bilo koji tržišni zakon, ni podela isključivo zarađenog jer-oni ne znaju kako se zarađuje. Njima je jasno da mogu ostati samo ako vrate haos inflacije ili ponovo uspostave mehanizam političkih kriterijuma raspo- dele. Zato dr Minoviću ne odgovara uspešna i profitabilna Politika, izuzev ukoliko njena kasa nije pod njegovom kontrolom.
       Sukob na liniji list-Kompanija nije sudar ličnosti. Reč je o sukobu dve sudbinske koncepcije budućnosti Srbije. Jedna koja je za mir, ukidanje sankcija, tržište, privredni oporavak, povratak u međunarodne tokove, dostojanstveni život. Druga, koja priželjuje nastavak rata, nove blokade, ekonomski i politički haos u kome bi njeni protagonisti uspeli da se održe i tako sakriju sve što su proteklih godina upropastili.
       Minoviću ne odgovara nijedno normalno stanje. Njegova prava meta nisu ni direktor Politike, ni njeni urednici i novinari. On se plaši mira. On se pribojava pravne države. Njegov košmar je sve izvesnija mogućnost da se rat i stradanja konačno prekinu. Svoju priliku vidi na drugoj strani u bezumnom nastojanju da se rat prenese u Srbiju, da topovi zagrme u Sremu, da se nad Šumadijom podigne dim spaljenih sela, da Kosovo eksplodira... To je scenografija koja ga vraća na scenu po cenu da izuzev njega niko ne preživi.
       Dr Živorad Minović, zao duh Politikine palate, ponovo je izašao iz boce. Svojim najnovijim udarom na list Politika on priželjkuje bezvlašće u kome bi isprovocirao mere prinude, Politiku pretvorio u bojište a Srbiju i SR Jugoslaviju predstavio kao košmarne zemlje, što njihovi neprijatelji sigurno priželjkuju. Strah od ukidanja sankcija i normalizacija odnosa suština je onoga što plaši dr Minovića. Time bi nestao i poslednji argument po kome je za njegove neuspehe i promašaje njemu sličnih kriva međunarodna zajednica, međunarodna zavera... bilo ko - samo ne on. Ono što je za Srbiju loše, za dr Minovića je dobro. To je poslednja linija njegove odbrane i uslov opstanka.
       Vreme je da dr Živorad Minović ode sa scene. Za dobro Politike, za dobro srpskog novinarstva, za dobro Srbije“.






















































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX