SVEDOK Internet



Broj 1194.

Poseta
5800797

Ne verujem da će Vučić podneti ostavku u SNS!

Ramušove puste želja

Silovanje razuma Raje Rodića

BIG BEN NOVAK!

Promocija Vučićeve i Makronove moći


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Istoričar Bojan Drašković: Kako Austougarska imperija stvara albansku naciju (1)
Slaba Srbija, jak Balkan?!

       Teodora Toleva (1968–2011), bugarska istoricarka i teolog, odbranila je 2008. godine, na univerzitetu u Barseloni, doktorsku disertaciju pod naslovom „Uticaj Austrougarske imperije na stvaranje albanske nacije 1896–1908”, nastalu kao plod višegodišnjih temeljnih istraživanja u Carskom i kraljevskom arhivu u Becu.
       Disertacija je nastala na osnovu, nove, nauci dotad nepoznate, diplomatske grade – uglavnom izveštaja diplomatskih predstavnika Monarhije, kao i visokih cinovnika Ministarstva spoljnih poslova, o albanskom pitanju i problemima u vezi s formiranjem sasvim nove albanske nacije na Balkanu, kao protivteži slovenskoj, a pre svega srpskoj, ekspanziji na podrucja Jadranskog mora.
       Glavnu vrlinu Tolevine disertacije cine novi izvori na kojima je zasnovana, što ovaj rad cini izuzetno vrednim pažnje, jer znatno pomera granice naših istorijskih saznanja, kao što, u velikoj meri, ruši brojne predrasude i naucno obrazlaže teze koje su, do sada, neki tretirali kao pseudoistoriju.
       Vecina grade koju je Toleva koristila su diplomatske beleške iz Carskog i kraljevskog arhiva u Becu dosad nepoznate naucnoj javnosti, što ovaj rad cini posebno zanimljivim i vrednim.
       Dosadašnja istoriografija – a narocito srpska, za koju je pitanje formiranja albanske nacije: od prakticne, životne i politicke važnosti – nije se mnogo bavila, niti je ulagala dovoljno napora da istraži, neophodne, javnosti dostupne arhive.
       Ovaj rad bugarske istoricarke ucinio je veliku uslugu dremnoj srpskoj istoriografiji, pošto joj je dao sasvim nove uvide, zasnovane na preciznim naucnim cinjenicama i proverenim istorijskim izvorima.
       Iz rada Toleve, jasno se vidi politicka tehnika austrougarske spoljne politike, kroz vrlo dobro osmišljen rad na kulturnoj i nacionalnoj emancipaciji Albanaca, izražen u brojnim memorandumima i diplomatskim izveštajima, kako bi se formirala i pojacala albanska nacionalna svest, a samim tim kod obrazovanog dela albanske populacije razvila, do tad malo razvijena potreba za sopstvenom nacionalnom državom.
       U prvom poglavlju autor nam daje objašnjenje o organizaciji Ministarstva spoljnih poslova Austrougarske, jednog od tri centralna ministarstva (ostala su cinili: ministarstvo finansija i ministarstvo vojno). Ministar spoljnih poslova Austrougarske bio je najvažniji državni cinovnik, zavisan iskljucivo od krune koja ga je birala bez mešanja druge dvojice ministara.
       Ministarstvo spoljnih poslova bilo je prilicno velika i složena institucija, nastala nakon 1848. godine i sastavljena od cetiri odeljenja (politickog, administartivnog, licne kancelarije ministra, odeljenja za pomoc i podršku), medu kojima je najvažnije bilo prvo Politicko odeljenje, koje je primalo izveštaje razlicitih diplomatskih predstavnika i davalo upustva i instrukcije, ali koje je takode, osmišljavalo i formiralo, kako dugorocnu, tako i kratkorocnu spoljnu politiku carstva. Ono se sastojalo iz više saveta, koja su bila rasporedena na sledeci nacin: 1. Orijent, 2. Vatikan, 3. Nemacka i Skandinavija, 4. Zapadna i Jugozapadna Evropa. Ovi saveti imaju mnoštvo manjih saveta ili podsaveta, medu kojima je dominatnu poziciju za život Monarhije predstavljao Balkanski savet kao važan deo Orijentalnog saveta. Iz samog rasporeda, velikih saveta, jasno se vidi kakvo su mesto u austrougarskoj spoljnoj politici zauzimali, Vatikan i Nemacka, dva najznacajnija spoljnopoliticka partnera Monarhije. Austrougarska je, u svom politickom programu, nastojala da ujedini i sintetiše njihove interese sa svojim, zbog cega im je pridavala visoko mesto u spoljnopolitickom partnerstvu.
       Od 1871. diplomatski aparat se naglo povecao, a u samom Ministarstvu naglo raste uticaj cinovnika koji pripremaju izveštaje, iako pravu politicku moc i uticaj ima samo jedan cinovnik – savetnik Balkanskog saveta, koji predstavlja licnost od posebnog poverenja cara i ministra, i koji, takode, ucestvuje u donošenju važnih spoljnopolitickih odluka. Tako je, za ovu disertaciju najvažnija licnost, bio baron Julius Cvidinek fon Zidenhorst (Freiherr Julius Roman Zwiedinek von Südenhorst, 1833–1918), predsedavajuci Balkanskim savetom.
       Iako formalno, on nije bio nacelnik odeljenja, zapravo je rukovodio, koordinirao politickim izveštajima i predsedavao politickim savetima zvanim „politicka citanja”. Upravo na „politickim citanjima” su se donosile glavne politicke odluke i definisala se državna strategija i taktika, na osnovu koje su se dalje delila upustva nižim cinovnicima koji su realizovali zadati politicki program.
       Izmedu 17. novembra i 23. decembra 1896. u Becu su održana tri tajna savetovanja kojima je predsedavao tadašnji ministar spoljnih poslova grof Goluhovski, a prisustvovali su Benjamin Kalaj (Benjámin Kállay, 1839–1903), u svojstvu ministra finansija, baron fon Cvidinek, šef odseka fon Horovic, generalni konzul Šmuker, kao i konzul baron fon Baum, u svojstvu sekretara; a glavni cilj ovih savetovanja bila je „intervencija” Austrougarske u Albaniji
       Na ovim savetovanjima definisano je albansko pitanje, utvrdeni su problemi koji postoje u albanskom etnosu, kao i ciljevi delovanja Austrougarske spoljne politike prema Albaniji i Albancima.
       Na prvom tajnom savetovanju donesena je odluka o uspostavljanju autonomne albanske kneževine, radi zaustavljanja kako italijanskog prodora na istocne obale Jadranskog mora i na Sredozemlje, isto tako i prodora balkanskih država a preko njih i ruskog uticaja na vec spomenute albanske teritorije, koji, ako bi se eventualno ostvario, prema recima Benjamina Kalaja, doveo bi do toga da se Austrougarska nade okružena na vecem delu svoje granice državama pod ruskim i italijanskim uticajem.
       Benjamin Kalaj je zatim govorio o cetiri glavne teškoce u realizaciji ovog plana, medu kojima je prava ta, da postoje ogromne razlike unutar samog albanskog naroda, podeljenog na tri veroispovesti, koji nikada u svojoj istoriji nije imao državu i koji je usredsreden na svoje lokalne interese.
       Drugim recima, Albanci nisu bili nacija i interes Monarhije je bio da ih nacionalno formira.
       Na ovom savetovanju, u suštini, definisani su strateški i prakticni ciljevi politike Austrougarske na Balkanu. Kao glavni strateški ciljevi Austrougarske javlja se sprecavanje prodora Rusije na Balkan i njeno zbližavanje s Italijom, a jedan od glavnih taktickih ciljeva je bio, da se na svaki nacin spreci razvoj i ekspanzija balkanskih država, u prvom redu Srbije i Crne Gore, kao potencijalnih eksponenata ruske politike, pri cemu se nece birati sredstva. O tome, takode, svedoce reci samog grofa Goluhovskog da on nece nikada dozvoliti stvaranje Velike Srbije ili Velike Crne Gore; isto tako ne može biti govora o tom, da Carigrad pripadne Rusiji. Rešavanje balkanskog pitanja grof Goluhovski je zamišljao tada ovako, ukoliko ne bude moguce što duže održati postojece stanje: Turska se ima postepeno, „što je moguce sporije”, zameniti novim autonomnim državama; „a imaju se stvoriti: jedna što je moguce veca Grcka, velika Rumunija, velika Bugarska, slaba Srbija i mala Crna Gora i najposle i slobodna Albanija” ŠCorovic 1992: 36Ć.
       Prema recima austrougarskog ministra spoljnih poslova, izgleda da je deviza: slaba Srbija – jaka Jugoslavija, koja je dominirala u Brozovoj Jugoslaviji stvorena još tada, samo što je bila prvobitno srocena kao formula: slaba Srbija – jak Balkan. U svakom slucaju slaba Srbija je deo trajnog strateškog cilja austrougarske države, ciju politiku su danas nasledile brojne imperijalne sile, poput Nemacke, EU i SAD.
       Druga tajna konferencija, održana 8. decembra 1896. godine, i bila je u celosti posvecena ovom pitanju. Na ovoj konferenciji ili „politickom citanju” izveštaj je podneo baron fon Cvidinek, koji je u celosti i do detalja obrazložio trenutno stanje u kojem se nalazi albanski narod, kao i metode daljeg politickog delovanja. Sâm memorandum je poprilicno dokumentovan i koristan, narocito kada se predlažu metode delovanja, poput pukog podmicivanja, ali i masovnog korišcenja usluga jezuita i Vatikana, u svojstvu svojevremene austrougarske agenture.
       Austrougarsko interesovanje za Albance, i njihovo nacionalno pitanje naglo se pojacalo u vreme Kritskog ustanka, s jeseni 1895. godine, koji je pretio izbijanjem novog istocnog pitanja, za šta Austrougarska i Rusija, u tom trenutku nisu bile zainteresovane, pa je sukob maksimalno lokalizovan u izolovanom Grcko–turskom ratu 1897. godine. Iako je ustanak okoncan porazom Grcke, on je ipak ostavio duboke posledice na mlade hrišcanske države Balkana, koje i pored nerealizovanog vojnog i politickog saveza, pocinju intenzivno da rade i razmišljaju u tom pravcu.
       Tako je Srbija, u tom trenutku vojno nespremna zemlja, pocela, od tog trenutka da snažno radi na svojoj vojnoj reorganizaciji, cije ce se posledice videti tek koju deceniju kasnije, u Balkanskim ratovima i tokom Prvog svetskog rata. Istovremeno svoju neutralnost u Grcko–turskom ratu, Srbija uspela dobro da naplati, dobijanjem saglasnosti da otvara škole u Bitoljskom i Solunskom vilajetu, kao što je postavila pitanje srpskog vladike u Skoplju, koje je u tom trenutku samo delimicno rešeno. Jer, posle proterivanja grckog vladike Amvrosija iz Skoplja, Turci su postavili kao privremenog administratora eparhije Srbina arhimandrita Firmilijana. Sve su to bili znacajni diplomatski uspesi Srbije koje podsticala Rusija ŠJovanovic 1990a: 338–340Ć.
       Da bi Austrougarska uspela u svojim namerama prema Albancima, Srbija se privremeno morala pacifikovati, zbog cega je ona rado podržavala 1897. godine povratak kralja Milana u zemlju, jer je to, automatski znacio kraj radikalske vlasti i ruskog uticaja kraljice Natalije na srpskom dvoru, kao i okretanje srpske spoljne politike ka Centralnim silama.
       Medutim, parodoksalno, upravo je Milanov dolazak u zemlju, i njegovo imenovanje za komandanta aktivne vojske, kao i formiranje relativno stabilne, austrofilske vlade dr Vladana Đordevica, dalekosežno imalo pozitivne posledice za Srbiju i negativne za Austrougarsku. Jer je, u tom trogodišnjem periodu došlo do institucionalizacije zemlje, narocito na vojnom polju, što je bila iskljuciva zasluga Milana Obrenovica, koji je, nošen svojim kompleksima stvorenim vojnickim porazima u ratovima iz 1876. i 1885. godine, rešio da maksimalno otkloni hronicne nedostatke koji su pratili tadašnju srpsku vojsku. Stoga je uložio velika državna sredstva na formiranje obrazovanog, kvalitetnog oficirskog kadra, reorganizaciju i naoružanje vojske, cime je stvorio armiju na evropskom i svetskom nivou, koja ce u buducim Balkanskim i Prvom svetskom ratu odnositi velike pobede ŠJovanovic 1990b: 46–49Ć.
       U meduvremenu, Srbija 1897. godine stupa i u pregovore s Bugarskom oko razgranicenja u Makedoniji, koji iako nisu doneli neke konkretne rezultate ipak su završili potpisivanjem svojevrsnog medunarodnog dokumenta, nazvanog Ugodba od 19. februara 1897. (po starom kalendaru) cime su se obe države, slicno Austrougarskoj i Rusiji, obavezale da nece ništa preduzimati u Makedoniji bez medusobne saglasnosti. Ugodba, je takode pojacana i potpisivanjem jednog trgovackog ugovora od 8. marta 1897, cime je ostvaren prvi znacajni korak za stvaranje buduceg vojnog saveza balkanskih zemalja koji ce u praksi biti realizovan tek 1912. godine ŠJovanovic 1990a: 344–346Ć.
       Da su balkanske zemlje intenzivno pocele da razmišljaju o vojnom i politickom savezu protiv Turske govori i poseta kralja Aleksandra Cetinju, gde je crnogorski knez Nikola od srpskog kralja tražio svojevrsno razgranicenje interesnih sfera u Metohiji i na Kosovu. Iako je Aleksandar odbio potpisivanje jednog takvog ugovora, zbog ocigledne želje crnogorskog monarha da u crnogorsku sferu dode Prizren – stara srpska prestonica, cime bi se crnogorskoj dinastiji dalo izvesno prvenstvo u odnosu na srpsku, konture buduceg balkanskog saveza su se vec nazirale ŠJovanovic 1990a: 359Ć.
       Sve to je, prirodno, primoralo Austrougarsku, da brže poradi na formiranju albanske nacije kako bi u trenutku, sada vec sasvim izvesnog, konacnog rešenja istocnog pitanja, mogla albansko pitanje, kao eksponenta svoje balkanske politike, da stavi pred medunarodnu javnost.
       Austrougarska imperija je bila država koja je na krajnje efikasan nacin vladala nad mnoštvom razlicitih, medusobno suprotstavljenih naroda, služeci se obicno, tehnikom „mekog uticaja” – kojom je razvijala nacionalne osobenosti pojedinih etnickih i društvenih grupa i na taj nacin ih konfrontirala s drugim grupama u cijoj su neposrednoj blizini živeli. Takva politicka tehnika austrougarske Imperije ostavila je duboke i trajne tragove na narodima i etnickim grupama nad kojima je vladala ili pokušavala da ostvari izvestan kulturni uticaj, kao u albanskom slucaju, cime je sebi obezbedila svojevrsnu dugotrajnost i kontinuitet u medunarodnim odnosima, cak i nakon njenog nestanka s istorijske pozornice, jer su druge velike sile, poput Britanije i Nemacke, Italije i SAD, rado prihvatale rezultate njenog rada i nastavljale u kontinuitetu ciljeve njene spoljne politike, narocito kada je rec o prodoru Rusije na Balkan a s tim u vezi: ekonomskom, vojnom i politickom emancipacijom, njenih potencijalnih saveznika – poput Srbije, na primer; videti ŠCercil 1964: 9–10Ć.
       U tom slucaju, interesi i politike zapadnih zemalja, zacudujuce, kako se poklapaju i nastavljaju u kontinuitetu rad onih državnih tvorevina koje su još pre više od jednog veka definisale i osmislile diplomatske, politicke i vojne metode, u ostvarivanju konkretnih politickih interesa. Izgleda da, na ovom balkanskom prostoru, politike su življe i dugotrajnije od država koje ih sprovode. Države se menjaju ali zato politike ostaju.
       Zanimljivo je zapaziti, da su se – u vreme kada su ti izveštaji pisani i kada se u Becu živo diskutovalo kako da se Albancima stvori pismo, osnuju škole, razvije književnost i daruju svi ostali elementi nacionalnosti, na prostoru Kosova i Metohije i Stare Srbije – dogadali monstruozni pogromi srpskog stanovništva, o cemu svedoce diplomatski izveštaji Stojana Novakovica, objavljeni za potrebe konferencije u Hagu 1899. godine, gde se jasno vidi da je u periodu od 1898. do 1899. godine ovo podrucje moralo da napusti oko 60.000 Srba ŠNovakovic 1998: 145Ć. Sve to ukazuje, da ti pogromi nisu predstavljali nikakvu istorijsku slucajnost, nego vešto smišljen i temeljno sproveden plan etnickog cišcenja srpskog životnog i duhovnog prostora koji se odvija od tog vremena pa sve do današnjih dana, kao što ukazuje ne samo na kontinuitet izvesne politike velikih sila, koje su potajno podržavale i podsticale takvo antisrpsko ponašanje, nego i na unutrašnje antisrpsko delovanje izvesnih pojedinaca, poput Dimitrija Tucovica, koji za patnje srpskog naroda nisu nailazili ni na kakvo razumevanje, dok su albanski teror pravdali cinicnim argumentima, poput onog: „Zar slovenska plemena nisu potisla starosedioce ovih zemalja sredstvima o kojima istorik nema ni malo lepo mišljenje?” ŠTucovic 1974: 4Ć.
       Iz svega ovoga lako se može zakljuciti da je pocetak albanskog nacionalizma bio podstaknut politikom terora nad kosovskim Srbima, koji su na svom životnom prostoru ostavili brojne materijalne tragove kulturne i duhovne baštine, dok o Ilirima, kao starosedeocima Balkana, nema nikakavog pomena. Tako bi se i cuveni „ilirski mit” o Albancima kao starosedeocima Balkana, koji je danas centralni mit albanskog nacionalizma, lako mogao povezati becko-jezuitskom kvaziistorijom i socijal–nacionalnim inženjeringom.
       Naime, upravo na osnovu ovog mita, na podrucju Kosova i Stare Srbije, Albanci su ostvarili pravo na svjevrsni Lebensraum još pre nego što je ovaj pojam bio izmišljen, i pre nego što su Albanci dobili svoju nacionalnu azbuku i nacionalnu književnost. Projektovani nacionalizam uvek je nasilan, a nasilje je, kao što je istorijski poznato, veci katalizator socijalne homogenizacije odredenog etnosa, nego kultura, koja je spora i efikasna na duže staze. Tako bi se moglo zakljuciti, da su pogromi nad Srbima krajem 19. i pocetkom 20. veka, bili nacionalno koruptivnog karaktera. Prvo se podsticalo nasilje, a tek onda je na red stupala kultura.
       Za praktican rad na formiranju albanske nacije izuzetno su važni tajni izveštaji konzula Piska (Skoplje) od 25. januara i 15. juna 1897. godine kao i vicekonzula Rapaporta (Prizren) od 29. jula 1897. godine. U tim izveštajima doslovce stoji, da glasine o austrougarskoj težnji ka Solunu, treba zameniti glasinama o austrougarskom podržavanju albanske države i nacije.
       Konzul Pisko predlaže Ministarstvu spoljnih poslova, da se za potrebe realizacije austrougarske politike prema Albancima u Becu organizuje poseban odsek koji bi radio na podsticanju albanskog nacionalnog pokreta ili jacanju albanskog nacionalnog osecanja, od cega, na prvom mestu treba da bude rad na stvaranju jedinstvenog albanskog alfabeta.
       U Rapaportovom izveštaju ukazuje se na znacaj okupljanja uticajnih licnosti medu Albancima, kako u gradovima tako i na selu, koji bi se ujedinili oko ideje albanskog nacionalizma koja je u tom trenutku Albancima gotovo nepoznata. Poznajuci njihov karakter i naravi, kao i usredsredenost na licne i lokalne interese, austrougarski konzul predlaže i masovno korišcenje novca prilikom privlacenja albanskih prvaka za ovaj austrougarski politicki projekt.
       Dana 21. januara 1899. konzul Pisko govori o konferenciji albanskih prvaka u Peci koja se održala 23–29. januara 1899. godine. O ovome svedoci izveštaj austrougarskog konzula Rapaporta od 19. januara 1899. godine iz kog se jasno vidi da Austrougarska igra na versku kartu i postice nasilje muslimanskih Albanaca na Kosovu i Staroj Srbiji prema Srbima ŠToleva 2016: 143Ć.
       Medutim, glavni saveznik Austrougarske u albanskom projektu bio je i ostao Vatikan, s kojim ova država nastoji da uspostavi pismeni sporazum o saradnji, kako bi iskoristila verske misije Vatikana, u cilju širenja propagande koja odgovara austrougarskim politickim interesima.
       Stvaranje albanske nacije i razvoj albanskog nacionalizma od 1896. godine, pa sve do današnjeg dana predstavljao je pravo remek–delo austrougarske diplomatije, koje je, u velikoj meri, ostvareno uz pomoc Vatikana i njegove tajne ideološke armije – jezuita.
       (U sledecem broju
       Monsinjor Primo Doki)






















































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX