SVEDOK Internet



Broj 1198.

Poseta
5822699

Gospođa Sonja Licht, „king maker“ ili „gospodarica lutaka“

Govorite li drugosrbijanski?

Ti javni izvršitelji su privatna, legalizovana mafija Aleksandra Vučića i ove vlasti

Tunel na kraju svetla

Mafijaške “kombinacije” i “ugrađivanje” kod mene nikad ne prolaze


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

U kom pravcu će ići dešavanja kada je o Kosovu i Metohiji reč?
Aleksandre, požuri polako...
Piše: Milan Dinić

       Veliki balkanski samit u Berlinu nije doneo ništa kada je o Kosovu i Metohiji reč. Međutim, predsednik Srbije u poslednje vreme sve češće obaveštava javnost o tome kako je njegov predlog za rešenje kosovskog čvora odbačen i od Velikih sila i od Albanaca ali i od većine u Srbiji, a nedavno je rekao da će nas – Srbe – odbacivanje njegovog predloga „skupo koštati“.
       Problem je, međutim, što niko, osim Vučića i nekolicine ljudi ne zna koji je tačno to predlog za Kosovo i Metohiju?!
       Iz toga sledi pitanje: u kom pravcu će ići dešavanja kada je o KiM reč?
      
       Podela i „razgraničenje“
      
       Pokušaji novinara, političara i šire javnosti da dokuče šta tačno stoji (ili, preciznije – šta se krije) u predlogu predsednika Aleksandra Vučića o rešenju pitanja Kosova nisu uspeli. Zna se samo da se govori o „razgraničenju“, termin koji je, kada je o KiM reč, prvi uneo Ivica Dačić još u vreme koalicije sa DS.
       Ivica Dačić je maja 2011. u intervjuu za prištinski list „Zeri“ rekao da je „podela Kosova“ najbolja opcija. Posle oštrih reakcija u javnosti demantovao je da je koristio reč „podela“ već je tvrdio da je rekao „razgraničenje“. Potom je u intervjuu za NIN, juna 2011, rekao da je „razgraničenje“ najbolja opcija, te da bi KiM trebalo podeliti – s Albanijom: „Pokušali smo ratom da branimo Kosovo, nismo uspeli. I zato govorim o razgraničenju, dok ne bude kasno. A to znači korekciju granica između dve susedne države - Srbije i Albanije“.
       Pre toga a i posle povremeno su se pojavljivali razni predlozi i ideje o podeli. „Svedok“ je sredinom 2011. objavio članak (koji smo nekoliko puta reprintovali) a u kome smo naveli sve dotadašnje predloge o rešenju Kosova.
       Tu se videlo da ideja o podeli nije nova i da su nju zagovarali i Dobrica Ćosić i Zoran Đinđić, Nebojša Cović, Zoran Živković, „Napredni klub“ Cedomira Antića, razni profesori i akademici…
       Kada se pogledaju periodi u kojima su se ti razni predlozi o podeli javljali posle 2000. vidi se da su oni bili aktuelni do sredine mandata prve vlade Vojislava Koštunice, do početka 2006. godine. Vlada Vojislava Koštunice odustala je od podele tokom pregovora u Beču i gurala je predlog o „suštinskoj autonomiji“, a tadašnji ministar spoljnih poslova, Vuk Drašković – koji je i posle raspada Državne zajednice SiCG maja 2006. nastavljao da obavlja funkciju ministra spoljnih poslova – svoj stav je formulisao sloganom „više od autonomije – manje od nezavisnosti“.
       Od 2006. pa do kraja 2017. godine – kada je Aleksandar Vučić ponovo otvorio ideju razgraničenja – u političkoj i široj javnosti tema rešenja kosovskog pitanja uvek je bila pri vrhu, ali više kao odraz „kuvanja žabe“ ka postepenom privikavanju na kosovsku secesiju i prihvatanja stavki iz Ahtisarijevog plana koji je predvideo kosovsku nezavisnost, nego kao plod jasnog plana i cilja Beograda.
       Ono što je zajedničko svim predlozima o rešenju kosovskog pitanja (pa, čini se, i poslednjeg, Vučićevog) jeste da su bili odbačeni i da su svi redom protumačeni kao zakasneli.
       Kako su autoru ovih redova više puta tokom proteklih godina rekli razni međunarodni predstavnici, zvaničnici i analitičari – srpski predlozi su uvek dolazili sa zakašnjenjem od nekoliko meseci ili godina, kada više nije bilo moguće da se sprovedu.
      
       Šta je Vučićev predlog (koji neće javno da iznese)?
      
       Tako smo došli do priče o Vučićevom predlogu podele o kome, barem zvanično, niko ne zna ništa šta tačno sadrži?!
       Iniciran 2017. i predložen u Berlinu početkom 2018. godine, ovaj predlog podrazumevao je razmenu teritorija.
       „Svedok“ je bio prvi list u Srbiji koji je početkom 2018. objavio šta tačno stoji u predlogu Beograda za razgraničenje.
       Tim predlogom srpske vlasti su ponudile Albancima razmenu teritorija, koja bi podrazumevala da sever Kosova bude reintegrisan u Srbiju, a da deo Preševa bude predat Albancima. Prema tom predlogu, sever Kosova – Kosovska Mitrovica, Zubin Potok, Leposavić, Zvečan bili bi reintegrisani u sastav Srbije. Albanci bi dobili Preševo, sa time da bi železnička pruga i prilaz autoputu E-75 ostali na srpskoj strani.
       Predlog je došao od samog Aleksandra Vučića i Albanci su bili zainteresovani, ali – kako su naveli albanski izvori - Berlin i Vašington su rekli „ne“ jer bi to, potencijalno, otvorilo pitanje teritorijalne podele Makedonije i Bosne i Hercegovine.
       U tekstu koji smo tada objavili a na osnovu informacija visokopozicioniranih sagovornika u Beogradu, Prištini i EU, ukazali smo da postoji još jedna ideja o razmeni teritorija ali za koju nismo mogli da utvrdimo da li je reč o sastavnom delu osnovnog predloga, njegovoj razradi, ili posebnom – drugom – predlogu.
       Pominje se da bi Srbija, uz navedene oblasti, preuzela i resurse kao što su veštačko jezero Gazivode, rudnik Trepča i drugi, sa time da bi Albancima bio takođe omogućen pristup. Zarad saglasja oko korišćenja resursa na severu, pominjan je kompromis oko srpskih enklava na istoku Kosova - u Kosovskoj Kamenici i Novom Brdu, uz obezbeđivanje teritorijalne veze sa ostatkom Srbije.
       Pored Vučića, ulogu u iznošenju ovog predloga imao je Marko Đurić, direktor Kancelarije za KiM. U izjavi za „Svedok“ u martu mesecu 2018. na direktno pitanje da li se kao jedna od opcija razmatra razmena teritorije sa Albancima, Marko Đurić je tada rekao da „nijedna opcija ne treba da ostane van pregovaračkog stola“.
      
       O odbijanju rešenja koje nikad nije objašnjeno javnosti
       Od tada pa do danas Aleksandar Vučić je više puta u javnosti najavljivao velika obraćanja i iznošenje predloga rešenja, do čega nikada nije došlo. Potom je od jeseni 2018. počeo da priča kako nema podrške za njegov predlog (iako nije bilo nikakvog glasanja, niti javnog istraživanja stavova javnosti na tu temu), ističući pre svega da za to nije srpska javnost, pa tek onda Velike sile i Albanci.
       Tako se konačno došlo i do nedavnog samita u Berlinu, u organizaciji odlazećeg nemačkog kancelara Angele Merkel i u Parizu demonstracijama uzdrmanog francuskog predsednika Emanuela Makrona.
       Od velikih očekivanja od samita na kraju nije bilo ništa: dogovorili su se da se ponovo sastanu u julu u Parizu.
       Zanimljivo je, međutim, da su sa sastanka srpska i albanska strana izašli, između ostalog, i sa sledeće dve poruke: Albanci su poručili da nije moguće doći do rešenja bez učešća SAD, dok je Aleksandar Vučić rekao da EU mora da bude deo rešenja. Ovo je zanimljivo ako se uzme u obzir da su zapravo SAD te za koje se tvrdi da su više otvorenije za opciju podele, nego vodeće zemlje EU.
       Cetiri neobičnosti u vezi sa KiM danas koje nisu postojale ranije
       Nameće se pitanje sledeće – šta će uslediti kada je o Kosovu i Metohiji reč?
       Odgovor na ovo pitanje verovatno ne znaju ni Vučić, ni Albanci, ni Velike sile. Sama ta činjenica predstavlja odraz značajne promene u odnosu na ono što se činilo izvesnim do Vučićevog predloga o razmeni teritorija. Naime, posle potpisivanja Briselskog sporazuma 2013. kojim je Vučić prihvatio ukidanje srpskih institucija na KiM i njihovu integraciju u institucije albanskih separatista, a u zamenu za formiranje Zajednice srpskih opština do koje ni do danas nije došlo i koja je u međuvremenu obesmišljena kroz formalne i praktične akte albanske paradržave na KiM, činilo se da se nastavlja kretanje u pravcu ostvarivanja teze o „prihvatanju realnosti“ tj. kosovske secesije. Međutim, određene promene međunarodnih okolnosti (frakcije unutar EU, slabljenje uloge Nemačke, dolazak nove američke administracije, odlučnije političko delovanje Rusije i ekonomsko delovanje Kine u Evropi) i aktivnija diplomatska igra Srbije, sa jedne strane, kao i oštri provokativni potezi Albanaca koji nisu naišli na potpuno zapadno odobrenje, sa druge strane, doveli su do toga da puno priznanje kosovske nezavisnosti kako je ona zamišljena 2008. danas nije toliko izvesna.
       Druga neobičnost u odnosu na ranije situacije jeste da je Srbija na odluku prištinskih separatista da uvedu takse od 100 odsto na robu iz centralne Srbije i BiH, reagovala prekidom pregovora u Briselu i, reklo bi se, prvi put u skorijoj istoriji, ostala istrajna u stavu i nije ustuknula.
       Do sada, i pod Miloševićem i pod vlašću DOS, DSS, DS a i SNS, bilo je samo pitanje vremena kada će Srbija popustiti a ne da li će popustiti. Za sada, odluka Srbije da ostane dosledna svom stavu i ne odstupi od odluke da prekine pregovore dok su na snazi prištinske takse – uz istovremeno aktivno diplomatsko delovanje – predstavlja obrt i, pokazalo se da prvi put nisu Srbi ti koji isključivo trpe negativne posledice nečijeg nasilja.
       Treća neobičnost u odnosu na ranije situacije jeste da je srpsko političko rukovodstvo, i pored evidentnog nedostatka državničkih veština i plana, ipak nešto spretnije nego liderstvo kosovskih Albanaca koji su se funkcija domogli puškom i klanovskim obračunima a koji su pokazali da ne razumeju ni osnovna pravila diplomatskog protokola, što je posebno iritiralo EU birokrate.
       Cetvrta neobičnost u odnosu na ranije vreme jeste duboka podeljenost unutar EU i jačanje desnice (Mađarska, Austrija, Ceška), što je omogućilo Vučiću da preko bilateralnih susreta – uključujući i susrete sa najglasnijim zagovornicima kosovskog separatizma – uspe i uspeva da kako-tako protne srpski stav i stvori određeni prostor da se i srpska pozicija čuje unutar Zapada!
       Ovo je bilo manje moguće za prethodne vlasti, kada su Evropom u jeku ekonomske krize a i pre nje suvereno dominirale Nemačka i evropska briselska birokratija kao centri koje su ostale evropske prestonice bezupitno sledile.
       Tako je aktuelna situacija - u kojoj je Srbija čini se, za sada, uspela da ukoči proces zaokruživanja kosovske secesionističke tvorevine – više plod političke fragmentacije i slabljenja Zapada, kao i nedozrelog ponašanja lidera kosovskih Albanaca, nego uspeh neke ozbiljne i ciljane politike Beograda.
       Jer, čak i kada ne bi bilo međunarodnih sila koje su zainteresovane za region, nijedna srpska vlast do sada nije pokazala nikakvu plansku politiku o tome šta je cilj i kako ga ostvariti kada je o KiM i kosovskim Albancima reč.
       Evidentno je da Srbija hoće nekakvu podelu i, kako je Vučić više puta rekao, „spasavanje onoga što se može spasiti“, mada nikome, pa izgleda ni predsedniku Srbije, nije jasno šta je to tačno što se „može spasiti“.
       Pritom, za žaljenje je što predsednik ima potrebu da u celom slučaju fokus stavlja na sebe i svoje nasleđe, govoreći kako će njega „pamtiti što je udvostručio plate i izgradio puteve“, te da njegove „dalekovide“ ideje „nema ko da razume“, kao da je on učitelj a mi deca koja ne razumemo o čemu on priča.
       Zašto produžetak kosovskog spora dugoročno više šteti Albancima nego Srbiji?
       Gotovo sve analize samita u Berlinu bile su jedinstvene u oceni da EU lideri nisu ponudili ništa konkretno regionu. Ali, to nije novost. I Srbima i Albancima, kao i celom regionu, još ranije je stavljeno do znanja da neće skoro doći do proširenja EU, tako da ta šargarepa više nije toliko prihvatljiva. Štaviše, skorija istraživanja stavova javnog mnjenja u ovom delu Evrope pokazuju pad entuzijazma za EU integracije.
       Kada je o Srbiji reč gotovo da nema bilo koga ko očekuje nešto pozitivno od EU i Zapada kada je o Kosovu i Metohiji reč, kao i kada je reč o nekom značajnijem ekonomskom boljitku. Kada bi se izuzelo pitanje Kosova i Metohije, sprski pregovori o pristupanju i otvaranju poglavlja ne idu drastično brže nego što je to bio slučaj sa drugim siromašnijim članicama EU, kao što su Bugarska i Rumunija.
       Međutim, u Srbiji je ovakvo stanje manje-više prisutno već tri decenije: generacije su odrasle u izolaciji, negativnim očekivanjima i stalnom nametanju krivice a izvor svega toga bili su upravo Zapad i EU.
       Za razliku od Srbije i Srba, kosovski Albanci su navikli da budu zapadni miljenici. Večite žrtve, uvek u pravu, oni su danas osećaju frustriranim budući da, osim političke podrške za nezavisnost, nemaju ozbiljnu ekonomsku potporu niti pomoć u jačanju društva: nema vizne liberalizacije što znači da otežano mogu da napuštaju teritoriju Kosova, nema punog priznanja i potpune prohodnosti kroz međunarodne institucije što znači da teže mogu da zastupaju svoje stavove i dobijaju sredstva i, što je posebno važno, nema ekonomskog rasta i napretka.
       Kosovo je uz Moldaviju najsiromašnija teritorija u Evropi. BDP takozvanog Kosova, prema podacima MMF, iznosi 6,3 milijarde evra dok srpski iznosi 36.8 milijardi. Prosečna plata iznosi oko 380 evra (pre poreza), oko 80 odsto stranih direktnih investicija dolazi od kosovskih Albanaca iz inostranstva, i to najviše u nekretnine. Nezaposlenost je oko 32 odsto (u Srbiji bez KiM iznosi 12,5 odsto), dok je u mlađoj populaciji nezaposlenost 50 odsto (u Srbiji bez KiM iznosi 27.5 odsto). Procenjuje se da je oko 200.000 kosovskih Albanaca napustilo tu teritoriju u proteklih 10 godina i pored restriktivnog viznog režima.
       Još jedna negativna posledica ovako rđavog ekonomskog i društvenog stanja na KiM jeste što ono može da izazove frustracije i izliv besa koji bi bio usmeren prema Srbima. Ovo se već više puta videlo, a najskoriji proizvodi takve frustracije su upad specijalne policije kosovskih Albanaca, Rosu, na sever Pokrajine, ili uvođenje stopostotnih taksi na robu iz centralne Srbije i BiH. Takođe, siromašne i nestabilne teritorije izvoze siromaštvo i nestabilnost i to nije dobro ni za ostatak Srbije, ni za region.
       Ekonomsko i socijalno nazadovanje na Kosovu takođe znači da će biti i teži opstanak srpskih sredina. Međutim, i bez ovih problema, Srbi na Kosovu nemaju sistemsku i ciljanu podršku Srbije da organizuju i dugoročno planiraju svoj opstanak, što znači da će ih u perspektivi tamo biti manje nego danas. Imajući ovo u vidu, proizilazi da je Kosovo za Srbe samo spomenik, groblje, uspomena na prošlost a ne mesto gde se gradi srpska budućnost. Ako je tako, a izgleda jeste, Albanci – koji na Kosovu žele da grade svoju budućnost – imaju daleko veći interes da se postigne sporazum nego Srbi.
       Ovo, međutim, ne znači da bi Srbija trebalo da „zamrzne konflikt“. Naprotiv, za Srbiju je mnogo bolje da se kroz iznošenje predloga za rešenje nametne kao konstruktivan i aktivan učesnik, a ne neko ko čeka da mu se servira rešenje. A ako na kraju od toga ne bude ništa dobro za Srbiju i Srbe na KiM, taj ishod neće biti drugačiji od toga da odmah „prihvatimo realnost“ i priznamo KiM, jer se ni nama, ni Albancima, ni regionu apsolutno ništa opipljivo ne nudi zauzvrat.
       Iako bi Srbija na unutrašnjem planu mogla da krene u formiranje organizovanog strateškog pristupa KiM i tamošnjem stanovništvu, uvažavajući gorepomenute činjenice i anticipirajući verovatniji ishod, ali, nažalost, mi nemamo političku i intelektualnu elitu koji sagledavaju državne stvari dugoročno.






















































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX