SVEDOK Internet



Broj 1198.

Poseta
5822823

Gospođa Sonja Licht, „king maker“ ili „gospodarica lutaka“

Govorite li drugosrbijanski?

Ti javni izvršitelji su privatna, legalizovana mafija Aleksandra Vučića i ove vlasti

Tunel na kraju svetla

Mafijaške “kombinacije” i “ugrađivanje” kod mene nikad ne prolaze


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

IZ MOG UGLA: Bojan Drašković, profesor istorije, pisac i publicista za Svedok svedoči o Akademiku Dejanu Medakoviću otkrivajući do sada skrivene dileme ovog intelektualnog aristokrate
Zašto se Dejan Medaković razočarao u Dobricu Ćosića?

       Dejan Medaković nimalo nije bio popularan predsednik SANU!
       Važio je za cinika, sujetnog čoveka, intelektualnog aristokrata, a najviše od svega miloševićevca i nedićevca.
       Od svega ovog tačno je samo to, da su u njegovom životu i u njegovoj karijeri ova dva režima ostavila dubok i neizbrisiv trag.
       Prvi, Nedićev režim, ostavio je trag u njegovoj ranoj mladosti, kada je kao endehazijski izbeglica iz ugledne porodice našao privremeno zaposlenje u Muzeju kneza Pavla, kod čuvenog upravnika Milana Kašanina – što ga je trajno odredilo za izbor istorije umetnosti kao njegovog profesonalnog i životnog opredeljenja.
       A drugi, Miloševićev, ostavio je trag u njegovom poznom dobu, kada se ponovila svojevrsna repriza srpskog stradanja, kao u doba Milana Nedića, i kada se, ovaj sada već vremešni profesor našao od sudbine pozvanim čovekom, da u toj reprizi srpskog stradanja, od onih istih neprijatelja i sila, kao i pre pola veka, pokuša, koliko je to u njegovoj moći, da ublaži muke i nevolje naroda kojem pripada.
       Iako mu se ne može sporiti razvijena kritička svest, Dejan Medaković je prirodno svom senzibilitetu bio najveći evropejac, zapadnjak i konzervativac u SANU. Srpsko i evropsko u njemu su bili čvrsto sjedinjeni, kao i građansko i nacionalno. Za njega bi se slobodno moglo reći da je bio školovan za akademika: nemački je naučio još u ranom detinjstvu, a svoje prve korake i znanja sticao je upravo na tom jeziku u Beču i Sent Galenu, gde je do svoje desete godine ovladao i francuskim jezikom, nakon čega je bio poslat na Korčulu, u Badiju, gde je kod franjevaca pohađao nižu gimnaziju i susreo se s rimokatoličkom kulturom, posle čega, po utvrđenom porodičnom programu školovanja, odlazi u Sremske Karlovce gde dobija nacionalno i pravoslavno obrazovanje.
       Pre studija na Filozofskom fakultetu u Beogradu dogodio se Drugi svetski rat za vreme čijeg trajanja Dejan Medaković provodi kao izbeglica iz NDH u Beogradu. Počev od 1942. godine, radi u Muzeju kneza Pavla gde uči muzeološki zanat od velikog Milana Kašanina.
       U to doba učestvovao je, zajedno s Radoslavom Grujićem uz pomoć barona Rajsveca, u spašavanju srpskih svetinja iz fruškogorskih manastira. Naravno, da je posle takvog obrazovnog puta i životnog iskustva studije istorije umetnosti završio dosta brzo i uspešno, družeći se pri tom sa: Borislavom Mihajlovićem Mihizom, Vojislavom Đurićem, Mićom Popovićem, Žikom Stojkovićem, Mihailom Đurićem i naravno, tadašnjim političkim komesarom i budućim velikim srpskim piscem Dobricom Ćosićem, u nadaleko čuvenoj, Siminoj 9a, studentskoj sobi Voje Đurića, gde će se formirati krem buduće srpske inteligencije.
       Dejan Medaković je imao manire salonskog intelektualca, ali i velikog nacionalnog radnika i patriote. Bio je tipičan predstavnik srpske nacionalne elite, toga je bio svestan i toga se nije stideo, zračio je elitizmom i smatrao je da Srbi treba da budu što je moguće više elitisti.
       Bolela ga je sudbina srpskog naroda, naročito u poslednjim godinama života, kada je zaboravljeni i istrošeni komunizam oživeo pod novim vidom mundijalističke okupacije. Bolela ga je izdajnička uloga srpskih intelektualaca, izdajnička uloga SANU, u kojoj je, nakon 2003. godine, postao persona non grata.
       Bio je razočaran u svoje prijatelje, poput Dobrice Ćosića, za koga se na kraju ispostavilo da je igrao ulogu marionete američke politike u službi rastućeg velikoalbanskog nacionalizma. Ćosićeva ideja podele Kosova, koja je danas postala važeća politička platforma, neslobodne od Zapada okupirane zemlje, za Dejana Medakovića je bila posebno opasna, jer je pored njene antiustavne i antidržavne komponente, otvarala bolno pitanje revizije srpskih granica.
       Za Medakovića podela Kosova, nije predstavljala ništa drugo do davanja legitimiteta stvaranju Velike Albanije. Znao je dobro da Kosovo nije jedino sporno pitanje, nakon Kosova doći će na red Vojvodina i Sandžak, za šta su zapadne agenture već pripremile odgovarajuću infrastrukturu stvarajući VANU i polako obnavljajući autonomašku birokratiju.
       Medaković je prvi od srpskih intelekutalaca uviđao pogubnu politiku zapadnih agentura, koje su se – preko nevladinog sektora, svojevrsne okupacione uprave Srbije, podržavane od fondacija Džordža Soroša – duboko inflitrirale u srpske nacionalne institucije poput SANU, koja, po Medakovićevim rečima: „nije uspela da se odbrani od naleta spoljnog faktora.“
       Kosovskom pitanju, kome je Dobrica Ćosić, pored političkog diletantizma i urođene seljačke tvrdoglavosti, pridavao veliki značaj, smatrajući ga remek-delom svog „političkog genija“, Medaković je prilazio iz sasvim drugačijeg ugla. Smatrao je, da je opasno, „istrčavati pred rudu“ i deliti ono za šta nemaš ovlašćenje, ni po ljudskom ni po Božjem pravu. Ćosić je delio Kosovo, kao što braća dele livadu.
       Iza te „mudre ideje“, krila se njegova komesarska priroda i indoktrinirano ideološko obrazovanje, kome niko ozbiljan u početku nije pridavao veliki značaj, da bi se tek kasnije, utvrdilo da je ta Ćosićeva „mudrolija“ ipak nije bila samorodna i usamljena, već da je bila usmerena i vešto koordinisana od politike, po Srbe neprijateljski nastrojenih administracija zapadnih zemalja, koja bi ovom idejom: po principu step by step, doveli do konačnog srpskog priznanja nezavisnosti Kosova, ali ne samo njega nego i do poništavanja tekovina celokupne srpske istorije i kulture, srpske državotvornosti.
       Na taj način, Srbi bi, preko svojih komunista i njihovih „disidenata“, lažnih nacionalista, izvršili svojevrsni autogenocid, i time bi dali svoj nesebičan doprinos ideologiji svetskog globalizma.
       Razočarani Dejan Medaković, tek pred kraj svog života je shvatio ko su mu bili „prijatelji“, kako su ga shvatali i kakav su odnos imali prema njemu.
       Poražen na izborima za predsednika SANU, od Nikole Hajdina (a na kojima se kandidovao na nagovor svojih „prijatelja“), uvideo je njihovo pravo lice tek nekoliko godina kasnije, kada su ti isti „prijatelji“, dali svesrdnu i nesebičnu podršku istom Hajdinu, koji je, dodvoravajući se DOS-ovskim vlastima kroz institucije SANU, dosledno, po stranom diktatu sprovodio antisrpsku politiku.
       Prvi korak takve politike bila je zabrana štampanja zbornika radova s naučnog skupa o „Velikoj Srbiji“, zatim staljinistička smena upravnika poslova SANU Vladimira Davidovića 2004. godine, majorizacija u korist odeljenja prirodnih i tehničkih nauka, da bi, na kraju bio opstruiran i zabranjen naučni skup o Kosovu. Sve te hajke, savršeno su se uklapale u raspored političkih događanja koja su direktno išla na štetu srpskog naroda, poput: isporučivanja srpskih državnika Hagu, sramnog odvajanja Crne Gore od Srbije 2006. godine, uz pojačanu ideologiju Savića Markovića – Štedimlije, kao i samoproglašenje Kosova, podržanog od zemalja NATO pakta i njihovih međunarodnih satelita, koji su se 1999. „pokazali“ u bombardovanju Srbije.
       SANU jednostavno – po nalogu antisrpskih mentora – nije smela da se bavi ozbiljnim naučnim, a još manje, na naučnoj argumentaciji zasnovanim, nacionalnim radom.
       Ona, kao institucija proverenih znalaca nije smela da učestvuje u oblikovanju srpskog nacionalnog programa.
       Dok su albanski fašisti divljali po Kosovu i Metohiji, paleći srpske kuće, ubijajući i proganjajući srpski narod u martovskim pogromima, dotle je Srpska akademija nauka i umetnosti, mudro ćutala.
       Medaković svedoči, da je telefonom zvao svoje „prijatelje“ i apelovao da se oglase povodom martovskih pogroma, ali da su se oni, poput Dobrice, osećali „umornim“ i od Srba i od Kosova. Tek tada mu je postalo jasno da su „prijatelji“, u stvari saučesnici u zločinu. I da je Dobrica, ambiciozni srpski mudrac, u stvari sve vreme igrao ulogu Trojanskog konja, među nacionalno svesnim srpskim akademicima.
       Takva Dobričina uloga postaće vidljiva tek na izborima za predsednika SANU 2007. godine, kada je „otac nacije“ javno podržao Nikolu Hajdina, zajedno s Ljubišom Rakićem, kandidatom za mesto predsednika SANU, 2003. godine, čiju grupu je takođe podržavao bivši predsednik SANU Dušan Kanazir.
       Dejan Medaković se u svojim uspomenama (Dani, sećanja) zgražavao nad politikom Nikole Hajdina, koji je za 1000 evra jednokratnog vanrednog akademskog dodatka (što je bila Kanazirova ideja, jer se upravo on stalno žalio na malu penziju i hronični nedostatak novca), uspeo da „ubedi“ većinu akademika i natera ih da ćute pred stradanjem srpskog naroda na Kosovu, i da se u svemu saglašavaju s kapitulantskom ulogom srpskih vlasti.
       Ponovo su pokleknuli plahi i lakomi. I ponovo je demonski mesija, lažne vjere davao poslastice.
       U tom kontekstu ne treba zanemariti ni zabranu štampanja V toma Medakovićevog dnevnika od njegovog tadašnjeg izdavača Radoša Ljušića, u čije je moralne kvalitete, stari akademik takođe razočaran.
       Opstrukcija je nastupila, naročito u onom delu kada je otkrio očigledni uticaj stranih antisrpskih službi u Akademiji, koje su svoju glavu podigle odmah posle Dejtona, u junu 1996. godine, kada je na godišnjoj skupštini SANU, dve godine pre albanske pobune 1998, i NATO bombardovanja 1999. predsednik akademije Aleksandar Despić, predložio „mudro povlačenje sa Kosova“, a u tome su ga podržali Dobrica Ćosić i Pavle Ivić.
       Svojim iznenadnim predlogom, ova grupacija je otkrila već unapred napisani scenario od srpskih neprijatelja koji su se spremali da Srbima otmu Kosovo i Metohiju.
       Dejan Medaković se tada stavio ispred memorandumske grupacije srpskih nacionalista u Akademiji, i uz veliku muku porazio tada opozicione snage Druge Srbije na čelu sa, njegovim dugogodišnjim prijateljem, siminovcem Mićom Popovićem.
       Razočaran u svoje bivše prijatelje s kojima je dugo godina delio iste ili slične antikomunističke, odnosno antititoističke, stavove – u Miću Popovića, Borislava Mihailovića Mihiza, Dobricu Ćosića – trajno se odvojivši od njih po pitanju odbrane nacije i njenih kulturnih vrednosti, Medaković je počeo da piše dnevničke beleške, svedočanstvo vremena, a u stvari veliku odbranu i optužnicu protiv njegovih dojučerašnjih prijatelja i saboraca, koji su, svesno ili nesvesno, voljno ili nevoljno, prešli na drugu, neprijateljsku, antisrpsku stranu, za šta su dobili široku moralnu (da li i materijalnu?) podršku od Srbiji i srpstvu, neprijateljski naklonjenih sila.
       U tim svedočanstvima, u kojima se jasno kao na dlanu vidi geneza današnjeg sukoba u Akademiji nauka, i podele između: kako bi se jedan crnogorski političar parafrazirao – Njegoševe i Soroševe akademije, oseća se umorna ruka melanholičnog, umornog i politički izolovanog čoveka, koji poslednje atome svoje staračke snage ujedinjuje u pokušaju da izvrši poslednji juriš na antisrpski bastion u ovoj instituciji.
       Iako se pokazao neuspešan, ili malo uspešan pokušaj raskrinkavanja antisrpstva u Akademiji nauka, Dejan Medaković je ipak, budućim generacijama ostavio sasvim dovoljno materijala za izučavanje, kao i za razumevanje suštinskog problema izdaje intelektualca, nastalu kao direktna posledica krize elita.
       Dani, sećanja Dejana Medakovića, prikazuju ružno lice srpske „inteligencije“.
       Znao je Medaković i malobrojna grupa starih akademika, da im je došao kraj, da će ovi novi okupatori svoje poslušnike i korisnike pronaći u staroj – dobro organizovanoj i vešto prikrivanoj – mreži institucionalizovanih srpskih „intelekutalaca“, poput akademika Nikše Stipčevića, salonskog intelektualca od formata koji će sramno figurisati u najznačajnim medijskim centrima i organizacijama, potpuno poslušno klimati glavom, ne dižući svoj glas protiv kulturcida i bahatog ponašanja medijskih mogula Aleksandra Tijanića, Dragana Đilasa i Željka Mitrovića, koji su vršili komercijalizaciju, estradizaciju i banalizaciju srpskog kulturnog i informativnog prostora.
       Takav sistematizovan i organizovan kulturcid, podržavao je „čisti, časni i moralni“ akademik Stipčević, zbog čega se slobodno može reći da je bio saučesnik u „udruženom zločinačkom poduhvatu“ protiv srpske kulture.
       Prema Medakoviću „akademik Stipčević tačno zna šta treba da radi – ili šta treba da ne radi“, kako bi Sistem bezbrižno funkcionisao. On je samo paravan i pokriće iza kog rade sile nemerljive, oličene u bahatim vlasnicima medija. A sve je to rađeno u ime „medijskih sloboda“ i njihove nezavisnosti od strane države.
       Za dvadeset godina nismo videli ni jednu novu seriju (osim nekih sad), tv drama od kad je Sava Mrmak otišao u penziju više ne postoji kao televizijski žanr, dok je školski program nestao zajedno s njenim dugodošnjim urednikom Cedomirom Mirkovićem.
       Ni jedna nova emisija, a ove što se prikazuju, otkupljuju se od privatnih produkcija, koje novinari prodaju RTS-u.
       Od svega toga, jasno se može zaključiti, da je u proteklim decenijama,u Srbiji porastao isključivo kriminal, a s njime korumpiranost i prezaduženost zemlje. Muzeji su ukinuti, kao i bioskopi, a institucije kulture postale su mesta okupljanja nesposobnog neradničkog partijskog kadra.
       Ćutanje, saginjanje glave, služenje kao paravan, kao i direktno davanje pokrića za te i takve radnje, ne predstavlja ništa drugo nego učestovanje u zločinu.
       Medaković se borio, možda nedovoljno efikasno ili na pogrešan način, za ideale svoje mladosti, koji nimalo nisu bili komunistički niti titoistički. I kad se nije izborio, i kada se, ne prvi put u svom životu (i priključenijama), našao poražen od stvarnih vladara našeg života, seo je za sto, uzeo u ruke olovku, i u malu đačku sveščicu počeo da piše vlastita zapažanja. Bila su to zapažanja poraženog čoveka, poniženog i duboko uvređenog Srbina i intelektualca, ostavljeni dalekom i nepoznatom čitaocu da u njima otkriva svu tragičnost jednog naroda i jednog vremena. Napisao je tako svoj Efemeris – hroniku jedne porodice, a zapravo – hroniku jedne propasti.






















































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX