SVEDOK Internet



Broj 1194.

Poseta
5800828

Ne verujem da će Vučić podneti ostavku u SNS!

Ramušove puste želja

Silovanje razuma Raje Rodića

BIG BEN NOVAK!

Promocija Vučićeve i Makronove moći


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Osvrt Bojana Draškovića na Zbornik SANU - Ekonomska kriza – poreklo i ishodi
Kad „srpski Davos“ ode u zatvor…

       Na tribini SANU, predstavljen je zbornik Ekonomska kriza – poreklo i ishodi, pod uredništvom akademika Caslava Ocića nastao na osnovu istoimenog skupa održanog u SANU, danas gledano, davne 2010. godine a publikovanog i prezentovanog tek devet godina kasnije.
       Zašto?
       Ipak, šalu na stranu, ovaj Zbornik izišao je u pravom trenutku, kada je velika svetska ekonomska kriza bila u punom jeku i u velikoj meri je uzbudio tadašnje naučne i političke duhove, jer je snažno doveo u pitanje već uzdrmanu neoliberalnu ekonomsku paradigmu na kojoj je počivala dotadašnja srpska ekonomska politika, od 2000. pa sve do godine objavljivanja.
      
       Borba oprečnih gledišta
      
       Zbornik radova, iako sadrži različita, a neretko i oprečna gledišta, bio je posebno opasan po tadašnju vladajuću nomenklaturu, jer se prvi put, i to s najvišeg mesta u srpskoj nauci, počelo raspravljati (i) o rezultatima njihove politike koji su, po svemu sudeći, više nego porazni.
       Zbog mogućnosti da ovaj Zbornik daje naučno verifikovanu osnovu za kritiku srpskih neoliberala (ministara, večitih savetnika Vlade, ideoloških gurua, licenciranih „eksperata“ i „ekonomskih ubica“ /Perkins/, prvenstveno soroševske, odnosno „drugosrbijanske“ provinijencije), njegovo štampanje je po svaku cenu moralo biti odlagano, čitavih devet godina, tako da se on pojavio više kao svedok vremena, i dokaz da je srpska ekonomska i akademska pamet ipak odgovarala potrebama vremena, ali kako nije bila usklađena s mišljenjem srpskih moćnika i vlastodržaca, što javnih što tajnih, njen glas je morao biti maksimalno utišan kako bi se stvorio prostor za penetraciju „kompardorske intelektualne elite“ (S. Antonić) u samu SANU u cilju teorijske („akademijske“) racionalizacije „reformske prakse“ (narodski rečeno: razvaljivanja i pustošenja srpske privrede i društva, pre svega, pljačkaškom privatizacijom).
       Tako je srpska akademska pamet, na čelu s njenim retkim pojednicima, i u ovom slučaju ispala poput onih pasa iz arapske poslovice koji laju dok karavani prolaze ne obazirući se na njihov lavež.
       Samo što je u našem slučaju, taj lavež nije pusto akademsko naklapanje već ozbiljno upozorenje i poziv na budnost i rad, koju mediokriteti u ekonomiji i politici, misleći na sopstvenu materijalnu korist i strahujući od demaskiranja sopstvene nesposobnosti da obavljaju poslove za koji su plaćeni, i ko zna još iz kojih razloga; ne mogu, ne smeju i ne žele da čuju.
       Cena neslušanja i nekorišćenja pameti u politici nesrazmerno je visoka i nju plaća kao i obično čitav narod. Ali koga to zanima?
       Ne vredi gluvome vikati niti slepom opisivati!
       Sva upozorenja su uzaludna, i mali ljudi na velikim položajima, simulirajući „reformsku, modernizujuću, progresivnu“ stvarnost, nekreativni duhom, samo koče i negiraju pozitivne inicijative, opstruišući i destimulišući svaki normalan rad, pokušavajući pritom da ukradu vreme (i život!) čitave jedne generacije, zarad opstanka u vrhovima vlasti.
       Zato je izlazak ove, po mnogo čemu, kontroverzne i (privremeno cenzurisane) knjige od posebne važnosti, jer je ona jasan dokaz da je voda došla do grla i da su promene, ma koliko ih izbegavali, nužne, i njih mogu i moraju da izvode znalci; ljudi od duha, dara i zanata, a ne simulanti, partijski poslušnici, neznalice, „od sintetike napravljeni ništaci“, „zvečeće praznine“ i statisti na intelektualnoj, društvenoj i političkoj pozornici, već viđenih i večito repriziranih, loših predstava koje više niko ne želi da gleda i koje ne ostavljaju nikakav (čak ni plitak) trag.
      
       O nesavršenosti tržišta
      
       Prof. dr Dragana Gnjatović, pred prisutnim malobrojnim akademicima i mnogobrojnom akademskom javnošću, na kraju, na osnovu analize priloženih radova došla do vrlo konkretnih zaključaka o ekonomskoj krizi:
       „Odgovori na ova pitanja (misli se na ekonomsku krizu) su usko povezani s nesavršenostima tržišta, s jedne, i nesavršenostima države, s druge strane. U krajnjoj instanci, nesavršenosti tržišta rezultat su slepog interesa profita a nesavršenosti države posledica nedovoljne svesti o javnom interesu održavanja makroekonomske stabilnosti.“ .
       .. „U Zborniku se može naći tvrđenje da je pojava cikličnih kretanja finansijskih tržišta, prouzrokovana pohlepom za novcem, stara koliko i bankarske institucije, nastale u Evropi u 16. veku. Da li se onda može tvrditi da je od tada pa do danas, pohlepa glavni uzrok ekonomskih kriza?
       Autori koji u Zborniku razmatraju teorije kriza podsećaju da su savremenoj neoklasičnoj ekonomskoj teoriji strana ovakva tvrđenja. Neoklasičari su razvili apstraktne ekonomske modele koji obesmišljavaju bilo kakvo specifično ponašanje pojedinih društvenih grupa, pa i finansijske elite.
       Poznato je da neoklasičari ne priznaju postojanje nesavršenosti finansijskih tržišta. Po njima, mehanizam kamatnih stopa u svakom trenutku dovodi do ravnoteže u ponudi i tražnji novca i kredita. A kako nema nesavršenosti tržišta, neoklasičari smatraju da unutar kapitalističkih privreda nema ni osnova za nastanak kriza.
       S izbijanjem svetske finansijske krize 2008. godine, neoklasična doktrina doživela je poraz. U teorijskom osvrtu na krize u Zborniku, sledi pregled oštrih kritika ekonomskog liberalizma koje su tada preplavile akademsku javnost. Citiraju se poznate reči nobelovca Pola Krugmana koji se pita kako su neoklasičari mogli toliko da pogreše u procenama o mogućnostima izbijanja krize razmera gotovo onih koje je imala Velika depresija 1929–1933. godine.
       „Akademska ekonomika je sistem stvarnih privreda zamenila prekrasnim modelima u nepostojećoj ekonomiji zasnovanim na racionalnom ponašanju proizvođača i potrošača i perfektnoj konkurenciji.“
       Prof. Gnjatović je na kraju zaključila je najveći doprinos zbornika što sadrži objašnjenje o spašavanju finansijskih institucija:
       „Da bi zaustavile njihovo propadanje, centralne banke razvijenih industrijskih zemalja posegnule su za instrumentima kvantitativnih olakšica, plasirajući ogromne količine novca u kupovinu hartija od vrednosti. O učincima ovakve izrazito ekspanzivne monetarne politike autori Zbornika nisu mogli da znaju, jer su radove napisali, podsećamo, 2010. godine.
       Danas se možemo zapitati: da li je nestandardnim merama monetarne politike spašen društveno ekonomski sistem, u literaturi poznat kao berzanski kapitalizam?
       U nekom narednom Zborniku SANU trebalo bi napraviti računicu o ceni koja je plaćena da bi ovaj sistem nastavio da funkcioniše.“
      
       Antonić: Sučeljavanje različitih mišljenja
      
       Za razliku od prof. Gnjatović, koja je Zbornik ocenjivala mahom iz ugla uglednog ekonomskog istraživača, prof. Antonić kao eminentni sociolog više se zanimao sociološkom komponentom Zbornika, hvaleći pritom različita tumačenja samog pojma krize koju su iznosili različiti autori.
      
       Ovaj Zbornik prema njemu ima upravo tu vrednost da su na jednom mestu sučeljena različita mišljenja. To nije nikakav uniformisan niti jednostrano usmeren naučni Zbornik, gde su na različite teme pisali ljudi sličnog mišljenja.
       U ovom Zborniku mogu se pronaći sasvim oprečna mišljenja, od neoliberalnog do marksističkog, i u tome je njegova nesumnjiva vrednost:
       „Tako, iz ovog Zbornika, vidimo – što je jedna autorka (V. Vratuša) sasvim oštroumno uočila – tri objašnjenja i tri razrešenja krize: (neo)smitijansko, (neo)kenzijansko i (neo)marksističko. Na mene je poseban utisak ustavilo smitijansko, ili neoliberalno objašnjenje i razrešenje krize iz 2008. Ono me je podsetilo na čuveno objašnjenje krize u SFRJ osamdesetih, koje kaže: kriza je nastala jer se nedovoljno dosledno sprovodi ideja socijalističkog samoupravljanja. Dakle, prevazilaženje krize socijalizma u SFRJ je – u više socijalizma. Tako je iz ove optike, navodno, i rešenje krize neoliberalizma – u još više neoliberalizma. Odnosno, kako saznajemo iz onoga što nam u ovom Zborniku zanimljivo prenosi Božo Stojanović – jedno od rešenja je u uvođenju privatnog novca....
       Rešenje je da se državi oduzme monopol na stvaranje novca, te da se monetarno-privrednim subjektima omogući da sami kreiraju novac i ponude ga građanima. A građani kao tržišni akteri će, onda, dobar novac – u uslovima tržišne utakmice – zadržati, a rđav odbaciti. Tako se onda 2008. više neće ponoviti.
       Moram da priznam da je meni, kao sociologu, treniranom da interes društva mora biti iznad svakog drugog parcijalnog/individualnog interesa, bila ipak mnogo bliža neokejnzijanska i neomarksistička vizija uzroka krize i njenog prevazileženja. Sa zanimanjem sam uočio da većina autora u ovom Zborniku zastupa upravo takvu ideju. Sa stanovišta privrede jednog društva, nije isto da li se milijardu dolara dohotka nalazi u rukama jednog superbogataša ili u rukama milion pripadnika nižih i srednjih slojeva – onaj jedan će ih potrošiti na ograničenu količinu skupe luksuzne robe, a ovih milion na mnogo hrane, odeće i računa za struju i stanovanje. Ali, nažalost, stvar je u tome da o današnjem svetu, pa i o ekonomiji, odlučuju prvenstveno interesi stotinak milijardera iz globalne superklase, a ne dobrobit naroda i čovečanstva.
       Za društvene naučnike je, takođe, zanimljiva diskusija, koja se javlja i u ovom Zborniku, oko toga da li je kriza iz 2008. samo jedna od cikličnih pojava svetskog kapitalizma, ili je ipak jedinstveni fenomen, nastao tek s potpunim odmetanjem finansijskog kapitala od proizvodnje i njegovim pretvaranjem u virtuelni ili spekulativni kapital – na šta posebno ukazuju, recimo, Rajko Bukvić i Caslav Ocić.
       Kakogod bilo, čitaocu ovog Zbornika postaje jasno da su naša društva zapravo taoci jednog sistema koji, u poslednjih četrdesetak godina, proizvodi sve veću koncentarciju bogatstva i moći u sve manje ruku i u kome pohlepa i neodogovornost tzv. superelite trenutno kao da nema vidljivih ograničenja. Iz te perspektive, onda, rađaju se i bivaju potpuno opravdani strahovi za budućnost, bojazan da će prenaduvani balon bankarske ‚kreativnosti‘ ponovo, kao 2008. godine, doživeti pucanje, ili da će se spas pokušati potražiti možda i u nekakvom novom velikom ratu, tačnije u konjunkturi zasnovanoj na vojnim liferacijima, eksploataciji novoosvojenih resursa i na obnovi razrušene infrastrukture koja bi usledila posle takvog rata.
       Još jedan važan uvid, što nam ga daje ovaj Zbornik, jeste i to da je u Srbiji ekonomska kriza nekako uvek počinjala ranije, a završavala se kasnije od globalnih poremećaja. To nam pokazuju radovi iz istorijskog segmenta ovog Zbornika koji se odnose na svetsku krizu 1929–1933, kao i referati iz segmenta Zbornika koji razmatra uticaj krize iz 2008. na Srbiju. Naša mala i slaba privreda u međuvremenu je postala još zavisnija od „stranih investitora“ i možemo samo s užasom da zamislimo kako bi se neki ozbiljniji poremećaj u svetskoj privredi odrazio na naše društvo i na naš život.“
       Na kraju, prof. Antonić zaključuje:
       „ Dopalo mi se to što kolege ekonomisti zastupljeni u ovom zborniku nisu inistirali na onom što se često naziva profesionalnom ezoterijom, a koju, kada je reč o ekonomskim naučnicima, ume da odlikuje prozvodnja i rasprava o rivalskim matematičkim modelima koje mi, ne-ekonomski društveni naučnici, jednostavno teško možemo da pratimo. Dopalo mi se to nastojanje da se ideje iznesu jasno, kontekstualizovano teorijama i potkrepljeno istorijskom građom, i mislim da je takva međudisciplinarna otvorenost korisna za svaku od naših pojedinačnih nauka. Tim više što takav komunikativan diskurs omogućava i široj intelektualnoj javnosti u Srbiji da prati obavljenu analizu i diskusiju – što je još jedna od važnih funkcija našeg rada.“
      
       Ocić: Prokleta požuda za novcem
      
       Urednik Zbornika, akademik Caslav Ocić, zahvalio se svima koji su došli, ali i onima koji nisu došli na ovu tribinu. Zapitao se:
       „Koja je priroda najnovije globalne krize? Da li je ona tradicionalni konjunkturni fenomen ili specifična dotad nezabeležena (gotovo unikatna) strukturna pojava? Da li je u pitanju samo maksimalna, ali ipak ljudska, aura sacra fames (prokleta požuda za novcem) ili mnogo ambicioznije pretenzije globalnih demijurga: stvaranje novog čoveka ili – postčoveka?“ i najavio nov naučni skup na temu „Ekonomska kriza – 10 godina posle“.
       On je pojasnio i anegdotu o zvonu. Nije „usporeno“ štampanje Zbornika zbog toga što nije bilo zvona. Naprotiv. Zvono je na skupu o krizi u aprilu 2010. tako alarmantno zazvonilo da su se od te zvonjave uznemirili i uplašili razni bezdelnici, šarlatani, potajnici i prigodničari u vlasti (i u SANU).
      
       Predlog (koji je dao prof. Đorđe Popov, u Zborniku na str. 255–256) za osnivanje nezavisnog instituta pri SANU (Poljska akademija nauka u svom sastavu ima 4 ekonomska instituta!) koji bi se bavio prvenstveno makroekonomskim, ali i opštim strateškim pitanjima razvoja privrede i društva „tranzicione“ Srbije. Priča o osnivanju (pa „poništavanju“ osnivanja) tog instituta je zapisana i biće u detaljima i objavljena kada se za to steknu uslovi. Trenutno ima prečih i važnijih poslova, smatra Ocić.
       Autor ovih redova se ne bi složio s ovim stavom akademika Ocića, jer, imajući u vidu opšte ekonomsko i socijalno krizno stanje u Srbiji, šta je važnije od odgovora na pitanje kome je osnivanje Akademijinog instituta za ekonomske nauke predstavljalo smrtnu opasnost, kad jedna takva institucija samo može, kako bi to rekli naši stari u 19. veku, otačestvu na opštu polzu služiti?
       Ako bi se malo bolje razmislio lako bi se pronašao odgovor na ovo pitanje:
       Osnivanje u okviru SANU takve intitucije od državnog i nacionalnog značaja, koja bi oko sebe okupljala mlade ekonomiste, pravnike, sociologe, demografe i druge istraživače i koji bi s najvišeg mesta kompetentnosti mogli odgovarati na izazove vremena u zemlji, Evropi i svetu (a u skladu s interesima države i naroda), jedino ne odgovara onima koji su uzurpirali i monopolisali ekonomsku pamet; a preko nje u svoje ruke su uzeli (i uzimaju) novac ovog naroda.
      
       Teška je prazna torba, a prazna glava?
      
       Naravno, reč je o tajkunima i „ekspertima“, onima što se svake zime okupljaju u prostorijama hotela „Grand“ na Kopaoniku, gde se u pauzama čuvenog ekonomskog foruma, dogovaraju koje će mere preduzeti kako bi u idućoj godini što više napunili svoje džepove a osiromašili naše.
       To je onaj kongres gde domaći tajkuni, i „ekspertska“ „elita“ kroje našu ekonomsku sudbinu, imitirajući neki srpski Davos. Skorojevići i mediokriteti, kao da su ispali iz Balzakovih i Zolinih romana, ili nama bližih Nušićevih i Sterijinih komedija, nova srpska kleptokratska elita, koja nas je obogaljila i upropastila i čijim životnim radom i delom bi konačno trebalo da se pozabavi Javno tužilaštvo, prirodno ne može da podnese okupljanje naučne pameti u instituciji takvog tipa.
       O čemu bi onda priučeni premijeri, ekonomski nepismeni (ali u svoju korist pametni) ministri, savetnici Vlade, „analitičari“ (i ini kursisti koji su završili večernje škole iz tehnika ubeđivanja i preumljivanja), mogli da razgovaraju između dva teniska meča, saune ili bazena, kada bi se svi ekonomski relevantni podaci prikupljali i analizirali u jednoj ovakvoj instituciji.
       Jasno bi se videlo da našu ekonomiju vode (za strane centre moći) korisni idioti; istovremeno u srpskom političkim prostoru mogla bi da oživi zdrava konkurencija ideja (pa čak i vizija) oslonjena na savetodavnu institutsku pamet. Tako bi konačno mogli da dođu do izražaja oni političari koji bi umeli da se koriste informacijama, znanjima i (domaćim i tuđim, profiltriranim) iskustvima, i koji bi na osnovu toga mogli da „podignu“ optimum rešenja o kojima se postiže saglasnost u transparentnom demokratskom političkom (parlamentarnom) procesu odlučivanja. A takvih nesumnjivo ima. Iako su (kao i uvek u istoriji) u manjini; ali „njihova je zvezda u daljini“. Oni imaju istorijsku šansu, iako je Srbija sve manje suverena država.
       Srbija se svakim danom sve više pretvara u strani protektorat, takorekući klasičnu koloniju, na čijem čelu su neke nove dahije i kabadahije. Njima bilo kakvo okupljanje i mobilizacija srpske pameti (na primer, u Odboru za ekonomske nauke SANU ili negde drugde) nikako ne odgovara.
       Stoga je ovaj i sličan pokušaj akademika Ocića, iako izgleda kao donkihotovski juriš na vetrenjače, ipak pozitivan korak napred, i dokaz da pored sveg mraka koji nas okružuje u Srbiji, takva kakva je, ipak postoje svetle tačke, dosta usamljene ličnosti, kojih je, na sreću sve više, i koji svakim danom sve energičnije i poslednje atome svoje snage ulažu u smislene i vredne projekte od naučnog i nacionalnog značaja i koji će – nema sumnje – jednoga dana oživeti.
       Kada ne bude bilo više srpskog Davosa i kada se umišljeni članovi tog kluba nađu tamo gde im je i mesto – na đubrištu istorije.






















































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX