SVEDOK Internet



Broj 1198.

Poseta
5822829

Gospođa Sonja Licht, „king maker“ ili „gospodarica lutaka“

Govorite li drugosrbijanski?

Ti javni izvršitelji su privatna, legalizovana mafija Aleksandra Vučića i ove vlasti

Tunel na kraju svetla

Mafijaške “kombinacije” i “ugrađivanje” kod mene nikad ne prolaze


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

LIČNI STAV: Dr Aleksandar Gordić
Vampiri se boje sunca

       Prva verzija ovog priloga završena je, sticajem okolnosti, noć uoči glasanja na sednici Izbornog veća Filozofskog fakulteta u Beogradu (a da to potpisnik nije znao), na kojoj je ishod bio ubedljivo u korist ne samo lično profesorke Mire Radojević, nego i Božje i ljudske pravde (44 prema 3).
       Pokazalo se da to nije (kako je naslovljavano u dnevnoj štampi) nikakav sukob (celine) Filozofskog fakulteta i Akademije, nego obračun malobrojne koterije razmetljivaca s Odeljenja za istoriju s celokupnom istoriografskom strukom i akademskim principima.
       Već i njihove koleg(inic)e s fakulteta pokazale su im u kolikoj su manjini, pa se intriganti čak nisu ni osmelili da dođu na „licino mesto“ i izraze svoj stav te glasanjem potkrepe svoje tobožnje principe.
       No, ta pobeda (uz nezasluženo pretrpljene lične patnje profesorke Radojević) ne bi trebalo da uspava branioce akademskih načela, pošto nije isključeno da će se šikana nastaviti...
      
       SIŠLI MONTANjARI DA ISTERAJU (NAJ)PITOM(IJ)E
      
       Pre pola stoleća, kada su profesori Filozofskog fakulteta bili izloženi represalijama spolja, od partijskih komiteta, njihove koleg(inic)e s fakulteta nepokolebljivo su ih branili, a u tom časnom pregnuću prednjačili su tadašnji dekani, akademici Sima Ćirković i Dejan Medaković, koji marksističkoj grupi označavanoj kao „praksisovci“ nisu bili ni ideološki bliski, niti su poticali s istih odeljenja, a nisu s njima gajili ni lične prisne odnose. No, pokazali su, čak i po cenu podnošenja pritisaka i pretnji, u ona turobna, „vunena“ vremena, da akademska kolegijalnost nalaže bespogovorno ustajanje u zaštitu progonjenih, makar kakve bile lične relacije, a i potencijalni individualni gubici.
       U današnje, postmoderno doba uloge su se kardinalno izmenile – sada više ne figurišu napadi spolja na akademsku zajednicu (ako se izuzme nekoliko „crnih lista“ s potpisom Sonje Biserko), ali su taj mračni zadatak progona, mobinga i zastrašivanja preuzeli oni iznutra, koji su, uglavnom nezavređeno, stekli pozicije s kojih mogu ugnjetavati sve koji im nisu dovoljno poslušni.
       Najnoviji (u već podužem nizu) primer takvih odstrela čini istrajna, u svakom pogledu nelegalna i nelegitimna opstrukcija izbora u zvanje profesorke Mire Radojević, dopisnog člana SANU, koja se sprovodi(la) već mesecima, bez ikakvog proceduralnog i supstancijalnog osnova.
       Ona, dr Mira Radojević, nije prva žrtva ove višegodišnje torture, ali je nepobitno najnevinija i najmanje „zaslužena“.
       Tek radi podsećanja, ove iste proceduralne prekršaje i marifetluke pre desetak godina identični progonitelji su oprobali na profesoru Đorđu Jankoviću, kojeg su uspeli da odstrane iz nastave (a njemu i uglednom profesoru Aleksandru Jovanoviću još i skrate život), potom na kolegi Milošu Koviću, ali i svima drugima koji im nisu po volji, što već prerasta u pokušaj izgona ne samo profesorke lično, nego i sveukupne srpske istoriografije s tog nesrećnog Odeljenja za istoriju FF-a, koje poslednjih godina ponajmanje služi svom proklamovanom cilju.
       Opet, bez obzira na trenutno stanje u Akademiji, podrška profesorki Radojević iz SANU krajnje je principijalna, jer se zasniva na njenim nespornim (nacionalno dragocenim) naučnim radovima i još manje spornom ličnom moralnom kredibilitetu.
       Nezavisno od opusa, na primer, akademika Maksimovića, u odbranu (i kvantitativno, ali pre svega kvalitativno) sadržajnog opusa profesorke Radojević stali su naši najznačajniji naučni poslenici, nacionalni priložnici, s izuzetnim stručnim i moralnim vrlinama, bez ijedne mrlje u akademskom životu, kao što su Dinko Davidov, Mirjana Živojinović, Gojko Subotić (da ne nabrajam dalje).
       Tvrdnje razobručene oligarhije s Odeljenja za istoriju FF da nisu „gledali u dvorište Akademije“ flagrantno su zanemarivanje proverljivih činjenica, jer su se u više navrata, najčešće na sajtu „Peščanik“, obrušavali na akademike Krestića i Maksimovića (na ovog poslednjeg čak zloupotrebljavajući požutele papire koje su našli u njegovom fakultetskom kabinetu).
       Iskreno, nisam siguran da ima posebne svrhe pisati ovaj prilog, jer su svi teorijski argumenti, ali i sve empirijske činjenice, dobro poznati najširoj stručnoj publici, a ponajpre samim jurišnicima koji uporno nasrću na profesorku Radojević.
       Nju najuverljivije brane njen bogat naučni opus i stručno-pedagoški i lični habitus, na osnovu čega je jedino i izabrana za dopisnog člana SANU. O njenim uskostručnim kvalifikacijama ne bih se izjašnjavao, jer su o tome kompetentan sud izrekli znatno meritorniji profesionalci od moje malenkosti – a to je celokupna današnja srpska istoriografska struka (od najstarijih i najznamenitijih uglednika, pa sve do najmlađih studenata koji su imali povlasticu da im predaje prof. Radojević); dakle, osim malobrojne beščasne koterije na Odeljenju za istoriju FF-a i njihovih poslušnika, niko drugi od profesionalaca ne sumnja u njene naučne, stručne i lične kvalitete. Uz to, njoj su celokupne knjige prevođene na strane jezike, dok nasrtljivcima nije baš nijedna.
       Opet, naručeni podrugljivi predlozi, štaviše, adolescentske kerefeke na elektronskim portalima o imenovanju ulica prema njoj (ili akademiku Maksimoviću) nimalo ne pristaju ni njenom ozbiljnom naučnom opusu, a još manje njenom ličnom habitusu posvećenog naučnika s neokrnjenim ličnim karakternim osobinama.
       Opadači joj mogu samo zavideti, jer nikada nećete tako tečno, rečito i sadržajno izgovoriti ni prosto-proširenu rečenicu na srpskom jeziku kao koleginica Radojević.
       Dok su bezmalo svi progonitelji od države dobili makar po jedan, a pojedini i više stanova u Beogradu, akademikinja i dalje živi u svom rodnome mestu, četrdesetak kilometara udaljenom od prestonice, u koje svakodnevno putuje autobusom.
       Najgore je što su uličarskim intrigama bezuspešno pokušavali da ospore njen besprekorni stručni i lični kredibilitet, višestruko ilustrovan i nedavnim brojnim emisijama o golgoti srpske vojske u Prvom svetskom ratu.
       Neka je na čast svima koji se potpisuju nekim šiframa u napadima na ovdašnju DAMU i PROFESORKU!
       No, ako već sami lik i delo uvažene profesorke navodno nisu transparentno čisti i blistavi, iz epistemoloških razloga, radi orijentacije u vrednosnim sudovima, vredelo bi se obazreti na javna (ne)dela njenih opadača, kad se uzmu u obzir odnos prema nauci, nastavi, studentima...
       Dok je profesorka Radojević u svim tim aspektima besprekorna, ne ponavljajući ono što je već izrečeno u dosadašnjoj (akademski bespotrebnoj) „polemici“, dovoljno je osvrnuti se samo na likove s dve vrlo udaljene planine: jedan je razobličeni plagijator, koji ne zna nijedan strani jezik, a i srpski tek natuca (s padežima se još nekako i snalazi, ali s akcentima baš nikako); verovatno ga izuzetno ceni njegov autistični saborac, koji je u javnoj debati upravo na tome zamerao ranije torturisanom kolegi Koviću.
       Drugi je tzv. Medonja, koji tokom dužeg niza godina pred penziju (uz produženje) nije održao niti čas niti ispit, a u glavni grad je svraćao jedino radi prodaje domaćih proizvoda sa sopstvenoga gazdinstva.
       Stoga se mora istaći da ovde nije na delu bio nikakav navodni „sukob“ mišljenjâ, tumačenjâ, stručnih ocena, različitih teorijskih koncepcija ili pristupa, nego „neslaganje“ između samopostavljenih dželata i žrtve kojoj nije ni primereno suđeno, a koja pretenduje jedino na svoja elementarna akademska i ljudska prava.
       Eventualno bi se dalo govoriti o (hantingtonovskom) sukobu civilizacija, u kojem se ne biraju sredstva! Ne sme se permanentna krvožedna potera nekoliko osionih i interesno povezanih (i u stručnom i u ličnom pogledu) smutljivaca (političkih i karijernih preletača, na primer, od četničkih kragujevačkih Pogleda do ađutanta Bebe Popović/a/), koja se od muških kolega sada preusmerila na smernu, povučenu, nezlobivu koleginicu, istinsku damu i posvećenu profesorku (pogotovo u radu s mlađima), okvalifikovati kao konflikt – tu je reč isključivo o suprotnosti akademskih načela i neakademskih mahinacija (koje sežu od proceduralnih opstrukcija do otvorenih pretnji).
       Svakome ko i površno poznaje profesorku Miru Radojević jasno je o čemu je reč: ostrvili se montanjari da isteraju pitome (i fizički nemoćnije)!
       Želeo bih naglasiti da ovo ne bi valjalo tumačiti ni kao političko razmimoilaženje, mada je kolovođa nasilnikâ izričito izjavio da u svakoj fakultetskoj stvari (prema njegovoj percepciji ili želji) ima i ponešto politike. Međutim, ako je kolega Miloš Ković svojom (doduše, vrlo sporadičnom i od nauke i nastave udaljenom) privatnom političkom aktivnošću još i mogao dati nekog povoda (ali tek povoda) za odmazdu, profesorka Radojević se tokom svih proteklih decenija nikad ni pasivno nije uključivala u političko delovanje, pa samim tim ne može ni figurisati kao bilo čiji politički ili ideološki protivnik.
       Ne nameravam da nagađam koji se lični, kadrovski, finansijski interesi kriju iza svirepog ostrakizma jedne dame, među ponajboljima u ovoj sredini – samo mi je (kao logičaru i naučniku) jasno da progon nema stručnu, nego neku drugu pozadinu: kad bi se moberi držali ma kakvih naučnih merila, prvo bi (bili) isterali sami sebe, jer su u pogledu intelektualnih sposobnosti (sada već u visokim, ili makar visokim srednjim godinama) pokazali svoje „vrhunske“ kapacitete, koji se svode na prepisivanje studija starijih, sada pokojnih profesora, te razglabanja o tabloidnim aspektima vladavine Obrenovićâ.
       Nemam volju ni da se upuštam u stvarne, (naj)zadnj(ij)e ili najprizemnije motive ovog ostrakizma, jer me psihijatrija nikad nije interesovala.
       Međutim, moram potcrtati bitnu civilizacijsku, kulturnu razliku između žrtve i ostrašćenih predatora: dok je profesorka Radojević oličenje staloženosti, prefinjenosti, predusretljivosti (pogotovo prema mlađim koleg(inic)ama, njeni progonitelji su u ovoj prljavoj kampanji upravo autoritarno ovaploćenje bahatosti, osionosti i nametljivosti – tokom poslednjih godina su osujećivali čak i neosporno, formalno odobravanje odbrana doktorskih, masterantskih i diplomskih radova u skladu s procedurom, od čega je mnogim kandidat(k)i(nja)ma zavisila stručna i lična egzistencija.
       Nisu prezali ni od osvete prema studentima za koje su procenjivali da im nisu naklonjeni, a ni od besomučnog terorisanja Izbornog veća svog fakulteta. Otuda je krajnje vreme da se zaustavi ova destruktivna samovolja malobrojne koterije s Odeljenja za istoriju pod egidom autonomije univerziteta, koju upravo sami narušavaju kršeći sva pisana i nepisana pravila akademskog rada (zbog čega se njihovi vrli profesori, sada počivši, verovatno poodavno okreću u grobu).
       No, i takvi kakvi su, na žalost, uživaju aktivnu logističku podršku uprave Filozofskog fakulteta, koja nastoji da njihove atake prikaže kao legalne i legitimne, o čemu svedoči licemerno prošlonedeljno „saopštenje za štampu“, koje, srećom, nigde nije ni objavljeno, jer su urednici novina shvatili da vrvi od poluistina – pogotovo je netačno da su „sve radnje sprovedene u skladu sa statutom...“ (u najmanju ruku, na sednici Izbornog veća moralo se glasati o pozitivnom referatu za profesorku Radojević, bez obzira na ŠneĆosnovanost upućenih prigovora, pošto se o njima ne izjašnjava, nego isključivo o izveštaju za izbor u zvanje). Ujedno su u tom toksičnom, malicioznom dopisu prenebregnuti evidentni prekršaji procedure, već obznanjeni i priznati od strane samih proganjača: da je konkurs raspisan sa dva meseca zakašnjenja (i nije okončan u predviđenom zakonskom roku od pola godine), da profesorka, doduše, jeste blagovremeno predala rukopis knjige (sa recenzijama) i druge materijale potrebne i dovoljne za unapređenje (koje tobože nisu stigli da pročitaju, premda su smogli vremena da sastave paškvilu protiv same knjige), pa sve to nestatutarnih i proizvoljnih prekida i odlaganja sednica Izbornog veća (o čemu se građanstvo može obavestiti na sajtu Filozofskog, pod rubrikom „Materijali za veće“).
      
       Uloga Brankice Janković
      
       Kad je reč o selektivnosti, svakome ko imalo poznaje metodologiju nauke, a pogotovo istoriografije, dobro je znano da je svaka disciplina, a pogotovo idiografska (koja se usredsređuje na pojedinosti), nužno selektivna, te da se svaki interpretativni prikaz istorijskih zbivanja razlikuje od puke hronologije ili letopisa upravo po tome što je selektivan i koncentriše se na ono što je po sudu autora (i recenzenata) najrelevantnije za celinu koja se objašnjava; a pogotovo je u poslednjih nekoliko godina o Prvom svetskom ratu i Sarajevskom atentatu izašlo toliko literature da je nema nikakve svrhe prepričavati (kao što sugeriše „pisac“ pamfleta). Pogotovo je u sintetičkoj studiji o obuhvatnoj problematici nemoguće ne biti selektivan, inače bi, s obzirom na opsežnost izvorâ, knjiga (matematički iskazano) „težila beskonačnosti“.
       Dok je navodno minucioznom bibliometrijskom analizom pokazano koji su autori najčešće citisani (premda bi, po sudu klevetnika, stručnjaka za pretprošli vek, ali ne i prvu polovinu minulog), njemu se to naprosto ne dopada (on bi, kada bi pisao monografiju o istoj tematici, koristio neku drugu literaturu, pa još u drugačijim proporcijama) – no, takva subjektivna mnjenja dopustivo je izražavati jedino privatno, u pogledu kulinarstva, suprotnog (a možda i istog) pola ili umetničkih dela, ali ne i u nauci.
       Ako su knjigu odobrila tri kompetentna recenzenta, pa onda i uređivački odbor Srpske književne zadruge, svaki građanin može da napiše svoj (pristrasni) osvrt za neki kulturalni časopis (ili svoj privatni dnevnik), ali ne i da svoje stavove predstavlja kao osveštanu naučnu istinu.
       Međutim, upravo na poslednjih nekoliko stranica, gde kulminiše ilustrovana jezička i pojmovna konfuzija, uočljiva je (štaviše, neskrivena) intencija (ili sujeta) potpisnika što njegovi sopstveni „epohalni“ radovi nisu dovoljno korišćeni i navođeni – što je, po prilici, i poenta tog čudnovatog osvrta koji bi (sudeći prema grafičkom obliku) želeo da se knjigom zove.
       Tu „autor“ skida rukavice, nastupajući u prvom licu jednine i, uz (pre)često, frenetično korišćenje zamenice prvog lica, otvoreno proklamuje kako bi sâm napisao monografiju o (svojoj ulozi u) stvaranju Jugoslavije.
       Dakle, poenta čitave optužbe sastoji se u tome što profesorka nije „zasluženu“ pažnju poklonila njegovom veličanstvu! Sasvim dovoljan razlog za odstrel!!!
       Još je neosnovanija i sramotnija krivična prijava (koja je, doduše, dobila publicitet) „zaštitnice“ ravnopravnosti Brankice Janković protiv NN osoba koje su na fakultetu zalepile jedan navodno šovinistički letak, dok „gromoglasno“ ćuti o višegodišnjim pokušajima uklanjanja čestite profesorke iz državne ustanove po ličnoj, a sada i mačističkoj osnovi, mimo svih akademskih i građanskih propisa, gde je očigledno na delu čista diskriminacija po ličnim svojstvima.
       Ovu komesarku/poverenicu užasnulo je pozivanje na „dostojnost Kosovskog boja“, što je protumačila kao govor mržnje, kao i formulaciju „pederski lobi“, iako je (samo)zadužena za antidiskriminaciju gejeva, koji nemaju nikakve veze s antičkom pajderastijom, pa samim tim ne mogu biti ugroženi aluzijama studenata istorije na pojave u Starom veku.
       Osim toga, gejevi, kao što je opštepoznato, nemaju nikakav svoj lobi, pa je još zagonetnije kako je zaključila da se tim letkom nanosi „nemerljiva društvena opasnost“, kao da jedna metafora vezana za davno prohujale epohe može ikome naškoditi.
       Kada bih imao dovoljno pravničkog obrazovanja, sâm bih protiv te osobe, suspektnih stručnih kvalifikacija, podneo krivičnu prijavu za zloupotrebu službenog položaja, ali i dugogodišnje (u produženom trajanju) oglušivanje o dokazive primere diskriminacije i govor mržnje protiv ovde većinske nacije.
       Sve u svemu, čak i da profesorka Radojević ne spada u najbolje među nama (što lično o sebi jamačno ne misli, niti se tako ponaša, ali to smatraju bezmalo svi koji su imali čast i privilegiju da je upoznaju), sigurno nije zaslužila eksterminaciju kakvu joj priređuje malobrojna klika neprijatelja, koja se jedina (u domaćoj i stručnoj javnosti) drznula da joj nešto zameri.
       Upravo zato bi makar jednako oštro morala energično reagovati stručna i najšira građanska javnost.
       „Vampiri se boje sunca“, a sveukupna javnost je već izrekla svoj sud. No, možda puke reči više nisu dovoljne?! Na ljutu ranu se uvek stavljala ljuta trava.
       Ako se predatorima (akademskim „Jutkama“) ove malverzacije dopuštaju, pa čak u tome aktivno i pasivno pripomažu nadležni organi Filozofskog fakulteta“ i BU-a, lično smatram da bi i oni morali snositi, najpre moralne, a onda i druge, veoma raznovrsne (uvek primenjivane protiv uljezâ) SANKCIJE, kako im se ne bi osladile ove bezumne, neakademski motivisane represalije, koje će sutra pogoditi nekoga drugog, možda još nemoćnijeg.
       Ako profesorku Radojević ne uvažava nekolicina kolega s Odeljenja, njen rad i kredibilitet priznaje najšira stručna i građanska javnost, samo je anomalno što njihov stav nije mogao da prevlada u odnosu na nekolicinu pojedinaca bliskih s upravom FF-a.
       Zato se ni po koju cenu ne sme dozvoliti da se njene niti bilo čije druge patnje nastave, dok zlikovci i dalje uživaju zaštitu i podršku pseudoakademske hijerarhije, s osnovanom slutnjom da će iste maligne operacije uskoro upražnjavati na sudbini nekoga drugog!

Pamflet-brošura
       Dodatni pokušaj diskreditacije, upravo u ovom vremenskom rasponu („plej-of“-u) od odloženih do neke buduće sednice Veća, predstavlja pamflet protiv prof. Radojević, čiji već naslov („Nedaroviti selektivni prepisivač“), usled nespretnog grafičkog rešenja, čitaoca (umesno) upućuje upravo na svog (zlo)tvorca (večitog direktora javnih preduzeća i petostrukog preletača, uvek uz vlast), a još prikladnije pristaje njegovim saborcima, dokazanim (auto)plagijatorima iz Politikinog i drugih zabavnika (kao da nije vredniji jedan originalni rad profesorke Radojević nego skribomansko ŠsamoĆprepisivanje i popularizacije kakve nasrtljivci uglavnom praktikuju).
       Ta brošurica, štampana „bukvarskom“ veličinom sloga (s 50-ak slova u redu i 29 redaka na stranici, samo kako bi dostigla obim navodne knjige, po prilici 47. u bibliografiji svog sastavljača), vrvi već od slovnih, gramatičkih (mi bi i bi smo ŠrazdvojenoĆ, čak u istoj rečenici) i sličnih elementarnih grešaka (raritet umesto nameravanog relikt), kakve su „krasile“ i komercijalne udžbenike ovog „autora“, ali je klevetnička sadržina još priprostija: na prvih tridesetak stranica nabraja se (kao u kafanama, na koje je potpisnik iz budžeta javnih preduzeća potrošio desetine hiljada evra) šta bi, prema ukusu potpisnika, trebalo izostaviti, dodati, izmeniti, a možda i poboljšati, što je čisto estetski sud, zasnovan na ličnim afinitetima i inklinacijama. Tu nema nijednog faktografskog ili supstancijalnog prigovora, nalik desetinama onih kakve je, pre desetak godina, na stranicama NIN-a, akademik Miro Vuksanović uputio (bez opovrgavanja ili naknadnog demantija) tzv. Maloj enciklopediji srpskog naroda, koju je sa svojim saplemenikom Ljazovićijem uredio potpisnik istog porekla, o čemu svedoči već i „prezime“. Za taj šarlatanski „poduhvat“ nikad do sada nije snosio sankcije!






















































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX