SVEDOK Internet



Broj 1194.

Poseta
5800804

Ne verujem da će Vučić podneti ostavku u SNS!

Ramušove puste želja

Silovanje razuma Raje Rodića

BIG BEN NOVAK!

Promocija Vučićeve i Makronove moći


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Kad god mediji tokom leta nemaju šta da pišu – Josip Broz je dežurna tema?!: B92, “rešio dilemu”?!
Zašto nema petokrake na Titovom grobu?

       Decenijama posle sahrane Josipa Broza Tita i dalje se raspredaju brojne teorije o njegovom životu i smrti.
       Jedna od tih, nerazrešenih misterija je i zašto mu na grobnici nema petokrake, simbola pod kojim je ratovao i vladao godinama?
       Najverovatnije pojašnjenje leži u činjenici da je projektant mauzoleja, inžinjer Dragomir Gavrilović, bio impresioniran jednostavnim nadgrobnim pločama u Engleskoj.
       Tamo je video kako čak i velikom Williamu Shakespeareu pišu samo godine rođenja i smrti uz ime i prezime. Pa je tako i Josipu Brozu Titu stavio natpis u takvom stilu.
       Drugu teoriju ispričao je Titov unuk Josip Joško Broz pre nekoliko godina za portal znet.hr:
       „Zato što greškom prilikom sahrane kada je pravljena prva varijanta nije stavljena ploča nego je bilo iz dva dela kao kutija presečena na pola. A posle nije mogla da se stavi petokraka jer bi stajala na sredini i bila bi ukrivo napravljena. Posle toga se na onoj gromadi koja je stavljena potpuno zaboravilo na to.“
       Treća, znatno zabavnija i manje verovatno teza, tvrdi da je Tito bio tajni vernik. U svojoj knjizi „Cudesni život Josipa Broza Tita“ slovenski književnik Žarko Petan tvrdi da je Tito pre smrti zatražio u ljubljanskoj bolnici 1980. sveštenika.
       „Dok je Josip Broz ležao u ljubljanskom Kliničkom centru“, piše Petan, „u februaru 1980. poželeo je da porazgovara sa sveštenikom! Zadatak je Crkva poverila svešteniku Frančeku Križniku (rođenom 17. jula 1944.), tada poznatom i javnom protivniku ateizma. Križnik se uputio na poziv u Klinički centar, ali sigurnosna služba Titovih čuvara nije mu dopustila prilaz. Kad je Broz ponovio želju, poslali su po sveštenika, koji je otišao u bolnicu i dugo razgovarao s Josipom Brozom. Uskoro, u martu, duhovnik Križnik otišao je na studijsko putovanje u Nemačku, gde je 28. marta poginuo u nejasnim okolnostima, pod točkovima kamiona kod Diseldorfa. Očito da je neugodnu priču o tom sastanku struktura vojne policije KOS-a želela tda zataška“, zaključio je Petan, kako ga prenosi Večernji list.
       „Mesec-dva od izlaska moje prve knjige o Titu ‘Veseli diktator’, na leto 1994. godine, našao sam u pošti anonimnu poruku pod naslovom Dopuna knjizi ‘Veseli diktator’. Odnosila se na događaj sa svešenikom u Kliničkom centru... Nisam do danas našao nijedan dokaz, ali sam se domogao informacije da je Franček Križnik otputovao u inostranstvo jer su ga u Sloveniji progonili, a kraj Diseldorfa se autom na ravnom putu udario je u kamion“
       Pa, iako Petan iskreno priznaje da čvrstih dokaza nema, niz detalja iz biografije Broza u suglasju su sa njegovim otkrićem i doprinose mišljenju da je Tito bio mistik, pa i sklon hrišćanskom verovanju.
       Da je Tito bio pritajeni vernik i hrišćanski mistik, prisećaju se naknadno neki svedoci.
       Jedan od njih bio je i Đilas. Vraćajući se sa sahrane Kidriču, Plavim vozom u Beograd, Đilas je sa podsmehom dotakao temu zagrobnog života. Tito ga je oštro prekinuo:
       „Ne govorite o tome! Ko zna što je to!“
       A kad su kremirali Kardeljevo telo, Tito je komentarisao da je trebalo da ga sahrane na stari hrišćanski način.
       Tito je u Zagrebu 1945. pozvao katoličke biskupe na razgovor, ne bi li od njih izmamio distanciranje od Stepinca. Na svojstveno lukav način dao im je do znanje da je i on „katolik i Hrvat“.
       A to je ponovio navodno dva dana posle na tajnom sastanku sa samim Stepincem. Iz svoje rane mladosti Tito je rado pričao kako ga je kao ministranta pljusnuo župnik jer mu nije spretno i brzo pomogao da obuče misnu halju.
       „Tako sam postao ateist“, objašnjavao je.
       Najveća zagonetka u tom pogledu je to što na njegovu grobu u Kući cveća nema petokrake, prvog simbola komunističke ideologije koji su jugokomunisti stavili u sredinu državne zastave i pod kojim su poginuli mnogi partizani, a posle rata članovi partije s njom sahranivani, sve ove polistine, da ne kažemo “letnje lagarije” objavio je portal nekad čuvenog sajta B92.
      
       ?????
      
      
       Mnogo toga međutim je neistina, i gola laž, ili letnje snalaženje novinara posustalog sajta B92...
       Vladan Dinić, dugogodišnji novinar, publicista i pisac više bestseler knjiga – “Šta mi je pričala Jovanka Broz”, “Tito (ni)je Tito”, “Pricip i Veliki rat”, “Bobi Fišer – kralj šaha”, “Kad dame matiraju”, “Život u matiranoj zemlji” dosta detaljno u svojim istraživanjima bavio se fenomenom TITO i neke, sad povampirene teme, čini se dobrano pojasnio; kao – zašto nema petokrake na Titovom grobu, a usput i potpuno demantovao izmišljotine je Tito umro kao Musliman?!
      
       ?????
      
       S početka devedesetih, tiražni „Ekspres“ (koji danas ne izlazi!), od petka 24. januara najavio „Senzacionalno otkriće“ u Ekspresu i neverovatnu „ispovest“ Hadži Hamdije efendije Jusufspahića, muftije Islamske zjednice Srbije:
      
       „Tito je rođen kao katolik,živeo kao komunista,
       A UMRO KAO MUSLIMAN
       S podnaslovima najave:
       ? Konačno razrešeno zašto na Titovom grobu nema ni krsta ni petokrake
       ? Prva Brozova žena bila je Turkinja
       ? Umro s Kuranom kraj uzglavlja
       ? Alžirski ambasador izvestio svoju vladu o Titovoj promeni vere
       ? Titov šef kabineta Borislav Badurina prvi otkrio Brozov prelazak u islam
       ? Kako je Džemal Bijedić postao predsednik Savezne vlade?
      
       I posle serije nastavaka, Jovanka Broz je u „Ekspresu“, 2. februara 2003. godine, dakle, deset godina od ispovesti „Novostima“ i meni 1993, primedba autora) bila primorana da demantuje, da mogu da kažem, brojne gluposti, izmišljotine ...
       Udovica Josipa Broza Tita, Jovanka Broz, ne negira da su Tito i ona veoma cenili muftiju beogradskog Hamdiju Jusufspahića, da su čak bili prijatelji, ali tvrdi da njen suprug i predsednik SFRJ nikada nije menjao ni veru ni naciju - bio je i ostao komunista, Jugosloven i građanin sveta.
       Svašta se poslednjih godina pisalo o Brozu. Malo od toga je istina. I ovo, oko njegove navodne promene vere i prelaska u islam je, u stvari, posledica jednog dela njegovog interesovanja za muslimanski svet. On je, kao osnivač i lider Nesvrstanog pokreta, bio dobar gost i još bolji domaćin svetskim državnicima i poglavarima svih konfesija - komentariše Jovanka Broz tvrdnje da je Tito umro kao musliman.
       JOVANKA BROZ: Naravno da se - to podrazumevalo, a on je na tome i insistirao, da se upozna sa običajima i tradicijom zemalja u koje je odlazio, ili čije je predstavnike primao. To isto važi i za sve veroispovesti jer je rado čitao i proučavao i verske knjige.
       U tom kontekstu komentariše Titova udovica i tvrdnju muftije Jusufspahića da je često boravio kod Brozovih.
       Gospodin Jusufspahić je bio naš osvedočeni prijatelj. Sa njegovom suprugom bila sam, takođe, u prijateljskim odnosima od trenutka kad je iz Kaira došla u Beograd. Normalno je bilo da Tito proveri svoje znanje o veri i običajima kad bi mu u goste dolazili lideri neke od muslimanskih zemalja, ili kada bismo im uzvraćali posete. To je veoma često i rado činio baš u razgovoru sa muftijom beogradskim - objašnjava ekskluzivno za Ekspres Jovanka Broz.
       Na tvrdnju da je Broz prešao u muslimansku veru i da je umro sa Kuranom u ruci gotovo da se nasmejala.
       JOVANKA BROZ: Tito je cenio sve ljude i sve veroispovesti pa samim tim i muslimane. Poznato je njegovo prisno prijateljstvo sa Naserom čija je supruga, na moje insistiranje, a Naser je prihvatio da učini presedan, prvi put izašla iz Egipta i došla u Jugoslaviju. Do tada supruge muslimanskih lidera nisu bile u pratnji muževa prilikom zvaničnih poseta bilo kojoj državi. Tito je bio pragmatičan čovek. Umeo je da se prilagodi i snađe u svakoj prilici, da razume potrebe i obaveze protokola. A ako se na osnovu te njegove privrženosti izvlači teza da je prešao u muhamedansku veru, onda može da se kaže i da je bio Afrikanac jer smo se jednom prilikom, za vreme jedne od njegovih misija mira, venčali po obredima jednog afričkog plemena. To je, naime, bio uslov da uđemo u jedno njihovo svetilište da bi nam pokazali kolekciju basnoslovno vrednih zlatnih predmeta optoćenih dijamantima. U to svetilište, inače, pre nas nije nogom kročio nijedan strani državnik. Na taj način su iskazali svoje veliko poštovanje prema Titu i Jugoslaviji, jer su znali koliko on ceni njih.
       Celu navodnu priču o Titovoj promeni vere, o čemu je za Ekspres ekskluzivno svedočio efendija Jusufspahić, udovica preminulog predsednika SFRJ nije želela, a ni mogla da komentariše jer tekstove nije čitala.
       JOVANKA BROZ: Novine ne dobijam, niti sam u mogućnosti da ih kupujem. Nigde ne izlazim, pa me o svemu obaveštava rodbina. I o ovoj priči sam saznala tako. Uostalom, i ne želim da to komentarišem (a podvlačim, mi smo veoma cenili muftiju beogradskog, ja ga i danas poštujem kao prijatelja). Osim toga veoma je opasno da iznosim detalje iz našeg života. Da je to tako, najbolje potvrđuje činjenica da sam i danas, posle 23 godine, potpuno izolovana od javnosti i stalno pol budnim OKOM. U međuvremenu su i o Titu i o meni govorili i pisali šta je god ko hteo i onako kako je odgovaralo i odgovara dnevnoj politici - rekla nam je Jovanka Broz.
       Titova udovica i dalje živi u „privremenom smeštaju“ već više od dve decenije.
       JOVANKA BROZ: Sve i da imam mogućnosti da odgovaram na razne laži i optužbe, ne bih stigla, jer se uglavnom bavim prevazilaženjem svakodnevnih životnih problema u ruiniranoj kući. Plaši me svaka kiša. Krov prokišnjava i ne mogu da se naskupljam vode.
       Grejanje odavno ne radi. Struje više nema nego što je ima. Bez prevoza nikuda ne mogu sama... Sve to je samo deo nečije taktike da me psihički iznure do kraja - objašnjava bivša prva dama Jugoslavije.
       JOVANKA BROZ: Da ne zaboravim. Cista je laž da sam bilo kome i bilo kad dala bilo kakvu izjavu. (Osim Vama za feljton u Novostima koji ste Vi pretočili u knjigu i pisanu izjavua za “Ekspres”, kada sam demantovala čistu izmišljotinu da je moj suprug promenio veru u umro kao musliman, iz knjige “Šta mi je pričala Jovanka Broz”) To bi samo moglo da mi oteža već dovoljno težak položaj i život. Uostalom, ono što bih ja suštinski imala da kažem - niko ne bi objavio, a bilo bi i preopasno. Zato su se, verovatno, svi bavili samo površnim stvarima iz Titovog i mog života. I ovo što sam vama rekla, učinila sam iz pijeteta prema Titu koji je, naglašavam, bio veliki čovek i državnik čija će dela sigurno jednog dana biti priznata - zaključila Jovanka Broz, udovica Josipa Broza za Tita.
       Slobodan Vučković
      
       PS: Pitao sam Jovanku, jednom prilikom da mi nije baš jasna njena izjava u „Ekspresu“:
       „Cista je laž da sam bilo kome i bilo kad dala bilo kakvu izjavu. To bi samo moglo da mi oteža već dovoljno težak položaj i život?!“, ali kad smo deset godina ranije u „Novostima“ objavili feljton-intervju?
       JOVANKA BROZ: Naravno da sam reka „Posle „Novosti“ sve ostalo je čista laž... Zašto je izostavljen deo rečenice „posle Novosti“, zaista ne znam, možda zbog konkurencije, smejući se grohotom, rekla mi je Joka.
      
       ? ? ? ? ?
      
       Nedavno, posle više decenija (ne)razumljive izolacije Jovanka Budisavljević Broz postala je, čini se, pre svega razumevanjem zamenika predsednika Vlade Srbije i ministra MUP Ivice Dačića, i ministra za ljudska prava Rasima Ljajića „ravnopravan“ građanin sa svim ostalim žiteljima Srbije.
       Dobila je ličnu kartu, ali i pasoš (očito kasno), tako da sad i ona, poput svih ostalih, može ako želi, da putuje i da obilazi i u bivšoj Jugi ona mesta i gradove gde je bila (za Titova života, do izolacije) rado viđeni gost...
       Da li će Jovanka putovati ili ne, to je sad već njeno pravo...
       Ali, da je Jovanka Budisavljević Broz i danas medijski interesantna ličnost, pokazuju brojni feljtoni o njoj i njenoj ulozi u životu J. B. Tita...
      
       Spomenici manji od vođa
      
       Kako sahraniti Tita? To je mučilo i njegove saradnike, protokolarce, ceremonijal-majstore.
       Razmišljalo se i o jednostavnom kopiranju sahrana nekih drugih svetskih velikana.
       Ali, kako to zaista rade drugi?
       Na Istoku i na Zapadu.
       Može li da bude uzora?
       Na onoj strani koja je, prema nekim unutrašnjim obeležjima, trebalo da bude slična (doskorašnjoj) jugoslovenskoj stvarnosti, nezaobilazan je Josif Visarionovič Džugašvili Staljin (u prevodu svoga poslednjeg imena: „čelični čovek”) i zemlja u kojoj vam se (u njegovo vreme), prema Solženjicinu, „moglo desiti da vas sa železničke stanice pokupe i u nepoznatom pravcu odvedu nepoznati ljudi koji odnekud znaju vaše ime”.
      
       Staljin - bez mauzoleja
      
       Da li su svoga „otjeca” iskreno žalili oni Moskovljani koji su i po osam sati, u 10 kilometara dugom redu, stajali da bi poslednji put videli Staljina položenog na cvetni krevet iznad kojeg su dominirale mnogobrojne crvene zastave sa srpom i čekićem, zlatnim koncem izvezenim na platnu?
       Tog hladnog martovskog dana 1953. palili su Moskovljani vatre u kilometarskim redovima da bi se ogrejali i tapkali po ugaženom snegu dok se nad Moskvom spuštala snežna vejavica.
       Telo pokojnika prvobitno je balsamovano i sahranjeno u Lenjinovom mauzoleju. Ali, posle 20. kongresa KP SS usledio je proces destaljinizacije.
       Jedne noći, krajem 1961. tajno je premešten, ispod zidina Kremlja. Posetioci koji su prolazili pored sveže humke sa belom mermernom pločom nisu se osvrtali.
       Kada krajem 60-tih oživljavaju zahtevi za rehabilitaciju Staljina, nad njegovim grobom niče bista visoka tri metra! (Dolaskom Gorbačova, opet, mrtvi Staljin postaje objekt „radikalnih promena”, a za početak, je zatvorena njegova kuća-muzej u Gruziji.)
       U periodu destaljinizacije uklanjane su njegove biste, spomenici, godišnjice - samo je Albanija do 1988. obeležavala sve Staljinove jubileje, a ona je poslednja zemlja u kojoj je pao poslednji Staljinov spomenik.
      
       Caušesku bez groba
      
       O sahrani Envera Hodže nema mnogo detalja koji su dospeli u javnost. U to vreme (april 1985.) stranim izveštačima niti državnim velikodostojnicima nije bilo omogućeno da prisustvuju ceremoniji sahrane, sa obrazloženjem da “to nije u skladu sa politikom naše države”.
       Cak su izjave saučešća iz pojedinih zemalja odbijane (Sovjetima je telegram vraćen kao “neprihvatljiv”, a Amerikancima je na vreme poručeno da ne šalju ništa).
       Telo Envera Hodže tri dana je bilo izloženo u Sali Prezidijuma Narodne skupštine gde su građani Albanije poslednji put mogli da vide svog preminulog vođu.
       Sahranjen je u blizini Tirane, na Groblju palih boraca za domovinu, uz sve vojne i druge počasti. Centralna komemoracija održana je na Trgu Skender-beg.
       Dok je kovčeg sa telom spuštan u grobnicu, čuli su se počasni plotuni u 10 najvećih gradova Albanije, a ceo narod pet minuta je stajao odajući mu počast.
       Nacionalna žalost trajala je osam dana.
       Pompezno su živeli Elena i Nikolae Caušesku, a veoma tragično otišli. Rumunske vlasti ni danas ne otkrivaju mesto njihovih grobova jer, „kad bi narod znao gde leži diktatorski par, mrtve bi ih razneo u komade”.
       U rumunskim arhivima čuva se, pored snimaka suđenja i pogubljenja, i video-kaseta sa snimkom sahrane Caušeskuovih.
       Na njoj se može videti da je na dan sahrane (30. decembra 1989) padao sneg. Kovčege su spuštali neki vojnici, jedna ruka bacila je grudu zemlje, a grobovi su potom prekriveni gvozdenim pločama.
      
       Cerčil - bez ulice
      
       Elena i Nikolae, zvanično, streljani su posle kratkog suđenja u Trgovištu, mada ima i onih koji tvrde da su „streljani za snimanje”, a da su prethodno ubijeni pucnjem u potiljak.
       Postoji i verzija da je Nikolae izdahnuo od mučenja, dok su od njega (bezuspešno) pokušavali da saznaju šifre tajnih računa u inostranstvu.
       Još pet dana posle smrti, njihova su tela, u bukureštanskom Ministarstvu odbrane, ležala na bolničkim nosilima.
       Sahrana je obavljena onda kada je za to, u burnim danima prevrata, vremena našao potpredsednik privremene vlade Zelu Vojkan, koji je bio zadužen da stvar obavio „tiho i diskretno”.
       Na snimcima polaganja tela vidi se da su supružnici Caušesku izrešetani.
       Kruži i priča da su, posle prvih rafala, svi vojnici iz karasne u Trgovištu, motivisani bezgraničnom mržnjom, dolazili da ispale metak u već mrtva tela.
       Kako to rade na Zapadu, verovatno da nema boljeg primera od sahrane Vinstona Cerčila: kada je istekao i poslednji minut direktnog prenosa ceremonije oproštaja od (tada već 10 godina penzionisanog britanskog političara, televizijski spiker je kratko najavio „povratak prenosu fudbalskih utakmica”(!?).
       Ni konjičke trke sa klađenjem nisu toga dana, bile odložene (jedino su učesnici nosili crne trake na rukama), pošto je sahrana „pala” baš u subotu, na dan najvećih zabava.
       Iako je Vinston Spenser Cerčil još za svog dugog života (umro je 1965. u 91. godini) postao nacionalna legenda, poslovično uzdržani Englezi nikada ga nisu „obožavali” kao istočnoevropski narodi svoje „očeve nacija”.
       Ipak, na predlog kraljice Elizabete, državna ceremonija oproštaja imala je sva kraljevska obeležja.
       Pored Cerčilova odra izloženog u Holu kraljeva Vestministerske palate prodefilovalo je 200.000 građana.
       Ostaće zabeleženo da je kraljica, koja se poklonila njegovim senima, bila prvi engleski monarh koji je na ovakav način izrazio poštu jednoj nekrunisanoj glavi.
       Još su tri presedana (za Engleze) tada učinjena: na prvoj strani „Tajmsa” objavljeni su Cerčilova biografija i slika, do železničke stanice Vaterlo prevezen je na kraljevskom lafetu, zvono na zgradi Lojda (koje obaveštava grad o velikoj nesreći) oglasilo se toga jutra, a „Big-Ben” na zgradi Parlamenta - ćutao je na dan sahrane.
       Cerčil je sahranjen na malom groblju pored dvorca Blenhajm, petnaestak kilometara daleko od Oksforda.
       Jedina uspomena formalne vrste na „čoveka sa ugašenom havanom u ruci” jeste spomenik blizu Parlamenta. A da sve ostane u engleskom stilu - nijedna ulica nije nazvana njegovim imenom.
       Na koje su se primere ugledali oni koji su odlučivali o Titovoj sahrani (Žarko Broz tvrdi da je odluku donelo Predsedništvo SFRJ) - ostaje čitaocu da zaključi. A što se tehnologije oproštaja sa pokojnim Josipom Brozom tiče - o tome u sledećim redovima.
      
       De Gol na seoskom groblju
      
       Francuzi se često nisu slagali sa generalom De Golom. Ipak, kad su čuli da je umro celom zemljom je zavladala nacionalna žalost. Tadašnji predsednik Ftancuske Žorž Pompidu izjavio je vidno potrešen:
       „De gol je mrtav, Francuska je udovica!“
       I zaista, zemlja je tih dana ličila na udovicu. Francuzi su plakali na ulicama, stajali u kilometarskim redovima da bi se upisali u knjigu žalosti, a na sahrabu odlazili kao na hodočašće. Zaboravljene su bile sve nesuglasice.
       Šarl de Gol ostao je u njihovom sećanju ono što mu niko nije osporavao - legendarni vođa Francuskog pokreta otpora.
       De Gol je umro 1970. godinu dana posle samovoljnog povlačenja s vlasti. Razočaran saznanjem da građani Francuske ne dele s njim iste ideje („izgubio je“ na referendumu o regionalnoj organizaciji francuske države) napustio je Jelisejsku palatu i preselio se u Kolumbe de Dezeglis, malo selo 60 kilometara udaljeno od Pariza gde je i umro.
       Poslednje dane provodio je pišući i redigujući svoje memoare.
       De Gol je po sopstvenoj želji sahranjen u tom seocetu na lokalnom groblju. Zahtevao je da ga sahrane skromno, bez prisustva domaćih ili stranih zvaničnika, bez govora, u „potpunoj tišini“. Dozvolio je samo prisustvo manje vojne jedinice, porodice ratnih drugova i „onih običnih građana Francuske koji žele da mu odaju poslednju poštu.“
       Sve je obavljeno kako je zahtevao. Državnici, strani i domaći, održali su komemoraciju u crkvi Notr Dam, a hiljade običnih građana uputilo se u Kolombe.
       Nekoliko godina kasnije, na brdašcu „Planina“, iznad sela, Francuzi su mu podigli spomenik - veliki Lorenski krst od crvenog granita - simbol Pokreta otpora pod kojim je Francuska ratovala i pobedila u Drugom svetskom ratu. Kolombe danas više nije „mesto gde jesen uzdiše“, kako je pisao De Gol u svojim memoarima, već pravo mesto hodočašća.
       Svake godine Francuzi odlaze tamo noseći male lorenske krstove, i na taj način odavajući poštu državniku čije ideje, poput one o ujedinjenoj Evropi od Atlantika do Urala, još uvek žive.
       * Inserti iz knjiga
       Vladana DINIĆA, “Šta mi je pričala Jovanka Broz” i “Tito (ni)je Tito.






















































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX