SVEDOK Internet



Broj 1198.

Poseta
5822825

Gospođa Sonja Licht, „king maker“ ili „gospodarica lutaka“

Govorite li drugosrbijanski?

Ti javni izvršitelji su privatna, legalizovana mafija Aleksandra Vučića i ove vlasti

Tunel na kraju svetla

Mafijaške “kombinacije” i “ugrađivanje” kod mene nikad ne prolaze


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Šta se stvarno desilo na evropskim izborima, a što domaći mediji nisu hteli da prenesu
Kraj saglasja u Briselu
Piše: Milan Dinić

       Nedavno održani izbori za parlament Evropske Unije bili su najvažniji od svih dosadašnjih, što se pokazalo kroz ishod kao i kroz izlaznost od gotovo 51 odsto, najveću od izbora 1994. godine. Izbori su takođe pokazali da su glasači željni novih snaga – od evroskeptika, preko zelenih, do liberala. Iako su mediji u Srbiji većinom naglasak stavili na ukupnu pobedu pro-EU snaga, izbori su pokazali da glasači hoće redefinisanje zajednice i menjanje dosadašnjih pravila i pristupa igri unutar Unije.
       Premda je tačno da su pro-evropske stranke, ukupno gledano, dobile većinu glasova i mandata, evroskeptične stranke su ostvarile bolji rezultat od onoga koji se očekivao a od čega se strahovalo.
       Dve tradicionalno vodeće partije – desno orijentisana Evropska narodna partija (EPP) i levo orijentisani Socijaldemokrati – prvi put nemaju većinu poslaničkih mesta dovoljnu da sami vladaju: EPP ima 179 a Socijaldemokrati 153 mandata, što je ukupno 332, a za većinu im je bilo potrebno najmanje 336. Tako je ovim izborima za EU parlament okončana era konsenzusa evropske politike, koja se decenijama bazirala na duopolu EPP-a i Socijaldemokrata. Ove dve snage su decenijama međusobno delile vlast u Briselu i održavale status kvo, koji je najviše prijao skandalozno visoko plaćenim EU birokratama ali očito ne i mnogim građanima. Balans koji je postojao stabilnom vlašću socijaldemokrata i narodnjaka, sada je poremećen prilično vidljivim prisustvom tvrde desnice, zelenih i liberala.
       Premda su srpski mediji u izveštajima naglasak stavili na to kako su pro-EU snage pobedile u ukupnom glasanju, suština je potpuno obrnuta. Prvo, niko nije ni očekivao da će tradicionalne pro-EU partije izgubiti većinu, već je pitanje bilo koliko će biti blizu ivice da im se tako nešto desi. Cinjenica da su dve vodeće tradicionalno dominantne partije na EU izborima izgubile samostalnu većinu pokazuje da im je ovo najlošiji rezultat do sada.
       A rezultati u pojedinačnim zemljama (i to onima koje imaju značajan uticaj u EU) su vrlo štetni po pro-EU partije: u Francuskoj su dve tradicionalne partije - Republikanska stranka (koja pripada umerenoj desnici) i Socijalisti ukupno osvojili manje od 15 odsto glasova, dok je pobedu odnela desničarka Marin Le Pen, a potom novoformirani liberlni pokret „En Marš“ francuskog predsednika Makrona. U Nemačkoj su Hrišćanske demokrate kancelara Angele Merkel osvojile 29 odsto glasova, što je njihov najgori rezultat ikada (dok su Zeleni izbili na drugo mesto, potisnuvši drugu tradicionalnu nemačku partiju SPD na treću poziciju). U Britaniji su dve tradicionalne stranke, Konzervativci i Laburisti, zajedno dobili manje od četvrtine glasova. U prevodu: dobrodošli u novu, podeljenu Evropsku uniju. Italijanska antiimigraciona Liga Matea Salvinia uzela je 34 odsto glasova, udvostručivši broj glasova u odnosu na prošlogodišnje parlamentarne izbore u toj zemlji. Uz to, više od polovine Mađara poklonilo je svoj glas vladajućem Fidesu Viktora Orbana, koga liberalni Zapad vidi kao simbola „neliberalne Evrope“, dok je u Poljskoj vladajuća Partija zakona i pravde, koja po politici pripada krugu tvrdih desnih hrišćanskih partija – slično mađarskom Fidesu – uzela je 46.1 odsto glasova pobedivši opozicionu „Evropsku koaliciju“. Slobodarska Partija Austrije Kristijana Štrahea, i pored nedavnog skandala njenog lidera koji je doveo do obaranja vlade u toj zemlji, osvojila je 17.4 odsto glasova što je tek nešto malo manje nego na EU izborima 2014.
       Posledice promena do kojih je došlo ovim izborima viđene su već u prvoj narednoj nedelji kada evropski lideri nisu uspeli da se dogovore o tome ko će naslediti Žana Kloda Junkera na mestu predsednika Evropske komisije. Kada su Evropska narodna partija i Socijaldemokrati zajedno imale stabilnu većinu, lako su dogovarale kome će pripasti koja funkcija ali sada više nije tako. Prema neformalnim pravilima koja su do sada važila, mesto predsednika Evropske komisije pripada osobi iz redova jedne od dve tradicionalne partije koja je osvojila najviše glasova, što bi u ovom slučaju trebalo da bude EPP, odnosno, nemački kandidat Manfred Veber. Ali, tome se suprotstavila Francuska – odnosno Emanuel Makron čiji je pokret „En Marš“ vodeća snaga liberalnih partija koje će najverovatnije biti tas na vagi nove vladajuće evropske koalicije. To znači da će sada u evropskim institucijama slediti drugačija trgovina i pravljenje dilova nego ranije, te da će potrebe za pregovaranjem i kompromisima biti mnogo veće, budući da će vladajuća koalicija biti najslabija od bilo koje do sada.
       Sa druge strane, iako su stranke tvrde desnice osvojile dosta glasova i poslaničkih mandata (175+), to je i dalje manje od obe vodeće EU partije pojedinačno. Ipak, tu su i druge partije koje imaju oštrije stavove prema EU, samo sa pozicije levice. Sledeći problem za evroskeptike je taj što su sami međusobno razdvojeni po nekim ključnim pitanjima kao što su slobodna trgovina ili odnos prema Rusiji.
       Sa treće strane su partije koje ne pripadaju ni velikom pro-evropskom bloku ni tvrdoj desnici: u Španiji su vladajući socijalisti su uspeli da se odupru talasu tvrde desnice u toj zemlji i izađu iz evropskih izbora kao pobednici, dok su stranke zelenih ostvarila zapažene rezultate u Nemačkoj i Francuskoj.
       Dakle, stvari su daleko komplikovanije i znatno zamršenije, te su izazovi za pro-EU snage znatno veće nego kako se to predstavilo u srpskim medijima. Izvesno je da će ovakvim sastavom novog EU parlamenta tema proširenja Evropske unije biti znatno više izložena kritici, što se može nepovoljno odraziti na Zapadni Balkan i Srbiju. Ipak, srpski političari imaju izgrađene odnose sa partijama tvrde desnice, u čijim redovima sede ljudi koji su ranije pokazivali veće razumevanje za Srbiju i Srbe kada je reč o interpretaciji događaja na Balkanu u proteklih 30 godina.

Šta rezultati EU izbora u Hrvatskoj govore o SDSS-u?
       U Hrvatskoj je na evropskim izborima glasalo manje od 30 odsto birača. Pobedu je odnela vladajuća HDZ sa 22,70 odsto glasova, dok je vodeća opoziciona Socijaldemokratska partija osvojila 18,69 odsto. Na trećem mestu su bili Hrvatski suverenisti sa 8.5 odsto.
       Iako se dosta govorilo i mnogo očekivalo od liste Samostalne demokratske srpske stranke, koja je prvi put samostalno nastupila na EU izborima, ona je ipak ostala ispod cenzusa, osvojivši 2.66 odsto glasova. I ovde se nameće jedna konstatacija: glavni fokus SDSS-ove kampanje bio je na profesora Dejana Jovića koji je najavljivan kao prvi srpski poslanik u EU. Imajući u vidu broj Srba u Hrvatskoj kao i broj osoba sa hrvatskim pasošem u Srbiji, deluje zbunjujuće da SDSS nije osvojio više glasova za barem jednog kandidata, što dalje ukazuje da očito ne postoji puna podrška SDSS-u među Srbima iz Hrvatske, iako je ona viđena kao zvanična stranka Srba u toj zemlji, a kao takvu je prihvata i zvanični Beograd.
Britanija: Dominacija Faraža i najgori poraz konzervativaca od 1832. godine!
       Na izborima za britanski parlament 1918. godine glavnu senzaciju načinila je koalicija Liberala koju je predvodio Lojd Džordž, britanski premijer od 1916. do 1922. godine. Osim tada, nikada ranije – a ni kasnije - se nije desilo da na izborima na kojima glasa cela nacija, ogroman broj glasova odnese neka druga partija osim dve vodeće. To se, međutim, Britaniji ponovo desilo na upravo održanim EU izborima. Prvi put u britanskoj istoriji jedna nova partija do kolena je potukla dve tradicionalne partije – Konzervativce i Laburiste – i uzela više glasova od svih drugih! Reč je o „Partiji Bregzita“ koju je formirao Najdžel Faraž, poznat kao bivši lider Partije za nezavisnost Ujedinjenog Kraljevstva (UKIP) i simbol onih koji zagovaraju britanski izlazak iz EU.
       „Partija Bregzita“ dobila je 31.6 odsto glasova, na drugom mestu su bile Liberaldemokrate sa 23 odsto, na trećem Laburisti sa 14.1, na četvrtom Zeleni sa 12 odsto glasova a na petom vladajući(!) Konzervativci sa svega 9.3 odsto glasova, što je njihov najgori rezultat na izborima još od 1832. godine!
       Faražov uspeh je višestruk: ne samo što je zakopao tradicionalne stranke, već je uspeo da rasturi i stranku koju je sam osnovao (UKIP) i koja je bila simbol Bregzita, a koju je napustio. Pritom, sve ovo je izveo uz pomoć partije koja nije postojala sve do januara 2019!
       O tome koliko je Faražov uspeh veliki svedoči i sledeći podatak: najnovije ankete pokazuju da je Faraževa stranka sada druga po popularnosti u Britaniji (sa 22 odsto glasova) a da su ispred nje jedino – pazite sada – Liberalne demokrate koje imaju 24 odsto podrške! Konzervativci (koji su trenutno na vlasti) imaju svega 19 odsto, koliko i zvanična opozicija – Laburisti!
       Liberalne demokrate – koja je poznata kao treća stranka u britanskom tradicionalno dvopartijskom sistemu - a koje predvodi politički veteran Vins Kejbl, uspele su da se izvuku sa političke margine time što su se pozicionirali kao jedina stranka koja se otvoreno protivi Bregzitu, što ih je vratilo u političku žižu. Sa druge strane, konzervativci se bore sami sa sobom – a trka je postala još krvavija nakon najave Tereze Mej da će stupiti s funkcije šefa stranke 7. juna. Laburisti (čije je članstvo mahom proevropski raspoloženo i ogromnom većinom se protive Bregzitu) imaju problem sa evropskeptičnim liderom Džeremijem Korbinom koji nikako da se odluči da li je za ponavljanje referenduma i ostanak u EU ili ne.






















































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX