SVEDOK Internet



Broj 1198.

Poseta
5822773

Gospođa Sonja Licht, „king maker“ ili „gospodarica lutaka“

Govorite li drugosrbijanski?

Ti javni izvršitelji su privatna, legalizovana mafija Aleksandra Vučića i ove vlasti

Tunel na kraju svetla

Mafijaške “kombinacije” i “ugrađivanje” kod mene nikad ne prolaze


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Hag i (ne)Pravda
I posle Haga – Hag
Piše: Milan Dinić

       Proteklih nedelja u Srbiji se ponovo govorilo o Hagu i to u dva navrata. Prvo, zbog toga što je u Nišu, povodom proslave Dana pobede u Drugom svetskom ratu, „Besmrtni puk“ predvodio general Vladimir Lazarević, koji je u Haškom tribunalu osuđen na kaznu zatvora, po principu „komandne odgovornosti“, zbog „nesprečavanja zločina“.
       Drugi put o Hagu se govorilo povodom nove odluke Međunarodnog rezidualnog mehanizma za krivične sudove, u suštini naslednika Haškog Tribunala, da se poništi prethodna odluka o tome da se funkcionerima Srpske radikalne stranke Vjerici Radeti i Petru Jojiću sudi u Srbiji već, da se traži njihovo hapšenje i izručenje u Hag zbog optužbi da su uticali na svedoke u procesu protiv Vojislava Šešelja.
       Ovi događaji bili su povod da se mnogi oglase sa mnogo puta ponavljanim tezama „kako se vraćamo u prošlost“ i kako se Hag mnogo puta obrukao, ali mi „moramo da čistimo svoje dvorište“. Samo, ako se pogleda nasleđe Haga, vidi se da ko svoje dvorište čisti na temelju presuda iz Haga, taj može samo da ga uprlja…
       Haški Tribunal, odnosno – u punom nazivu: Međunarodni tribunal za krivično gonjenje lica odgovornih za teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava na teritoriji bivše Jugoslavije nakon 1991. godine – osnovan je 1993. rezolucijom Ujedinjenih nacija. Stvoren kako bi sudio za zločine počinjene u ratovima na prostoru bivše Jugoslavije, ovaj sud ima važno mesto u razumevanju dešavanja na Balkanu tokom devedesetih, ali i danas.
       O karakteru ovog Tribunala dovoljno govore dve stvari: njegovo izvorište i njegovo nasleđe. Predlog za osnivanje jednog ovakvog suda prvi je izneo nemački ministar spoljnih poslova Klaus Kinkel, avgusta 1992, otvoreno tražeći da to bude sud koji će suditi Srbima za „genocid“. Dakle, u začetku ideje Haškog tribunala videlo se kome je on namenjen.
       A kada je reč o nasleđu: ako bismo danas pitali ljude na prostoru cele bivše Jugoslavije da li je Haški tribunal doneo pravdu, gotovo izvesno ogromna većina u svakoj bivšoj republici bi rekla da nije.
       Tako su presude Haškog tribunala doprinele svemu onome čemu institut pravde ne bi trebalo da doprinese i danas stoje kao dodatna barijera u odnosima naroda nekadašnje Jugoslavije. Umesto da bude institucija kroz koju bi se postigla prava i dao doprinos normalizaciji odnosa na prostoru bivše Jugoslavije, Haški sud se – i posle pada Miloševića – pokazao kao instrument za politički pritisak na Srbiju.
      
       Slučaj Šešelj
      
       Jedan od najupečatljivijih i svakako najdužih procesa u Hagu jeste onaj vođen protiv lidera Srpske radikalne stranke, dr Vojislava Šešelja.
       Februara 2003. godine, mesec dana pre nego što je ubijen predsednik vlade Zoran Đinđić, Haški tribunal obelodanio je optužnicu protiv Šešelja. Optužnica je u 14 tačaka teretila Šešelja da je sa Slobodanom Miloševićem (do njihovog razilaženja 1993.) bio učesnik u „zajedničkom zločinačkom poduhvatu“ u cilju uklanjanja nesrpskog stanovništva sa dela teritorije Hrvatske i BiH, kao i iz delova severne Srbije, te da je učestvovao u ratnoj propagandi i raspirivanju mržnje, te planiranju i pripremi zauzimanja gradova i sela i proterivanju nesrpskog stanovništva u Istočnoj i Zapadnoj Slavoniji, kao i u Zvorniku i Bosanskom Šamcu.
       Za razliku od većine optuženih pred Hagom, Vojislav Šešelj je sam, dobrovoljno otišao, uz pompu i obećanje da će „rasturiti Hag“. Proces je trajao sve do marta 2012. kada su date završne reči. Šešelj će u Hagu provesti još dve godine da bi ga novembra 2014. sud bukvalno „izbacio“ iz zatvorske jedinice, navodno zbog brige za njegovo zdravstveno stanje, iako lider radikala to nije tražio?!
       Za tih skoro 12 godina, od odlaska Šešelja u Hag do puštanja na slobodu, bilo je svega što ne priliči ni najsmešnijim sudovima: i prekida, i odlaganja, i promena sudija, i mešanje dokaza, i štrajka glađu, i nepoštovanja prava optuženog, i optužbi da nije poštovao sud, i ozbiljno pogoršanje njegovog zdravstveno stanja…
       Po odlasku u Hag Vojislav Šešelj je odmah formirao pravni tim u kome su važne uloge imali svi vodeći tadašnji radikali, uključujući i Aleksandra Vučića , Tomislava Nikolića, Marinu Raguš. U tom timu su, takođe, bili i Vjerica Radeta, Petar Jojić i Jovo Ostojić – visoki funkcioneri SRS – koje je Hag oktobra 2012. optužio za nepoštovanje suda zbog toga što su, navodno, u postupku protiv Vojislava Šešelja, pretili, zastrašivali i nudili mito svedocima da bi uticali na njihovo svedočenje?!
      
       Od suda do „mehanizma“
      
       Haški sud je marta 2016. doneo oslobađajuću presudu za Vojislava Šešelja po svim tačkama optužnice:
       „Šešelj je od danas slobodan čovek“, rekao je sudija Antoaneti.
       Tužilaštvo je, međutim, uložilo žalbu. O toj žalbi, kao i o mnogim drugim procedurama u slučaju Vojislava Šešelja (ali i drugih) desiće se čudne stvari i obrti.
       Iako je 21. decembra 2017. Međunarodni sud za bivšu Jugoslaviju prestao sa radom, ne samo da je njegovo nasleđe i dalje živo i mučno za sve na prostoru bivše Jugoslavije, a naročito žrtve koje ne veruju da je zadovoljio pravdu, već, njegovi ostaci nastavili su da žive kroz takozvani Međunarodni rezidualni mehanizam za krivične sudove.
       Taj isti „mehanizam“ je aprila 2018. Šešelja proglasio krivim za podsticanje progona, deportacije i prisilno raseljavanje, prisilno premeštanje Hrvata u vojvođanskom selu Hrtkovci, 1992. godine, i osudilo ga na 10 godina zatvora (što je i dalje za dve godine kraće nego što je Šešelj proveo u Hagu kao pritvorenik). Međutim, tu nije kraj „slučaja Šešelj“.
       Početkom 2012. Haški tribunal optužio je troje funkcionera Srpske radikalne stranke – Vjericu Radetu, Petra Jojića i Jovu Ostojića (koji je u međuvremenu preminuo) - za nepoštovanje suda zbog toga što su, navodno, u postupku protiv lidera radikala, pretili, zastrašivali i nudili mito svedocima da bi uticali na njihovo svedočenje. Sud je oktobra 2016. izdao međunarodne poternice za hapšenje funkcionera SRS. Iako je 2018. odlučeno da se proces ustupi Srbiji, nedavno se ponovo oglasio „Mehanizam“ iz Haga.
       Taj isti „mehanizam“ predvođen kineskim sudijom Liuom Daćunom nedavno je ponovo zatražio od srpskih vlasti da uhapse i izruče dvoje funkcionera SNS, Vjericu Radetu i Petra Jojića, podvlačeći da se radi o međunarodnoj obavezi Srbije. Beograd je to odbio, imajući u vidu da srpski ustav (kao i većina ustava u svetu) zabranjuje izručenje svojih građana (izuzev po Zakonu o saradnji sa Haškim tribunalom, za osobe optužene za ratne zločine, što nije reč u slučaju Radete i Jojića).
      
       Pritisci i samopoštovanje
      
       Da li će ovaj slučaj postati novi uslov za Srbiju, odnosno, opterećenje u odnosima sa Zapadom kome svaka vlast, pa i aktuelna, streme? Verovatno hoće, barem onoliko koliko im bude trebalo.
       Hrvatska, koja će od januara preuzeti predsedavanje Evropskom unijom, više puta je pokazala da je voljna da iskoristi svaku priliku da nametne nekakav teret Srbiji, naročito ako se radi o nečemu što ima ili bi moglo da se dovede u vezu sa dešavanjima iz devedesetih.
       Ali, svaka država je jaka onoliko koliko su joj institucije jake. Ustav je temeljna institucija svake države. Iako su se gotovo sve vlasti u Srbiji od 90-ih pa do danas pokazale voljnim da prave kompromise na štetu srpskog ustava, moramo da se nadamo da će kada se radi o slučaju Vjerice Radete i Petra Jojića on biti ispoštovan jer se radi o poštovanju nas samih i naše države.






















































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX