SVEDOK Internet



Broj 1194.

Poseta
5800839

Ne verujem da će Vučić podneti ostavku u SNS!

Ramušove puste želja

Silovanje razuma Raje Rodića

BIG BEN NOVAK!

Promocija Vučićeve i Makronove moći


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Postavljanje španskog ministra spoljnih poslova za novog šefa diplomatije EU nekima smeta jer „neće biti neutralan“ zato što Španija ne priznaje „Kosovo“?!
Licemerje bez pardona
Piše: Milan Dinić

       Licemerje je ružna osobina/način ponašanja kod ljudi. Ali u politici, to je, nažalost, nešto sasvim normalno i, očito, korisno. Međutim, zbog političke korektnosti (kako, je l’, niko ne bi bio uvređen) umesto reči „licemerje“ koja označava pravu stvar, koriste se eufemizmi: „slažemo se da se ne slažemo“, „imamo drugačije poglede“ i slično. Ma kako se rečnikom političke korektnosti (koji je nekorektan i netolerantan prema apsolutno svakom drugom mišljenju koje nije deo „prihvaćenih vrednosti i pogleda“) nešto nazivalo, komentari koji su iz EU i od zapadnih analitičara došli kada je reč o mogućem odnosu novog spoljnopolitičkog šefa EU prema pitanju Kosova i Metohije, ne predstavljaju ništa drugo nego apsolutno licemerje.
       Kada je, posle mukotrpnih danonoćnih pregovora u Briselu početkom jula konačno dogovoreno ko će činiti novo rukovodstvo EU (što, ironično, pokazuje kako ta organizacija, koja naglašava svoju privrženost demokratiji, bira svoje rukovodstvo u tajnosti, iza zatvorenih vrata, bukvalno u pola noći, postavljajući ljude na čelna mesta bez da su građani EU uopšte mogli da glasaju za te njih ili znaju išta o njima), neki su izrazili negovanje. Jedno od glavnih pitanja koje je postavljeno glasi: da li se može verovati u neutralnost novog Visokog predstavnika EU za spoljnu politiku, aktuelnog španskog ministra spoljnih poslova, inače Katalonca(!), Josepa Borela (Josep Borrell), u pregovorima u vezi sa Kosovom i Metohijom, imajući u vidu da Španija ne priznaje separatističku vlast u Prištini?!
       Oni koji podržavaju novog spoljnopolitičkog šefa EU navode da će upravo činjenica da dolazi iz Španije koja se suočava sa osetljivim pitanjem Katalonije, te da je Borelo sam Katalonac koji se protivi secesiji, primorati obe strane (i Beograd i Prištinu) da budu oprezne u načinu na koji razgovaraju sa Borelom. Međutim, takođe se naglašava da je Borelo čovek koji je na kraju svoje političke karijere, tako da neće imati potrebe da taktizira iz ličnih političkih interesa.
       Beograd je pozdravio vest o imenovanju Borela, dok su u Prištini izrazili zabrinutost.
       Pitanje o Borelovoj „neutralnosti“ u vezi sa KiM budući da dolazi iz zemlje koja ne priznaje prištinske separatiste je apostrofirano u brojnim analizama i komentarima u uglednim svetskim medijima i od uticajnih analitičara. Međutim, ti komentari previđaju jedno: da li to znači da je novi spoljnopolitički šef EU došao iz zemlje članice koja priznaje takozvanu Republiku Kosovo, da bi onda on/ona bili „neutralni“?! Na ovo pitanje, naravno, nikada nećete dobiti konkretan odgovor od zapadnih zvaničnika i analitičara. U najboljem slučaju uslediće neka fraza o tome kako je EU posvećena dijalogu obe strane do obostrano prihvatljivog rešenja koje se mora okončati međusobnim priznanjem (što implicira priznavanje kosovskog separatizma). Štaviše, u evropskoj politici priznavanje kosovske „državnosti“ danas je toliko normalno i prihvatljivo, da su oni koji se protive tome viđeni kao stvaraoci problema?!
       Koliko god ovakvi komentari ne iznenađuju, teško je da ne čude a još teže oćutati na ovo licemerje Zapada, koje je u odnosu prema Srbima i Srbiji, nažalost, konstanta.
       Štaviše, ovaj licemeran i diskriminatorski odnos prema Srbima i Srbiji je ne samo deo politike EU, već je i institucionalizovan u zapadnoj kulturi, što ilustruju naredna dva primera.
       Da ne bude dileme kako u Briselu i „Evropi“ (odnosno, EU) gledaju na Srbiju, dovoljno svedoči i slika iz Kuće evropske istorije, muzeja Evrope koji je napravljen kao projekat Evropske unije i nalazi se u krugu zgrada u kojima se nalaze sedišta EU institucija u Briselu. Kako se navodi u zvaničnoj brošuri za ovaj muzej, „Kuća evropske istorije omogućuje posetiocima svih godina da sagledaju istoriju kontinenta iz različitih perspektiva te da razmisle o tome šta nam ta različita viđenja istorije danas znače. U muzeju su postavljene izložbe, organizuju se događanja a postoji i stalna zbirka kojoj je cilj da se stvori jezgro riznice zajedničkog evropskog sećanja“.
       A kako je Srbija predstavljena u toj „riznici zajedničkog evropskog sećanja“?
       U odeljku evropske istorije 20. veka postoji deo posvećen građanskom ratu u bivšoj Jugoslaviji, gde su apostrofirani kritični trenuci iz rata. Tako se posebno ističe pano na kome je data mapa opsade Sarajeva. Na mapi je Sarajevo označeno kao „bosanska teritorija“ (kao da pre rata preko četvrtine stanovništva Sarajeva nisu činili Srbi) dok je teritorija koju su držali Srbi (i koju i danas većinom drže, jer je to teritorija na kojoj su Srbi živeli i pre rata) samo nazvana „srpske snage“, što implicira da su to neke okupacione snage a ne da je to srpska teritorija, kao što je Sarajevo „bosanska“? Dalje, u opisu događaja polazi se od toga da su opsadu sproveli „jugoslovenska vojska, paravojne jedinice i Srbije i Crne Gore, i dobro-naoružani lokalni Srbi“ (kurziv i bold – Svedok) – što ne stoji ni u optužnicama Haškog tribunala, gde se za opsadu tereti prvenstveno rukovodstvo Republike Srpske. Iz ovog opisa implicitno sledi da su Srbi došli da okupiraju „bosansku teritoriju“ jer se nigde, pritom, ne pominje da su Srbi tu živeli i pre.
       Još jedan detalj opisan u ovom delu izložbe jeste uništenje Starog mosta u Mostaru, o čemu se govori kao o ogromnom zločinu protiv svetske kulture. Novembra 1993. most su, kao što je odmah bilo poznato, uništile hrvatske snage, što su Hrvati i priznali. Međutim, taj detalj je izostavljen, pa bi se nekome ko ne zna ništa o tom događaju tako učinilo da su Stari most uništili, zna se – Srbi.
       U tom velikom muzeju „zajedničke evropske istorije“ u Briselu, gotovo sve političke mape evropskog kontinenta, prikazuju Kosovo odvojenim od Srbije. Štaviše, kada posle izložbe odete u radnju gde možete da kupite suvenire i igračke, videćete slagalice za decu sa mapom Evrope. Na gotovo svim slagalicama Kosovo je odvojeno od Srbije!
       Naravno, mnogi će reći – evo ih, ludi Srbi, smetaju im slagalice… Ne, ne smetaju. Samo – kako da se ne potkrade neka slagalica ili mapa sa granicama Republike Srpske, teritorijom Srpske Krajine ili celom Srbijom, ili neka mapa sa Krimom u Rusiji?!
       Drugi primer: Skoknite u drugi muzej – recimo, preko La Manša, u čuveni Ratni muzej u Londonu. U odličnoj izložbi o Prvom svetskom ratu, na kojoj je, između ostalog, izložena i uniforma srpskog vojnika, stoje natpisi o tome kako je rat počeo. A jedan od njih, glasi: „Dana 28. juna od Srba-potpomognut terorista ubio je nadvojvodu Franca Ferdinanda…“ (bold i kurziv – Svedok).
       U Ratnom muzeju u Londonu, u odeljku posvećenom ratu na KiM, pored mape na kojoj je Kosovo odvojeno od Srbije, stoje i objašnjenja a na jednom od njih piše: „Kosovo i Srbija su bili deo Jugoslavije, nove države nastale posle Prvog svetskog rata koja je prisilila na zajedništvo mnoge različite etničke grupe. U 1989. su postojeće tenzije između etničkih grupa eksplodirale u ratu. Posle 10 godina Srbi su napali Kosovo. Jedino su napadi NATO aviona uspeli da potisnu Srbe nazad i stvore bezbednosnu zonu za narod Kosova“. (kurziv i bold – Svedok).
       Nažalost, mnogo je ovakvih primera koji neistinito predstavljaju istorijske događaje na Balkanu. Još agresivnija kampanja se vodi preko interneta, na stranicama Vikipedije na engleskom i srpsko-hrvatskom, gde – očito organizovane grupe autora, Albanaca pre svega – menjaju toponime i pišu ih prvo na albanskom i brišu sve podatke koji ukazuju na nešto srpsko. Štaviše, nekoliko puta su promenili i Vikipedijinu stranicu Marka Đurića, direktora Kancelarije za Kosovo i Metohiju, i stavili da je on „ministar u vladi Srbije za Republiku Kosovo“.
       Ove stvari, naravno, bole. A trebalo bi da bole ne samo Srbe već svakoga ko veruje u pravdu i pravičnost (ma koliko bili svesni da su teško dostižni). Ne radi se ovde, kako se trude tumači naše stvarnosti iz probranih NVO ali i pojedini u vlasti da nam nametnu, kako Srbi odbijaju da prihvate „realnost“ i kako su opsednuti mitovima, već, o tome da su ovo jednostavno laži koje stvaraju neistinitu sliku na temelju koje se danas i sutra misli o Srbima i Srbiji. Jer, niti su Srbi „napali Kosovo“, niti je Sarajevo isključivo „bosanska teritorija“ a okolina deo neke teritorije pod komandom „okupacione srpske vojske“, već su tu Srbi živeli ili žive (ako nisu proterani).
       Nažalost, ovu sliku je gotovo nemoguće promeniti. Još gore, niti srpske vlasti čine nešto tim povodom, niti je, recimo, ikome iz ambasada Srbije u Londonu ili Briselu ikada palo na pamet da odu u ranije pomenute muzeje i sugerišu neke korekcije ili, još bolje, ponude neku donaciju iz Srbije koja bi predstavila Srbe u nešto pozitivnijem svetlu.
       Šta god radili i rekli, to, nažalost, verovatno neće promeniti sliku kakva o Srbima postoji i diskriminatorski, gotovo rasistički odnos Zapada prema nama. Međutim, to ne znači da bi trebalo da dignemo ruke i ćutimo i ne kažemo ništa. Na Zapadu i u svetu ima ljudi koji veruju u slobodu, u prava i pravdu. Svako ko veruje u ove vrednosti ne može a da ne bude pogođen tretmanom Srbije i Srba i, jednog dana, neko će na to reagovati.






















































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX