SVEDOK Internet



Broj 1198.

Poseta
5822696

Gospođa Sonja Licht, „king maker“ ili „gospodarica lutaka“

Govorite li drugosrbijanski?

Ti javni izvršitelji su privatna, legalizovana mafija Aleksandra Vučića i ove vlasti

Tunel na kraju svetla

Mafijaške “kombinacije” i “ugrađivanje” kod mene nikad ne prolaze


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Intervju: Zoran Ćirjaković, novinar i predavač na Fakultetu za medije i komunikacije
U Srbiji imamo bračno-krevetske, plemenske nevladine organizacije
Piše: Milan Dinić

       Zoran Ćirjaković (1965) je novinar koji je dugo godina pisao za ugledne domaće medije o međunarodnim dešavanjima, pre svega o kriznim područjima i sukobima u zemljama Azije i Afrike. Tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji bio je izveštač „Njuzvika“ i „Los Anđeles Tajmsa“, a potom je radio kao novinar NIN-a i spoljnopolitički komentator Radija B92. Jedan je od malobrojnih srpskih novinara koji je proputovao brojna ratna i siromašna područja sveta – što profesionalno, što privatno – a njegove reportaže sa raznih meridijana objavljene su u mnogim medijima.
       Ćirjakovićevo zaposlenje danas, međutim, nije u novinarstvu već na Fakultetu za medije i komunikacije, dok svoje stavove i komentare o društvenim i političkim dešavanjima u zemlji i svetu objavljuje na svom blogu, neobičnog imena- nepismenidjavoljiadvokat.blogspot.com. Upravo su komentari i tekstovi objavljeni pre svega na tom blogu privukli pažnju javnosti svojim oštrim i, reklo bi se, ubojitim napadima na perjanice takozvane Druge Srbije – od profesora i političara, do predstavnika brojnih nevladinih organizacija i novinara, koje naziva „autošovinistama“, „slučajnim Srbima“. Upravo zbog komentara na račun pomenutih, Ćirjaković tvrdi da je postao meta u takozvanim nezavisnim medijima i uticajnim krugovima koji imaju odlučujuću ulogu na formiranje javne svesti u Srbiji.
       Dok ga prozvani proglašavaju za „Vučićevog korisnog idiota“, što on u intervjuu za „Svedok“ ne negira, Ćirjaković tvrdi da se on „usuđuje da misli“ i da zna da od toga ima samo štetu. U intervjuu za „Svedok“ Zoran Ćirjaković govori otvoreno, bez pardona, o dešavanjima u Srbiji danas kao i onima koji imaju glavnu reč u tome.
       Intervju je rađen u subotu, 29. juna, nepun dan posle tribine profesora Jove Bakića, na kojoj je Ćirjakoviću, kako tvrdi, prećeno da će mu biti „polomljeni svi prsti sve dotle dok ne bude mogao više da piše“. Iznenađujuće, nasilnik koji mu je pretio, izvesni Saša Dragojlo, za sebe tvrdi da je – novinar. Tako se ovaj događaj nametnuo kao prva tema za razgovor.
       - Otišao sam na tribinu Jove Bakića, kao novinar, budući da prikupljam materijal za tekst o njemu. U toku tribine sam zbog bolova u kičmi stao sa strane, pozadi, naslonivši se na zid, kako ne bih smetao bilo kome. Od početka su neki od prisutnih kojima se ne dopadaju moji stavovi primetili da sam ja tu, počevši od jedne aseksualne aktivistkinje koja je prstom upirala u mene. Onda mi je prišao jedan čovek i pretio da će mi polomiti prste dok god mi ne izlomi toliko puta prste da ne mogu da pišem više. Pretio mi je da će me serijski tući. Rekao je da se zove Saša. Pitao sam za prezime, rekao mi je da ću „saznati“. Taj čovek, Saša, koji je saradnik svakog autokolonijalnog medija u Srbiji, pretio mi je da će me prebiti. Ja sam odlučio da ga ne prijavim policiji zato što će na tome dobiti još više koristi. Da ne kažem da je moje iskustvo da se sudstvo i policija njih plaše. Sve je to vezano za ućutkivanje, bilo sudski, bilo spinom, bilo lažima, kaže Ćirjaković.
       Svedok: Vratićemo se na ovu temu kasnije. Ali, da prvo počnemo od generalne stvari: kako ocenjujete situaciju u Srbiji danas?
       Zoran Ćirjaković: Pošto sam bio u mnogo siromašnih i nestabilnih zemalja, Srbija je u poređenju sa njima prilično stabilna. Postoje dva aspekta koji sprečavaju bilo kakvu suštinsku promenu na bolje. Jedan su zapadni centri moći koje ovde ništa ne zanima sem nezavisnosti Kosova. Oni su mnogo svesniji od srpskih elita koliko je to komplikovano pitanje.
       Sa druge strane, dominantno mišljenje u mnogim krugovima u Beogradu je da je priznati nezavisnost Kosova kao „dobar dan“. Takav stav je prisutan čak kod mnogo mladih ljudi, posebno kod onih za koje su „srpstvo“, „Kosovo“, „Rusija“ ružne reči.
       Zapad ima mnogo više razumevanja i zato toliko vole Vučića. Za razliku od 1990-ih, zapadne diplomate ne daju nikakvu podršku opoziciji i nezavisnim medijima, sem u meri u kojoj mogu da nerviraju Vučića i slabe ga, kako bi on u pregovorima oko konačnog statusa Kosova bio u što slabijoj poziciji. Njih slobode medija uopšte ne zanimaju.
       S: Na osnovu čega ste zaključili da Zapad ima dosta razumevanja za to koliko je teško priznati Kosovo?
       Z.Ć: Oni se ne gade naroda. Oni uvažavaju realne probleme koje svaki lider koji želi da napravi neki sporazum o Kosovu ima. Iz jednog ugla, možda jeste najpametnije reći „Kosovo ostaje u Srbiji“. Zapad zapravo ništa bitno ni ne nudi zauzvrat. Šargarepa koju oni Srbiji daju jeste da nas ekonomski ne zatru u zamenu za neku vrstu kompromisa. Svaki takav kompromis podrazumeva promenu ustava. Mislim da Zapad uvažava i lične rizike lidera.
       Takođe, zaista verujem da može da postoji moralni čovek, čak i patriota koji smatra da je za Srbiju mnogo manje zlo da napravi neki sporazum o Kosovu. Ne smatram da svako ko želi o tome da se sporazume, da je odmah izdajnik i bilo šta drugo. To jeste stvar bez presedana. Ali, ovde dominantan stav u srpskoj eliti je da je to nešto što mi treba da uradimo kao „dobar dan“. Cak i reakcije njihove na ovu ideju o razmeni teritorija su potpuno ludilo. I tu dolazimo do drugog aspekta koji sprečava suštinsku promenu na bolje je ovdašnja elita. U Srbiji imamo elitu koja od 2000. vodi fotokopir-politiku tako što prevodi i fotokopira razorne antirazvojne i nama sasvim neprimerene „evropske“ zakone.
       Mi sve što radimo, radimo sa te dve ogromne čelične kugle: zapadne interese i budalaštine naše otuđene elite. Za našu elitu Afrika je mrak, sve drugo je mrak, samo postoji svetlost Brisela pa od te svetlosti su zaslepljeni i ne vide ostatak sveta. Zapad nije samo svetlost koja zaslepljuje našu elitu, već i radijacija koja je ubija.
       S: Pominjete Zapad. Kako, konkretno, gledate na uticaj Evropske unije i njen odnos prema Srbiji?
       Z.Ć: EU kao svoj apsolutni prioritet vidi nezavisnost Kosova i to iz razloga koji nisu toliko neracionalni. Njihovo antisrpstvo je ponekad posledično. Nekad je duboko ukorenjeno ali je mnogo češće posledično. Oni vide naš region kao mesto u kome i dalje neka važna pitanja nisu rešena, a mnogo važnije pitanje od Kosova je Bosna, koja živi dugo u primirju. Oni su svesni da – za razliku od nemira u Africi od kojih ih dele Sredozemlje, Sahara i Erdogan - sve što se dešava može da zbuni susedne balkanske zemlje i njihovo sve više paranoično stanovništvo koje je videlo da EU neće doneti ono što je očekivano.
       S: Pričate o Zapadu. A šta je sa ulogom Rusije? Cesto iz krugova koji se predstavljaju kao proevropski provlači priča o prevelikom ruskom uticaju u Srbiji. Sa druge strane, mnogi koji su proruski nastrojeni u Srbiji kao da imaju prevelika očekivanja od Rusije.
       Z.Ć: Uloga Rusije postoji ali ona je mala. Naše „proevropske“ elite nervira što uopšte nešto drugo postoji. Ruski uticaj je u potpunoj nesrazmeri sa veličinom proruskih osećanja u zemlji. On je na nivou finansiranja zanemarljiv, što donekle odražava stvarnu ekonomsku moć Rusije. Rusija ne stoji dobro ni sa mekom moći u smislu filmova i popularne kulture. Balkan nije jedan od ruskih prioriteta. Verovanje da Rusija ovde može nešto veliko da uradi je jako naivno.
       Rusija je predaleko da bi mogla da nam pomogne, naročito zato što nemamo izlaz na more. Upravo zato je Zapadu strateški važna Crna Gora i zato je Milu Đukanoviću sve dozvoljeno, kao što je ranije bilo i sa Titom.
       S: Kako ocenjujete politiku koju vodi Aleksandar Vučić sada?
       Z.Ć: Mene taj čovek ne zanima. To deluje neodgovorno i mnogi me razapinju zbog toga, ali ja sam siguran da nije. Mi Vučića imamo zbog budala koje se zovu „beli listići“. Moram da napravim jednu digresiju: Mi smo druga Evropa, drugačija Evropa. Srbija je tri i po veka bila u istoj državi sa sirijskim Alepom i to ima kulturalnih, društvenih i identitetskih implikacija. Jedna stvar koja je svebalkanska i koja nas razlikuje od Zapada jeste da nam je teško da vrednujemo sami sebe bez stalne potvrde ljudi okolo. Vi ne možete da presadite ovde nešto što se vekovima razvijalo na Zapadu i da očekujete da funkcioniše. Nama su te institucije strane. E sada, u takvim prilikama kod nas, imamo „bele listiće“ koji su – u ovakvim okolnostima kakve sam opisao – srušili Tadića, kakav god da je bio, jer su mislili da je ključna stvar kod nas promenljivost vlasti, što je budalaština za ovdašnje poglede. Odbijajući da se suoče sa nezapadnim iskustvima, naše „liberalne“, „demokratske“, „građanske“ elite, čak i deo nacionalista, na vlast su doveli Vučića.
       Naše elite na svim univerzitetima, čak i ako nisu autošovinističke, su toliko zapadnocentrične da ne razumeju da nije moguće preko udžbenika iz političkih nauka shvatiti šta demokratija znači u Srbiji. Sve stranke i nevladine organizacije u Srbiji su iste – bog na vrhu, pa hiljade praznih mesta ispod. Te stranke i NVO i njihove perjanice – Vesna Pešić, Srbijanka Turajlić, Vladimir Paivćević, oni su izabrali Vučića. Zapad je tu pomogao iz svojih razloga.
       S: Da se vratimo na Vučića, kako objašnjavate ovo što je postigao i što radi?
       Z.Ć: Vučić je čovek koji je daleko stigao jer su ga uvek potcenjivali. Spoj njegovih ličnih ambicija i potcenjivanja dovela je do uspeha. Njegova najjača karta je spoljna politika. On je tu prosto briljantan: Putin ga ne voli ali ga doživljava kao „manje zlo“; ne želi da ga ruši, čak bi ga prihvatio još više ako bi se razišao sa Zapadom. Zapadni ambasadori na brifinzima otvoreno govore da im se opozicija uopšte ne dopada. Kinezi odlično sarađuju s Vulićem. Ukratko - Zapad ga vidi kao čoveka bez alternative, Putnu je dovoljno dobar, Kinezima je drag.
       S: A na regionalnom planu? Utisak je da Vučić – poput njegovih prethodnika – ima potrebu da stalno govori o tome kako smo nekakvi lideri u regionu, a istovremeno imamo situaciju da he položaj Srba u regionu veoma loš.
       Z.Ć: Srbi u regionu su zadovoljni Vučićem.
       S: Ali šta je sa našim interesima?
       Z.Ć: Uvek je pitanje šta je alternativa. Rezultati Koštuničine politike, koji je bio jedini nacionalista na vlasti, su potpuno razorni i po Srbiju i Srbe u regionu. Iako je bio veoma dobronameran i inteligentan, mislio je da politika može da se vodi mimo ekonomije i rezultati su bili katastrofalni. Sve drugo iz nacionalnog ugla je mnogo gore od Vučića, šta neko mislio o Vučiću.
       Nažalost, blizina Evropske unije čini da je moć Zapada na ovom prostoru ogromna. Nacionalističke elite su potpuno razbijene. Taj nesklad između nacionalnih stavova javnosti i sastava srpskog parlamenta je neverovatan. Ne postoji u nacionalnim krugovima nikakva struktura koja bi mogla da ponudi bilo kakvu ostvarivu političku alternativu.
       Vučić je i dalje sam sebi jedini neprijatelj. On nema drugog pomena vrednog neprijatelja.
       S: Zašto mislite da je on sam sebi najveći neprijatelj?
       Z.Ć: On ne želi nikakve saveznike osim onih koji su mu samo lojalni i to nagrađuje po svaku cenu. Verovatno on ima neku računicu, možda je i u pravu. Mora da jako dobro poznaje Srbiju i srpski mentalitet kada je tu gde je.
       S: Vučić, kada se obraća javnosti, često ima dozu samopatetike. Stalno se pravi nevešt i da se to vidi. Da li je to element njegovog ponašanja koji je deo strategije?
       Z.Ć: Ne razumem neke Vučićeve postupke. Ima jedna doza samoživosti i neodgovornosti koja mi nije jasna a za koju ne mislim da je neophodna. Jedini golovi koje je neko zabio u njegovu mrežu su autogolovi. Međutim, ko god se obraća javnosti u Srbiji mora da se suoči sa problemom da se Srbi ne porede sa Bugarskom, Rumunijom i Albanijom, već sa Švedskom. Ta očekivanja da bi ovde normalno stanje bilo da smo mi Švedska ima neke posledice. Kada postoji nesklad između očekivanja i realnosti, takvo ponašanje je deo paketa.
       Vučić odlazi u sva mesta u Srbiji, zna kako da priča sa ljudima i ostvaruje neku emotivnu vezu sa njima. Njegovi protivnici to ne rade. Da on nema mere u nekim stvarima, za to se slažem.
       S: Neki vas optužuju da u tekstovima i komentarima na Tviteru potkopavate opoziciju i radite za Vučića?
       Z.Ć: Ja se usuđujem da mislim i meni je potpuno jasno da sam za neke Vučićev korisni idiot, ali prilično malo koristan ili beskoristan korisni idiot. Ne mislim da on od ovoga ima korist što ja govorim, a ja samo imam štetu. Svi moji tekstovi posle 2012. su bili o Vučiću.
       Ima još nešto. Očekivanja svih medija koji su danas protiv Vučića su bila velika, tolika da je mene zvao urednik „Vremena“ (Dragoljub Žarković – napomena redakcije Svedok) da mi kaže ako on objavi tako negativan tekst, da će biti problema. U međuvremenu sam se ja potpuno suočio sa autošovinistima i Vučić je potpuno prestao da me zanima.
       Ja se sada suočavam sa time da one budale koje su birale Vučića mene kleveću zato što razumem šta su napravili. To vidim kao realnost koju moram da uvažim. Oni koji su napravili to kao realnost a sada od mene prave skota i „sendvičara“ zato što pokušavam da ih suočim sa njihovim delom, koji su glupi i zbunjeni, opsednuti Evropom i mržnjom prema Srbima, napravili.
       Mera podrške koju on ima na Zapadu, kvalitet njegovih neprijatelja u Srbiji, odnosi svetskih sila sa njim, čini da je za mene svako pisanje i bavljenje Vučićem moguće samo na dva načina: ili s Putinom na majici ili u SNS.
       S: Poslednje pitanja u vezi sa Vučićem. Dokle mislite da će biti na vlasti?
       Z.Ć: Futurologija je nešto najbudalastije. Ima toliko faktora da je teško predvideti. Nemam utisak da je njegov kraj blizu, ali ono što od njega zahtevaju je previše. On nema pravog naslednika, što me ne čudi; ko je ovde probao da ima naslednika, završio je u kanti za đubre.
       S: Nekoliko puta ste pomenuli elitu u Srbiji. Neki bi rekli da Srbija nema pravu elitu.
       Z.Ć: Mislim da mi imamo elitu. Problem je da su otuđeni i zgađeni ovom zemljom i ne žele da uvažavaju njene interese. Oni ne razumeju ni Zapad ni „Evropu“, jer je za njih Evropa samo ono što ih zaslepljuje. To su ljudi koji beskonačno lupetaju. Mnogi od njih i ne znaju koliko su privilegovani i u kom Diznilendu oni žive. Oni ne samo da su u komunizmu već, oni su u raju tog shvatanja komunizma. Cesto vrlo malo rade bez ikakve odgovornosti, misleći da im sve pripada. Neki od njih su deca a neki unuci komunizma. Ta elita ne razume ni jedan aspekt ove zemlje, ni jednu determinantu koja je uticala na oblikovanje pravoslavlja na ovom prostoru, političke i društvene kulture.
       S: Bitan deo te elite o kojoj govorite čine predstavnici pojedinih nevladinih organizacija. Vi ste neko ko je – gledajući vaše ranije tekstove i stavove – idejno bili blizu toj, kako je danas zovemo, Drugoj Srbiji. I onda ste u jednom trenutku doživeli katarzu. Sada ste vi na njihovom nišanu. Cini se, i zbog toga što ih bolje razumete nego bilo ko. Koliki je uticaj tog NVO sektora u Srbiji?
       Z.Ć: Imaju ogroman uticaj i nikakvu odgovornost. Najneodgovornije i najnedemokratskije stvari u Srbiji su takozvane nevladine organizacije. Najviše nepotizma ima u nevladinim organizacijama. Mi ovde imamo bračno-krevetske, plemenske nevladine organizacije. Oni su najveća suprotnost onome čemu se deklarativno zalažu. Oni su nedemokratsko i neljudsko zlo. Siguran sam da ima i nekih koje su dobre, ali veoma malo. To zlo ne može da bude predimenzionirano. Oni su odraz meke moći Zapada i čini da taj posao za njih bude lakši – da lakše regrutuju autokolonijalne elite. To je kancer na ovom društvu.
       S: Odgovor svih njih na ovo jeste da su to teorije zavere…
       Z.Ć: Ovde nema „t“ od teorije zavere. Ja imam jako puno razumevanja za njih i jedan sam od malobrojnih koji se bori da se o njima ne govori kao o stranim plaćenicima. Nisu svi na parama. Ne volim insistiranje na plaćeništvu. Mnogi iskreno veruju u taj autošovinizam. Ono što je opasnije jeste što među njima ima mnogo korisnih idiota. I ja sam bio koristan idiot nekome ranije. Ali, ako se neko drži dosledno svog stava, on će uvek biti nečiji korisni idiot. Broj korisnih idiota neviđeno raste.
       S: Vi poznajete taj krug. Šta ih nagna da zauzmu tu autošovinističku poziciju?
       Z.Ć: Oni, jednostavno, pošto nisu dovoljno glupi a i sami su uglavnom Srbi, makar slučajni, veruju da je ova zemlja okovana svojom – kako je Latinka Perović rekla, „dominantnom elitom“ – koja je kancerogena. Pošto neće rasistički da kažu da su Srbi stoka, oni kažu da su delovanjem te neke dominantne elite Srbi postali nepopravljiva stoka.
       Jedan broj njih je jako dobronameran. Samo, oni oslobođenje Srba vide u potpunom podređivanju Zapadu. Zato su se mnogi svrstali za Vučića, a ranije za Tita, misleći da nama treba neki dobroćudni prozapadni diktator, da nas vodi. Inače, Vučić je uništio Drugu Srbiju – pola njih ga mrzi a neki su mu prišli. Vesna Pešić, na primer, je bila u oba tabora.
       S: Kako ocenjujete stanje u medijima u Srbiji? Utisak je da su mediji u stalnom padu - od toga da su nepismeni do toga da su upleteni u prljave političke igre.
       Z.Ć: Prvo što očekujem kada ovaj intervju izađe jeste – zašto si pričao za „Svedok“? Kao neko ko zna na koliko se crnih listi nalazim i koliko sam satanizovan, ja koristim svaku priliku da se javnosti kako-tako obratim. Najveći problem, koji će mi čak reći i dobronamerni ljudi, će biti zašto si to uradio, šta će ti ovo. Stalno imam te primedbe od ljudi koji su veoma fini. Danas je srpski jedino ćutati.
       Jedan od ključnih elemenata naše tragedije je što nema dijaloga. NIN i Danas su zatvoreniji od Informera. Ovde su skoro svi mediji nezavisni od čitalaca, sem tako manjih, kao što je Vaš.
       Recimo, raniji urednici NIN-a, pre Ćulibrka, su eksplicitno dobijali naređenja da očiste taj list od bilo kakvih autora koji naginju desno i da pomere list skroz ulevo. Prethodni urednik NIN-a je čovek koji je direktno bio plaćen od DS. Svi članovi upravnog odbora jednog javnog preduzeća su dobili poziv od Kabineta predsednika Tadića i rečeno im je da moraju da glasaju za to da firma čoveka koji je bio prethodni urednik NIN-a dobije jedan jako lukrativan posao. Taj čovek je bio „veliki“ borac za slobodu medija…
       S: Kažete da u Srbiji nema dijaloga.
       Z.Ć: Dijaloga u Srbiji nigde nema. Ideja da on može tek tako da se pojavi je besmislena. Ovde svi – i nacionalisti, i liberali i levičari – misle da su ugroženi i zato nema odgovornosti, pa nema ni dijaloga. Stvari su otišle toliko daleko da su najveći cenzori u Srbiji danas čitaoci. „Danas“ je jednom prilikom objavio moj tekst, da bi potom usledila gomila negativnih komentara o tome kako su se usudili da objave tekst jednog „fašiste“. Ovde čitaoci neće da čuju za suprotne stavove – to je jedan od najtragičnijih aspekata naše realnosti.
       S: Pomenuli ste fašizam. U poslednje vreme vidimo da i opozicija i vlast optužuju jedni druge za „fašizam“. Kako gledate na upotrebu te reči u javnom diskursu u Srbiji?
       Z.Ć: „Fašizam“, „Genocid“, „Holokaust“, „Nacizam“, to su sve etikete za ućutkivanje, malj kojim vas sahranjuju. Nedavno je bila promocija knjige Jova Bakića, velikog nacifikatora svakoga ko mu liči da ide na desno. Govorio je o „pro-fašističkim“ ustašama. Po tome proizilazi da postoje anti-fašističke ustaše?! Šta vi sa profesorom sociologije sa najuglednijeg univerziteta u Srbiji da radite, kada veliki heroj tog fakulteta – koji se ne buni kada drugim profesorima bude zabranjen ulazak u Crnu Goru – govori o „pro-fašističkim ustašama“ i da li će se elita oglasiti tim povodom?
       S: Da li negde ipak vidite nadu?
       Z.Ć: Uvek vidim nadu. Bio sam u državi koja je otpisna kao izbeglički logor, u kojoj nema nikoga da vam da ćebe ili zrno pirinča. Mi i kada smo na „dnu“, to je zapravo imaginarno dno i daleko od stvarnog dna. Dovoljno smo blagosloveni klimom i geografijom da je Srbiju nemoguće uništiti. Kod nas ljudi kad kaži „ceo svet“, misle na Zapad i da se svet završava na Gibraltaru.
       Najveće prokletstvo Srbije ipak je EU. Cinjenica da je toliko blizu, da imamo beli šengen koji služi kao sladak šećer, koji je možda čak i presladak. Svako odavde može da ode u EU i da vidi. Iz Bangladeša to ne možete. Zbog toga imamo nemogućnost da se formuliše racionalna politika i da se uvaže determinante i realnosti Srbije. Jako je lako odustati i lako će biti nagrađeni oni koji odustaju, na svakom nivou.
       S: Kako čovek danas da se postavi u Srbiji da bi mogao pravilno da razume tokove? Da li da prati medije više, manje, da se okrene samo sebi?
       Z.Ć: Da se okrene sebi. Situacija je toliko nerešiva i beznadežna i, ako imate očekivanja od nekog većeg dobitka, jedino je da idete u svoj svet. Svako ima neke svoje parametre moralnosti. Sreća ima ogroman uticaj. Savetujem ljudima da isključe i Olju Bećković i Hit Tvit i da čitaju nešto. Sve je bolje od bavljenja politikom.

Vrši se jak pritisak da ostanem bez posla
       S: Na početku razgovora pomenuli ste napad na vas na tribini Jove Bakića, uključujući i pretnju prebijanjem. Govorili ste o tome da ste na crnim listama. Kroz šta prolazite?
       Z.Ć: Mene će da ostave s bez posla, samo je pitanje kada. Dobiću otkaz u nekom trenutku. Pritisak da budem otpušten je ogroman i dolazi iz važnih društvenih centara moći koji nema veze sa režimom i nema nikakve veze s Vučićem. To je sudbina nekoga ko ne želi da zaćuti ili da se uklopi u matricu koja je autokolonijalna.
Ne možemo da izmenimo stereotipe koji u svetu postoji o Srbima
       S: Vi ste jedan od naših malobrojnih novinara koji je često sarađivao sa stranim medijima. Vi ste bili svedok formiranja negativne slike o Srbima, koja postoji i danas. Utisak je da mi ništa ne radimo da ispravimo to. Da li je to tačno i da li je moguće nešto da uradimo?
       Z.Ć: Ništa ne radimo i ništa ne možemo da uradimo. Samo protok vremena – ništa drugu. Ti ljudi koji su formirali stereotipe o nama će izumreti, desiće se neki novi događaji vremenom. Nešto od toga će polako nestati.
Svako ko je za EU mora da je za Vučića. Svako ko je za Kosovo u Srbiji mora da ima Putina na majici.
       - Zapad misli da će im neki lider, kao što je Vučić, napraviti sporazum u vezi sa Kosovom kakav očekuju. Znaju da je to moguće samo sa pozicija nekoga ko je bio nacionalista, i dalje je nacionalista. Suštinska razlika u odnosu na 90-te je što opozicija ne dobija nikakav novac. Ja ne znam, ali moj osećaj je da dobijaju jako malo. Kada bi opozicija uspela da sruši Vučića, Zapad bi ih rušio na sve moguće načine odmah. Zato u svojim tekstovima često pišem da Savez za Srbiju može ili kolektivno da se učlani u SNS ili savez za rusku guberniju na Balkanu. Ovde u Srbiji nema treće opcije. Mi možemo da se igramo politike, ali – svako ko je za EU mora da je za Vučića. Svako ko je za Kosovo u Srbiji mora da ima Putina na majici. To su jedine dve realne opcije, sve drugo su igrice, bilo nekih privilegovanih ljudi kao što je, recimo, Olja Bećković, bilo, samorazumevanje nekog običnog urbanog sveta.
O zapadnom uplivu u medije u Srbiji:
Zapad finansira medijske projekte fokusirane isključivo na mlade
       - Meni je najzanimljivija činjenica da je celokupan zapadni napor u Srbiji na medijskom radu prebačen u sferu medija za adolescente i mlade. Sav ključan medijski novac odlazi tamo.
       Najgori medij je „Bi-bi-si“ na srpskom, koji uopšte nema nikakve veze sa Bi-bi-sijem. Mi ne smemo da zaboravimo kako se finansiraju ti delovi „Bi-bi-sia“ za inostranstvo – od britanskog ministarstva spoljnih poslova. Izborom vesti koje prevode i onom što pišu, oni se ne obraćaju publici koju čovek vezuje za „Bi-bi-si“. Oni se obraćaju jednom segmentu javnosti – možda inteligentnijem, možda obrazovanijem, koji je zainteresovan za dešavanja u svetu – kako bi formirali tu novu elitu za post-kosovsku Srbiju.






















































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX