SVEDOK Internet



Broj 1194.

Poseta
5800847

Ne verujem da će Vučić podneti ostavku u SNS!

Ramušove puste želja

Silovanje razuma Raje Rodića

BIG BEN NOVAK!

Promocija Vučićeve i Makronove moći


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

FILOLOŠKI FAKULTET u Beogradu: Pretpostavke, rekla-kazala, izmišljotine, budalaštine, podmetanja unapred budućem rukovodstvu... Rečju, bedno!
Internetu samo reci, letećemo kao meci…
Piše: Vladan Dinić

       Uredništvu i Redakciji
       Poštovani urednici i novinari,
       Poslednjih sedmica u vašem glasilu pojavljivali su se napisi o prilikama na Filološkom fakultetu, čiji su inspiratori i autori mnoge od vas svesno doveli u zabludu. Stoga bismo ovim pismom želeli da vam ukažemo na njihove moguće motive i da osvetlimo kontekst iz koga su delovali.
       Hvala vam unapred na pažnji.
       Forum nastavnika i saradnika za odgovornu budućnost Filološkog fakulteta
      
       * * * * * * * * * *
      
       Ovakav meil stigao je onomad na adresu svedokŽsvedok.rs!
       Upozorili su me kolege, da je ovo, možda, svojevrsno reagovanje, ili ispravka na tekst u Svedoku od 18. juna: Posle drame na Filozofskom, došao na red i Filološki fakultet u Beogradu - „Darko Tanasković u raljama intriga i laži“?!
       Istina, potpis „forum nastavnika i saradnika“ sa gmail.com delovao je obećavajuće, ali pažljivim čitanjem pisanija „foruma nastavnika i saradnika“, čitaoci će, kao i ja, verovatno to shvatiti kao dalje i besprizorno blaćenje našeg najpoznatijeg orijentaliste i bivšeg ambasadora, uglednog profesora i diplomate, prof. dr Darka Tanaskovića, profesora Predraga Pipera, prof. dr Mila Lompara, prof. Boška Suvajdžića, prof. Ivu Draškić, prof. Rajne Dragičević, prof. Saše Moderca, prof. Jovana Popova, Duška Klikovca...i niza dugih ljudi koji, očito, nisu po volji ovim, u suštini, anonimnim “zabrinutim nastavnicima i saradnicima za imidž Filološkog fakulteta”.
       U obimnom tekstu, “zabrinuti”, ne birajući reči, izraze i formulacije – ostrvili su se na ljude od imena i prezimena, koji se, za razliku od “foruma nastavnika i saradnika”, ne skrivaju anonimnošću...
       Istina je međutim, drugačija: Filozofski fakultet se sad i danas suočava sa velikom aferom o čudnoj putanji 200.000 evra iz budžeta, koji su završili u novčanicima „odabranih“ zapolslenih u ovoj ustanovi...
       Oni profesori koji su se bunili ili žestoko i javno reagovali zbog dešavanja na fakultetu i postavljali „neugodno pitanje“: „u čije džepove je otišao i završio višak para koje je uplatilo Ministarstvo prosvete Srbije“ - nisu prošli neokaljani u žestokoj, mahom anonimnoj kampanji.
       Neki su prozvani „noćnom morom studenata“, drugi „alkoholičarima“, treći „jeftinim demagozima“, „karijeristima“, „penzionerima“, „dušebrižnicima“...
       Ali, osim blaćenja - nije ponuđen odgovor – gde su pare?!
      
       * * * * * * * * * *
      
       Prof. dr Darko Tanasković se, uz prof. dr Mila Lompara, našao i na meti napada anonimne grupe Forum nastavnika i profesora, koja se tokom burnih izbora za Savet fakulteta, ali i tokom neuspelih pokušaja izbora dekana, oglašavala na društvenim mrežama.
       Koliko je situacija sve vreme bila zategnuta, najbolje pokazuje neakademski, zapravo uličarski rečnik koji je ova grupa anonimusa koristila i zbog kog bi mogla da se nađe na optuženičkoj klupi – da uličarski rečnik ne postaje „pravopis izražavanja“ u naprednoj Srbiji!
       Našeg najpoznatijeg orijentalistu i bivšeg ambasadora prof. Darka Tanaskovića nazvali su „neuspelim nepotistom“, „neprikosnovenim borcem za prava Srbije pri Malteškom viteškom redu“, kome su „studenti poslednja rupa na svirali“ i koji je „služio mnogim političkim elitama“.
       Njegovu izuzetno uspešnu diplomatsku karijeru uvredljivo su sveli na „brčkanje“ no bazenima i prijeme, izvlačeći kvaziračunicu koliko je to koštalo poreske obveznike?!
       Tu su i „mutne“ optužbe da je prof. Darko Tanasković namerno sakrio ulogu svog dede po majci, Ljudevita Vesaja, u Drugom svetskom ratu, u Hrvatskoj.
       Ništa bolje nije prošao ni prof. dr Milo Lompar direktor Zadužbine Miloša Crnjanskog. Njega je grupa internet anonimusa, navodno kolega, prozvala „višestrukim preletačem“, „nesposobnim rukovodiocem“, „brutalnim ispitivačem“, „narcisoidnim tipom“ i „nepotistom“.
       Reči i rečnik nisu birani, na meti su bili mahom profesori sa nacionalnih katedri, a tokom izbora za dekana koji slede mogu tek da se očekuju novi skandali i još prljaviji rat.
      
       * * * * * * * * * *
      
       Dugo sam, kao glavni i odgovorni urednik “Svedoka” razmišljao – šta sad?
       Uopšte, ne puštati “anonimno reagovanje”, ili puštajući - šta “zabrinuti kažu” – omogućiti dobronamernim čitaocima, koji znaju i ko su i šta su prof. dr Darko Tanaskov, profesor Piper, Milo Lompar... pokazati, zapravo, koliko su ovi anonimni autori - mešetari, verovatno i “naučnici bez pokrića”, sitne duše, koji skrivajući se iza enormne i nezaslužene moći koju internet preuzima na sebe u suštini – jadni i bedni...
       Dakle, evo šta “zabrinuti kažu”:
       Prof. Darko Tanasković (72 godine, penzioner) – neuspeli nepotista, ali zato i neprikosnoveni borac za prava Srbije pri
      
       Malteškom viteškom redu
      
       Svi znamo da je prof. Tanasković svoju ćerku uporno pokušavao da zaposli na Filološkom fakultetu, na Katedri za italijanistiku. Pošto u tome nije uspeo, godinama se, zauzvrat, trudio da se osveti celom Fakultetu, a sada je sve svoje snage u to upregnuo. Možda, ipak, njegovi motivi i nisu iracionalni – možda mu je klika koja hoće vlast na Fakultetu ponudila da mu dugogodišnju želju ostvari i da mu kćerku, a možda i druge članove porodice, najzad udomi na našim katedrama…
       Znamo, takođe, nastavljaju “zabrinuti”, da je prof. Tanasković pola svog radnog veka proveo daleko od studenata, u raznim rezidencijama, sa bazenom i bez bazena, po popodnevnim i večernjim prijemima. Nije teško izračunati koliko je to koštalo građane Srbije – poreske obveznike, ako je mesečna plata ambasadora 4.500 do 5.000 EUR, plus porezi i doprinosi na tu platu, dodaci i slično, što bruto izadje bar oko 8.000 EUR mesečno odnosno oko 100.000 EUR godišnje.
       Kada se to pomnoži sa 15-20 godina brčkanja u inostranstvu, dođe se do lepe svotice.
       Nismo sigurni, međutim, šta je učinak tih njegovih boravaka, osobito ako imamo u vidu da je u svojstvu ambasadora u Ankari gosp. Tanasković proglašen za nepoželjnu osobu u Turskoj, persona non grata?
       Jedan od medijskih prostora u kome je prof. Tanasković nedavno zdušno blatio naš Fakultet jeste i emisija “Ćirilica”: tu se odvijao jedan poduži igrokaz u kome sa samohvalisanje smenjivalo sa samosažaljenjem.
       Opšti ton jadikovke nad nesuđenim položajem emeritusa bio je ritmično prekidan himnama u slavu sopstvenih diplomatskih dostignuća.
       Cini nam se, uistinu, da je sprečavanje kanonizovanja kardinala Stepinca i ulaska Kosova u UNESKO plod ozbiljne i sistemske delatnosti najvažnijih snaga i u srpskoj crkvi i u srpskoj državi, a ne truda jednog ambasadora koji je nakon toga čak bio i prinuđen da se povuče. No, sve i da zasluge (ah…) zaista i pripadaju njemu, ako se proceni da je to potrebno, neka slobodno dobije sve medalje i ordenje za to predviđene od strane naše države:
       Filološki fakultet ne ocenjuje i ne nagrađuje diplomatske, već naučne i pedagoške uspehe svojih profesora, pa i penzionisanih, njihovu posvećenost poslu kojim treba da se bave: obrazovanjem.
       A koliko se profesor Tanasković tim poslom, plemenitim i svetim, usuđujemo se reći, zapravo bavio?
       Na sajtu Wikipedia piše da je Darko Tanasković bio ambasador SR Jugoslavije u Turskoj od 1995. do 1999. godine, ambasador SRJ u Azerbejdžanu od 1998. do 1999. godine, te ambasador SRJ u Vatikanu i pri Malteškom viteškom redu od 2002. do 2008. godine.
       Od 2014. godine obavljao je dužnost ambasadora Srbije pri UNESKO.
       Mi ne znamo detalje iz života uvaženog profesora, ali nije teško zaključiti da je bio odani sledbenik mnogih političkih elita, nekad SPS, zatim DSS, i tako redom, a još je lakše shvatiti da mu studenti koje treba obrazovati nisu bili ni prva, ni druga briga – zapravo, više su za njega bili poslednja rupa na svirali.
       Zanimljivo je da nakon toliko pedagoškog truda i rada uvaženi prof. Tanasković smatra da ima svako pravo da postane emeritus – što je titula koja nekoga proglašava za izuzetno zaslužnog profesora.
       Na celom Beogradskom Univerzitetu, inače, ima ukupno oko 30 emeritusa. Pitamo se: čime je on to zaslužio, osim predanim radom na koktelima i drugim diplomatskim prijemima poslednjih 20 godina? Shvatamo da je uvaženi prof. Tanasković na dva načina duboko pogođen: em naslednicu nije uspeo da ostavi na Fakultetu, em, posle mnogo godina, nije više ambasador.
       Iako saosećamo s njim, pitamo se: vredi li njegova duševna bol toliko da se upropasti jedna od vodećih akademskih ustanova u našoj zemlji, da se i zaposleni i studenti i budući studenti Filološkog fakulteta ugroze? Iako su oni mala bića, ni u čemu uporediva sa velikim ambasadoprofesorom i njegovom porodicom, možda im ipak treba omogućiti da rade i studiraju s mirom?
       Zanimljivo je da prof. Tanasković javnost nikada nije obavestio o ulozi svog dede po majci, Ljudevita Vesaja, u Drugom svetskom ratu. Učinio je sve da se ta uloga u ustaškom pokretu u Hrvatskoj sakrije.
       Izražavamo saosećanje sa jadom i mukom prof. Tanaskovića – tužni smo posebno što mu čak ni tako renomirana emisija kao što je “Ćirilica” nije mogla pomoći te je, umesto da poboljša i uzvisi svoj položaj u očima gledalaca, među kojima su možda i kolege, samo dublje utonuo u kal ličnih interesa, naširoko jadikujući nad samim sobom – u pokušaju da baci u blato naš Fakultet, ne libeći se da opanjkava i vređa celokupnu srpsku akademsku zajednicu, prof. Tanasković je samo pokazao da nije u stanju da se izdigne iz kaljuge samoživosti i sebičnosti.
      
       Prof. Milo Lompar – višestruki preletač, nesposoban rukovodilac, brutalan ispitivač, narcisoidan tip, nepotista
      
       - Višestruki preletač - od SPO, preko Liberalne stranke, DSS, pa sve do Dveri.
       - Direktor državne firme “Politika” bio je samo 9 meseci, pa je podneo ostavku jer je shvatio da ipak nema rukovodećih sposobnosti, niti je mogao da se nosi sa kolektivom.
       - Po prirodi veoma narcisoidan, pa se u akademskim krugovima narod smeje, jer je na jednoj publikaciji svoju sliku stavio i na naslovnu i na poledjinu korice.
       - Reč je o čoveku koji maltretira studente, daje im nula poena na ispitima. U isto vreme, supruga mu radi na fakultetu, pa je reč o svojevrsnom primeru nepotizma. U takvim slučajevima se jedan od članova porodice, ako ne odmah, onda vremenom povuče.
      
       Prof. Boško Suvajdžić, uspeli nepotista i alkoholičar, propali kandidat za dekana, koji je na prošlim izborima dobio punih 9 glasova
      
       Priznajemo da je prof. Boško Suvajdžić izazvao duboko razočarenje kod velikog dela naših nastavnika i saradnika. Naime, naizgled ugledni profesor i znalac narodne književnosti, kojom se svi mi ponosimo, čim se njegova maska malo smakne pokazuje lice koje poziva na stid: alkoholizam je preveliki teret za univerzitetskog profesora koji se stoga susreće sa mučnim situacijama poput one da studente žalosti činjenica da često ne mogu da obave konsultacije, da kabinet miriše na alkohol.
       I nama i studentima je žao prof. Suvajdžića, no ipak postoji jedna stvar koja ga može utešiti: za razliku od prof. Tanaskovića koji je, avaj, uzalud pokušavao da na svom fakultetu zaposli ćerku i za razliku od prof. Moderca koji je to isto, takođe avaj, pokušavao za suprugu, prof. Suvajdžić je s blistavim uspehom odškolovao svoju ćerku ne samo na svom fakultetu, nego na svojoj sopstvenoj katedri. Mi mu na tome čestitamo i pozivamo ga da podeli sa nama iskustvo kada tata ispituje ćerku – svog studenta.
       Zanima nas: koliko se može biti objektivan?
       Kako se odvijalo polaganje kod kolega profesora? Ili je i g-đici Suvajdžić, kao i drugoj tatinoj deci, to “uglavnom odmagalo”?
      
       Prof. Iva Draškić, beskrupulozni karijerista, promoterka motornih testera i vešala
      
       Clan užeg rukovodstva političkog pokreta “Jedan od pet miliona”. Cenjena profesorka, kojoj je verovatno mnogo puta odmoglo u životu što joj je otac čuveni reditelj i par excellence čaršijski autoritet, pokojni Ljubomir Muci Draškić, baš kao što je i prof. Popovu često odmagao tata akademik, sigurno se nije ni na FDU ni na našem fakultetu uz njegovu pomoć zaposlila (ma kakvi… baš naprotiv…)
       - Njena sumanuta ideja da unapredi svoju karijeru uopšte nije za osudu. Svako ima pravo da uporno bude Iznogud i da uporno pokušava da postane “kalif umesto kalifa”. Kada se zbog toga, međutim, paktira sa političkim pokretima, kada se uđe u najuže rukovodstvo pokreta “Jedan od pet miliona”, onda se moramo upitati:
       Da li prof. Draškić u ime svoje nezajažljive ambicije gura sve svoje saradnike i prijatelje u zagrljaj jednog osobenog političkog kruga?
       Setimo se koliko je u novije vreme lobirala za taj pokret. Želimo li da ceo fakultet postane pridruženi organ jedne političke frakcije i da li vidimo sebe kao akademsku instituciju ili kao ulog u očajničkoj političkoj borbi?
       Osobito je tužno što se ta politizacija zaklanja iza povika o borbi protiv “devastiranja struke” i sličnih parola.
       No ne treba se tome čuditi: davno smo naučili od čika Jove Zmaja da “hulje lepo zbore, al’ nitkovski rade”.
      
       Prof. Rajna Dragićević, noćna mora studenata, mrzitelj drugih profesija
      
       Prof. Dragićević se neretko služi jeftinom demagogijom kojom podilazi svojim studentima, no pritom izriče i niz besmislica, o čemu je možda najbolji sud izrekao Vladimir Vulić u rečenici: „Ponižavati druge profesije, a uzdizati na pijedestal svoju ne priliči univerzitetskom profesoru“, uz nešto detaljniji osvrt na sajtu
       https://digitalizuj.me/2013/07/saradnik-u-nastavi-o-govoru-jer-vi-ste-profesori/
       Jer, ona smatra da je sramotno čak i govoriti o: “art direktorima, biznis konsultantima, bek-ofis administratorima, velnes konsultantima, ivent koordinatorima, kopi-print operaterima, marketing konsultantima, ofis-asistentima, portfolio-menadžerima, produkt dizajnerima”.
       Zanimljivo je da je za takve svoje stavove prof. Dragićević dobila podršku Vuka Jeremića, tada člana DS, a sada tzv. Narodne stranke, čime se čak hvali na sajtu Wikipedia.
       Prof. Dragićević bi verovatno bila u pravu da je oštrica njene kritike bila uperena ka neadekvatno korišćenim tuđicama,osobito anglicizmima, u nazivima zanimanja, što bi joj, kao srbisti, moglo smetati. Ipak, trebalo bi da se seti da su nazivi zanimanja koja štedro hvali, professor i inženjer, takođe reči stranog porekla.
       Međutim, profesorka ne kritikuje reči same, već njihov sadržaj: zapravo, ona se obrušava na niz profesija koje su znak novog doba, koje su ne samo potrebne, nego punovažne u savremenom svetu.
       Želi li Filološki fakultet da pođe ka novim vremenima, u kojima njegovi studenti mogu naći svoje mesto možda baš kao cenjeni i traženi umetnički direktori i koordinatori galerija, kulturnih centara, manifestacija kojima, na sreću, Beograd obiluje, koje prof. Dragićević s prezirom pominje kao art direktore i ivent koordinatore? Ili pak kao dizajneri raznih proizvoda i konsultanti upravo u domenu marketinga, što je takođe za prof. Dragićević nedozvoljeno?
       Ili ona želi da nas uvuče u tužnu močvaru davno prevaziđenih vremena, u malograđansko jednoumnom pogledu na svet i pseudo-srdnjovekovnom sistemu vrednosti?
       Želimo li da mlade ljude povedemo ka budućnosti u kojoj treba da se ostvare ili da ih, po savetima prof. Dragićević, vratimo u prošlost koja im nudi samo zatucanost, ograničenost i osuđenost na neuspeh?
       Prof. Saša Moderc, neuspeli nepotista, naizgled naučni radnik bez ijednog značajnog dela, večiti anonimus željan slave i novca, honorarni saradnik raznih fakulteta, osnovnih i srednjih škola, od Nikšića i Podgorice do Kragujevca
      
       Poznat po mudrima mislima, poput usklika „Za lom spreman!“, podržava tezu da „Filološki fakultet među svojim zaposlenima možda ima dobre stručnjake, ali ne i dobre ljude“.
       Utvrdjeno je da jedan od razloga za njegovo angažovanje u pokušaju da uništi ugled Fakulteta dolazi iz jeda i tuge što, uprkos upornim pokušajima, nije uspeo da ostvari svoje nepotističke ambicije i da sopstvenu suprugu zaposli na svom i našem fakultetu.
       Prof. Jovan Popov, potpisnik Šešeljevog Zakona o univerzitetu, prosečni student koji je na ušao na Fakultet samo zahvaljujući vezama svog svemoćnog oca, socijaliste i akademika Cedomira Popova
      
       Mnoge generacije studenata i zaposlenih pamte posledice mračnog Šešeljevog Zakona o univerzitetu, koji je podržavao diktaturu i uveo strah, a kome je cilj bio da stvori jednoumne univerzitete. Sledstveno tome, profesori na mnogim fakultetima u Srbiji su dobijali otkaze, ali je svojim potpisom na ugovor o radu taj zakon prihvatio tadašnji asistent i poslušnik svakog režima od kog misli da može da ima koristi, a današnji prof. dr Jovan Popov.
       Portret Jovana Popova mnogo bolje od nas oslikao je njegov katedarski kolega, prof. Predrag Brabanović, čije pismo, upućeno svim nastavnicima Filološkog fakulteta.
       Prof. Duška Klikovac, veliki stručnjak za manipulaciju ljudima, čemu je posvetila i svoju najpoznatiju knjigu, specijalista za iznošenje neistina i proizvoljnih zaključaka
       U želji da što više saznamo o njenom liku i delu, proverili smo u bibliotekama čime je to prof. Klikovac zadužila naučnu javnost. Tako naiđosmo na publikaciju: “Jezik i moć”, čiji sadržaj dostavljamo u prilogu.
       Već letimičnim pogledom vidi se da naslov uopšte ne odgovara sadržaju: znamo da se studentima vraćaju seminarski radovi ako naprave takvu elementarnu grešku. Pažljiviji pogled uviđa da kompletan tekst predstavlja zbirku napabirčenih ogleda. Drugi i treći deo nemaju ama baš nikakve veze sa naslovom. Prvi deo je takođe veoma daleko od teme, jer birokratija i moć nisu sinonimi. Šesta glava prvog dela “Da li je ljudsko biće humano biće” posebno nema nikakve veze sa poglavljem “O birokratskom jeziku” niti sa naslovom publikacije “Jezik i moć”. Sve skupa, da nije tužno, bilo bi smešno.
       Vrhunac besmisla, kada je reč o ovoj temi, napisan je na sajtu:
       https://www.delfi.rs/knjige/36540_jezik_i_moc_knjiga_delfi_knjizare.html
       Tu se tvrdi: “Njen naslov (misli se na publikaciju) je izabran prema temi koja se na različite načine provlači kroz većinu radova u knjizi – a to je izražavanje moći putem jezika; čitav prvi deo knjige posvećen je birokratskom jeziku, koji je oblikovan prema svojoj osnovnoj svrsi – manipulaciji ljudima.”
       Ne samo da naslov ove publikacije (jer je knjigom ne možemo nazvati) “Jezik i moć” nema nikakve veze sa sadržinom teksta, već je besmisleno reći da je osnovna svrha moći i jezika kao takvog – manipulacija ljudima. Šta je moć i koja je njena svrha može se pronaći u brojnoj literaturi koju prof. Klikovac nije čitala. A da li je prof. Klikovac humano biće, to dobro znaju studenti koje ona nečasno i nemilosrdno obara, čak i one koji su teško ili neizlečivo bolesni.
       Prof. Klikovac je uzela sebi za pravo da određuje šta je časno a šta nije, pa tvrdi da “ljudi čija se čast ne dovodi u pitanje sistematski ne dolaze na sednice Veća”. Pa kako onda da se obezbedi kvorum za donošenje odluka, kako onih koje se odnose na izbor dekana, tako i onih koje se odnose na izbor u zvanja i postupke vezane za doktorske disertacije? Izgleda da bi kvorum, po mišljenju prof. Klikovac, trebalo da svojim dolaskom obezbede samo tzv. nečasni profesori.
       Prof. Klikovac prenebregava činjenicu da nastavnici malo rade, a imaju velike plate. Nažalost, činjenica je da pojedine katedre maltene imaju više nastavnika nego studenata.
       Pojedine kolege prigovaraju smanjenju kvota za redovne studente na pojedinim katedrama zaboravljajući da već duže vreme za te katedre nema dovoljno prijavljenih kandidata. Šta su oni preduzeli da popularizuju svoju katedru i omasove je? Šta su preduzeli da svoje programe osavremene i učine ih privlačnim? Otišli bismo i korak dalje: šta je sama visokopoštovana Katedra za srpski jezik, sa koje se uzdiže glas prof. Klikovac, koja ima matičnost za taj predmet i čija su intelektualna deca, na ovaj ili onaj način, gotovo svi profesori srpskog jezika i književnosti u našoj zemlji, učinila da mladi steknu osnovno umeće upotrebe jezika?
       Svi smo svedoci da studenti koji se opredeljuju za filološke nauke (a kako li je tek sa drugima?) nemaju najosnovnija znanja iz maternjeg jezika: čemu je služio ogroman broj časova iz tog predmeta kako u osnovnim, tako i u srednjim školama? Jesu li za to odgovorni školski programi, metodi rada ili neukost predavača? Ako Katedra za srpski jezik tuguje nad smanjenim zanimanjem za njene studijske programe, mi se tome pridružujemo. Međutim, ako zatvara oči pred svojom odgovornošću za kolaps obrazovanja u domenu srpskog jezika, mi je moramo pozvati da se probudi i tu odgovornost - preuzme.
       Da li je Katedra za srpski jezik razmatrala mogućnost organizovanja kursa iz oblasti metodologije naučnog rada za prof. Klikovac kako bi unapredila svoja znanja iz te oblasti? Da li je razmatrana mogućnost da se formira tročlana ili petočlana komisija koja bi se pozabavila kritikama upućenim publikaciji „Jezik i moć“?
       Da li je prof. Klikovac razmatrala mogućnost da upodobi naslov sadržini? Umesto sadašnjeg, predlažemo novi naslov: „Ponešto o koječemu a radi izbora u zvanje“.
      
       * * * * * * * * * * *
      
       Dakle, to je to: zaista da nepristrasan čovek ne poveruje na šta su sve spremni pojedinci (pogotovo anonimno na internetu, twiteru, fejsbuku...) da upakuju drugim ljudina, svojim kolegama, samo zarad najstarije ljudske bolesti – oblatiti uspešnijeg od sebe...
       Ovo pismo “zabrinutih anonimusa” uz manja skraćenja preneo sam u “Svedoku” samo zarad jedne stvari: da se normalni ljudi uvere s čime se danas susreću naši uspešni ljudi, ma u kojoj i iz koje oblasti, a meil zabrinutih, objektivno, ispunjava sve uslova da ko od ovakvog pisanija ne poludi, taj nije normalan!!
       Primetićete da “anonimni” “ne znaju mnogo o Tanaskoviću i drugima”, a onda, verovatno iz naftalina ili neke bučine i zabiti saspu olovne rafale na ljude od imena i prezimena, samo po pricipu “da komšiji crkne krava”!
       Istina, nisam oduševljen ovom internet revolucijom u “novinarstvu”, oduvek sam bio, sada još više, protiv anonimnih kritičara i zlih ljudi.
       Ostaje mi samo da se nadam (očito zalud!?) da će sunčeve pege jednog lepog dana, ili dan ranije, onesposobiti kompjutere bar na dan-dva, da bi normalni ljudi (a ima i njih!) bar na tren poživeli bez twitera, fejsbuka, interneta, farmi, parova i drugih dostignuća ili Sodome i Gomore savremenog čovečanstva.
       Uostalom, ko poznaje dr Darka Tanaskovića, dr Mila Lompara i druge – on zna da ovo što anonimni anonimusi pišu nije tačno!
       A oni kojiih ne poznaju, pa nije ni važno šta ovi pišu...
       PS: Od pamtiveka se zna: “Dva loša ubiše Miloša”!
       Amin!






















































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX