SVEDOK Internet



Broj 1198.

Poseta
5822755

Gospođa Sonja Licht, „king maker“ ili „gospodarica lutaka“

Govorite li drugosrbijanski?

Ti javni izvršitelji su privatna, legalizovana mafija Aleksandra Vučića i ove vlasti

Tunel na kraju svetla

Mafijaške “kombinacije” i “ugrađivanje” kod mene nikad ne prolaze


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Uspon nove svetske političke klase
Remetioci i Trampisti pišu nova svetska pravila
Piše: Milan Dinić - London

       „Disruption“. Ova engleska reč, koja u prevodu znači „remećenje“, danas se često upotrebljava kada se govori o svetskim događajima: bilo da se radi o politici Donalda Trampa ili ponašanju Rusije, bilo da je reč o prikrivenim političkim kampanjama društvenim mrežama kao što su „Fejsbuk“ i „Tviter“, remećenje je jedna od glavnih reči koje se pominju kada se opisuju aktuelna dešavanja u svetu.
       A šta je (po)remećeno? Prema onima onih koji o ovome često pišu i govore (a to su uglavnom političari, novinari i naučnici sa Zapada), poremećen je svetski poredak poštovanja institucija i međunarodnog prava posle 1991. godine, odnosno nakon raspada SSSR. Mi, koji nismo deo tog zapadnog sveta (što svojom voljom, što time što nas Zapad nikada nije iskreno hteo), iskusili smo drugu stranu tog poretka, koji – ako se uzme u obzir primer raspada bivše Jugoslavije – nije imao veze ni sa poštovanjem institucija, ni sa poštovanjem međunarodnog prava.
       Taj svet poštovanja međunarodnih institucija i prava o kome zagovornici tog poretka govore, jeste bio svet kome su SAD i zemlje zapadne Evrope imale gotovo apsolutnu premoć u međunarodnim političkim i ekonomskim odnosima posle okončanja Hladnog rata, te su to koristili kako bi svima nametali svoje uslove. Međutim, poslednjih godina, a naročito od ekonomske krize 2008. godine, stvari su se okrenule: došlo je do političkog i ekonomskog slabljenja zapadnih zemalja sa jedne strane, i uspona azijskih i drugih nezapadnih država sa druge. Kao svaka civilizacija koja je prešla svoj zenit i ulazi u period pada, tako i Zapad sada prolazi kroz šokove i krize, što se, za sada, u zapadnoj javnosti pretežno krsti kao „disruption“ odnosno remećenje.
       Za one koji pišu i govore ovom fenomenu, glavni simbol tog remećenja jeste američki predsednik Donald Tramp. Svojim poprilično nediplomatskim rečnikom i ponašanjem, više u stilu rijaliti zvezde nego vršioca funkcije dužnosti predsednika SAD, upečatljivom fizičkom pojavom i nastupom koji uvek izazivaju pažnju - Tramp je u potpunosti poremetio uhodane principe i pravila Zapada – od javnog govora do načina vođenja javne i tajne politike (preko Tvitera).
       Dovodeći u pitanje teze o globalnom zagrevanju, otvoreno nazivajući imigrante pogrdnim imenima, koristeći – za rečnik političke korektnosti – neprimerene izraze o političkim protivnicima, obraćajući se javnosti direktno porukama na „Tviteru“ tipkanim preko mobilnog telefona, zaobilazeći sva pravila protokola i bezbednosnih procedura, Tramp je označio novu eru u američkoj, ali i svetskoj politici, koju su mnogi prozvali „Trampizam“: odsečan (politički nekorektan) poziv za otvoreno redefinisanje međunarodnih odnosa i institucija, uz zahtev da druge zemlje preuzmu više međunarodne odgovornosti od SAD.
       Tramp ovo radi iz, najmanje, dva razloga: zato što vidi da SAD više ne može da finansira poziciju svetskog policajca i zato što vidi da američka javnost, posebno radnici, osećaju veliku nesigurnost. Sa druge strane, protivnici ovoga stoje u dve, bliske kolone – oni koji imaju konkretne koristi ili ne mogu da se pomire sa činjenicom da je vreme da Zapad/SAD prepuste i drugima veća prava u uređivanju odnosa u svetu ili, oni koji jednostavno misle da druge zemlje nisu dovoljno politički zrele da bi mogle da usmere svet poštujući ljudska prava i vrednosti (onako kako ih Zapad vidi).
       Ovi drugi su skloni da previde cinizam tog stava, imajući u vidu „pravdu“ kakvu je Zapad nametao ostatku sveta posle 1990-ih, ali i tokom ranijih vekova.
       Talas koji je pokrenuo Tramp dobio je odraz širom sveta – sve je više lidera poput Donalda Trampa i, sve više „remetilačkih političara“ ukazujući da je na pomolu, čini se, nova era u svetskoj politici.
       Nedavno je u Britaniji za predsednika vlade izabran Boris Džonson, koga neki na Ostrvu i evropskom kontinentu nazivaju – „britanski Tramp“. I, poput Donalda Trampa, Boris Džonson je osoba zapažene fizičke pojave (kao i u slučaju Trampa, Džonsonova kosa je predmet brojnih medijskih članaka i intriga), govora koji svojim viktorijanskim duhom godi britanskom establišmentu ali je znatno drugačiji od standardne (uštogljene) frazeologije britanskog javnog i političkog govora. Kao i Tramp, i Boris Džonson dovodi u pitanje organizaciju i odnos snaga unutar zapadnih institucija (kao što su NATO ili Evropska unija).
       Uz Borisa Džonsona, među remetilačke lidere u Evropi spadaju i Mateo Salvini, zamenik italijanskog premijera, koji vodi oštru antiimigracionu politiku u svojoj zemlji i otvoreno se protivi globalističkim snagama unutar EU. Salvini je, poput Džonsona, dobio sličnu titulu: „italijanski Tramp“.
       Njegove izjave i držanje su slične Trampovom: javnosti se obraća preko društvenih mreža, pogotovo preko dugačkih objava na „Fejsbuku“ gde ima preko tri miliona pratilaca. Kao što je za Trampa „prvo Amerika“, tako je za Salvinija „prvo Italija“. Posebno je rigorozan prema migrantima, naredivši italijanskoj mornarici da odvraća brodove sa migrantima iz Severne Afrike, istovremeno „lupajući šamare“ zagovornicima ljudskih prava, poručivši im da mogu slobodno da vode kući migrante. Tako je Salvini nedavno poručio američkom glumcu Ričardu Giru – koji je pozvao italijanske vlasti da prime brod sa 150 migranata – da može „privatnim avionom da ih preveze sve u Holivud i da ih tamo rasporedi po vilama“, što je izašlo na odobrenje javnosti u Italiji. Šamar bogatima u ime siromašnih je uvek popularan.
       Tu je i Viktor Orban – mađarski premijer koji vodi sopstveni rat sa EU, podigavši prvi žicu prema migrantima (na granici sa Srbijom), tvrdeći da je njegov zadatak da brani „hrišćansku Evropu“. Nekada miljenik zapadnog nevladinog sektora (štaviše, on je proizvod fondacije Džordža Soroša), Orban je sada u oštroj zavadi sa tim krugovima, pa je tako i defakto onemogućio rad Soroševom Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti, koji je bio prinuđen da se preseli u Austriju. Orban takođe igra na kartu jačanja mađarskog nacionalizma, uz istovremeni naglasak na mađarsku ekonomiju i mađarske firme.
      
       Jedan od evropskih remetilaca, mada iz drugog ugla, jeste francuski predsednik Emanuel Makron. Kao svojevrna kontra Trampu – Makron je neka vrsta rijaliti zvezde „mlade i urbane“ generacije zapadnjaka koji ne veruju previše u formalnosti, nisu religiozni i ne poštuju tradiciju, zalažu se za gej-prava i gotovo svakoga ko se ne slaže sa njima ili isključuju iz diskusije ili, u ekstremnijim slučajevima, proglašavaju za fašistu.
       Makron se, doduše, više nametnuo kao izbor ove grupacije nego što joj zaista pripada – budući da je reč o čoveku koji se na vlast popeo preko najviših kabineta francuskog političkog i biznis-bankarskog establišmenta (o čemu smo pisali naširoko u Svedoku u nekoliko navrata). Ipak, poput Trampa, i Makron zahteva redefinisanje odnosa, pre svega unutar EU, ali i novi pristup Zapada koji je znatno manje intervencionistički nego što je to bilo doskora. Kao i američki predsednik, i Makron je na vlast došao na talasu nezadovoljstva ekonomskom situacijom u zemlji. Samo, od svih koji su pomenuti u ovom tekstu, Makron trenutno ima najmanje podrške javnosti i sve je više prepoznat kao predstavnika starog establišmenta, koji je doprineo ekonomskoj krizi 2008.
      
       U Makronovom konceptualnom krugu remetilaca spadaju i aktuelni španski premijer Pedro Sančez kao i doskorašnji grčki predsednik vlade Aleksis Cipras. Obojica dolaze iz levičarskog političkog miljea i obojica su, iz ovog drugog – levog ugla – napadali aktuelni zapadni politički establišment i postojeće norme, ukazujući na nepoštenu raspodelu bogatstva kao jedan od akutnih problema zapadnog sveta.
       Van Evrope ima više političara koji su remetioci, ali i koji po stilu ponašanja spadaju međ takozvane „Trampiste“.
      
       U Indiji politikom dominira nacionalistička vlada Nerendre Modija, koji isto voli da preko Tvitera šalje poruke javnosti. Modi zagovara sveukupan ekonomski i politički preporod i odlučan je da Indiju svrsta u red najdominantnijih sila sveta – što podrazumeva napuštanje doskorašnjeg tradicionalnog pristupa indijske politike po kojoj je ta zemlja predvodnik „Globalnog juga“, siromašnih i nerazvijenih zemalja sveta.
       Modiju je pre nekoliko godina, dok nije bio premijer Indije, odbijena viza za ulazak u SAD zbog uloga u progonu muslimana u Indiji – a danas ima dobre odnose sa aktuelnim američkim predsednikom. Poput Trampa, Modi kombinuje ekonomski i politički nacionalizam – sa jedne strane jača trgovinske veze Indije sa drugim zemljama, razvija indijski svemirski program (nedavno je ustvrdio da je Indija globalna vojna „kosmička sila“), a sa druge, vodi oštru nacionalnu politiku: nedavno je ukinuo poseban status indijskom delu Kašmira koji je od formiranja Indije uživao poseban status a u kome većinu stanovnika čine Pakistanci (muslimani).
      
       Uz Modija, sa druge strane granice je Imran Kan – kriketaš školovan na Oksfordu (bogataško dete iz pakistanske elite), kome je sportska slava pomogla da se domogne vlasti u Pakistanu i koji takođe zagovara slične mere poput Trampa (sa tom razlikom da su unutrašnji ekonomski problemi Pakistana daleko veći, te da se država nalazi na ivici bankrota).
      
       Na Dalekom Istoku, na Filipinima (američkoj koloniji do 1946), predsednik Rodrigo Duterte, poput najvatrenijeg republikanca sa američkog juga, zagovara naoružavanje stanovništva kako bi se obračunali sa kriminalom. Njegov rat protiv droge izazvao je kontroverze budući da je policiji dao odrešene ruke da ubijaju kriminalce na ulicama. Sve tekovine „modernog društva“, koje podrazumevaju politike inkluzije, socijalizacije i postepenog pristupa osobama koje imaju problema sa narkoticima, na Filipinima pod vlašću Dutertea zamenjene su politikom „čvrste ruke“ i surovog, krvavog obračuna.
       Kao i Donald Tramp, i Duterte nije poznat po političkoj korektnosti, iznoseći seksističke komentare o ženama, nazvavši bivšeg Generalnog sekretara UN Ban Ki Muna „budalom“, i poručivši liderima Evropske unije da su „licemeri“ – na opšte zgražavanje zapadnog sveta opsednutog nametanjem svoje političke korektnosti drugima.
       Na suprotnoj strani sveta, u Brazilu, na vlasti je Žair Bolsanaro, koji, kao i američki predsednik, ne veruje u globalno zagrevanje, tvrdi da krčenje šuma Amazona neće imati negativne efekte i predlaže da se celokupno stanovništvo naoruža kako bi se branili od kriminalaca. Bolsanaro je na vlast došao u jeku velikih političkih skandala koji su pogodili Brazil, a kandidovao se upravo na platformi oštre i tvrde borbe protiv korupcije. Ni Bolsanaro nije pobornik političke korektnosti a, kao i Donald Tramp – u politiku je uključio i svoju porodicu, pa tako namerava da sina postavi za ambasadora Brazila u SAD.
      
       Još jedan lider kome se pripisuje sličnost Trampu jeste ruski predsednik Vladimir Putin, sa time da je njegovo 20-godišnje bitisanje na vlasti, daleko pre aktuelnog američkog predsednika, uslovilo da on bude kategorija za sebe. U nedavnom intervjuu za „Fajnenšl Tajms“ Putin je poručio da je došao kraj liberalnim vrednostima i liberalizmu kao ideologiji i založio se za redefinisanje postojećeg međunarodnog sistema. Sama naznaka, makar i simbolična, dobrih odnosa Trampa i Putina, koja se videla na snimcima TV-kamera u nekoliko njihovih dosadašnjih susreta, bili su trn u oku braniocima zapadnog poretka i establišmenta, budući da oni Putina i Rusiju (tradicionalno?) vide kao večite arhi-neprijatelje i kao stalnu pretnju.
       Ono što ujedinjuje sve ove lidere nije neka ideološka bliskost – jedni su na ekonomskoj levici a drugi na ekonomskoj desnici. Većina, međutim, rado grabi populističke politike koje će izazvati veliko odobrenje javnosti ma koliko one bile ili nerealne ili suprotstavljene aktuelnom međunarodnom poretku i praksi. Ovo se jedino ne odnosi na Makrona koji sebe smatra anti-populistom.
       Ipak, ono što povezuje sve gore pomenute lidere jeste sposobnost da iskoriste nezadovoljstvo i bes domaćeg stanovništva, pretoče to u socijalnu energiju koja uspeva da nadjača argumente iz polja ekonomije ili ljudskih prava.
       Kako je nedavno za „Vol Strit Džurnal“ primetio bivši američki državni podsekretar Vilijam Burns, ovi političari obraćaju se delu javnosti koji je „privučen velikim ličnostima koje iznose velika obećanja – brišući staro i dajući obećanja o velikim promenama, nezavisno od toga da li su ona zasnovana na činjenicama ili ne“. Međutim, takođe je činjenica da međunarodne okolnosti ovim „remetiocima“/„Trampistima“ idu na ruku – ukrupnjavanje svetske ekonomije i sve veća migracija izaziva strah kod mnogih ljudi širom sveta jer se boje za svoj posao i socijalnu sigurnost jer dolaze drugi.
       Važnu ulogu u tome ima i razvoj tehnologija za komunikaciju, poput društvenih mreža „Fejsbuk“ i „Tviter“ koje su veoma povoljne za organizovano i ciljano širenje poruka, posebno onih koje izazivaju strah i nepoverenje.
       Iznad svega, uspon „remetilaca“ i „Trampista“ proizvod je osećaja nesposobnosti do sada važećeg globalnog poretka (koji je Zapad samostalno kreirao i nametnuo svetu) da odgovori na postojeće izazove.
       Sa jedne strane, ovaj novi talas političara unosi promene u međunarodne odnose i ponovo pokreće diskusiju o tome kakav je međunarodni poredak potreban kao odgovor aktuelnim svetskim izazovima. Sa druge strane, neki od ovih lidera su jednostavno „vođe“ koji vladaju po principu „čvrste ruke“.
       Uspon „remetilaca“ i „Trampista“ i protok vremena koje provode na vlasti vremenom će usloviti da više neće moći da igraju na kartu autsajdera i da će uskoro i od njih javnost tražiti da polože račune, kao što se to desilo političarima koji su bili simboli neoliberlanog Zapada koji je sada na zalasku.
       Svet, međutim, čeka dolazak još jedne „remetilačke klase“: uspon političara koji pripadaju generaciji socijalnih liberala – poput predstavnika partija Zelenih – koji imaju liberalan stav prema ljudskim pravima, ali su znatno više socijalno odgovorni kada je reč o ekonomskim temama. Ovi lideri će se verovatno pojaviti pre svega u Evropi, jer su tu ove snage najpopularnije.






















































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX