SVEDOK Internet



Broj 1198.

Poseta
5822706

Gospođa Sonja Licht, „king maker“ ili „gospodarica lutaka“

Govorite li drugosrbijanski?

Ti javni izvršitelji su privatna, legalizovana mafija Aleksandra Vučića i ove vlasti

Tunel na kraju svetla

Mafijaške “kombinacije” i “ugrađivanje” kod mene nikad ne prolaze


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Izbori za Evropski parlament 2019.
Srpska nadanja i evropski obračun
Piše: Milan Dinić - London

       Između 23. i 26. maja širom Evropske Unije (uključujući i Veliku Britaniju) održaće se (deveti po redu) izbori za Evropski parlament – skupštinu Evropske unije. Pravo glasa ima 512 miliona ljudi i 28 zemalja članica a bira se 751 poslanik.
       I dok se deo domaće srpske javnosti bavi time da li će Evropski parlament dobiti prvog Srbina poslanika, šire pitanje jeste šta ovi izbori znače za Srbiju i ima li mesta za nas tamo i, ako ima, kakvo je to mesto?
      
       Hrvatski glasovi za srpskog poslanika
      
       EU izbori maja 2019. za srpsku javnost su zanimljiviji utoliko što se dosta govori o šansi da prvi put jedan Srbin postane član parlamenta. U tom smislu, sve oči su uprte u Dejana Jovića, kandidata Samostalne demokratske srpske stranke (SDSS), inače profesora na Fakultetu političkih nauka u Zagrebu i savetniku Ive Josipovića kada je bio predsednik Hrvatske.
       Jović je apostrofiran kao glavni kandidat SDSS. Listu te stranke predvodi Milorad Pupovac a na njoj su, uz Jovića, još i saborski zastupnici Dragana Jeckov i Boris Milošević, kao i predsednik Zajedničkog veća opština Srđan Jeremić.
       Fokus je, ipak, na osvajanje jednog mandata a za to će srpskom kandidatu biti potrebno 60.000 hrvatskih glasova. Ako se i ovo ostvari, stvar će biti paradoksalna: da prvi srpski član neke EU institucije bude izabran glasovima zemlje koja čini apsolutno sve što može da blokira progres Srbije ka Evropskoj uniji.
       Međutim, čak i ako ne do izbora jednog Srbina za EU poslanika, kampanja Jovića i SDSS-a privukla je ogromnu pažnju pre svega u Hrvatskoj.
       Pod sloganom „Jednaki“, i porukama ispisanim i na ćirilici i na latinici, apostrofirajući srpsko poreklo, kampanja za prvog Srbina u EU parlamentu izazvala je pre svega negativne reakcije u široj hrvatskoj javnosti koja tradicionalno gaji snažne antisrpske stavove. Od postavljanja nekog transparenta srpskog kandidata pitanje je dana ili sata kada će biti pocepan, preškraban ili kada će mu biti docrtani ustaški simboli i dopisane ustaške poruke.
       Međutim, SDSS je uspeo da upravo iskoristi tu negativnu reakciju i na konto nje – ukazujući na nejednak položaj manjina u hrvatskom društvu – dobije dodatni prostor u hrvatskoj i široj javnosti. Da li će to vredeti i dovoljne podrške za jedno poslaničko mesto, znaće se kada se glasovi prebroje.
      
       Da li su ovi izbori važni za Srbiju?
      
       Evropski parlament nema snagu i uticaj kao nacionalni parlamenti pa stoga izbori za ovu instituciju tradicionalno nisu tako žustri i popularni u svakoj zemlji članici. Međutim, stvari su, sada, malo drugačije.
       EU parlament je značajan jer se upravo tu, u 20 komiteta, raspravlja o predlozima i strategijama koje donosi Evropska komisija, koja je nešto poput vlade Evropske unije. Dakle, poslanici – organizovani u poslaničke grupe – imaju mogućnost da utiču na dokumenta i propise koje EU donosi, kao što su i oni vezani za spoljnu politiku, EU integracije, politička pitanja u Evropi i slično.
       Međutim, ovogodišnji izbori za Evropski parlament su značajniji od ranijih jer se očekuje veliki obračun između tradicionalni pro-EU partija i anti-EU snaga, okupljenih oko nacionalističkih pokreta širom Evrope, koji žele da redefinišu Uniju. Ako antisistemske stranke postignu neočekivano visok rezultat koji bi šokirao svet (ili barem dobiju toliku podršku da postanu vidljiv i glasan faktor u EU parlamentu) to znači da će iz EU početi da dolaze drugačije poruke od onih koje smo do sada slušali, verovatno i kada je reč o Balkanu. Srpske vlasti generalno imaju dobre odnose sa antisistemskim strankama u EU zemljama (Fides u Mađarskoj, Salvini u Italiji, desnica Austriji...) a političari sa tvrđeg desnog spektra evropske politike često su pokazivali više spremnosti da se čuje i sprska strana u debatama o Balkanu, a ne samo jedna (obično, antisrpska).
       Na ovim izborima se ne bira samo novi parlament, već se bira i novo rukovodstvo EU, uključujući i novi šef Evropske komisije. Iako su dva vodeća evropska politička bloka, desni EPP i levi PES istakli imena svojih kandidata, to ne znači da će oni na kraju biti u igri.
       U briselskim krugovima se naročito često pominje ime Francuza Mišela Barnijera, koji je bio vodeći pregovarač EU u razgovorima sa Britanijom u vezi sa Bregzitom. Barnijere je odbio da potvrdi ali i da demantuje da li će se kandidovati, dok upućeni primećuju da se sve vreme sprovodi ogromna kampanja, ispod žita, da bi Francuz dobio mesto.
       Sa druge strane, ranije se spekulisalo da bi Angela Merkel mogla da preuzme neku od važnih uloga u EU posle napuštanja pozicije nemačkog kancelara 2021. ali je ona to negirala.
       Imajući u vidu stremljenja Srbije da postane član EU, te da sve srpske političke elite upozoravaju Zapad da su građani Srbije i Zapadnog Balkana umorni od čekanja, za Srbiju ali i druge zemlje regiona važno je da u EU parlamentu bude što više onih koji bi bili pozitivnije nastrojeni prema nama.
      
       Trenutak istine za evropsku tvrdu desnicu
      
       Majski izbori za EU parlament predstavljaju i kritičnu tačku na kojoj se moguće lomi sudbina Evropske unije i ideje na kojoj je utemeljena. Posle Bregzita, uspona desnice u Austriji, Mađarskoj, Španiji, Holandiji, Britaniji, Nemačkoj, Poljskoj, Ceškoj… na pomolu je bitka za institucionalno srce Evrope a glavna dva tabora su tradicionalne partije iz evropskih zemalja (one koje godinama dominiraju javnim scenama država iz kojih dolaze) kao i nove, desne, antisistemske partije koje internacionalizmu nameću ideju jakih država-nacija.
       Mesecima i nedeljama uoči izbora desni-populisti rastrčali su se po evropskom kontinentu dajući jedni drugima međusobnu podršku. Poslednji veliki skup imali su u Milanu 18. maja, gde je italijanski lider Mateo Salvini ugostio ikonu francuske tvrde desnice, Marin Le Pen, i još nekoliko drugih populističkih lidera iz Evrope. U svojim obraćanjima uputili su niz kritika na račun Evropske unije, islama i imigranata i obećali novo evropsko doba nacija.
       Ovde ne bi trebalo zaboraviti Najdžela Faraža, nekadašnjeg lidera Partije za nezavisnost Ujedinjenog Kraljevstva koja je bila najveći glasnogovornik Bregzita. Uoči evropskih izbora Fraž je osnovao „Bregzit stranku“ na obećanju da će učiniti sve kako ne bi bilo dezavuisano britansko napuštanje EU, na šta tvrdi bregzitaši sumnjaju.
       Ankete su pokazale da Faraž ima velike šanse na uspeh, pa čak i da potuče Konzervativce i Laburiste na evropskom glasanju u Britaniji. Ako se na to doda i skoro povlačenje Tereze Mej – koje se očekuje ovog leta – te mogući dolazak Borisa Džonsona, koga mnogi vide kao britanskog populistu trampovskog tipa, onda se vidi zašto su predstojeći izbori važni i za Britaniju koja na njima nevoljno učestvuje.
      
       Austrijski skandal i priče o ruskom mešanju
      
       Međutim, pred same izbore evropska tvrda desnica pretrpela je jak udarac – skandal u Austriji sa video snimkom na kome se vidi kako (sada već bivši) austrijski vice-kancelar Štrahe, lider austrijske Slobodarske partije, nudi usluge ruskoj milijarderki u zamenu za finansijsku pomoć njegovoj partiji. Austrija je u međuvremenu raspisala nove izbore zakazane za septembar.
       Kakav će uticaj ovaj skandal imati kada se radi o desničarskim partijama nije jasno. Ukoliko u međuvremenu ne ispliva neki novi kompromitujući materijal čini se da nema dovoljno vremena da se ova priča eksploatiše u izborne svrhe.
       Ovaj događaj je došao kao „kec na deset“ pojedinim centrima u Evropi da ponovo dignu pompu i prašinu i upozore na neko novo navodno rusko mešanje u izbore. Iako se u dosadašnjem izveštavanju o EU izborima nije mnogo pričalo o ruskom uticaju, stručnjaci su upozorili da se sa profila na društvenim medijima koje pripadaju ruskim organizacijama šire snažne poruke protiv vodećih pro-EU stranaka.
       Cinjenica je da se i u Rusiji ovi izbori pomno prate jer i ta zemlja ima velika očekivanja i dobre veze sa političarima iz stranaka tvrde desnice koji većinom imaju pozitivan stav o Moskvi.
       Sa druge strane, pro-EU stranke, čini se, glasačima ne nude ništa osim starih ideja. Francuski predsednik Emanuel Makron, koji čini sve da se nametne kao vođa moderne liberalne Evrope, poručuje glasačima da nam je potrebno „više Evrope“ a ne manje. Slične poruke šalju i lideri drugih pro-EU struja.
       Ko predvodi antisistemsku desnicu u Evropi?
      
       Ključ za pobedu leži u uspehu da se izvedu glasači. Ona strana koja bude uspela više da motiviše svoje glasače na glasačka mesta – odneće pobedu.
       Pritom, ovde se ne očekuje da će populisti odneti pobedu, ali istraživanja pokazuju da imaju šanse da ostvare jak izborni rezultat i stvore respektabilnu i uticajnu poslaničku grupu unutar EU parlamenta, sa snagom da možda i prisile umerene stranke levice i desnice na tešnju saradnju kako bi se oduprele anti-evropskom bloku.
       Jedan od stubova populističkog bloka je Stiv Banon, nekadašnji medijski mag Donalda Trampa koji mu je pomogao da odnese izbornu pobedu 2016. Kako smo pisali u prethodnom broju „Svedoka“, Benon u Italiji radi na otvaranju akademije koja će biti posvećena stvaranju nove desne elite u Evropi, koja će biti rasadnik kadrova za tvrdu desnicu na evropskom kontinentu.
       Ipak, ako pro-evropske struje imaju Makrona kao nešto najbliže jedinstvenom lideru, anti-EU partije baš i nemaju jedinstvo po pitanju toga ko je lider.
       Italijanski lider Mateo Salvini pokušava da se nametne kao prirodni vođa anti-EU bloka, ali mu u tome parira popilarnost Marin Le Pen kao i činjenica da svake od nacionalističkih evropskih stranaka ima vrlo usku nacionalnu agendu.
      
       Pet burnih godina
      
       Narednih pet godina u Evropi i svetu biće opterećene sa dosta pitanja koja mogu imati dalekosežne posledice po svet: konačni ishod Bregzita, rasplet u ekonomskom sukobu Kine i SAD, novi izbori za američkog predsednika, strah od recesije i moguće nove ekonomske krize, nemački parlamentarni izbori, niz parlamentarnih i predsedničkih izbora u Evropi gde bi tvrda desnica / populisti trebalo ili da ponove ranije uspehe i time učvrste svoje pozicije, ili ponovo odu na političku marginu, finaliziranje glavne/inicijalne faze kineskog projekta „Put svile“… Svi ovi, i mnogi drugi događaji, biće u povratnoj sprezi sa EU.
       Narednih pet godina biće važne i za Srbiju i region jer bi tada trebalo konačno vidi ishod priče o pristupanju Zapadnog Balkana uniji, što će takođe podrazumevati i pomak u vezi sa pitanjem Kosova i Metohije. Zato je važno i za Srbiju ko će sedeti u EU parlamentu, ko će predvoditi EU institucije i kakav će politički pravac biti zauzet u narednoj „evropskoj petoletki“.






















































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX