SVEDOK Internet



Broj 1198.

Poseta
5822710

Gospođa Sonja Licht, „king maker“ ili „gospodarica lutaka“

Govorite li drugosrbijanski?

Ti javni izvršitelji su privatna, legalizovana mafija Aleksandra Vučića i ove vlasti

Tunel na kraju svetla

Mafijaške “kombinacije” i “ugrađivanje” kod mene nikad ne prolaze


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Sedam i po decenija od osnivanja Međunarodnog monetarnog fonda
Žandarska palica „Vol strita“
Piše: dr Dejan Jovović

       Međunarodni monetarni fond – MMF. Institucija od koje u post-Miloševićevoj Srbiji kao da je zavisilo sve – posebno ako primate novac iz budžeta. Dolazak MMF-a u Srbiju bio je najavljivan kao dolazak Boga dok je u stvarnosti bio dolazak Šerifa od Notingerma koji je došao da naplati savete. Kako god, Srbija je i danas – dobrom voljom vlasti(!) – u nekakvom (dobrovoljnom!) aranžmanu sa tom organizacijom, a posete delegacije MMF-a se najavljuju kao veliki državni događaj.
       U julu ove godine navršava se 75 godina od osnivanja Međunarodnog monetarnog fonda – MMF ( International Monetary Fund), najvažnije svetske finansijske institucije. Upravo je ova godišnjica dobar povod da čitaoci „Svedoka“ vide o kakvoj je instituciji reč, kako je ona formirana i kako je postala ono što je danas, a i šta će biti sa njom sutra.
      
       Od ideje do realizacije
      
       Osnovan je 22. jula 1944. godine na svetskoj konferenciji o monetarnim i finansijskim problemima u Breton Vudsu (SAD), sa ciljem da podstakne zemlje u vođenju adekvatne ekonomske politike i da pomogne u prevazilaženju platno-bilansnih teškoća zemalja članica.
      
       Osnovale su ga 44 zemlje, među kojima i ondašnja Jugoslavija. Formalno početak njegovog rada je 27 decembar 1945. godine. Danas, MMF ima 189 zemalja članica a sedište ove organizacije je u Vašingtonu.
       Kao i u prošlosti, MMF i dalje predstavlja međudržavnu i monetarnu financijsku instituciju, ali danas sa gotovo univerzalnim članstvom. Njegove se aktivnosti i politika sprovode na temelju Sporazuma - Statuta (Articles of Agreement), a izvršava se putem organizovanog vođstva u formi Odbora guvernera (Board of Governors), zatim Izvršnog odbora (Executive Board) i Upravljačkog direktora (Managing Director), sa birokratskom mašinerijom od oko 2000 zaposlenih iz oko 150 zemalja članica.
       Ciljevi MMF-a su: razvoj međunarodne monetarne saradnje, podrška stabilnim deviznim kursevima, pomoć u održavanju konvertibilnosti valuta i davanje kratkoročnih kredita za uravnoteženje platnog bilansa.
       Osnovne funkcije MMF-a su: regulisanje visine deviznih kurseva, finansijska podrška članicama (kreditiranje), funkcija kontrole i nadzora, kao i usluge (tehnička pomoć). Finansijska pomoć uključuje kredite i zajmove zemljama članicama, koje su suočene sa ozbiljnim platno-bilansnim teškoćama.
       Nadzor se sastoji od redovnog praćenja ekonomske politike koju sprovode zemlje članice i godišnjeg izveštaja o uspešnosti te politike, pogotovo u oblasti deviznog kursa. Tehnička pomoć se ogleda u tome što MMF pruža stručnu pomoć svojim članicama pri kreiranju finansijske i monetarne politike, kao i pri osnivanju institucija.
      
       Zašto je MMF osnovan?
      
       U Breton Vudsu dogovoreni su principi posleratnog međunarodnog monetarnog sistema. Uporedo sa MMF-om osnovana je i Međunarodna banka za obnovu i razvoj - Svetska banka (International Bank for Reconstruction and Development). MMF je trebao da obezbedi saradnju u oblasti međunarodnih plaćanja i politike deviznih kurseva i da odobrava kredite za kratkoročno uravnoteženje platnog bilansa, a Svetska banka je dobila zadatak da dugoročnim kreditima prevashodno u infrastrukturu omogući obnovu i razvoj privreda zemalja članica.
       Dakle, ključni zadatak MMF-a je bio održavanje međunarodne monetarne stabilnosti – sistema deviznih kurseva i sistema međunarodnih plaćanja u uslovima nepostojanja jedinstvenog međunarodnog monetarnog medija.
       U cilju ostvarenja eksterne ravnoteže, zemlje su u zlatno-dolarskom standardu (kako je nazvan zbog centralne uloge dolara) mogle da obezbede kredite MMF-a, ali i da promene valutni paritet. MMF je kreditirao zemlje kada su imale kratkoročne probleme sa deficitom platnog bilansa. Ako je deficit bio posledica fundamentalne neravnoteže (deficit se ponavlja iz godine u godinu bez naznaka uravnoteženja), zemlja je mogla da zatraži dozvolu MMF-a za promenu pariteta.
       Razvijene zemlje su nerado vršile promenu pariteta, jer bi to bilo protumačeno kao znak slabosti. To je zlatno-dolarskom sistemu smanjilo fleksibilnost i stimulisalo destabilizujuće međunarodne tokove kapitala.
       Zemlje su bile dužne da obezbede konvertibilnost valute za tekuće transakcije, dok su za kapitalne transakcije, kontrole bile dozvoljene, u cilju zaštite zemlje od destabilizujućih novčanih tokova.
       Kreditiranje MMF-a je usmereno ka finansiranju platnobilansnih poteškoća. Krediti MMF-a omogućavaju zemljama da dopune svoje devizne rezerve, stabilizuju svoje valute, nastave da plaćaju uvoz i povrate preduslove za snažan ekonomski rast. Uslov za dobijanje kredita od MMF-a je usaglašen stabilizacioni program, čiji je cilj uklanjanje uzroka koji su zemlju doveli u poziciju da joj je neophodan kredit za finansiranje deficita. Zemlja se „pismom o namerama“ obavezuje da će sprovoditi program ekonomskih reformi koje je usaglasila sa MMF-om.
      
       Američka (zlo)upotreba MMF
      
       Kritike na račun MMF odnose se, pre svega, na njegovo insistiranje na oštrim merama štednje, naklonost razvijenim zemljama, zahtev za brzom i sveobuhvatnom privatizacijom, kao i zagovaranje liberalizacije tokova kapitala.
       Od formiranja MMF u Breton Vudsu 1944. godine, pa do danas mnogo toga se promenilo u svetskoj privredi, davno je došlo do kolapsa bretonvudskog monetarnog sistema, 15. avgusta1971. godine (kada je suspendovana spoljna konvertibilnost dolara u zlato), ali se MMF još uvek, i pored „proširene delatnosti”, i omekšane „uslovljenosti”, pridržava prevaziđenih univerzalnih recepata, zbog kojih trpi kritike širom sveta.
       Kada je osnovan MMF, njegova namena je bila da pomogne razvoju nacionalnih ekonomija i da omogući nerazvijenim državama da se, koristeći finansijska sredstva ove međunarodne institucije, brže razvijaju i da države, koristeći svoje komparativne prednosti, postanu sve razvijenije i tako što više smanje jaz između bogatih i siromašnih. Takva je zamisao bila na samom početku, a u praksi, sve je bilo potpuno drugačije. Obrnuto od onoga što je zacrtano međunarodnim pravnim aktima, MMF je postao „žandarska palica” u rukama Vol Strita i FED-a (Američke federalne rezerve).
       Poznato je da se MMF, iako mu to nije posao, dosta upliće i u političke procese u zemljama sa kojima ima sklopljene kreditne aranžmane. Tako je postao politički akter u mnogim zemljama, jer se bavi kratkoročnim i dugoročnim strukturnim reformama privrede i društva u vremenu kada je kriza ozbiljna, a novca sve manje.
      
       Utočište neolibetalizma
      
       Doktrina MMF-a, u kome SAD imaju pravo veta, bazira se na neoliberalizmu, gde se, između ostalog, traži svođenje države na minimum regulatornih funkcija u oblasti privrede. Zemljama sa dugovima i deficitima nameće se liberalizacija trgovine, cena, kursa nacionalne valute, kamata, stranih investicija, zatim privatizacija, smanjenje javne potrošnje, veća štednja, otpuštanje viška radne snage, smanjenje plata u javnom sektoru i penzija i dr.
       Neoliberalizam danas, zapravo, formuliše tzv. „Vašingtonski konsenzus“ (iz 1990), objedinjujući osnovne principe na kojima treba da počiva ekonomska politika, a bazira se na „stabilizaciji, liberalizaciji i privatizaciji“. Ova danas veoma poznata i često ozloglašena fraza u raspravama o trgovini i razvoju se često smatra kao sinonim za neoliberalizam i globalizaciju. U formulisanju ovih principa ključnu ulogu su imali MMF, Svetska banka i Ministarstvo finansija SAD, sa sedištem u Vašingtonu, pa otuda i naziv.
       Vašingtonske institucije u deset tačaka preporučuju: budžetsku disciplinu; usmeravanje javne potrošnje u oblasti koje daju visoku stopu ekonomskog povraćaja i imaju potencijal za pravedniju preraspodelu prihoda, poput ulaganja u primarnu zdravstvenu zaštitu, primarno obrazovanje i infrastrukturu; poresku reformu kojom se smanjuju poreske stope, a proširuje osnov za oporezivanje; ukidanje ograničenja kod formiranja kamatnih stopa, odnosno njihova liberalizacija; politiku konkurentnih deviznih kurseva; liberalizaciju trgovinskih tokova; liberalizaciju stranih direktnih ulaganja; privatizaciju; deregulaciju tržišta; zaštitu privatne svojine.
       Ekonomske politike, prvenstveno zemalja u razvoju, koje su se bazirale na ovim principima, uglavnom su dale slabe rezultate.
      
       Od Miltona Fridmana do ekonomskog neokolonijalizma
      
       Doktrina MMF-a dobrim delom bazirala se na učenju hvaljenog, ali i osporavanog Miltona Fridmana, poznatog američkog ekonomiste, glavnog predstavnika tzv. čikaške škole i dobitnika Nobelove nagrade. Osnovne doprinose Fridman je dao na području teorije cena, inflacije i monetarne politike. Tvrdio je da nivo cena zavisi od količine novca u opticaju, čime je vaskrsnuo klasičnu kvantitatvnu teoriju novca.
       U dugom roku, po Fridmanu, povećanje novčane mase povećava cene, ali ne i ekonomsku aktivnost i zaposlenost. Samo u kratkom roku monetarni rast povećava proizvodnju i zaposlenost. Rešenje problema inflacije i kratkoročnih flukturacija zaposlenosti i realnog nacionalnog dohotka, Fridman je video u jednostavnom monetarnom pravilu: novčana masa treba da raste jednako kao realni društveni proizvod. Nije imao poverenja u sposobnost države da koriguje greške tržišta. Tražio je i da se smanji javna potrošnja kako bi privredi i stanovništvu ostajalo više novca. Uopšte, bio je jedan od najvećih liberala 20. veka.
       Poznato je da je osnovni restriktivni monetaristički pristup MMF-a usmeren kako će zadužena zemlja da vraća dugove, a manje ga zanima razvojna komponenta i pitanje zaposlenosti.
       Dobar primer su baltičke zemlje, koje su sledeći recepturu MMF-a drastično morale da smanje zarade, a kao rezultat primenjenih mera imale su veliki pad BDP. Uloga MMF-a, čija politika je u funkciji globalnog kapitala, je da odobrava kredite pojedinim zemljama pod uslovom da prihvate sprovođenje neoliberalne ekonomske doktrine, što se na kraju, po ocenama mnogih kritičara, svodi na politiku „ekonomskog neokolonijalizma“.
       Najveće koristi od ovakvog pristupa imaju velike multinacionalne korporacije i banke, a ne građani zemalja koje sprovode tranziciju.
       Politika „stezanja kaiša“ koju primenjuje MMF, već duži niz godina predmet je raznih kritika u svetu.
       Veliki broj kritičara tvrdi da je MMF prisilno nametao neoliberalni koncept šok terapije svim zemljama u razvoju i državama koje su upadale u finansijske probleme, nametao je ekonomsku politiku i odobravao kredite koji su dovodili do potpunog uništavanja nacionalnih ekonomija suverenih država, slao je svoje eksperte po svetu da urušavaju finansije nacionalnih ekonomija, da ih dovode u dužničko ropstvo i da suverene države stave pod potpunu kontrolu međunarodne birokratije i multinacionalnih kompanija.
      
       Operacija „bez anestezije“ i lekovi koji ne deluju
      
       Sve je to rađeno pod parolom slobodnog tržišta, ljudskih prava, razvoja kapitalizma, privatne svojine i stvaranje otvorenog društva, koje donosi blagostanje u zemljama u kojima su primenjivane operacije „bez anastezije” i izvršene okupacije iznutra suverenih država i naroda. Rezultat takve ekonomske politike bio je da je došlo do sve većeg raslojavanja kako između razvijenih i nerazvijenih zemalja u svetu, tako i do unutrašnjeg raslojavanja u zemljama, na malu grupu političara i tajkuna, i obespravljenih, izmanipulisanih i osiromašenih građana.
       Tako na primer poznati američki ekonomista, nobelovac profesor Džozef Štiglic, ukazivao da MMF-ov program štednje i smanjenja troškova nije dao pozitivne rezultate, već vodi padu privredne aktivnosti i recesiji. Svojim rigidnim, jednostranim i nefleksibilnim pristupom, koji traži makroekonomsku stabilnost a zanemaruje razvoj, MMF je pokazao da svoj krizni model ne prilagođava specifičnostima pojedinih zemalja.
       Poznati su primeri njegovih neuspelih programa u Indoneziji, Tajlandu, Južnoj Koreji, Rusiji, Brazilu, Argentini i sl., koji su tamo samo pogoršali ekonomsku situaciju i pokazalo se da MMF više brine o interesu finansijskih tržišta, nego o razvoju zemlje-članice koju treba da pomogne.
       Od bivših socijalističkih zemalja koje su prošle tranziciju, Slovenija, Ceška i Slovačka izbegle su diktat MMF-a i našle sopstveni model razvoja, dok je recimo Rusija počela ubzano da se razvija kada je prekinula saradnju sa njim. Pojedine azijske zemlje su ostvarile visoke stope privrednog rasta, bez saradnje sa MMF-om.
       Štiglic nema poverenja u MMF i tvrdi da su drastične mere štednje koje propisuje svojim klijentima „pogrešno rešenje”, koje ne funkcioniše na pozitivan način u kriznim uslovima. Više puta je od 2012. godine oštro kritikovao MMF zbog politike prema Grčkoj i drugim prezaduženim državama evrozone, optuživši tu globalnu finansijsku organizaciju da te zemlje gura u još dublju krizu. On tvrdi da se kriza dugova u zoni evra nikako ne može rešiti restrikcijama potrošnje. Umesto toga trebalo bi, podstaći privrednu ekspanziju, putem stimulisanja državne potrošnje.
       Prema njegovoj formuli, države koje se suočavaju sa dužničkom krizom ne treba da slušaju savet MMF-a, koji zahteva ograničenje budžetske potrošnje, već sve snage treba da usmere na „rast privredne aktivnosti i zaposlenosti“.
       Kao veliki pobornik protiv inflacije, MMF lako prihvata recesiju i pad proizvodnje u zemlji, a zanemaruje nezaposlenost i siromaštvo. U svim ključnim oblastima gde je intervenisao, kao što su razvoj, vođenje finansijske krize i tranzicija, njegova liberalna doktrina nametnuta zemljama u teškoj ekonomskoj situaciji, pokazala je krupne greške. Striktno nametanje ekonomske ortodoksnosti kada je u pitanju liberalizacija tržišta, smanjenje budžetskog deficita i druge mere, nije poštedelo zemlje u kojima je intervenisao teških finansijskih potresa, pa se postavlja pitanje da li je „umesto vatrogasca postao piroman“.
       Njegovi krediti za strukturno prilagođavanje (koji treba da budu u nadležnosti Svetske banke), pokazali su se prilično neefikasnim u sprečavanju valutnih kriza i obezbeđenju stabilnog privrednog rasta u prezaduženim zemljama u razvoju.
       Treba imati u vidu da jednostrane šablone i univerzalne „lekove” MMF-a ne treba uvek bezrezervno prihvatati, jer je praksa pokazala da je njihovo striktno sprovođenje u mnogim zemljama dovodilo do produbljivanja krize, sloma privrede i socijalnog raslojavanja.
      
       Kako je dodatno upropašćena Grčka
      
       MMF je na primer priznao greške iz serije neadekvatnih mera nametnutih Grčkoj u procesu izvlačenja iz krize. U izveštaju MMF-a iz 2014. godine, priznaje da su drastične mere štednje i smanjenje primanja bili kontraproduktivni i rezultirali „tragičnim socijalnim implikacijama”. U izveštaju se kaže da oštre fiskalne mere, kresanje budžeta i smanjenje plata i penzija i do 50 odsto na koje su međunarodni poverioci primorali grčku vladu, nisu dali očekivane rezultate i da su doveli do pada produktivnosti.
       Eksperti MMF-a su tako priznali još jednu u seriji grešaka učinjenih prema Atini pravdajući se činjenicom da su njihova očekivanja kada je reč o privrednom rastu bila previše optimistička, da model primenjivan prema drugim zemljama i kada je reč o smanjenju broja zaposlenih u „grčkom slučaju” nije dao očekivane rezultate nego je otvorio niz novih problema.
       Poznato je da se u periodu od pojave i eskalacije svetske ekonomske krize MMF svojim optimističkim prognozama o rastu svetske privrede, privrede EU, evrozone, SAD i najvažnijih zemalja u razvoju dodatno iskompromitovao. Svakom novom prognozom rasta priznavao da je njegov raniji optimizam o pozitivnom preokretu – bio neopravdan.
       Međutim, u poslednje vreme nazirali se određeni pokušaji u formiranju nove politike MMF-a, gde bi on sem uloge „svetskog finansijskog policajca postao i finansijski saobraćajac“. S tim u vezi, raniji generalni direktor MMF-a Dominik Štros Kan bio je najavio fundamentalni zaokret u ekonomskoj filozofiji, koju je ova institucija zastupala od svog osnivanja, a to je da umesto slobodnog delovanja tržišta, to treba da bude „kombinacija tržišta i državne regulative“. Naveo je da je globalizacija donela dosta toga dobrog, ali ima i rastući jaz između bogatih i siromašnih. Zatražena je veća državna regulativa tržišta, koja bi donela pravedniju distribuciju prihoda i veću ulogu centralnih banka u sprečavanju finansijskih kriza. U međuvremenu, zbog privatne afere Štros Kan je morao da podnese ostavku na mesto čelnika MMF-a.
       Očigledno, radilo se o zanimljivom predlogu, ali od toga, do sada, nije ništa urađeno u tranformaciji MMF-a, koga kontrolišu najbogatije zemlje na čelu sa SAD.
      
       Traženje uloge
      
       MMF je izgubio onaj značaj koji je nekada imao, pa mnoge kritike koje dobija pokušava da ublaži uvođenjem raznih novih i nepoznatih „olakšica”, sa nejasnim značenjem i funkcijama, umesto da se pridržava svog Statuta i da deluje onako kako piše u članu I, a to je prvenstveno u monetarnoj sferi. Ovakvim širenjem svoje „delatnosti” u skoro sve oblasti privrede i društva, zadire u politiku i mehanizme drugih međunarodnih razvojnih institucija, što dovodi do određene konfuzije kod zemalja primalaca pomoći. Ipak, MMF nije razvojna institucija, zbog čega ima veoma siromašan dijapazon strukturnih reformi.
       Jasno se pokazalo da MMF nema više onu kontruktivnu ulogu u svetskoj privredi, koju je imao niz godina posle Drugog svetskog rata i da „sistem i institucije iz Breton Vudsa“ moraju da budu temeljno reformisani.
       Zato je potrebna reforma MMF-a, pre svega, u mehanizmu odlučivanja, odnosno preraspodeli nacionalnih kvota i glasačke snage zemalja članica, koju sprečavaju najbogatije zemlje na čelu sa SAD, koje sa visinom kvote i brojem glasova, mogu da blokiraju donošenje svih najvažnijih odluka u ovoj međunarodnoj finansijskoj instituciji.
       O reformi kvota i glasova u MMF-u, u nekom narednom članku u magazinu „Svedok“.






















































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX