SVEDOK Internet



Broj 1202.

Poseta
5843664

Zemlje koje (ni)su priznale „Republiku Kosovo“

Biju nas a ne daju nam da se branimo

Mefisto i Marionete

„Neznanje privilegija moćnih“

Svedok 1200


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Poseta predsednika Francuske Beogradu
Promocija Vučićeve i Makronove moći
Piše: Milan Dinić - London

       Posle 18 godina – predsednik Francuske u Beogradu. Poslednji francuski predsednik koji je posetio Beograd bio je Žak Širak, 2001. godine. Ovo je, međutim, prvi put u istoriji da predsednik Francuske dolazi u posetu nezavisnoj Srbiji. Predsednik Vučić najavio mu je „veličanstven“ doček i pohvalio se kako šef francuske države dolazi na dva dana „i ne ide nigde drugde u regionu. Hvala mu na tome, ukazao je pažnju našoj zemlji“.
       Međutim, koje su moguće posledice ove posete i ko je čovek za koga je predsednik Vučić nedavno rekao da se radi „o marljivom, energičnom čoveku, sa kojim nije uvek lako razgovarati“?
      
       Senke Velikog rata i Notr-Dama
      
       Pre Makronove posete, Francuska je među glavnim vestima u Srbiji bila u dva navrata: kada je došlo do požara u crkvi Notr Dam u Parizu i kada se desio skandal na proslavi stogodišnjice od pobede u Velikom ratu. Oba događaja su izazvala veliku pažnju u Srbiji i oba su ostavila negativan ukus.
       Srpska javnost bila je užasnuta činjenicom da je novembra 2018. na proslavi od veka od pobede u Velikom ratu srpskom predsedniku dodeljeno mesto daleko od glavnih zemalja saveznica (iako je Srbija bila jedna od njih), dok je u Notr Damu visila i zastava takozvanog Kosova a Hašim Tači je sedeo tik uz lidere velikih sila. Nekoliko dana posle incidenta Francuska se zvanično, preko ambasadora, izvinila Srbiji na „propustu“. Ovaj događaj je bila važna tema u srpskim medijima i uoči Makronove posete. Tako je Generalni sekretar predsednika Srbije, Nikola Selaković, upitan da li će se i francuski predsednik izviniti, izjavio „da je Makron hteo da nas uvredi ne bi došao“ u Srbiju (ali je, interesantno, odbio da pojasni da li je našem protokolu uoči proslave u Parizu rečeno gde je predviđeno Vučić da sedi). Poruka Selakovića je bila da se „ne treba baviti niti zaluđivati time“.
       Međutim, ma koliko god se ovaj incident Srbima mogao činiti nepravednim, on je ilustrovao jednu bitnu činjenicu: Srbija i uloga Srbije u Prvom svetskom ratu su, u knjigama koje se danas bave i popularišu u zapadnoj istoriografiji, periferna stvar. Cinjenica da je pobeda na Ceru bila prva saveznička pobeda u ratu, te da je Srbija izgubila trećinu stanovništva gotovo da se uopšte nije isticala u knjigama i video zapisima koji su se pojavili u osvit obeležavanja stogodišnjice Velikog rata. O Srbiji i Srbima se, kada je o Prvom svetskom ratu reč, nažalost govorilo najviše kao uzročnicima (ako ne i – krivcima) za rat, jer je sve počelo sarajevskim pucnjem srpskog nacionaliste Gavrila Principa.
       Druga tema kojom se srpska javnost u skorije vreme „zaluđivala“ kada je o Francuskoj reč bila je požar u crkvi Notr Dam, aprila 2019. Tada su pojedini (i to, prorežimski) tabloidi objavili pa povukli vest da je požar zapravo „kazna za zastavu Kosova“ u toj crkvi za vreme proslave stogodišnjice od pobede u Velikom ratu. Iako je Srbija donirala milion evra za obnovu crkve, u medijima i na društvenim mrežama ogroman prodor imala je kampanja kosovskih Albanaca koji su odmah preneli napise srpskih tabloida o tome kako „Srbi likuju nad požarom“.
      
       Srpsko-francuska „ljubav“
      
       U znak zahvalnosti Francuskoj za pomoć u Prvom svetskom ratu (u probijanju Solunskog fronta) na Kalemegdanu je 1930. postavljen Spomenik zahvalnosti koji je izradio Ivan Meštrović. Kao i danas, tako i skoro 90 godina, mnoge stvari od nacionalnog značaja rađenje su uz pomoć donacija običnih ljudi, pa je tako bilo i sa ovim spomenikom. Na spomeniku stoji poruka: „Volimo Francusku kao što je ona nas volela“. Ovo je, verovatno, jedna od najboljih dvosmislenih i politički dalekovidih poruka koje je srpska pamet smislila, a da toga nije bila ni svesna. Iako se odnosi na Prvi svetski rat ova poruka, zapravo, sadrži vanvremensku dimenziju i omogućava večito preispitivanje odnosa i prilagođavanje nivoa „voljenja“, koje je u politici daleko promenljivija kategorija nego u životu.
       Aleksandar Vučić svoju spoljašnju politiku bazira upravo na naglašavanju emocija u odnosima sa velikim silama. Stalnim isticanjem kako je Srbija „mala“ i „moli“ i „nada se“, sa jedne, i prenaglašavanjem koliko su drugi „veliki“ i „moćni“, Vučić (kao da) se nada da će kod lidera velikih sila, u koje spada i Francuska, stvoriti neke simpatije za nas, što je – barem koliko se do sada pokazalo – malo verovatno.
       Međutim, kada je reč o odnosu sa zemljom kao što je Francuska, pitanje je da li Srbija ima drugu kartu osim te – da evocira uspomene i moli za nešto? Francuska ima devet puta veću populaciju od Srbije (67 milina stanovnika), ona je nuklearna sila, jedna od pet stalnih članica Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija (što znači da ima pravo veta na odluke tog tela); peta vojna sila u svetu; ima šestu po veličini ekonomiju na svetu, treću po veličini u EU (posle Nemačke i Britanije). Uloga Francuske u svetskoj kulturi je grandiozna: Pariz je jedna od najprepoznatljivijih i najposećenijih prestonica na planeti, francuska umetnost i književnost kao i kulturno nasleđe su među vodećima na svetu, a više od 230 miliona ljudi govori francuski jezik tečno, dok ga oko 200 miliona govori kao drugi jezik. Kako Srbija može da pridobije takvu zemlju?
      
       Zvanično glavna tema ekonomija, suštinski – politika
      
       Ekonomski odnosi Srbije i Francuske su skromni (prema podacima Privredne komore Srbije, razmena sa Francuskoj 2017 iznosila je oko 900 miliona evra a ta zemlja je bila, tek, 14. spoljnotrgovinski partner nama. Spoljnotrgovinska razmena, zapravo, jasno odslikava i kakvi su potencijali srpske privrede i kolika je zainteresovanost francuskih investitora.
       Francuzi su među kandidatima za izgradnju beogradskog metroa a njihovo privredno prisustvo u Srbiji najvidljivije je kroz kompaniju „Vansi erports“ (čiji je jedan od suvlasnika Katar) koja je krajem 2018. potpisala ugovor o koncesiji u trajanju od 25 godina za aerodrom „Nikola Tesla“ (koji se više tako ne zove jer je jedna od prvih odluka novog rukovodstva bilo da vrate staro ime – „Aerodrom Beograd“). Ovaj ugovor naišao je na oprečne reakcije stručne javnosti. Uporedo sa vešću o tome da je francuska kompanija dobila koncesiju vrednu 1,5 milijardi evra za vodeći aerodrom u Srbiji, išla je i vest da je predsednik Srbije imao telefonski razgovor sa predsednikom Francuske koji je podržao evropske integracije naše zemlje.
       U proteklih godinu dana predsednici Srbije i Francuske sreli su se nekoliko puta, a Vučić je boravio i u zvaničnoj poseti Francuskoj 2018.
       Iako je, zvanično, fokus Makronove posete Srbiji na ekonomiji (zbog dolaska delegacije francuskih privrednika kao i potpisivanja niza sporazuma iz ove oblasti), glavne teme su, naravno, političke: Kosovo i EU integracije.
       Makronova poseta Beogradu dešava se nekoliko nedelja pošto je otkazan sastanak u Parizu na kome je trebalo da srpski i predstavnici albanskih separatista sa Kosova i Metohije potraže rešenje uz posredovanje EU. Međutim, Srbija je odbila da učestvuje na tom skupu zbog činjenice da i dalje nisu ukinute diskriminatorske takse na srpske proizvode koje su uvele separatističke vlasti na KiM u znak odmazde zbog sprečavanja prijema takozvanog Kosova u Interpol novembra 2018. Međutim, i u slučaju taksi, kao i u svim drugim – uključujući i pokušaj uguravanja „Kosova“ u UNESCO, Francuzi su bili protiv Srbije i, uz Britance, jesu najaktivnija evropska sila u promociji „nezavisnog Kosova“.
      
       Novi De Gol
      
       Dve godine od kada je došao na mesto predsednika, Makron pokušao da nametne sebe i Francusku kao vodeće činioce EU i nove predvodnike Zapada. Njegov politički idol – koga je u predsedničkoj kampanji citirao više nego bilo koji drugi kandidat – jeste Šarl De Gol, osnivač francuske Pete republike i zagovornik velikih projekata - „grands travaux” Francuske u evropskoj i svetskoj areni.
       Od dolaska na vlast Makron je nastojao da napravi otklon od neo-liberalnih atlantista koji misle da Zapad ima dužnost da uvodi demokratiju u svetu i da interveniše u ime ljudskih prava čak i mimo dozvole UN: „Demokratije ne može da se nametne od spolja, bez učešća ljudi. Francuska je bila u pravu što nije učestvovala u ratu u Iraku i pogrešila što je na taj način ušla u rat u Libiji“, izjavio je Makon. Ipak, on takođe nastoji da „pokaže mišiće“ svetu: francuska vojska je znatno angažovanija u bivšim afričkim kolonijama, otvoreno kritikuje Rusiju i ono što vidi kao pretnju koja dolazi iz te zemlje, napada projekat Severni tok, a Makron je aktiva i u odmeravanju snaga sa američkim predsednikom Trampom kada je reč o ulozi NATO-a i globalnog zagrevanja.
       Makron, takođe, nastoji i da podigne politički profil Francuske, pre svega kroz preuzimanje više odgovornosti u EU kada je reč o reformama Unije ali i održavanju tvrdog stava prema Britancima kada je reč o Bregzitu. Na evropskom planu Makron gura paralelno politiku savezništva i takmičenja sa Nemačkom: potpisujući sporazum o defakto spadanju dela izvršnog aparata dve zemlje, sa jedne, i, sa druge - odbijajući zahtev Nemačke da pretvori svoje stalno članstvo u Savetu bezbednosti u predstavništvo EU a ne Francuske. Sa jedne strane Makron napada Italiju zbog neprijateljskog stava prema migrantima, ali takođe zahteva veću kontrolu granica unutar EU.
       Za Srbiju i region je posebno važan stav o proširenju EU – i tu, Makron, nije tako liberalan. Nedavni napeti pregovori o imenovanju novih ljudi na čelnim pozicijama EU za Makrona su bili znak koliko je EU disfunkcionalna i da joj je potrebna reforma: „ŠJaĆ sam više nego skeptičan prema svima onima koji nam objašnjavaju da je budućnost Evrope u novom proširenju kada se ne možemo složiti sa 28 članica. Ja ću biti beskompromisan i odbiću svako proširenje pre dubokih reformi našeg institucionalnog funkcionisanja”, naglasio je Makron početkom jula 2019. Imajući ovaj stav u vidu, Makronova poseta Srbiji neće doneti ništa u pogledu EU integracija osim nekih pohvala i bledih obećanja.
       Sa druge strane, Francuska je uz Nemačku veoma angažovana u traženju evropskog rešenja za Kosovo i Metohiju. Ali, osim zgroženosti Makrona ponašanjem Ramuša Haradinaja na jednom od nedavnih susreta (o čemu su mediji pisali), nema naznaka da Francuska ima drugačiji pristup prema kosovskom pitanju od onog koji ima Zapad u celini a koji podrazumeva da se Srbija natera da nekako prizna samostalno Kosovo.
      
       Sličnosti Makrona i Vučića
      
       Vučić svoju politiku i imidž bazira na igranju na kartu dobrih odnosa sa svetskim liderima, često ih predstavljajući daleko boljim nego što oni stvarno jesu. Očito sa ciljem da nešto stvarno i uradi ali i svakako vođen željom da bude upamćen u istoriji, Vučić koristi međunarodne događaje da se Srbiji, regionu i svetu nametne kao ozbiljan, dalekovid i veliki lider, vredan pažnje i pomena. Sa druge strane, ako je i jedan aktuelni evropski političar sličan Vučiću po takvom pristupu i ambicijama čije ostvarenje bi ostalo upamćeno u istoriji, to je upravo Emanuel Makron.
       Zapravo, cela suština Makronove posete Beogradu jeste samo u jednom: promocija moći, kako predsednika Francuske, tako i srpskog predsednika.

Biografija Emanuela Makrona
Bankar Rotšilda koji se nametnuo kao „nada mladima“
       Emanuel Makron (41) je najmlađa osoba koja je ikada obavljala dužnost predsednika Francuske. Makron je bio ekonomski savetnik bivšeg predsednika Fransoa Olanda, koji ga je uveo u visoku politiku, a pre državne službe radio je kao investicioni bankar.
       U kampanju za predsednika Francuske je ušao poprilično kasno: aprila 2016 osnovao je pokret „En Marche!“ („U pokretu“) a četiri meseca kasnije podneo ostavku u vladi i najavio kandidaturu. Igrajući na kartu najmlađeg kandidata, Makron je ustvrdio da su ljudi koji su vodili zemlju proteklih godina izdali generacije koje su izgradile Francusku nakon Drugog svetskog rata. Trijumf u predsedničkim izborima 2017. ojačao je pobedom na parlamentarnim juna te godine, kada je počistio tradicionalno dominantne stranke osvojivši 350 od 577 mandata.
       Bivši investicioni bankar sa diplomom sa Siens Po-a i Ekole Nasinal d’Administrasion gde se školuje upravljačka elita, Makron je obavljao nekoliko visokih funkcija godinama pre nego što je postao francuski predsednik, uključujući i funkciju ministra ekonomije (2012-2014) kada je isplanirao dve ekonomske reforme koje su izazvale mnogo polemika: reforma zakona o zapošljavanju koji je omogućio lakše otpuštanje radnika, kao i omogućavanje radnjama da rade duže nedeljom.
       Makron je tokom predsedničke kampanje 2017. napadao protivkandidate i na levici i na desnici pokušavajući da vrati Francuze bliže ka političkom centru. Na izbornim skupovima, uporedo uz francuske vijorile su se i zastave Evropske unije.
       Uspon Emanuela Makrona u Francuskoj je među liberalnim medijima i krugovima na Zapadu označen kao prvi veliki kontra-udarac konzervativnim, anti-evropskim tendencijama koje su počele Bregzitom i pobedom Donalda Trampa 2016. godine. Međutim, i tada i danas deluje ironično da su ogromne nade za budućnost posebno mladih položene u čoveka čiji je životni put i karijera išao preko istih onih institucija koje su najviše omražene u svetu danas i viđene kao najveći krivci za ekonomske neprilike: banki i elitnih krugova politike i krupnog kapitala.
      
       Od bankara do predsednika
      
       O životnom putu i političkom usponu Emanuela Makrona pisali su mnogi svetski mediji. Američki „Vol Strit Džurnal“ aprila 2017. objavio je tekst koji opširno analizira biografiju Emanuela Makrona.
       Na vrhuncu finansijske krize 2008. francuska Rotšild banka poverila je mladog Emanuela Makrona na obuku jednom od svojih najiskusnijih bankarskih stručnjaka.
       U tekstu „Vol strit džurnala“ se navodi da on nije imao nikakvog iskustva u bankarstvu. Umesto toga, imao je iskusne mentore koji su ga preporučili firmi Rotšild kao prodornog momka sa vezama u visokom društvu.
       „Uočen je kao jedina osoba koja ima mnogo kontakata“, kazao je Siril Harfuš, bankar kod koga je Makron poslat na obuku. Cetiri godine kasnije, kada je Makron napustio banku Rotšild, već je u biografiji mogao da navede da je ispregovarao ugovor težak nekoliko milijardi dolara i postao je najmlađi partner banke.
       Bankarska karijera Emanuela Makrona išla je istim onim putem koji ga je i doveo do mesta u Jelisejskoj palati, rezidenciji francuskih predsednika: sprijateljio se sa ljudima na visokim pozicijama koji su ga gurnuli u još više krugove francuskog društva. Usput je prikupio niz znanja i veština, od sviranja klavira do filozofije, glume i finansija – što mu je pomoglo da impresionira buduće mentore.
       Ovakav pristup omogućio je Emanuelu Makronu da napravi prečicu i prekrati politički put do vrha, koji obično u Francuskoj vodi od bavljenja politikom na lokalnom nivou i postepenim prodorom ka Parizu. Umesto toga, Makron je sve to preskočio i sleteo pravo u Pariz gde je postao ekspert za bankarstvo i evropske poslove. Tu, uz najviše strukture vlasti, imao je važnu ulogu u stabilizovanju francuske ekonomije pogođene krizom, kao i u promenama regulative francuskog tržišta rada.
       Ovaj 41-godišnjak, koga je malo ko van žiže francuske politike poznavao preoblikovao je francusku političku scenu. S neprijatnim ukusom u ustima, vodeće francuske partije, koje su eliminisane u prvom krugu izbora 2017, pozvale su birače da podrže Makrona u drugom krugu, protiv Marin Le Pen.
       Pobeda Makrona pokazala je da je druga po veličini ekonomija u EU pod vođstvom posvećenog pro-evropejca, koji, između ostalog, hoće da uspostavi i komandni centar evropskih vojski, oformi evropsku pograničnu policiju, smanji poreze na plate i smanji francusku birokratiju za 120,000 zaposlenih.
       Zapadni mediji su opisali Makrona kao političkog pragmatistu koji je dugo predstavljao sebe kao autsajdera. Za kolege bankare bio je muzičar, a za članove socijalističke vlade bio je kapitalista, da bi na kraju bio proevropejac koji će se obračunati sa nacionalistima.
       Iz intervjua i istupa Emanuela Makrona 2016-2017 nazirala se ambicija da što pre dosegne do najviših pozicija, pokazavši spremnost da prekrši konvencije kako bi ostvario svoj cilj. Ovakav pristup je, posledično, doveo Makrona u sukob sa svojim mentorom i čovekom koji ga je uveo u najviše redove politike, a sada bivšim predsednikom – Francuske Olandom.
      
       Ljubav ne zna za godine
      
       Ni Makronov privatni život nije nezanimljiv: kada je imao 17 godina zaljubio se u svoju 24-godine stariju nastavnicu u srednjoj školi, Brižit Trogneu. Par se venčao 2007. Prema svedočenju njegovih drugova iz školskih dana, Makron je u srednjoj školi pisao pesme kao i jedan roman o španskim konkvistadorima.
       Makron, koji potiče iz lekarske porodice iz grada Amiens, upoznao je svoju suprugu Bridžit Torgenu kada mu je ona bila nastavnica glume u školi. Bila je više od 20 godina starija od njega i dolazi iz uticajne porodice proizvođača čokolada. Više od toga – već je bila udata. Makron je provodio dosta vremena sa Bridžit Torgenu, pripremajući predstavu o veštom glumcu koji uspeva da nadigra moćnog lokalnog političara. Bridžit mu je ponudila glavnu ulogu…
       Emanuela Makrona su roditelji poslali u Pariz da završi srednju školu, ali je ostao u kontaktu sa Bridžit. Nekoliko godina kasnije ona se razišla sa svojim suprugom i prešla u Pariz da živi sa Emanuelom Makronom.
      
       Kada se to događalo Makron se već probijao kroz najviše krugove francuskog društva. Studirao je filozofiju i postao asistent Pola Rikora (Paul Ricoeur), jednog od najčuvenijih francuskih filozofa. Potom se upisao na Ekol Nasional D’Administrasion, elitnu akademiju na kojoj se školuju budući francuski ministri i visoki državni činovnici. Kao jedan od najboljih studenata, Makron je brzo našao posao u Generalnom inspektoratu, elitnoj francuskoj instituciji za oditore gde se budući činovnici koji će se baviti finansijama uče poslu. Tu je, između ostalih, uspostavio dobre veze sa ljudima kao što je bivši francuski premijer, Mišel Rokard.
      
       Kad je bankar odlučio da postane predsednik
      
       Prema tvrdnjama jednog od ljudi koji je prošao obuku zajedno sa Makronom, kada su pričali o tome gde vide sebe za 30 godina, Makron je rekao: „Predsednik republike“. Kada su ga mediji upitali o ovome Makron je tvrdio da je razgovor bio nešto drugačiji te da je rekao da je otvoren za karijeru u politici…
       Taj isti kolega tada je savetovao Makrona da izbegne regularan put u politiku jer mu to ne bi garantovalo finansijsku stabilnost. Ta osoba ga je povezala sa firmom Rotšild, investicionom bankom koja je u vrhu francuskih finansija i politike.
       Makron je svoje šefove impresionirao time što je hteo da bude više od momka koji bi trčao i pridržavao vrata. Siril Harfuš, bankar kod koga je poslat na obuku, navodi da je Makron hteo da se uči stvarima „na teži način“. Tako je momak, koji je išao na glumu, svirao klavir i bio filozof dat na „ubrzan kurs“ finansija, hipoteka i kredita.
       Za vreme rada/obuke u Inspektoratu, Makron je radio kao asistente komitetu ekonomista u kome je sedeo i direktor Nestlea, jedne od vodećih svetskih kompanija. Makron je ubrzo uspostavio direktnu vezu sa direktorom Nestlea i sa njim radio na kupovini svetskog giganta u proizvodnji bebi hrane – Pfecera.
       Kada je između francuskog Danonea i švajcarskog Nestela izbio rat oko kupovine Pfecera i borbe za kinesko tržište, obezbedio je Nestleu kupoprodajni ugovor vredan 11,8 milijardi dolara. Ovaj dil je Makronu, koji je u tom trenutku već imao položaj partnera u Rotšildu, doneo veliki profit. Takođe, dil sa Nestleom podigao je cenu imena Emanuela Makrona i ubrzo je postao jedan od najtraženijih savetnika u najvišim francuskim političkim i finansijskim krugovima, uključujući i bivšeg predsednika Fransoa Olanda.
      
       Evropski „Nju dil“
      
       Bivši francuski predsednik Fransoa Oland je, još za vreme kampanje protiv Sarkozija na izborima 2012, prvo primio Makrona za savetnika i poslao ga da umiri investitore i bogataše koji su se uplašili od podizanja poreza na 75% za sve prihode iznad milion evra (jedno od ključnih (ispunjenih) izbornih obećanja Olanda). Kada je postao predsednik, Oland je postavio Makrona za zamenika šefa Kabineta.
       Kada su predstavnici krupnog kapitala pripretili da će napustiti Francusku usled visokog oporezivanja koje je uveo Oland, Makron je upozorio predsednika pismom da preti da pretvori Francusku u „Kubu bez sunca“. Oland je prihvatio savet i povukao neke od prvobitnih predloga o izuzetno oštrom i visokom oporezivanju krupnog kapitala u Francuskoj. Tako je mlađani Makron jednim udarcem dobio poštovaoce na dva, suprotstavljena mesta: i u predsedniku republike i među krupnim kapitalom!
       Sa vetrom u jedrima Makron je podneo ostavku na mesto savetnika predsednika Francuske u maju 2014. pod izgovorom da želi da otpočne sopstveni biznis. Oland mu je priredio veličanstven ispraćaj u Jelisejskoj palati, uz komentar da kad god putuje u inostranstvo uvek čuje ljude kako mu kažu: „A, vi (predsedniče Francuske) radite sa Emanuelom Makronom“… Međutim, odlazak Makrona iz centra francuske politike nije trajao dugo. Svega nekoliko nedelja kasnije, Oland je smenio ministra ekonomije i ponudio posao savetniku koga je nedavno svečano ispratio. Makron nije odmah prihvatio poziv već, prvo je tražio da mu se omogući da sprovede ekonomsku reformu u zemlji. Odgovor Olanda je glasio: „Bićete ovde da sprovodite reforme“.
       Cetiri dana pošto je postao ministar krajem avgusta 2014, Makron se susreo sa tadašnjim nemačkim ministrom ekonomije Sigmarom Gabrijelom, na privatnoj (tajnoj?) večeri u Parizu. Tada su dogovorili da od vodećih ekonomista u obe zemlje zatraže izveštaj koji bi poslužio kao osnova za platformu za reformu kompletne Evropske unije. Suština te platforme glasi: Nemačka će da stimuliše tržište povećavanjem potrošnje, a Francuska će postati model moralnog ekonomskog ponašanja (moralnog prema investitorima i krupinom kapitalu) tako što će napustiti protekcionističke mere na tržištu rada.
       Makron je ovaj događaj kasnije objasnio sledećim rečima: „Od početka sam predložio Evropski Nju Dil – sprovesti reforme ali u isto vreme ubediti Evropu da investira još više“. Prema njegovom mišljenju, francusko tržište bilo je oslabljeno rigidnim obrazovnim sistemom koji je usmeravalo mlade ljude na usko-stručno obrazovanje i to u uslovima u kojima su pravila na tržištu obeshrabrivala kompanije da mladima daju stalan posao. Ishod takve situacije bila je nezaposlenost od skoro 10 posto u proseku, i oko 20 odsto među mladima.
      
       Oland i Makron kao Vučić i Šešelj
      
       Premda su im putevi bili različiti, postoje neke sličnosti koje spajaju karijeru Aleksandra Vučića i Emanuela Makrona. Jedna od tih je da su obojica eliminisali svoje političke očeve.
       Kao ministar ekonomije, Makron je predložio zakon koji je imao za cilj pojednostavljivanje procedura za zapošljavanje i otpuštanje. Ovo je naišlo na negodovanje sindikata i masovne proteste u Francuskoj. Strahujući da zakon neće proći u parlamentu, što bi imalo negativne posledice po imidž vlade i administracije, Oland je povukao zakon. Insistirao je da se izbrišu odredbe koje olakšavaju otpuštanje, a potom je dekretom stavio zakon na snagu. To je, prema pisanju Vol Strit Džurnala, posejalo seme sukoba između dva saradnika. U intervjuu Vol Strit Džurnalu početkom 2015, kada je zakon izmenjen i usvojen dekretom, Makron je na pitanje da li ima ambicija da bude predsednik, odgovorio: „Ne, ali kada odlučite nešto, to znači da hoćete da uradite to najbolje što možete – da postanete milijarder ako osnujete start-ap, ili kralj, ako hoćete da promenite režim“.
      
       Nekoliko meseci kasnije, za Božić 2015, Makron je poslao pismu predsedniku Olandu moleći ga da prihvati reforme zarad popravljanja stanja u Evropi. Oland nije odgovorio. U tom trenutku (sada bivši) francuski predsednik suočavao se sa najnižom podrškom javnosti koju je jedan francuski predsednik imao ikada u istoriji. Poslednje što je želeo jeste da ide u ekonomske reforme koje će izvesti narod na ulice.
       U mesecima koji su usledili Makron je pripremao svoj sopstveni gambit za mesto šefa države. Bez podrške ijedne od etabliranih partija, Makron je morao da traži podršku od sveta biznisa među kojima je tražio donatore. U aprilu 2016. Makron je osnovao svoj sopstveni pokret, „En Marche“ („U pokretu“), smrtno ranjavajući bilo kakve šanse Fransoa Olanda da ponovo ide na izbore.
       Na pitanje da Makron hoće da zauzme njegovo mesto, Oland je odgovorio: „Nije to samo pitanje hijerarhije – on zna šta meni duguje. To je pitanje lične i političke lojalnosti“. Nekoliko dana nakon tog intervjua, preko jednog regionalnog lista, Makron je saopštio svoju nameru da se kandiduje za predsednika. „Kada predsednik imenuje nekoga za ministra, to nije samo da bi od njega načinio slugu“, kazao je Makron u avgustu 2016. godine, na putu za Jelisejsku palatu gde je predao svoje pismo ostavke.
      
       Trag u istoriji
      
       Iz opisa uspona Emanuela Makrona, vidi se da je reč o prodornom čoveku, koji, posle uspešne privatne karijere – hoće da ostavi trag i u političkoj istoriji Francuske i sveta. U prvom obraćanju javnosti pošto je potvrđena njegova pobeda na predsedničkim izborima 2017. Makron je rekao da želi da bude „stranica nade i poverenja“ za francusko društvo. Međutim, godinu i po dana kasnije ta nada kao da je potonula: Makron je trebalo da dođe u Srbiju još decembra 2018. ali je poseta u poslednjem trenutku otkazana zbog nemira u francuskoj prestonici na protestima „Žutih prsluka“ da bi mu do kraja 2018. rejting bio niži no ijednom drugom francuskom predsedniku ikada.
       Velike sile su velike i po tome što svoje probleme mogu da izvoze drugima. Mnogi američki predsednici su svoju karijeru spasavali nekim ratom ili intervencijom u inostranstvu. Makronov imidž je danas duboko poljuljan u Francuskoj pa je moguće da će, ukoliko bude prinuđen da dalje odustane od ekonomskih reformi i, ukoliko ne prođe pokušaj reforme EU – nastojati da negde drugo u svetu ostavi trag u ime Francuske i za svoju slavu. Balkan bi mogao da bude jedno takvo mesto a Aleksandru Vučiću je – usled povlačenja Angele Merkel – podrška nekog poput Makrona potrebna.






















































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX