SVEDOK Internet



Broj 1202.

Poseta
5843685

Zemlje koje (ni)su priznale „Republiku Kosovo“

Biju nas a ne daju nam da se branimo

Mefisto i Marionete

„Neznanje privilegija moćnih“

Svedok 1200


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Analiza: Može li Srbija da vodi drugačiju spoljnu politiku od one kakva je danas?
Biju nas a ne daju nam da se branimo

       Milan Dinić
      
      
       Nedavno imenovanje iskusnog diplomate Metjua Palemara novog specijalnog predstavnika SAD za Balkan tumači se kao znak političkog povratka SAD na ove prostore i pokušaj da se stavi tačka na kosovsku sagu. Dok balkanski lideri sa oprezom i pažnjom razmatraju korake novog američkog predstavnika, analitičari u ovom potezu Vašingtona vide i nastojanje SAD da se vrati na Balkan gde sve više jača borba za uticaj između Evropske unije, Kine i Rusije. Ipak, ključno pitanje na Balkanu i dan danas jeste Kosovo i položaj Srbije.
       Palmer, koji tečno govori grčki, sprski i japanski i ranije je službovao u Beogradu, biće glavni predstavnik SAD na sastancima Kvinte – grupe zemalja koju čine SAD, Britanija, Francuska, Nemačka i Italija, a koje su posebno zainteresovane za Balkan. Imenovanje Palmera samo je jedna od niza intenzivnih diplomatskih aktivnosti na relaciji Balkan – Vašington. Proteklih nedelja Srbiju i Balkan pohodilo je nekoliko američkih senatora koji su boravili u Beogradu, Prištini ali i u Podgorici i koji su pozvali na postizanje rešenja za kosovski čvor. Takođe, nekoliko srpskih i albanskih zvaničnika je proteklih meseci boravilo u Vašingtonu na konsultacijama sa američkim zvaničnicima. Da podsetimo, od novembra 2018. kada su separatističke vlasti u Prištini uvele stoprocentne take na proizvode iz centralne Srbije i BiH (a posle debakla Prištine u nastojanju da postane članica Interpola) došlo je do zastoja u pregovorima koji su bili pod palicom Evropske unije.
       U jednoj od prvih izjava po imenovanju na mesto specijalnog izaslanika SAD za Zapadni Balkan, Metju Palmer je odredio tačan vremenski okvir u kome bi, prema njegovom viđenju, bilo prostora za postizanje sporazuma o Kosovu: „Postoji mali prostor za mogućnost postizanja sporazuma i to između formiranja vlade na Kosovu i izbora u Srbiji, nemamo vremena za gubljenje, moramo iskoristiti ovu mogućnost“, poručio je američki predstavnik na Bledskom strateškom forumu početkom septembra. Srpski minister spoljnih poslova Ivica Dačić je na poruku Palmera reagovao izjavom da je Srbija spremna brzo da reaguje, dok je ruski ambasador Aleksandar Bocan Harčenko poslao drugačiju poruku: “Sada ne postoji povoljna međunarodna situacija za rešavanje pitanja Kosova, to pitanje mora da se rešava u okviru međunarodnog prava i na osnovu Rezolucije 1244”, dodavši da je Moskva spremna da se uključi u bilo kakve pregovore ali samo na poziv Beograda.
       Evropski izbori jula ove godine, kao i same takse koje su – sasvim očito – u Prištini donete uz konsultacije i saglasnost sa Velikim silama sa Zapada, ishodovale su potpunim zastojem u pregovorima. Štaviše, Srbija, koja je do sada u proteklih 30 godina pokazala da je uvek spremna da posle nekog vremena ide ispod svojih „crvenih linija“, ovog puta nije se pomakla od stava da nema pregovora dok se ne ukinu takse.
       Koliko god neki tvrdili, uključujući i aktuelne vlasti u Beogradu, da je zamrznut konflikt loša stvar, zamrzavanje koje traje od novembra prošle godine, čini se, dovelo je do toga da zapadne sile barem za nijansu promene pristup Balkanu i, barem i malo, uvaže stav Srbije da ne može večito ogoljenom silom i pritiscima da se vodi politika prema Beogradu i Srbima.
       Međutim, promena stava Zapada – u smislu da sada malo više uvažavaju neophodnost otvaranja dijaloga oko Kosova, mada i dalje nastoje da nametnu rešenje po kome bi Srbija priznala secesiju i ne bi dobila ništa – za sada je samo simbolična. Ipak, imenovanje Palmera i intenzivnija diplomatska aktivnost iz Vašingtona jeste znak da su i oni spremni, barem do neke mere, da preispitaju svoje pozicije ili da ponovo otvore pitanja za koja se do sada redovno sa Zapada poručivalo „da su odavno rešena“.
       Ali, da nema dileme gde Zapad (i dalje) stoji svedoči pismo zemalja Kvinte od sredine avgusta u kome kažu da je „došlo vreme da se stavi tačka na sukobe iz 90-ih i da se kroz pregovore u duhu dobre volje postigne sporazum prihvatljiv obema stranama“, ali uz sledeću poruku: „Spremni smo da kroz podršku visokom predstavniku EU povećamo našu ulogu u procesu ali to ne možemo učiniti sve dok obe strane ne pokažu spremnost na kompromis, uklone prepreke i nastave da razgovaraju. Za Kosovo to znači ukidanje taksi koje je nametnulo Srbiji. Za Srbiju to znači prekid kampanje za povlačenje priznanja nezavisnosti Kosova“ (kurziv i bold – „Svedok“).
       Suština gore navedene izjave jeste u tome da je stavljen znak jednakosti između ponašanja albanskih separatista koje apsolutno krši postojeći regionalni sporazum o slobodnoj trgovini CEFTA i direktno izaziva humanitarnu katastrofu u srpskim sredinama na Kosovu, sa jedne, i, sa druge – nastojanju Srbije da mirnim i legitimnim merama suzbije podrivanje sopstvenog suvereniteta i secesiju dela teritorije, tako što od drugih zemalja traži i na međunarodnim forumima nastoji da spreči prepoznavanje takozvane „Republike Kosovo“.
       I u ovome se gleda suština stava Zapada prema Srbima i Srbiji koji traje dugo – em nas biju (otimaju nam teritoriju i ugrožavaju/ignorišu prava Srba i srpske manjine na Kosovu i u regionu), em nam ne daju da se branimo (time što ćemo ukazivati na dvostruke standarde u odnosu prema Srbima i srpskoj teritoriji, u odnosu na druge narode i države). Ovo nije slučaj samo sa pitanjem Kosova i Metohije već i sa drugim teritoirjama na kojima žive Srbi: EU i Zapad uporno ignorišu činjenicu da su u Hrvatskoj Srbi redovno mete šovinističkih i rasističkih napada, da im se u Crnoj Gori osporava pravo na identitet i uskraćuju verska i manjinska prava, dok u BiH zapadne zemlje konstantno podržavaju bošnjačke nacionaliste u podrivanju Dejtonskog sporazuma sa ciljem da se obesmisli Republika Srpska i defakto ukine.
       Šta može Beograd da učini? Srbija je od 2000. u svim strateškim dokumentima kao svoj glavni spoljnopolitički cilj proklamovala članstvo u Evropskoj uniji. Kada je o Kosovu i Metohiji reč, od stava da „nikada nećemo priznati secesiju južne srpske pokrajine“ došli smo do toga da tražimo „kompromis“ i da, kako često poručuju aktuelne vlasti, „ne možemo mi sve da izgubimo a Albanci sve da dobiju“ pa je već neko vreme jasno da se Srbija zalaže za neku vrstu razgraničenja prema kome bi srpski delovi Kosova koji se naslanjaju na ostatak Srbije biti reintegrisani, dok bi izolovani delovi (enklave) imale poseban status. Ovome se Albanci, ali i dobar deo zapadnih zemalja, oštro protive. Na Zapadu se boje da će to u perspektivi otvoriti pitanje podele Severne Makedonije ali i Bosne i Hercegovine. U tumačenju zapadnih sila, to bi vodilo „stvaranju etničkih granica“ a to nije u skladu sa „multikulturalnim vrednostima“, mada im je istovremeno očito prihvatljiv jedino onaj „multikulturalizam“ u kome su Srbi (ugnjetavana) manjina.
       Sve ovo navodi neke da tvrde da je politika koju vodi Beograd – pokušavajući da postane deo Evropske unije i da se pridruži zapadnom svetu iako se odatle vodi krajnje negativna politika prema Srbiji i pravima Srba u regionu – kontradiktorna. Međutim, situacija je toliko šizofrena da je pitanje da li Srbija uopšte može da vodi drugačiju politiku na spoljnom planu od one kakvu vodi danas? Evropska unija je glavni spoljnotrgovinski partner Srbije i dominantna ekonomska i politička sila u regionu. Rusija, i pored činjenice da je za ambasadora u Beogradu postavila svog najiskusnijeg balkanskog stručnjaka, Bocan Harčenka, nema ekonomsku moć i uticaj koji bi mogao da nadjača Zapad. Zapravo, ono što je vratilo Rusiju na Balkan jeste zapdna podrška secesiji Kosova a ne nekakvo navodno nastojanje Rusije da „poremeti stvari u regionu“, kako se neretko tvrdi na Zapadu.
       Ono što Beogradu ide na ruku i pomaže držanje pozicije u vezi sa Kosovom jesu dobri odnosi sa drugim velikim svetskim i regionalnim silama koje, premda nisu u stanju da preokrenu proces u vezi sa kosovskom secesijom, imaju dovoljno autoriteta i snage da se suprotstave daljem prepoznavanju samostalnog Kosova. Na prvom mestu, uz Rusiju, važna je uloga Kine koja je Srbiju odredila kao odskočnu dasku za evropski kontinent u projektu „Put svile“. Zapravo, postavljanje Palmera za specijalnog savetnika za Balkan i ubrzanje procesa rešavanja kosovskog pitanja neki na Zapadu vide kao posledicu sve veće zabrinutosti zapadnih zemalja zbog narastajućeg ekonomskog prisustva Kine koja se na globalnom planu sve više sukobljava i sa SAD.
       Tu je važna i uloga drugih sila – poput Turske (koja se trenutno nalazi u političkom sukobu sa Zapadom), Irana, Južnoafričke republike, Indonezije, Izraela, Brazila – koje imaju uticaj u svojim regionalnim krugovima a koje, za sada (sa izuzetkom Turske) podržavaju stav Srbije u vezi sa Kosovom.
       U svetu u kome očito sve više slabi uticaj Zapada a raste moć Kine i zemalja istoka, čini se da se zapadnim zemljama – pre svega SAD koje su glavni nosilac i temelj međunarodnog poretka kakav je postojao od početka 90-ih a čiji je produkt i secesija Kosova – sada žuri da što pre zatvore kosovsko pitanje i ubace Srbiju i Balkan pod svoj politički i ekonomski kišobran. Kao i u slučaju Crne Gore, oni to ne rade zato što iskreno veruju da je Balkan deo prave Evrope i da smo mi na Balkanu Evropljani poput njih već, kako bi osigurali da druge velike sile, Rusija, Kina ili neko novi, ne počnu da im se intenzivnije mešaju u ono što vide kao zonu svojih interesa.






















































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX