SVEDOK Internet



Broj 1202.

Poseta
5843692

Zemlje koje (ni)su priznale „Republiku Kosovo“

Biju nas a ne daju nam da se branimo

Mefisto i Marionete

„Neznanje privilegija moćnih“

Svedok 1200


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Čas demokratije: Očajnički pokušaj Britanije da (ne)izađe iz Evropske unije
Vlada pada, funta raste?!
Piše: Milan Dinić - London

       Voleli Britance ili ne, aktuelna političko-pravna previranja u toj zemlji u vezi sa Bregzitom predstavljaju primer neverovatno visokog nivoa demokratije i političke veštine, gde sve strane gotovo virtuozno vode međusobnu borbu oslanjajući se isključivo na institucije i demokratske procedure koje postoje vekovima.
       Teško je zamisliti da bi ijedna druga zemlja na svetu vodila unutrašnju političku borbu sve vreme oslanjajući se na i strogo poštujući institucije i mehanizme koji su na raspolaganju.
       Kakav god ishod Bregzita bio, ovo što se sada dešava u Britaniji predstavlja veliko predavanje kako se vodi demokratska borba kroz institucije države, a na šta bi posebno trebalo da obrate pažnju političari u Srbiji kojima su institucije više uslužni centri za demonstraciju moći, nego stubovi koji drže društvo i državu na nogama.
      
       Šta se dešava u Britaniji u vezi sa Bregzitom?
      
       Britanija, zvanično, i dalje želi da napusti Evropsku uniju u skladu sa referendumskom odlukom iz juna 2016. Međutim, već tri godine traje debata kako to učiniti, uz konstantan pritisak nemalog broja onih koji se protive izlasku.
       Suština problema je u sledećem: dok jedni traže izlazak po svaku cenu, drugi kažu da to mora biti samo uz postizanje sporazuma sa Evropskom unijom bojeći se da bi u suprotnom Britanija pretrpela katastrofalnu ekonomsku i političku štetu, dok se treći protive izlasku.
       Sva tri pogleda zastupljena su u značajnoj meri u obe vodeće partije – Konzervativaca i Laburista.
       Zagovornici Bregzita po svaku cenu kažu da će izlazak koštati skupo, mada ne toliko koliko druga strana tvrdi, ali da će dugoročna korist od mogućnosti da sami trguju sa svetom biti daleko veća.
       Protivnici Bregzita bez sporazuma sa EU, i, uopšte, protivnici izlaska iz EU – ukazuju na ekonomske analize britanskih i svetskih institucija (od Banke Engleske, preko britanskog zavoda za statistiku, raznih ekonomskih instituta, pa do drugih relevantnih analitičkih kuća i institucija) a koje listom pokazuju da će Britanija pretrpiti veliku ekonomsku štetu (pad BDP-a, smanjenje ekonomije i urušavanje valute) ukoliko napusti EU, a pogotovo ako do toga dođe bez sporazuma.
       Prvi premijer koji je pokušao da sprovede Bregzit – Tereza Mej – okončala je svoj mandat neuspehom na tom planu i bukvalno je izgurana sa mesta šefa vlade. Sada Bregzit pokušava da sprovede Boris Džonson kome takođe to ne polazi za rukom.
       Više od tri godine od kada je Britanija glasala da izađe iz EU, ta zemlja nije ni bliže ni dalje od Brisela a situacija se menja gotovo iz nedelje u nedelju, a početkom septembra čak i iz dana u dan.
      
       Šta kažu ankete – šta Britanci misle danas o Bregzitu?
      
       Britanci su 23. juna 2016. tesnom većinom (52 odsto prema 48 odsto) glasali da napuste EU. Od tada do danas konstantno se vrše ankete koje opipavaju puls javnosti ali je odnos snaga gotovo ujednačen, sa time da već negde od drugog dela 2018. manju prednost ima opcija ostanka u EU.
       Prema podacima o ispitivanju javnog mnjenja objavljenim 4. septembra, 46 odsto Britanaca bi glasalo za ostanak u EU, dok bi 43 odsto bilo za izlazak. Ova razlika je tačno u nivou statističke greške od tri odsto, koliko svaka anketa ima. Dakle, i kada bi danas bio referendum, ishod bi bio krajnje neizvestan.
      
       Parlament – ključ rešenja ili ključ problema
      
       Arena u kojoj se odvija okršaj oko ishoda Bregzita jeste britanski parlament, i to pre svega Donji dom u kome sede poslanici izabrani na parlamentarnim izborima. (U Gornjem domu sede lordovi – predloženi od aktuelne/prethodnih vlada i imenovani zbog zasluga) i oni su većinom za ostanak u EU, mada lordovi više imaju savetodavnu ulogu i ograničene mogućnosti da blokiraju zakonodavstvo koje donosi Donji dom).
       Međutim, u parlamentu godinama nema jasne većine u vezi sa Bregzitom i vodi se oštra borba oko toga kako dalje. Obe vodeće stranke – i Laburisti i Konzervativci – izdeljeni su na frakcije koje preferiraju različite ishode Bregzita, a najdublji sukob je unutar vladajućih Konzervativaca kojima preti potpuni rascep.
       Ugrubo, postoje tri frakcije u parlamentu: jedni su za izlazak po svaku cenu, drugi za izlazak samo sa sporazumom i treći se protive izlasku.
       Baš usled činjenice da u samom parlamentu ne postoji jasna većina za jednu (bilo koju) od opcija u vezi sa Bregzitom, neki – pre svega u redovima Konzervativaca – misle da je vreme da se pod hitno ide na izbore, kako bi se dobila parlamentarna većina koja bi mogla da se sprovede jedna od odluka. U ovo su naročito ubeđeni članovi vladajuće Konzervativne partije, a pre svega oni koji pripadaju tvrđem krilu koje se zalaže za Bregzit što pre, a koju predvodi trenutni premijer Boris Džonson i grupa oko njega koja je na vlasti.
       Prema podacima ispitivanja javnog mnjenja koju je sprovela britanska agencija „Jugav“ („YouGov“), na parlamentarnim izborima Konzervativci bi dobili 33 odsto glasova, Laburisti 22 odsto, Liberalne demokrate (koje se zalažu za ostanak u EU) 21 odsto, Bregzit partija Najdžela Faraža bi dobila 12 odsto, dok bi Zeleni dobili šest odsto, a preostalih šest procenata bi otišao na druge stranke.
       Ispitivanja javnog mnjenja već neko vreme daju stabilniju prednost Konzervativcima u odnosu na Laburiste. Međutim, kako ocenjuju analitičari: nije sasvim izvesno da bi novi saziv parlamenta imao stabilnu većinu za neku odluku, jer, podela oko Bregzita nije stranačka već, unutar samih stranaka. Od poslanika do poslanika vlada neizvesnost i podeljenost u pogledima.
      
       Poslednja dešavanja u vezi sa Bregzitom – lepota i teskoba institucionalne borbe
      
       Kada je Boris Džonson sredinim jula preuzeo mesto šefa Konzervativaca i premijera Velike Britanije, utisak je bio da je Ostrvo konačno dobilo vladu koja više neće da se nećka i pokuša da povlađuje svima već, da je na vlast došla grupacija koja je odlučna da izvede Britaniju iz EU, „bez ’ako’ ili ’ali’“, kako je tada rekao Džonson.
       Međutim, kakav god da mu je bio plan da to sprovede, verovatno nije podrazumevao da na prvom glasanju u parlamentu od kada je postao premijer Džonson izgubi sa 27 glasova razlike i, istovremeno, ostane bez parlamentarne većine.
       Džonson je od samog dolaska na mesto predsednika vlade imao ogroman problem: vladina većina iznosila je svega dva poslanika. U međuvremenu, na izborima za jedno poslaničko mesto (budući da je u Britaniji na snazi većinski sistem, gde se poslanici biraju direktno imenom i prezimenom, te kada jedan podnese ostavku automatski se organizuju izbori za to mesto) pobedu je odneo kandidat Liberalno demokratske partije, što je smanjilo vladinu većinu na samo jednog poslanika. U danu kada je Džonson imao svoje prvo obraćanje Parlamentu i prvo glasanje, samo što je Premijer uzeo reč da govori, u salu je ušao poslanik Konzervativaca Filip Li, koji je prešao na stranu gde sedi opozicija. Time je bilo jasno da je vlada ostala bez većine.
       Iako ovaj događaj nije bio iznenađenje, politička borba koja je usledila i koja i sada traje pokazuje neverovatnu veštinu parlamentarne i političke borbe i snagu demokratskih procedura i institucija u britanskom parlamentu.
       Vlada je imala nameru da Britaniju izvuče iz EU po svaku cenu do 31. oktobra, kada ističe poslednji rok koji je dao Brisel. Štaviše, za razliku od Kabineta Tereze Mej, vlada Borisa Džonsona je Briselu stavila do znanja da im ne pada na pamet ni da pregovaraju ozbiljno ukoliko Evropljani ne naprave nove ustupke (što oni kategorički odbijaju). Uvidevši da idu pravo u „tvrdi Bregzit“ – bez sporazuma sa EU i to, prema ekonomskim analizama, po najgorem scenariju za britansku ekonomiju – poslanici koji se protive takvom načinu izlaska počeli su da spremaju zakon po kome bi nametnuli vladi obavezu da zatraži produžetak pregovora kako bi se sprečio „tvrdi“ Bregzit. Potom je usledila borba vlade i njenih protivnika: vlada je zatražila od Kraljice da se suspenduje parlament, dok su protivnici požuruli da pre supenzije nametnu svoj zakon.
       I – po tradiciji, Kraljica postupa po savetu vlade – prihvaćen je predlog vlade i zasedanje parlamenta će biti prekinuto na period od 23 dana počevši od ponedeljka, 9. septembra. Vlada se odlučila na ovaj potez kako bi sprečila bilo kakvo mešanje ili remećenje priprema za „tvrdi“ Bregzit.
       Ovaj potez vlade dodatno je razljutio Džonsonove protivnike koji su u njemu našli zajedničkog neprijatelja i brzo se dogovorili (a u dogovoru su učestvovali i poslanici opozicije i pozicije) da pre suspenzije parlamenta nametnu zakon po kome će vladi biti date instrukcije da zamoli Brisel za odlaganje Bregzita do 31. januara 2020. ukoliko do 19. oktobra ne bude postignut sporazum o izlasku.
       Štaviše, imajući u vidu Džonsonove zapaljive izjave i oštre komentare upućene EU, pisci predloga zakona su sastavili i tekst kojim bi premijer trebalo da se obrati Briselu, kako bi onemogućili premijera da na bilo koji način izbegne tako nešto.
       Usledilo je glasanje po ovom zakonu i vlada, koja je u istom danu izgubila većinu, izgubila je i to glasanje sa 27 glasova razlike. Gotovo momentalno po saopštavanju rezultata iz Konzervativne stranke proteran je 21 član, svi oni koji su u parlamentu glasali u prilog ovog zakona. Zakon je ubrzo potvrđen i u Gornjem domu.
       Važnost ovog zakona je višestruka: ne samo što su premijeru vezane ruke oko najvažnije teme njegovog mandata već je i parlament preoteo od vlade ključni instrument za sprovođenje politika – mogućnost da diktira dnevni red u Skupštini. Time je, defakto, parlament od vlade preuzeo ključne mehanizme neophodne za sprovođenje politike.
       Koliko je situacija čudna svedoči i činjenica da kada je vlada izgubila većinu i kada je parlament nametnuo zakon o odlaganju Bregzita, došlo je do rasta vrednosti britanske funte!
       Onda je vlada pokušala da izvede kontraudar: budući da su izgubili većinu, predložili su parlamentu da se zakažu hitni vanredni izbori za 15. oktobar (jer ankete pokazuju da bi Konzervativci odneli većinu). Međutim, iako deluje nelogično ali je u aktuelnim okolnostima sasvim normalno – opozicija je odbila da glasa za raspisivanje izbora i predlog nije prošao. Parlamentarna opozicija je jedinstvena u stavu da neće podržati nikakve parlamentarne izbore dok ne bude sigurno da Britanija odlaže izlazak iz EU do 31. januara naredne godine.
       Boris Džonson je na sve ovo reagovao izjavom da bi radije „završio mrtav u jarku“ nego da ide da moli Brisel za novo odlaganje.
      
       Borisu Džonsonu sad preti i odlazak u zatvor
      
       Šta će Džonson tačno uraditi po ovom pitanju nije jasno jer, iako je dao izjave koje idu u pravcu toga da neće zamoliti Brisel za odlaganje, takođe je saopšteno da će vlada poštovati zakone.
       Za svaki slučaj, poslanici koji su glasali za taj zakon najavili su tužbu pred sudom ukoliko premijer odbije da ispoštuje procedure tog teksta a koje mu nalažu da se Bregzit odloži za 31. januar 2020. Štaviše, neki poslanici su skrenuli pažnju premijeru da bi mogao da završi iza rešetaka ukoliko odbije da sprovodi zakon.
       Džonson zakonu o odlaganju Bregzita može da se suprotstavi na nekoliko načina:
       1) Da ga ignoriše, ali bi u tom slučaju mogao da bude izveden pred sud i da dalje podeli Konzervativnu partiju.
       2) Da taktički podnese ostavku i time iznudi lidera Laburista, Džeremija Korbina, da postane premijer i da on ide u Brisel i moli za odlaganje umesto Džonsona, pa da onda izazove izbore i vrati se na vlast. Međutim, nije izvesno da bi u slučaju Džonsonove ostavke Kraljica prihvatila da imenuje Korbina za premijera.
       3) Da sam nametne zakon po kome bi se izbori održali što pre. Problem sa ovim pristupom jeste što nije izvesno da bi dobio većinu (iako bi mu u ovom slučaju trebala samo prosta većina), uz to – poslanici bi mogli da u zakon ugrade amandmane kojim bi pomerili izbore za kasnije.
       4) Da ukine zakon tako što bi uspeo da izazove izbore pre 19. oktobra i onda u novom sazivu da odmah obustavi primenu tog zakona. Ovo je takođe malo verovatno.
       5) Da neko od preostalih članica Evropske unije uloži veto na molbu Londona da se odloži Bregzit. Opet, ovako nešto bi bilo suviše riskantno i moglo bi da se okrene protiv Džonsona.
       6) Da postigne sporazum s Briselom pre 19. oktobra.
      
       Prekomponovanje političke scene, odlazak Džonsonovog brata i Cerčilovog unuka
      
       Događaji koji su se zbili poslednjih dana kulminirali su sukobom koji će radikalno preoblikovati trenutno vladajuću Konzervativnu partiju kao i celokupnu političku konfiguraciju Britanije. Konzervativci su iz svojih redova izbacili 21 uglednog člana, uključujući i dva ranija ministra finansija (Kena Klarka i Filipa Hamonda), kao i unuka Vinstona Cerčila, sera Nikolasa Soamsa.
       U jeku parlamentarne borbe u Londonu, za Konzervativce je stigla još jedna loša vest: lider škotske Konzervativne partije, i jedna od najuticajnijih političara u zemlji, Rut Dejvidson, podnela je ostavku a kao razlog je navela razlike u stavu oko toga kako bi trebalo da se sprovede Bregzit. U Škotskoj se većina građana protivi Bregzitu.
       Kao da sve ovo nije bilo dovoljno – krajem prve nedelje septembra i rođeni brat Borisa Džonsona, Džo, koji se tek nedavno vratio u vladu, podneo je ostavku na sve funkcije uključujući i mesto konzervativnog poslanika, rekavši da je „podeljen između lojalnosti porodici i lojalnosti prema nacionalnom interesu“. Boris Džonson je pohvalio svog brata nazvavši ga „briljantnim“ ali je rekao da dvojica imaju radikalno različite poglede na Evropsku uniju. Politička drama Borisa Džonsona prelila se i na njegovu porodicu: njegova sestra, politički kolumnista i zagovornica ostanka u EU, Rejčel Džonson, izjavila je da „porodica izbegava da razgovara o Bregzitu, pogotovo tokom obroka, jer ne želimo da se svi udružimo protiv premijera (Borisa)“, što sugeriše da Džonson nema podršku čak ni u svojoj porodici. Komentatori su ocenili da je ostavka Džonsonovog brata bila veliki udarac za njegov kredibilitet i autoritet kako unutar Konzervativne partije, tako i u javnosti.
       Dan posle ove vesti, na konferenciji za štampu, jedan novinar je odmah pitao Džonsona: „Ako vas rođeni brat ne podržava, zašto bi bilo ko drugi“?
       Izbacivanje 21 člana – mahom uglednih i uticajnih Konzervativaca – iz partije pokazalo je, kako je izjavio Najdžer Faraž lider Bregzit partije, da se težište politike u Britaniji radikalno menja. Cistka u Konzervativnoj partiji izazvala je duboke podele i sukobe, a repekusije će se osetiti i u danima koji slede. U trenutku pisanja ovog teksta, poslednja osoba koja je podnela ostavku jeste ministar Amber Rad, jedna od najuglednijih političara Konzervativaca, koja je nekada bila viđena kao kandidad za premijera. Iz svega što se dešava proizilazi da je vekovna podela na tabor Konzervativaca i Laburista sada prevaziđena i da je Bregzit nova tačka u britanskoj političkoj istoriji na temelju koje će se deliti i okupljati buduće generacije političara.
      
       Da li je Džonson namerno izazvao krizu?
      
       Neki u Vestminsteru, međutim, misle da je Boris Džonson sve vreme imao plan da izazove ovu krizu kako bi na izbore išao kao predstavnik „običnog naroda“ koji se bori protiv oholog i nadmenog parlamenta koji odbija da sprovede referendumsku volju iz 2016. godine.
       Ako je ovo tačno, ovaj plan bi mogao da se pokaže veoma rizičnim jer premijer možda neće biti u stanju da izboksuje izbore na vreme i pod uslovima pod kojima želi. Laburisti su jasno stavili do znanja da će se opirati izborima sve dok ne bude kristalno jasno da je pretnja od Bregzita bez sporazuma sa Briselom stavljena po strani.
       Dakle, vlada će sada pokušati da opoziciju isprovocira da je izvedu na izbore, što je paradoksalno. Cak se pominje i mogućnost da bi vlada sama mogla da zatraži glasanje o (ne)poverenju, čime bi prislilila Laburiste da ili glasaju protiv nje (što je u skladu sa logikom da se opozicija protivi vlasti) ili da, zarad odlaganja Bregzita, opozicija podrži aktuelnu vladu?!
      
       Kriza ili trijumf demokratije?
      
       Odluka da se suspenduje parlament, koja je izazvala brzo donošenje zakona po kome je premijer obavezan da zahteva odlaganje Bregzita ukoliko do 19. oktobra ne dođe do sporazuma, ozbiljno je poljuljala britansku javnost.
       Ankete su pokazale da većina građana ne podržava takvu odluku, a mnogi smatraju da se radi o činu koji udara u temlje britanske demokratije. Najveći britanski stručnjak za nacizam, Ričard Evans, izjavio je da je Džonsonova odluka da suspenduje parlament ekvivalentna paljenju Rajhstaga koje su izazvali nacisti u Nemačkoj. Lider Škotske, Nikola Steržden, izjavila je da je suspenzija parlamenta znak umiranja demokratije u Britaniji.
       Sa druge strane, u londonski sud je ocenio zakonitim odluku da se suspenduje parlament, što je, do neke mere, pomoglo vladi ali i barem malo smirilo tenzije u britanskom društvu.
       O umiranju demokratije govore i zagovornici sprovođenja Bregzita po svaku cenu, tvrdeći da je refendumska odluka svetinja. Oni takođe kritikuju i predsednika parlamenta, konzervativca Džona Berkova, koga vide kao pritajenog „rimejnera“ (zagovornika ostanka u EU), koji namerno koristi i/ili krši stare procedure kako bi onemogućio sprovođenje Bregzita.
       U tekstu u londonskom „Dejli Telegrafu“ Vilijam Hejg, bivši lider Konzervativaca i kasnije ministar spoljnih poslova Velike Britanije, napisao je da „i sam bog zna da su nam potrebni izbori. Imamo disfunkcionalan parlament koji ne može nazad, napred, ni da stoji u mestu“.
       Sa druge strane, bivši lider Laburista i nekadašnji premijer, Toni Bler, pozvao je svoju stranku da traži novi referendum o Bregzitu. Ali, čak i u tom slučaju, parlament (koji do sada nije bio u stanju da se dogovori oko gotovo bilo čega) morao bi da usaglasi rokove, datume i pitanja, kao i niz pravila, te da sve to usaglasi sa Briselom, što je gotovo nemoguće imajući u vidu aktuelne rokove i okolnosti.
      
       Šta na sve ovo kaže Evropska unija?
      
       Evropski zvaničnici nisu bili previše glasni povodom dešavanja proteklih nedelja. Oni su samo jasno poručili da pretnje Borisa Džonsona opštim izborima neće imati nikakav efekat na njihovu poziciju koja glasi: ili će Britanija prihvatiti postojeći sporazum kakav je ipsregovarala Tereza Mej (a koji je britanski parlament odbacio tri puta) ili će napustiti EU 31. oktobra. Premda je očito da postoje nekakvi pregovori iza kulisa, nema naznaka da je EU spremna na ikakvu suštinsku promenu svog stava, pre svega kada je reč o granici sa Severnom Irskom koja je ključna tačka spoticanja sa Londonom.
       Kako je za „Fajnenšl Tajms“ izjavio jedan visoki nemački stručnjak koji radi blisko s Angelom Merkel i koji je zadužen za Bregzit, eventualni izbori i značajnija pobeda Konzervativaca „neće uvećati mogućnost Londona da zahteva ustupke od članica EU u vezi sa Bregzitom“.
       Jedan drugi neimenovani evropski zvaničnik je poručio da su eventualni izbori u Britaniji „unutrašnja politička stvar i da to nema uticaja na pregovaračku poziciju Evropske unije“.
       Sa druge strane, Džonson izgleda i dalje veruje da EU čeka poslednji trenutak pre nego što ponudi neki kompromis. Međutim, kako primećuju analitičari, iako bi Evropska unija volela da postoji sporazumni razlaz sa Londonom, važnije joj je očuvanje njenih bazičnih principa i stavova što isključuje popuštanje Britancima. Uz to, iz Brisela su nedavno demantovali tvrdnje vlade u Londonu da postoji napredak u pregovorima, poručivši da samo postoji kanal za komunikaciju ali da suštinskih pregovora nije bilo i nema naznaka da će ih biti.
       Na kraju krajeva, čak i da Britanija zatraži odlaganje Bregzita za 31. janura 2020. godine, nema nikakvih zvaničnih poruka iz Brisela ili od vodećih evropskih lidera da bi oni to prihvatili.
       U svetlu dešavanja prve nedelje septembra, Džonson je naprsno najavio okretanje ploče i nastojanje da učini sve što može kako bi doneo novi sporazum iz Brisela do kraja oktobra. Poslanicima Konzervativaca je poručeno da neće imati izbora da se opredeljuju već, ako bude novog sporazuma da se očekuje da svi listom glasaju za njega bez oklevanja. Međutim, ovaj najnoviji obrt u političkoj drami Bregzita, ako je suditi po dosadašnjem iskustvu, svakako neće biti i poslednji.
       Kocka se i dalje kotrlja a ko će izaći kao pobednik a ko kao gubinik, nije jasno.






















































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX