SVEDOK Internet



Broj 1194.

Poseta
5800793

Ne verujem da će Vučić podneti ostavku u SNS!

Ramušove puste želja

Silovanje razuma Raje Rodića

BIG BEN NOVAK!

Promocija Vučićeve i Makronove moći


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

POLEMIKA: Odgovor akademika Danila Baste, akademiku Kosti Čavoškom
Akademik Čavoški, vidovnjak i lekar specijalista

       Uistinu se znamo pedeset jednu godinu, kako primećujete na početku svoga odgovora u „Svedoku“ od 4. juna na moje pismo koje je u istom dvonedeljniku objavljeno 21. maja 2019. Pomenuli ste tu činjenicu samo radi produženja prisnijeg oslovljavanja mene sa „Ti“, što mi, naravno, ne smeta.
       Vi, očigledno, ne smatrate da Vas naše poluvekovno poznanstvo obavezuje na nešto drugo, bolje i više nego što je kurtoazija u ophođenju, recimo na poštovanje moje ličnosti i moga dostojanstva, o koje ste se – znate Vi to dobro – teško ogrešili kada ste me, smatrajući me nepodobnim i nepouzdanim, svesno, uz sadejstvo još trojice članova, prebrisali iz članstva Odeljenja društvenih nauka (ODN) SANU, jer je izvođenje puča u njemu, za Vas kao inicijatora i kolovođu, moralo po svaku cenu biti efikasno, čak i po cenu žrtvovanja zakonitosti i statutarnosti. O moralnim i akademskim obzirima da se i ne govori. Ali, o tome je već sve rečeno, pa nema potrebe da se javnost još jednom time zamara.
       Dvostruko je zanimljiv drugi pasus Vašeg teksta dramski efektno naslovljenog kao „Moj ‚puč‘ ili državni udar Caslava Ocića“. Vi tu iznosite na videlo gnjili plod svoga maštovitog naslućivanja, svoje razigrane intuicije. Kažete: „Već odavno sam naslućivao da Ti sve ovo pišeš da bi svoje dopise sabrao u jednu knjigu koja bi bila tvoj istorijski obračun s Akademijom.“
       Vaše vidovnjaštvo, od kojeg bi moglo biti i opipljive vajde ukoliko bi neko u njega pametno investirao, dalo je ovde sebi maha kao retko kad ranije. Nije u planu nikakva knjiga te vrste koja Vam se, cenjeni akademiče u ulozi prozorljivog vidovnjaka, pričinjava. Za Vas kao vajnog čuvara SANU nema nikakve bojazni od mog istorijskog obračuna s Akademijom. Nema za tim ni potrebe, jer ste se istorijski obračunali s Akademijom upravo Vi u prvom redu organizovanjem puča koji nije zabeležen u celokupnoj dosadašnjoj njenoj istoriji, a potom i respektabilnim brojem Vaših postpučističkih aktivnosti, recimo u dvama najnovijim izbornim procesima.
       Ali, uzmimo da je Vaše vidovnjaštvo odnekud tačno i da zaista objavim knjigu čiju pojavu Vi proričete, a možda i priželjkujete. Trebalo bi da znate da takva knjiga ne bi bila, niti bi mogla biti, nikakav istorijski obračun s Akademijom, nego bi, sasvim suprotno tome, bila borba za biće Akademije, za njen nezamućeni praizvor, za njenu čast, njeno pozvanje i njenu ulogu u narodu kojem pripada i čije ime nosi. Sve je to, razume se, izvan Vaše pretenciozne, a u osnovi skromne, vidovnjačke sposobnosti.
       Vaše izlišno i lakomisleno vidovnjaštvo brzo je prešlo u istu takvu pouku, što je druga zanimljivost pomenutog pasusa Vašeg odgovora meni. Vi me, kolega, brižno poučavate kako ne bi trebalo da se bavim „nekakvim proceduralnim pojedinostima“, nego da bi bilo bolje da napišem knjigu „Filozofija prava“ (imate već velikodušno pripremljen i naslov!) ili bar knjigu o pravdi i pravičnosti. Zapanjujuće je kada jedan pravnik, s više puta očitovanom namerom da bude vrhunski, tako olako, preko kolena, obezvređuje proceduru, jer bi morao znati (a svakako i zna, samo se pravi nevešt) koliki značaj u pravu, u pravnom životu, ima forma kojoj pripada i procedura, koliko forma, između ostalog, doprinosi pravnoj sigurnosti. Onaj ko je spreman da bagateliše „nekakve proceduralne pojedinosti“, nije ni na korak od ignorisanja pravno valjanih ugovora ili, takođe, rezolucija UN-a, pa i one s brojem 1244.
       Ne kažem da ste Vi, kolega akademiče Cavoški, čak i na to spremni, ali biste morali biti svesni šta sve podrazumeva Vaše obesmišljavanje (ovoga puta) moga (i svačijeg drugog) insistiranja na poštovanju proceduralnih pojedinosti. Valjda Vam pučistički zanos nije sasvim pomutio pravničku svest!
       Vaš poučni predlog da se okanem kojekakvih proceduralnih pojedinosti i okrenem pisanju knjige o filozofiji prava nije samo ironičan nego je i neumesan. Kada za to dođe dan (naredne godine, ako Bog dâ), bićete u prilici da se čitanjem nekoliko stotina stranica osvedočite o mom doprinosu filozofiji prava na srpskom jeziku. Biće tu i radova o pravdi i pravičnosti, o čemu ste Vi u SANU godine 2017. objavili knjigu na kojoj je – možda je i to proceduralna pojedinost! – kao urednik (dobronamerno, ali čudnovato) potpisan jedan muzikolog (!). Pošto u toj knjizi citirate i mene, što pokazuje da koliko-toliko znate čime se bavim, Vaš predlog gubi na snazi i smislu, ali ne i na zajedljivosti.
       Vrlo dobro mi je poznato šta je prethodilo puču u ODN. Nije tačno, akademiče Cavoški, kada tvrdite da je Caslav Ocić, sekretar Odeljenja, „počeo bez ikakvog povoda da vređa najpre Aleksandra Kostića, a potom i moju malenkost“. Pošto nisam ničiji advokat, o povodima i razlozima može precizno da se, još jednom, izjasni pučistički smenjeni akademik Caslav Ocić. Tog puča i, posledično, devastiranja ODN-a pouzdano ne bi bilo samo da ste Vi ili neko od Vaših sledbenika podneli pisani predlog da se smeni sekretar Ocić. Vi ste to uporno odbijali, znajući da su pisani tragovi nezgodno svedočanstvo koje ume da kompromituje. Pa zar ste mislili (i još uvek mislite) da je dovoljan usmeni predlog na skupu ODN-a za smenu sekretara, baš kao što se na licu mesta predlažu nove tačke dnevnog reda o kakvom tekućem pitanju (npr. otpisu sitnog kancelarijskog materijala male vrednosti).
       O svemu tome je već nekoliko puta bilo reči. Postoji, međutim, jedna novost koja zaslužuje pažnju. Vi se sada, posle toliko vremena, opet pokazujete kao dijagnostičar-amater – ranije ste kod jednog kolege dijagnostikovali kako ne zna da razlikuje dobro i zlo, što je bio još jedan primer Vaše nekontrolisane moralne arogancije (da upotrebim jedan sasvim prikladan Kantov izraz). Mene samog izveštavate da mi je na ondašnjim skupovima Odeljenja bilo „izuzetno neprijatno“ (pronicljivo dubinskopsihološko uranjanje u moju ličnost!). Kažete čak da ste to videli svojim očima, jer sam „imao tremor jedne ruke“. Pobogu, kolega akademiče. Da li uopšte znate šta govorite, šta sebi dozvoljavate? Nije Vam, očito, bila dovoljna, ionako zahtevna, uloga vidovnjaka. Sada ste sami sebi dodelili i ulogu lekara specijaliste. Ako ste već sigurni da je kod mene bio u pitanju tremor (srpski: drhtanje) jedne ruke – propustili ste da uočite koja je moja ruka bila pod dejstvom tremora, što me kao moje nepoznato oboljenje i sada veoma zanima – mogli ste me odmah posavetovati koji lek da uzmem i tu nevolju otklonim. Kada je trebalo, niste kao lekar specijalista pokazali nikakvu savest i nevoljniku priskočili u pomoć. To bi moglo ugroziti Vašu licencu.
       Pošto ste kod mene pre dve godine konstatovali tremor, ali me o njemu tek sada obavestili, upitali ste me kako bih „pravno okvalifikovao to Ocićevo svesno i namerno kršenje pravne procedure, što inače i nama prebacuješ.“ Pohvalno je što za Vas, evo, pitanje pravne procedure ipak postade značajno, iako ste mi, samo nekoliko redaka ranije, zamerili što se bavim „nekakvim proceduralnim pojedinostima“. Odgovoriću direktno: da je kod Ocića bilo svesnog i namernog kršenja pravne procedure, to bih pravno osudio i oštro mu prebacio. Međutim, kod Ocića nije bilo takvog kršenja procedure zbog toga što je on samo zahtevao ono što je uobičajeno i normalno – da dobije, kao što je već kazano, pisani predlog tačke dnevnog reda o svom smenjivanju. Tačka bi odmah bila prihvaćena, razmotrena i o njoj doneta odluka. Sve bi išlo glatko, proceduralno zasnovano, kolegijalno i uspešno. Oni koji su želeli Ocićevu smenu, postigli bi cilj mirnim i uhodanim putem. Ali, to nekome nije išlo u prilog i nije bilo dovoljno. Trebalo je upriličiti puč, izvesti ga u strogoj tajnosti itd. (sve je o tome već rečeno i poznato). Ukratko: neke članove ODN-a poniziti, a Odeljenje upropastiti i razoriti. To je postignuto združenom snagom četvorice potajnika s Vama na čelu.
       Sada ste Vi „sekretar“ takvog ODN-a. A mogli ste znatno ranije postati sekretar nerazrušenog ODN-a. Posle moje ostavke, predlagao sam Vam lično da to budete Vi. Niste prihvatili. Zatim Vam je predlagao i akademik Ocić. Niste prihvatili. A u svom polemičkom odgovoru upućenom meni tvrdite, na osnovu razgovora između kolege Varadija i mene, poklanjajući apsolutno poverenje samo jednom njegovom učesniku, kako je jedan od mojih uslova bio „da novi sekretar ne može biti moja malenkost“ (tj. akademik Cavoški – D. B.). Razume se da može, dva puta Vam je nuđeno, ali ne može na pučistički način, pučističkim sredstvima i brutalnim kršenjem čak i elementarne procedure.
       Inače, nije mi bila potrebna obnovljena lektira udžbenika prof. Radomira D. Lukića da bih znao šta je puč, a šta državni udar. U kontekstu delovanja Vas i Vaših jednomišljenika, reč puč sam upotrebljavao i upotrebljavaću izvan značenja koje joj je dao prof. Lukić objašnjavajući nezakonite načine preuzimanja državne vlasti.
       No, Vama je, kolega Cavoški, i te kako bio potreban pojam državnog udara kako ga je definisao prof. Lukić, jer Vi i funkciju sekretara ODN-a vidite isključivo sa gledišta vlasti, premda je reč o ulozi prvoga među jednakima. Zato je simptomatično Vaše pozivanje na akademika Lukića kada mi (suvišno, jer mi je to poznato) pišete da „državni udar vrše oni koji su na samom vrhu vlasti. Na vrhu našeg Odeljenja bio je tada Caslav Ocić.“
       Primenjivati kategoriju državne vlasti na odeljenje, na Akademiju, na njene organe ili, pogotovo, na njene članove, to nije samo netačno nego je i zlomisleno. Vlast pa vlast! Stresite konačno sa sebe taj način rezonovanja tamo gde mu mesta nema.
       Kada Vi, kolega Cavoški, pišete kako sam „prešao na Ocićevu stranu“ (ovoga puta, izgleda, bez tremora!), te da je to bio razlog što nisam „pozvan na vanredni sastanak Odeljenja“, onda mogu da Vam kažem dve stvari. Prvo, pominjanje takvog razloga nije samo zabavno nego je i nedostojno bilo kod pravnika, pa i Vas. Drugo i važnije, navođenjem tog razloga priznajete otvoreno da ste umišljajno kršili proceduru, zbog čega bi svaki nezavisan sud takav samopredočeni dokaz ocenio kao dovoljan da sve odluke pučističkog čina, kao i one koje su iz njega proistekle, proglasi nezakonitim i ništavim.
       Ni u logici, a nekmoli u pravu, analogija nije na visokoj ceni. Vama su poznati strogi uslovi koje treba ispuniti da bi ona mogla da se primeni na tlu prava. Uprkos tome, Vi ste posegnuli za jednom odista čudnom, zapravo besmislenom i neumesnom analogijom. Prizvali ste u sećanje fašističku Španiju pod Frankovom diktaturom. Cim su posle Frankove smrti u toj zemlji održani, kako kažete, „kakvi-takvi slobodni izbori, sve zemlje koje špansku vladu do tada nisu priznavale, uspostavile su s njom diplomatske odnose. Stoga, dakle, bili su dovoljni samo jedni slobodni demokratski izbori pa da Španija bude bez stigme srama.“ Ovo je trebalo da Vam posluži kao dovoljna podloga za zaključak po analogiji: pošto su i u ODN-u održani izbori za novog sekretara, tj. za Vas, uz učešće dva nova dopisna člana, sve je time dovedeno u najbolji red, nestala je, kao i u Španiji, stigma srama, dakle, „novi sekretar izabran je na način koji je u savršenom skladu s merilima Danila Baste“.
       Uopšte me ne čudi što, kako i sami priznajete, ODN nije prihvatio ovo Vaše neuspelo objašnjenje pomoću neodržive analogije između glasanja za Vas kao sekretara ODN-a i prvih demokratskih izbora u postfašističkoj Španiji. Taj žuti karton, koji su Vam dali članovi ODN-a, uključiv i dvojicu novih dopisnih, više je nego zaslužen.
       Vaše razmetljivo baratanje jednom nategnuto konstruisanom analogijom moralo je pasti u vodu kao sažaljenja dostojan pokušaj da se politički izbori u državi Španiji posle Franka povežu i uporede s izborima sekretara u jednom odeljenju vrhovne naučne ustanove naše zemlje.
       A možda u tom Vašem manevru skromnog logičkog dometa ipak ima neko zrnce istine? Jer, analogija koju ste povukli zaista se može protumačiti i kao posredno priznanje da je situacija u ODN-u od trenutka izvršenog puča u njemu pa do Vašeg izbora za sekretara bila izopačena i neodrživa sa stanovišta legalnosti. Ako je tako, bilo bi zanimljivo i važno da nam kažete ko je u tom slučaju bio kaudiljo u ODN-u, a ko kralj Huan Karlos.
       Vi ćete, možebiti, reći da zbijam šalu, ali bi valjalo da se prethodno prisetite da u svakoj šali ima i zbilje. Zato bi bilo dobro, cenjeni kolega Cavoški, da se uoZBILjIte i da svoj izbor za sekretara ODN-a ne prikazujete kao bogomdano rešenje svih njegovih problema. A osnovni problem je puč. On se, sa svim posledicama koje su iz njega proizišle, mora poništiti. Kada se to dogodi, akademik Danilo Basta će povratak u pređašnje stanje prvi pozdraviti kao vaspostavljanje zakonitosti i normalnosti u ODN-u. A do tada će ostati besmisleno sledeće Vaše pitanje: „Koliko to novih članova treba da dobijemo i koliko to puta treba da biramo novog sekretara da bi akademik Danilo Basta počeo da dolazi na skupove našeg Odeljenja i učestvuje u njegovom radu?“
       Uvaženi kolega Cavoški, vidim da Vam je osobito stalo do obrazloženja Vaše snažne podrške date kandidaturi predsednika SANU, akademika Vladimira S. Kostića, da ponovo bude izabran na taj položaj. Naveli ste dva razloga: „1. on je silno unapredio rad SANU, što si i Ti verovatno primetio, 2. pošlo mu je za rukom da u Statut SANU unese odredbu o numerusu claususu, što je bilo izuzetno teško, pošto su dva odeljenja sa blizu pedeset članova bila protiv toga.“
       Svako je, pa i ja, mogao primetiti da je za svoga prvog mandata predsednik Kostić uneo dinamizam u rad Akademije, do tada na ivici učmalosti. Pojavljivao se i u medijima kad god bi mogao. Ali je svako, pa i ja, pa i Vi, mogao primetiti da je tokom tih četiri godine SANU u našoj javnosti bila izložena ozbiljnim prigovorima i žestokoj kritici kao retko kad u prošlosti. Bila je to, pre svega, posledica Predsednikove neodgovorne i nedopustive izjave o napuštanju Kosova i Metohije, doduše s „elementima dostojanstva“, koju ste Vi nedavno blagonaklono ocenili kao tek „nesrećnu“, što bi otprilike značilo da mu se omakla, pa bi je utoliko trebalo razumeti.
       I zaštitnički ga savetovali da „je trebalo da bude daleko oprezniji“. A zatim, bila je to, isto tako, posledica prošlogodišljeg izbornog procesa u SANU, koji je u javnosti, ne bez uverljivih razloga, u nekim elementima ocenjivan kao skandalozan.
       Vi preko svake mere hvalite Predsednika zbog uvođenja u Statut, pri tom samo kao palijativne mere, odredbe o numerus-u clausus-u. Ne sporim da u tome ima nečega važnog. Međutim, glavno pitanje jeste: šta je tom merom postignuto? Da li je učinjen značajan korak ka uspostavljanju brojčane ravnoteže među odeljenjima, kao što, inače, nalaže Statut SANU? Nije. Da li su novoizabrani dopisni članovi primetno poboljšali brojčano stanje u odeljenjima društvenih nauka i umetnosti? Nisu. Da li između broja članova prirodnonaučnih odeljenja i ODN-a (s druga tri srodna odeljenja) i dalje postoji odnos 2:1? Postoji. I kako na tu strahotnu nesrazmeru treba gledati?
       Ima li se to u vidu, onda je Vaša oda Predsedniku zbog numerus-a clausus-a – da je ovaj, naime, „prvi veliki istorijski potez u SANU posle Memoranduma“ – na rubu pameti, nerazumna i neodgovorna. Šta li bi pisci Memoranduma, iako nedovršenog i neozvaničenog dokumenta, rekli na to Vaše uznošenje numerus-a clausus-a do ranga i nivoa njihovog čina?! Možda, zapanjeni, ne bi rekli ništa, već bi samo slegnuli ramenima.
       Vi me korite što, za razliku od Vas, nisam odmah osporio kazivanje Vladimira S. Kostića o Kosovu i Metohiji, dok ste Vi to učinili u izjavi „Sputnjiku“. Vama, očigledno, nije poznato da sam na jednoj sednici Predsedništva SANU predložio da se o onome što je Predsednik upravo bio rekao o Kosovu i Metohiji razgovara na nekom zvaničnom organu Akademije. Obećano je da će tako biti, ali se to, naravno, veštom manipulacijom izbeglo. Inače, docnije sam u izjavi jednom crnogorskom novoosnovanom glasilu kazao da iz SANU nikada ne bi smela doći izjava o napuštanju Kosova i Metohije. – A kad je reč o Vašoj izjavi „Sputnjiku“, koju sam ponovo pročitao, ima u njoj i ona rečenica kojom Predsednika pravdate upozorenjem da je on lekar, neurolog, i da možda malo poznaje našu istoriju. Da čelni časnik SANU malo zna srpsku istoriju, kako Vi rekoste, to za njega mora biti duboko uvredljivo. Ne poznavati dobro srpsku istoriju a biti prvi čovek srpske Akademije, može li se to, cenjeni akademiče Cavoški, uopšte zamisliti?!
       Izgleda da Vam ni čitavih pola stoleća našeg poznanstva nije bilo dovoljno da me iole bolje upoznate. Da je drukčije, sigurno ne biste pri kraju svoga odgovora napisali sledeće: „Da budem iskren, nisam očekivao da će te nepozivanje na ovaj vanredni sastanak toliko povrediti. Žao mi je zbog toga. Ali i sam možeš da razabereš da nismo imali drugog izbora.“ Cenim što ste izrazili žaljenje, ali ga ne mogu primiti kao dovoljno. Moje zlovoljno uklanjanje sa spiska članova ODN-a, gaženje moga dostojanstva ljudskog i akademskog, pri tom i kao negdašnjeg sekretara ODN-a – za to nepočinstvo žaljenje nije reč potrebne težine.
       A što se tiče surovog i fatalističkog determinizma koji vas/Vas je toliko saterao u ćošak da niste imali drugog izbora osim pučističke akcije pa šta košta da košta, to nije vredno komentara, pogotovo kada se opomenem da takav sitno dovitljivi izgovor dolazi od nekoga ko je autor valjane knjige o mogućnostima slobode u demokratiji.
       Na samom kraju, pokazali ste spremnost da sa mnom usmeno porazgovarate u nameri da mi, ovako zabludelom i neobaveštenom, u četiri oka objasnite s kim sam se to uortačio i kakav to utisak ostavlja u Akademiji. Ovo je takođe znak Vašeg izostalog upoznavanja mene i posle pedeset godina. Cemu takva ponuda? Da nije zarad novog ortakluka? Cemu razgovor u četiri oka (ali iz dva ugla)? Da li ste u Akademiji sproveli sveobuhvatnu anketu da biste bili kvalifikovani tumač utiska koji ja tamo ostavljam? – Biće bolje da privatna ćaskanja, daleko od drugih, ostanu za vreme posle potpunog normalizovanja stanja u ODN-u. Do tada, uveravam Vas, uvaženi akademiče Cavoški, da je prebivanje u manjini prijatno i blagotvorno, čak i neposredno lekovito za nekoga koga je, a da to nije ni znao, svojevremeno zadesio tremor jedne ruke.
       S moje strane neće više biti polemisanja s Vama. Sve je rečeno, a malo šta učinjeno. Zato Vas prepuštam Vašoj savesti. I želim Vam dobro zdravlje. Nadam se da ćete se sa mnom složiti da je u našim godinama baš to – dobro zdravlje – najvažnije.
       U Beogradu,. juna 2019.
       Danilo N. Basta






















































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX