SVEDOK Internet



Broj 1198.

Poseta
5822707

Gospođa Sonja Licht, „king maker“ ili „gospodarica lutaka“

Govorite li drugosrbijanski?

Ti javni izvršitelji su privatna, legalizovana mafija Aleksandra Vučića i ove vlasti

Tunel na kraju svetla

Mafijaške “kombinacije” i “ugrađivanje” kod mene nikad ne prolaze


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Zašto je senzacionalna knjiga akademika Koste Cavoškog u izdanju Catena Mundi prećutana u srpskoj intelektualnoj javnosti?
39 pitanja na koja bi Vojislav Koštunica morao obavezno da odgovori
Piše: Akademik dr Kosta Cavoški

       Nema nikakve sumnje da je dr Vojislav Koštunica značajna istorijska ličnost, o kojoj će budući istoričari za trideset, pedeset, pa i više godina pisati veće radove, a možda i monografije.
       Tom prilikom pravi istoričari će manje poklanjati veru usmenim kazivanjima njegovih savremenika, koja nisu uvek pouzdana a često su i pristrasna, nego će prevagu dati pisanim svedočanstvima, sadržanim u arhivima, novinama, revijama, časopisima, knjigama i u onome što je preostalo na internetu, a možda i u nekim drugim tehnikama čuvanja podataka, koje nam u ovom trenutku ne mogu biti poznate.
       Kako je o njegovom političkom usponu od 1989. do početka 2000. godine skoro sve manje-više zabeleženo i poznato, tako da ne izaziva neke veće nedoumice, presudan deo njegove političke karijere predstavlja doba od početka 2000. godine do gubitka vlasti 2007. godine, posle poraza na parlamentarnim izborima, o kojem se nedovoljno zna.
       Naročito je važan, a skoro nepoznat onaj deo njegove političke delatnosti koji se odvijao pod uticajem, a često i pritiskom moćnih stranih činilaca.
       Primera radi, on je u trenutku kada je prihvatao kandidaturu na izborima za predsednika SR Jugoslavije, uputio u Budimpeštu, kao svog izaslanika, prof. Svetozara Stojanovića da razgovara i sklopi nekakav sporazum sa Vilijamom Montgomerijem, šefom američke kancelarije za Balkan. Tom prilikom je Vojislav Koštunica verovatno preuzeo neke obaveze, koje je ispunjavao po preuzimanju predsedničkog položaja, a zauzvrat je po svojoj prilici sledila nekakva činidba.
       Svetozar Stojanović je sigurno podneo podroban izveštaj Vojislavu Koštunici, ali o tome, koliko je to meni poznato, nije ostavio za sobom nikakav trag u svojim spisima. Kao odgovoran predstavnik svoje vlade i profesionalni diplomata, Vilijam Mongomeri je sigurno podneo podroban izveštaj o tim razgovorima i zaključenom sporazumu. Cak je po prestanku svoje diplomatske karijere davao nediplomatske izjave da je srpska opozicija primila „mnogo više od 100 miliona dolara“.
       Sve su to razlozi zbog kojih Vojislav Koštunica mora dobro da razmisli, da li će dopustiti da o toj važnoj pojedinosti njegove političke karijere budući istoričari isključivo sude na osnovu Montgomerijevog izveštaja svom ministarstvu, ili će hteti da o svemu tome ostavi i svoje verodostojno svedočanstvo. Pritom, naravno, već sada zna čemu će, u slučaju nepodudarnosti tog njegovog svedočanstva sa Montgomerijevim izveštajem, potonji istoričari dati prevagu.
       Slično se može reći i za brojne razgovore i pregovore s predstavnicima stranih država, a naročito velikih sila, koje je vodio u svojstvu predsednika SR Jugoslavije, a potom i Vlade Republike Srbije. Bilo bi najbolje i najpouzdanije ako su svi ti razgovori snimani i potom na osnovu snimka pravljene stenografske beleške (transkripti, kako se to obično kaže) na srpskom i engleskom jeziku.
       Ukoliko je neko od prisutnih saradnika samo pravio beleške i sastavljao nekakav izveštaj, to uvek podgreva sumnju da takvi izveštaji nisu sasvim verodostojni. A kada se 2057. godine (pedeset godina posle Koštuničinog odlaska sa vlasti) objave diplomatski izveštaji o tim razgovorima i pregovorima, uvek će se smatrati da su oni verodostojniji od izveštaja koja je sastavio neki anonimni Koštuničin saradnik.
       Bilo bi stoga umesno da upravo sada, dok ga pamćenje još dobro služi, Koštunica u nekom pisanom obliku (memoarima ili nekoj sličnoj književnoj formi) do najmanje i poslednje pojedinosti razjasni sve razgovore i pregovore koje je sa predstavnicima stranih država, a naročito velikih sila, vodio.
       Ukoliko je pak sačuvao - a nadam se da jeste - stenografske beleške ili bar pisane izveštaje o tim razgovorima, trebalo bi da ih još za života objavi. A ne vidim da postoje ozbiljniji razlozi da to ne učini odmah, ili bar neposredno nakon objavljivanja svojih memoara. Ukoliko to on za svog života ne uradi, nisam siguran ko će to posle njegove smrti učiniti. Uz to veliko je pitanje da li se svi dokumenti iz vremena kada je bio na vlasti i dalje nalaze u odgovarajućim državnim arhivama.
       Izuzetno neugodna pouka jeste diplomatska delatnost Slobodana Miloševića. Iako je raspolagao neprikosnovenom vlašću od 1987. do 2000. godine, i u tom svojstvu vodio razgovore i pregovore s velikim brojem predstavnika stranih država, a naročito velikih sila, no njegovom odlasku s vlasti nije zatečen nijedan dokument o tome. Po mom skromnom sudu, najveći deo njegove arhive preuzela je neka strana obaveštajna služba, kao što je i CIA u Istočnoj Nemačkoj preuzela (ne kažem pokrala) celokupnu tajnu arhivu istočnonemačke tajne policije (Staatssicherheitsdienst).
       Uverljiv primer koji to potvrđuje jeste dogovor Slobodana Miloševića s Ričardom Holbrukom, u prisustvu još trojice-četvorice svedoka, da dr Radovan Karadžić neće ići u Hag ako dobrovoljno napusti položaj predsednika Srpske demokratske stranke, što je ovaj i učinio. Kada je 2008. godine Karadžić ipak uhapšen i isporučen Haškom tribunalu, on se pozvao na ovaj sporazum. Nažalost, u arhivi predsednika Republike Srbije nije bilo nikakvog pisanog traga o tome, a američko ministarstvo spoljnih poslova poreklo je da je takav sporazum ikada sklopljen. Tako to biva kada se tako važan sporazum ne zaključuje u pisanoj formi, a samo sporazumevanje ne snimi i o tome ne ostave stenografske beleške.
       Još uverljiviji primer su dejtonski sporazumi koji su potpisani 14. decembra 1995. godine u Parizu. Iako je Slobodan Milošević u ime CP Jugoslavije i Republike Srpske potpisao te sporazume, u njegovoj arhivi no njegovom odlasku sa vlasti njihov original nije zatečen.
       Ovo se Koštunici sigurno neće desiti ako su svi razgovori i pregovori koje je vodio sa strancima snimani i ako su na osnovu snimka sačinjene stenografske beleške. Ukoliko nije tako postupljeno bojim se da nekakve pisane beleške i izveštaji neće biti dovoljno ni verodostojni ni uverljivi.
       Već sada znam da Koštunica sluti da bi objavljivanje stenografskih beležaka ili izveštaja o razgovorima i pregovorima sa predstavnicima stranih država možda otkrilo za njega i neke neugodne pojedinosti, pošto su naše vlasti, koje je predvodio, neprekidno bile pod pritiskom, na i u iznudici, da popuštaju i čine ustupke koje danas nije lako opravdati. Neugodan primer takve vrste jeste puštanje na slobodu 2132 Arbanasa, koji su bili osuđivani zbog teških krivičnih dela, uključujući i ubistva, ili su se nalazili u pritvoru zbog sumnje da su izvršili teža krivična dela. Oni su bili prebačeni u Prištinu u očekivanju da će ih UNMIK zadržati u zatvoru i nastaviti krivični postupak, ukoliko je on bio prekinut, što se naravno nije dogodilo. A Arbanasi su ih dočekali kao paćenike i nacionalne heroje.
       Takve i slične pojedinosti - a verovatno ih je bilo napretek - trebalo bi već sada razjasniti, kako se u budućnosti ne bi dogodilo da objavljeni diplomatski izveštaji otkrivaju bitno drugačiju i mnogo neugodniju predstavu o njima. Ovo utoliko pre što strane diplomate takve neugodnosti uvek predstavljaju kao znak slabosti, a vrlo retko kao postupanje u duhu državnog razloga (raison detat).
       Koštunica verovatno ima na umu i da bi otkrivanje i razjašnjenje u ovom času takvih neugodnih pojedinosti unekoliko narušilo predstavu, inače veoma povoljnu, koja danas u našoj javnosti postoji o njemu. Do toga bi verovatno došlo. Njega to, međutim, ne treba mnogo da zabrinjava, pošto bi morao da mnogo više povede računa o tome kakva će predstava u radovima istoričara biti stvorena o njemu u bližoj ili daljoj budućnosti, kad nas više ne bude bilo. Jer, u politici prava slava je jedino posmrtna slava, koja ostaje i kada sve prođe.
       Koštunica ima još jednu veliku prednost u odnosu na svoje savremenike. Za razliku od Zorana Đinđića čije ogromno bogatstvo u inostranstvu još nije na valjan način procenjeno, Koštuničina politička karijera je u tom pogledu, koliko je to meni poznato, besprekorna. Po načinu kako sada živi i šta ostavlja iza sebe ne bi se moglo reći da je išta nečasno i nezakonito stekao.
       A mnogima je poznato da on potiče iz veoma ugledne i svojevremeno imućne porodice, koja je bila vlasnik zgrade sa većim brojem stanova u Skadarskoj ulici. Nisam siguran da se Zoran Živković, BorisTadić i Tomislav Nikolić (o Aleksandru Vučiću još ne možemo govoriti) mogu pohvaliti da nisu bili skloni korupciji.
       Imajući sve to na umu slobodan sam da mu postavim sledeća pitanja koja 6i on trebalo da razjasni.
      
       1. Koji su to uslovi pod kojima je na predsedničkim izborima septembra 2000. godine pristao da bude protivkandidat Slobodanu Miloševiću?
       2.Šta je Svetozar Stojanović u njegovo ime uglavio sa šefom američke kancelarije za Balkan Vilijamom Montgomerijem u Budimpešti i na šta je sve tom prilikom preko svog zastupnika pristao?
       3.Da li je još TOKOM predsedničke kampanje zapazio da velike sume novca dolaze iz inostranstva, da li je znao poreklo tog novca i koje su sume bile posredi (no mojim saznanjima oko 210 miliona dolara - 120 iz Sjedinjenih Američkih Država i 90 iz vodećih zemalja tadašnje Evropske Zajednice)?
       4.Da li mu je poznato kroz čije ruke je prolazio sav taj novac i koliko je tog novca završilo u privatnim džepovima ili na privatnim računima u stranim bankama.
       5. Da li je tada znao da su se pripadnici Otpora obučavali u Budimpešti i drugim kampovima i ko ih je obučavao?
       6.Zbog čega je odmah no dolasku na vlast pomilovao 2132 Arbanasa, koji su bili osuđeni zbog teških krivičnih dela, uključujući i ubistva, ili su se nalazili u pritvoru zbog krivičnog postupka koji je protiv njih vođen?
       7.Šta ga je navelo da odmah no preuzimanju položaja predsednika CP Jugoslavije, zatraži njen prijem u Ujedinjene nacije kao nove države, kad je ona i dalje bila članica UN, samo joj je pravo glasa u Generalnoj skupštini bilo suspendovano? Da li je i taj potez, čije su se dalekosežne posledice kasnije obelodanile u takozvanom postupku sukcesije, zaključen prilikom pristanka na uslove pod kojima se kandidovao za predsednika Republike?
       8.Zbog čega je pristao na Hekerupov Ustavni okvir (Consti-tutional Framework) Kosova, iako je ovaj odbacio sve amandmane na ovaj ustavni akt koje je u svojstvu predsednika CP Jugoslavije uputio Hansu Hekerupu, a znao je da se u tom Ustavnom okviru CP Jugoslavija i Republika Srbija uopšte ne pominju?
       9. Zašto je uprkos svemu tome pozvao Srbe sa Kosova i Metohije da se upišu u nove biračke spiskove te nove samozvane države u nastojanju, iako je znao da su svi oni već upisani u zatečenim biračkim spiskovima Republike Srbije?
       10.Šta ga je i ko ga je naveo da pozove Srbe sa Kosova i Metohije da izađu na takve prve kosmetske izbore i time učestvuju u uspostavljanju institucija te buduće samozvane države kosmetskih Arbanasa?
       11.Zar je zaista poverovao da se kosmetski Srbi mogu izboriti za svoja prava u institucijama te samozvane države, kako se to tada govorilo?
       12.Zbog čega nije dosledno i uporno zahtevao da se preko 200.000 prognanih Srba i drugih ne-Arbanasa sa Kosova i Metohije najpre vrati na svoja ognjišta, pre nego što uopšte pristane na bilo kakvu saradnju s međunarodnim vlastima u Prištini (UNMIK-om)?
       13.Zašto nikada nije zahtevao da se na Kosovo i Metohiju vrati do 2000 pripadnika Jugoslovenske vojske i srpske policije, što je inače bilo izričito predviđeno Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija?
       14.Da li je znao ko je, ubrzo posle njegove pobede na predsedničkim izborima, organizovao oružane grupe paravojnih jedinica, koje su, na čelu sa Miroljubom Labusom i drugim čelnicima DOS-a, upadale u Narodnu banku, Upravu carina i druge državne institucije zarad preuzimanja vlasti i da li su te oružane grupe imale njegovu prethodnu saglasnost za ono što čine?
       15.O čemu je razgovarao sa smenjenim Slobodanom Miloševićem kada ga je primio i da li mu je tom prilikom ovaj saopštio da ima saznanja da će biti izručen Haškom tribunalu?
       16.Da li je u trenutku hapšenja i utamničenja Slobodana Miloševića poverovao u službeno saopštenje da se to čini zbog nekakvih imovinskih krivičnih dela, a ne zbog potonjeg izručenja Haškom tribunalu?
       17.Da li se on sam preko svog predstavnika još pre predsedničkih izbora unapred obavezao da neće biti protiv Miloševićevog izručenja Haškom tribunalu?
       18.AKO se on lično nije na to obavezao, da li mu je blagovremeno bilo poznato da se na to obavezao Zoran Đinđić?
       19.Kako se moglo dogoditi da se, da bi nacionalno poniženje bilo što veće, baš na Vidovdan 2001. godine kada je Slobodan Milošević helikopterom prebačen na tuzlanski aerodrom pod kontrolom Amerikanaca, umesto u pravoslavnom hramu na liturgiji obreo u francuskoj ambasadi u Beogradu sa navodno isključenom mobilnim telefonom, na mu niko, čak ni načelnik Generalštaba, nije mogao javiti da je Slobodan Milošević protivzakonito otet iz zatvora?
       20.Kako je najverovatnije ipak unapred znao šta se Slobodanu Miloševiću sprema, zašto nije naredio ratnom vazduhoplovstvu da sa dva lovca presretne helikopter i prisili ga da sleti ili da ga obori ukoliko piloti to odbiju da učine?
       21.Pošto se, pored Zorana Đinđića i Cedomira Jovanovića, i on lično pismeno obavezao da Slobodan Milošević neće biti izručen Haškom tribunalu, u čemu se ogledalo njegovo ispunjenje te zakonske i moralne obaveze, ili ga je te obaveze oslobodilo njegovo neuverljivo javno objašnjenje da nije bio informisan?
       22.Budući da je izručenje Slobodana Miloševića Haškom tribunalu bilo i protivustavno i protivzakonito, jer se po Ustavu i važećim zakonima nijedan naš državljanin nije smeo izručiti nekom stranom sudu van Srbije, zašto nije lično ili preko svojih ljudi u nadležnim organima vlasti, pokrenuo krivični postupak protiv Zorana Đinđića i drugih lica koja su u tom izručenju učestvovala, nego se samo oglasio da o svemu tome nije bio informisan?
       23.Šta ga je navelo da pristane na promenu Ustava CP Jugoslavije i usvajanje, uz posredovanje Havijera Solane, Ustavne povelje državne zajednice Srbija i Crna Gora 4. februara 2003. godine, čime je Crnoj Gori Mila Đukanovića omogućio da se otcepi na ustavan način? I zar nije blagovremeno shvatio da bi Milu Đukanoviću bilo mnogo teže da otcepi Crnu Goru dok je na snazi važeći Ustav CP Jugoslavije, pošto 6i tada to otcepljenje bilo protivustavno, pa bi priznanje te nove države bilo znatno otežano? A i pitanje je da li bi se tada Milo Đukanović i njegovi glavari tako lako odlučili da pristupe tom otcepljenju.
       24.Zašto je u svojstvu vrhovnog komandanta ukinuo četiri armijske oblasti sa sedištima u Novom Sadu, Beogradu, Nišu i Podgorici, čime je započelo obogaljivanje naše vojske pod vidom njene „reforme“?
       25.Kako pouzdano znam da su predstavnici velikih sila zahtevali da smeni generala Nebojšu Pavkovića sa položaja načelnika Generalštaba, zašto je podlegao tom pritisku i Pavkovića smenio, kad je morao znati da će tajna haška optužnica protiv Pavkovića odmah biti objavljena?
       26.Cime se rukovodio kada umesto Pavkovića na položaj načelnika Generalštaba nije postavio general-pukovnika Vladimira Lazarevića, proslavljenog ratnog komandanta Prištinskog korpusa, nego general-potpukovnika Branka Krgu, obaveštajca koji TOKOM svoje vojne karijere nikada nije komandovao nekom većom vojnom jedinicom?
       27.U kojoj meri je, dok je bio predsednik Vlade Republike Srbije, učestvovao u takozvanom dobrovoljnom odlasku haških optuženika u Hag, kad je pouzdano znao da im je zaprećeno da će sigurno biti uhapšeni ako sami ne odu; i odakle potiču veće sume novca u devizama, koje su, zavisno od ranga i važnosti, dobijali pojedini haški optuženici, koji su „dobrovoljno“ otišli u Hag?
       28.Da li mu je poznato da je „dobrovoljnom“ odlasku generala Nebojše Pavkovića u Hag trebalo da doprinese i otpuštanje s posla u Vojnomedicinskoj akademiji njegove prve supruge?
       29.Zašto je pristao da se Haškom tribunalu dostavljaju originalni dokumenti iz najpoverljivijih državnih arhiva, kad je bilo sasvim umesno i mogućno da haški istražitelji za potrebe tog suda naprave samo overene kopije? I da li je, kad je već pristao da se Haškom tribunalu dostave originali naših poverljivih spisa, naložio da se u našim arhivima ostave bar overene kopije tih originala, kako za dvadeset ili trideset godina naši budući istoričari ne bi morali da odlaze u Hag ili Njujork da bi proučavali taj dramatični period naše istorije.
       30.Pošto sam saznao da je Koštunicu, dok je još bio predsednik Vlade Republike Srbije, Rade Bulatović, tadašnji šef Bije, obaveštavao da je njegova služba na tragu odbeglog Radovana Karadžića, koji se pod tuđim imenom krio u Beogradu, na koji je to način izbegnuto njegovo hapšenje i izručenje Hagu, da ne bi i ta bruka (da ne upotrebim neku težu reč) bila i Koštuničina odgovornost? A kako su sva ta obaveštenja o Karadžićevom novom identitetu i načinu na koji se krije ostala u posedu BIA-e i posle Koštuničinog odlaska s vlasti, zar nije bilo preko potrebno da se Radovan Karadžić blagovremeno upozori i posavetuje da promeni mesto, a možda i zemlju svog boravka?
       31.Da li ga posle svega proganja osećanje krivice zbog izručenja Hagu naših proslavljenih ratnika i heroja i da li ima na duši one koji su se u Hagu razboleli i umrli, ili su tolike godine proveli u zatvoru, dok su neki od njih, koji su za njegove vlade izručeni, još uvek u tamnici?
       32.Da li su sve ove a možda i još neke činidbe bile sadržina obaveza preuzetih prilikom usmenih ugovaranja s američkim i evropskim zvaničnicima scenarija za rušenje Slobodana Miloševića i prijema novca za taj poduhvat.
       33.Da li mu je poznato da su se Zoran Đinđić i još neki čelnici DOS-a, pored prihvatanja kratkoročnih zadataka, unapred obavezali da po dolasku na vlast čine sve ono što strane sile budu kod njih zahtevale?
       34.Kad i u kojoj prilici su predstavnici velikih sila zahtevali da nešto učini ili se od nečega uzdrži, a on je to odbio ili tome nije mogao da odoli?
       35.Ha koji način je zabeležena i ostavljena za potomstvo i potonje istoričare sadržina razgovora i pregovora s predstavnicima stranih sila? Da li su vođeni stenogrami na srpskom i engleskom jeziku ili je neko od prisutnih saradnika na sastanku pravio beleške i potom ih uobličavao u nekakav izveštaj, koji očigledno ne može biti sasvim potpun i verodostojan?
       36.Ha koje je sve prepreke nailazio prilikom pokretanja inicijative za promenu Ustava Republike Srbije?
       37.Ko mu je pružao najveći otpor prilikom nastojanja da se uspostave specijalni i paralelni odnosi sa Republikom Srpskom, kako na unutrašnjem tako i na spoljnopolitičkom planu?
       38.Kako su se vrlo rano, dok je još bio na vlasti, pojavili nagoveštaji da će kosmetski Arbanasi proglasiti nezavisnost svoje samozvane države, zašto nije blagovremeno javno uzvratio pretnjom da će i Republika Srpska proglasiti svoju nezavisnost, a možda i ujedinjenje s Republikom Srbijom? I zar nije shvatio da se u međunarodnim odnosima ponekad mora pribeći retorziji?
       39.Pošto je za njegove vlade Dragan Maršićanin postavljen za ambasadora u Švajcarskoj, a da ne samo da nije znao nijedan strani jezik, nego je i uvredio zemlju domaćina tako što je izjavio da ide u Švajcarsku da se odmori, postavlja se pitanje zašto je, dok je još bio predsednik CP Jugoslavije, dopustio da ambasadorska i druga privlačna i lukrativna mesta u javnim preduzećima raspodeljuju vladajuće stranke, shodno načelu da pobedniku pripada pljačka (spoils)?
       * * * * * * * * * *
       Znam da su mnoga od ovih pitanja neprijatna, ali se vrhovna vlast ne vrši zbog vlastitog zadovoljstva i prijatnosti, nego zarad dobra naroda i države, koje se procenjuje no merilima koja su objektivisana nezavisno od onoga koji se podvrgava proceni svoje uloge u istoriji. Uz to treba imati na umu i okolnosti u kojima je Koštunica delovao.
       To je bilo vreme kad i najčasniji državni upravljači moraju ponekad da zane- mare svoja istinska osećanja i vlastitu savest, da bi bili mnogo bezobzirniji i moralno neosetljiviji nego što su to privatna lica, sve u veri da će se njihova uloga u politici i istoriji procenjivati no rezultatima koja su postigli; dakle ne samo no sredstvima koja su koristili i nego i no učinku koji su proizveli.
       Ja sam ova pitanja postavio kao čovek koji se, doduše, bavio politikom, ali bez neke veće javne odgovornosti. I utoliko sam u odnosu na Koštunicu bio privatno lice. Nadam se da će on to, bez mnogo prekora, razumeti.






















































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX