SVEDOK Internet



Broj 1204.

Poseta
5857980

Kako smo delili Kosovo: Svi srpski predlozi o rešenjima za južnu pokrajinu

Zločin se uvek isplati zločincu, jedino se nikada ne isplati biti žrtva

„Bog haosa“ preti Zemlji

Palmer ili plamer

Zlatu će se kujundžija naći


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Netačne tvrdnje predsednika Vučića da su jedino on, Đinđić i Ćosić imali plan za kosovsko pitanje
Kako smo delili Kosovo: Svi srpski predlozi o rešenjima za južnu pokrajinu
Piše: Milan Dinić

       Selektivno pamćenje predsednika Srbije
       Predsednik Srbije Aleksandar Vučić nedavno je izjavio sledeće: „Jedino smo (Dobrica) Ćosić, (Zoran) Đinđić i ja izneli nekakav plan o Kosovu“. On je dodao su planovi Đinđića i Ćosića tada bili „sasečeni u korenu“ i istakao da od aktuelne opozicije nikada nije čuo konkretan predlog.
       Da li je po sredi zaborav ili selektivno sećanje predsednika Vučića? Jer, čini se veoma čudnim da predsednik izađe u javnost sa ovakvim komentarom imajući u vidu da su u političkim i društvenim krugovima u Srbij i nekadašnjoj Jugoslaviji decenijama trajale (i traju i dalje) diskusije o predlozima kako bi mogao da se reši status Kosova i Metohije (a ove predloge možete pročitati u broju Svedoka koji držite u rukama).
       Ili predsednik Srbije misli da su relevantni samo oni predlozi od ljudi koji su bili ili su trenutno (kao On) popularni u srpskoj javnosti i sa kojima on, izgleda, voli da se poistovećuje, kao što su to (trenutno) Ćosić, kao veliki mislilac, i Đinđić, kao veliki mučenik?
       Takođe, zanimljiva je i tvrdnja predsednika Aleksandra Vučića da su Đinđićeve ideje o rešenju „sasečene u korenu“, imajući u vidu da je u vreme kada je Đinđić iznosio neke ideje o rešenjima on (Vučić), kao Generalni sekretar Srpske radikalne stranke, bio protiv svakog predloga koji je išao u pravcu podele, tvrdeći tada da bi bilo kakvo odustajanje od suvereniteta Srbije nad KiM bila izdaja.
       Štaviše, ako se već prisećamo ranijih ideja i predloga, nije li Aleksandar Vučić zaboravio da je Sprska napredna stranka 2012. osvojila vlast, između ostalog, obećavajući da će da preokrene „izdajničku politiku Tadićevog režima“ prema Kosovu i Metohiji, koja vodi predaji našeg suvereniteta albanskim separatistima? Cak, ako se Vučić više ne seća (a seća se), trebalo bi podsetiti javnost da je tada eksplicitno obećao i ukidanje takozvanih „Borkovih sporazuma“, odnosno sporazuma o „integrisanim prelazima“ koje je potpisao Borko Stefanović u ime srpske vlade a kojima je, defakto, uspostavljena carina između „Kosova“ i centralne Srbije. Ne samo da Vučić nije ukinuo taj sporazum nego je otišao i korak dalje i 2013. aminovao Briselski sporazum kojim su ukinute i preostale srpske institucije na KiM (sudovi, lokalna samouprava), a Srbi u Kosovskoj Mitrovici su motkama terani na glasanje na izborima po „kosovskim zakonima“’?!
       Šta bi tadašnji Vučić, iz vremena kada su i Ćosić i Đinđić bili živi, rekao ovdašnjem, možemo samo da slutimo.
       U intervjuu „Svedoku“ 2012. Vučić je na pitanje šta bi rekao za „ranijeg Vučića“ (onog koji je otvoreno zagovarao Veliku Srbiju, povratak KiM po potrebi i silom, obnavljanje RS Krajine...) odgovorio: „poručio bih mu da je bio naivan“.
       Današnji Vučić svakako nije naivan. I nije nam namera ovim uvodom da kritikujemo Vučića što je promenio stav – jer, normalno je da čovek menja stavove, po mogućstvu, da budu razboritiji i argumentovaniji. Ali ovde hoćemo da ukažemo na jedan drugi problem, koji svaka vlast u Srbiji obilato razrađuje a SNS ga je, čini se, do tančina usavršila: selektivno prisećanje i modifikovanje prošlosti zarad trenutne političke koristi.
       Uz puno i iskreno uvažavanje činjenice da predsednik Srbije Aleksandar Vučić zaista nastoji da aktivno radi na rešavanju pitanja Kosova i Metohije, činjenica jeste da se o njegovom planu (za koji tvrdi da ima) već godinama u javnosti nagađa (iako je više puta rekao da će ga izneti pred građane) i malo zna?!
       Sa druge strane, mnogi ljudi, uključujući i Ćosića, su svoje stavove i planove izneli javno. Da učini isto Vučića sprečavaju, čini se, najmanje dve stvari: prvo, strah od slabljenja pregovaračke pozicije ukoliko otkrije karte i, drugo, strah od gubitka popularnosti.
       Ostaje nadanje da je više reč o ovom prvom nego o ovom drugom.
       A što se rešnja za KiM tiče – posebno onima koji su na tragu priče o podeli, što je, sluti se, slično idejama koje ima Vučić – u Srbiji se naširoko govorilo posle 2000, ali i pre – među komunistima (koji su čak hteli i da ga poklone Albaniji), u vladi SRJ, SPS-u, u SANU, u DOS-u i kasnije.
       Ukoliko se pogledaju brojni istupi srpskih intelektualaca i političara, javni, polujavni i tajni, vidi se da se o podeli Kosova zapravo sve vreme priča, te da je jeres jedino bilo to javno reći.
       Sada, čini se, i nije tajna da je nekakva podela cilj srpske politike; kako smo objavili 2018. srpske vlasti su ponudile razmenu teritorija sa kosovskim Albancima, uključujući i Preševo. Iako je uvođenjem taksi na srpske prozivode krajem prošle godine došlo do zastoja u pregovorima, očito je da se ponovo aktivno i „ispod žita“ radi na rešavanju kosovskog pitanja.
       Zbog svega ovoga u narednim redovima objavljujemo osveženu i dopunjenu verziju teksta koji je maja 2011. izašao u „Svedoku“ u broju 775. a u kome su pobrojane sve ideje i predlozi o podeli Kosova i Metohije koji su postojali u Srbiji.
       Uredništvo „Svedoka“
      
       P
       itanje sudbine Kosova i Metohije stoji kao tamni oblak nad svim što se dešava u Srbiji, bacajući sve drugo pod senku sivila. Iako srpski političari u izbornim kampanjama vole da ističu kako imaju rešenja za sve, pa tako godinama pričaju i za KiM, praksa je pokazala da kada je o Srbima reč, jedino rešenje imaju naši protivnici – tako što nas pritiskaju jer znaju da je pitanje vremena kada ćemo popustiti naše „crvene linije“. Ma koliko je ponašanje naše političke i intelektualne elite proteklih decenija nametnulo pitanje da li smo mi uopšte sposobni da opstanemo kao samostalno društvo i država, kada je o Kosovu i Metohiji reč, učeni ljudi u Srbiji proteklih decenija izneli su niz predloga o tome kako bi moglo da se pristupi kosovskom pitanju. Od komunista pa današnjih naprednjaka, rešenje je traženo u kompromisu, ali od toga nikada ništa nije bilo. U narednim redovima izloženi su svi relevantni predlozi i ideje za rešenje kosovskog pitanja koje su u Srbiji izneti do danas.
      
       ***
      
       Kada se Drugi svetski rat bližio kraju i kada su cvetale ideje o ujedinjavanju komunističkog sveta na ovim prosorima radi stvaranja Balkanske federacije, politika jugoslovenskih komunista je tada bila veoma naklonjena Albancima. Upravo se krajem rata na Bujanskoj konferenciji 1944. rodila zamisao da do ujedinjenja dođe tako što bi se Kosovo i Metohija prisajedinili Albaniji, da bi tako uvećana Albanija potom ušla u zajedničku državu. Svi ti planovi su pali u vodu kada je došlo do sukoba sa Informbiroom 1948. godine.
       Posle Drugog svetskog rata komunistička vlast zabranila je povratak proteranih Srba na Kosovo, a 10. jula 1945. osnovana je takozvana Autonomna Kosovsko-Metohijska oblast. Teritorija Kosova, kakva je danas, utvrđena je 1959. kada su na severu pridodati delovi opštine Raška naseljeni gotovo potpuno Srbima. Odluku o pripajanju ovih teritorija autonomnom Kosovu doneli su Jovan Veselinov i Slobodan Penezić Krcun.
       Nove ideje o razrešenju kosovskog pitanja, koje je vremenom sve više prerastalo u problem, u periodu od završetka Drugog svetskog rata pa sve do kraja devedesetih dolazile su od srpskih intelektualaca, ali njih, očito, nije imao ko da čuje.
      
       Predlog Dobrice Ćosića
      
       Dobrica Ćosić – „otac nacije“ kako ga neki nazivaju – ujedno je i „otac ideje“ o podeli. Ćosić je na 14. sednici CK SKS, 29. maja 1968. rekao: „Ako bi put vodio ostvarivanju ...srpskog nacionalnog suvereniteta, odnosno otcepljenju Kosova i Metohije od Srbije i Jugoslavije, onda su neizbežni teški i tragični sudari i nesagledive istorijske nesreće i komplikacije“.
       Ćosić je zbog ovog, ali i drugih stavova, trpeo teške sankcije. Demonstracije na Kosovu 1981. međutim, podstakle su ga da u svom dnevniku zabeleži sledeću rečenicu: „Kosovo će za jednu ili dve decenije postati albanska zemlja. Ono sa Albancima mora da bude podeljeno“.
       Ćosićeva ideja o podeli dobila je više prostora u javnosti tokom devedesetih, kada je nastupao i kao intelektualac i kao političar.
       Svoju ideju je 1990. predložio Borislavu Joviću, tadašnjem predsedniku Jugoslavije, koji ga je uputio kod Miloševića, a ovaj ga odbio.
       Ćosić je 1992. tadašnjem američkom ambasadoru Cimermanu izneo predlog prema kome bi trećina Kosova, istočni deo, ostalo u sastavu Srbije. Kako je 1992. objavio italijanski časopis „Limes“ Ćosićev predlog je bio da istočni i centralni deo pokrajne ostanu Srbiji, a ostalo da se preda Albancima (videti mapu 1). Iako njegove ideje nisu bile prihvaćene on je i kasnije, i posle rata, izlazio u javnost sa idejama da se Kosovo podeli.
       Suština njegovog stava, kako je objasnio u jednom intervjuu nemačkim medijima 2005, jeste da treba naći kompromis između „etničkog prava” Albanaca koji čine većinsko stanovništvo na Kosovu i „istorijskog prava” Srba na tu srednjevekovnu kolevku njihove kulture i državnosti.
       Osnovu podele pokrajine činila bi raspodela stanovništva pre rata 1998. i 1999.
       U intervjuu „Večernjim novostima“ 2008. Ćosić je pojasnio da bi srednjovekovni srpski manastiri - Pećka patrijaršija, Dečani, Bogorodica Ljeviška, svetoarhangelski kompleks, Devič, Gračanica sa kosovopoljskim kompleksom – povraćajem zemljišta i šuma, nacionalizovanih 1945. godine, trebalo da dobiju samoupravni položaj po atonskom modelu za pravoslavne manastire u grčkoj državi.
       Ćosićeve stavove oko podele, kako je istakao u knjizi „Kosovo“ (2004) prihvatio je i nastojao da sprovede Zoran Đinđić.
      
       Akademik Aleksandar Despić: Ako se ne rešimo Albanaca postaćemo zemlja s dva naroda slične brojnosti
      
       Predsednik SANU Aleksandar Despić je na godišnjoj Skupštini Akademije 1996. godine upozorio da će „kroz dvadeset godina ili trideset, Srbija postati zemlja s dva naroda slične brojnosti – dvojezička zemlja sa dva jezika koji nemaju isti koren“.
       Despić je tada predložio da se pod hitno otpočnu pregovori sa Albancima o mirnom razgraničenju po principu većinskog stanovništva, uz uvažavanje ekonomskih i kulturnih činilaca. Despićev predlog je tada naišao na oštru kritiku javnosti, pogotovo predvodnika Srba sa Kosova, dok ga je jedino podržao Desimir Tošić, tada na mestu saveznog poslanika.
      
       Predlog Miodraga Jovičića: regionalizacija
      
       Profesor prava Miodrag Jovičić, rešenje kosovskog problema video je u regionalizaciji. Kao zagovornik pretvaranja tadašnje SRJ u regionalnu državu sastavljenu od 13 regiona, Jovičić je predlagao da se Kosovo i Metohija podele na dva regiona. U takvoj regionalnoj državi bile bi ukinute republičke granice između Srbije i Crne Gore i prestale bi da postoje Vojvodina i KiM kao autonomne pokrajne.
       Iako Jovičić nije predlagao podelu i davanje nezavisnosti albanskom delu, on je predvideo da se područjima koje pretežno nastanjuju Albanci daju veća prava upravljanja. Ovakav predlog bi verovatno dugoročno vodio razdvajanju stanovništva i stvaranju prirodnih granica podele.
      
       Predlog Branislava Krstića o „područjima mirovne zaštite“
      
       Stručnjak za prostorno planiranje, Branislav Krstić, na osnovu analiza demografskih, ekonomskih i geografskih aspekata Kosova, izneo je sredinom devedesetih ideju koja je nalik Vens-Ovenovom planu za BiH. Krstić je 1992. predlagao da se na teritorijama na kojima Srbija ne može potpuno da uspostavi svoju vlast stvori „područje mirovne-zaštite“ po ugledu na poznati Vens-Ovenov plan za BiH, a da se ostali delovi reintegrišu u Srbiju. Ova ideja izložena je 1992. predsedniku tadašnje vlade Milanu Paniću, Dobrici Ćosiću dok je bio na čelu SRJ i pojedinim ljudima iz srpskog generalštaba, ali se posle Ćosićeve smene sa time stalo.
       Branislav Krstić je u knjizi „Kosovo između istorijskog i etničkog prava“ 1994. predložio razdvajanje Srba i Albanaca prema kojem bi Srbi kontrolisali nešto preko trećine teritorije, pretežno na severu i istoku.
      
       „Završnica na Kosovu“: Cetvrtina Srbiji, ostalo Albancima
      
       U knjizi „Završnica na Kosovu“, Stiven Majstorović, profesor političkih nauka na Univerzitetu Kolorado u Americi, predložio je podelu - po kojoj bi četvrtina teritorije pripala Srbiji. Njegov predlog se oslanjao na stav albanskog separatističkog vođe sa Kosova Ibrahima Rugove od 1998. da Albanci hoće autonomiju, dok je Majstorović naglasak stavio na očuvanje kulturne baštine. Prema njegovom predlogu sever bi pripao Srbiji i uključivao bi Peć, manastir Dečane, Kosovsku Mitrovicu, a Srbima bi ostao i rudnik Trepča (videti mapu 2).
      
       Dušan Bataković: Kantonizacija
      
       Poslednji predlog srpskih intelektualaca o podeli Kosova s kraja devedesetih izradio je Dušan T. Bataković. On je septembra 1998. predložio kantonizaciju, odnosno stvaranje pet kantona za Srbe na Kosovu i Metohiji (videti mapu 5). Prema tom planu gradovi bi bili pod mešovitom albansko-srpskom upravom, a kantoni bi obuhvatili i agrarna područja u kojima su Srbi većina, a bili bi im dodati i srpski manastiri sa imanjima koja su posedovali do 1941. godine, tj. pre nego što su ih komunisti otuđili. Granice opština bile bi izmenjene tako da se otvori mogućnost za obrazovanje manjih opština koje grupišu mesta i sela sa pretežno srpskim stanovništvom.
       Taj plan su predstavnici SPC ponudili međunarodnim zvaničnicima pred rat 1999. ali nije prihvaćen.
       Ideju kantonizacije je 1999. izneo i Bernard Kušner, prvi šef Misije UNMIK na Kosovu, ali je on odbijen sa obrazloženjem da je „kantonizacija suprotna naporima međunarodne zajednice u izgradnji jedinstvenog Kosova“.
      
       Predlozi srpskih političara
      
       Svi predlozi srpske intelektualne elite o podeli Kosova nisu urodili plodom: ili zato što nije bilo sluha u javnosti, ili zbog odsustva hrabrosti među političarima. Ipak, u političkom životu Srbije, bilo je onih koji su, i pre 5. oktobra, predlagali podelu.
      
       Milošević nije hteo ni da čuje za podelu
      
       Kako je za „Politiku“ 2006. izjavio Zoran Baki Anđelković, tadašnji visoki funkcioner SPS, on je kao predsednik Privremenog izvršnog veća KiM još 1998. ruskoj delegaciji predložio da se podela uzme u obzir kao opcija. Na to su mu oni, kako je tada tvrdio Anđelković, rekli da je suviše kasno. On je taj predlog januara 1998. izneo i tadašnjem predsedniku Srbije Milanu Milutinoviću, koji je kasnije preneo Anđelkoviću da Milošević za takve ideje „nije hteo ni da čuje“.
       DOS je u predizbornoj kampanji 2000. tvrdio da Kosovo nije teritorijalno već „demokratsko pitanje“, ističući da će smena Miloševića i dolazak demokratksih dovesti do otvorenijeg odnosa Zapada prema Srbima i većeg uvažavanja srpskih stavova. Praksa je pokazala da takvo uverenje nije bilo osnovano.
      
       Nebojša Cović: entitetska podela
      
       Prvi političar u Srbiji posle 2000. koji je u javnost izašao sa idejom podele bio je Nebojša Cović, tada na čelu Koordinacionog tela za KiM. On je još 2001, na Konferenciji o bezbednosti u jugoistočnoj Evropi koja se održavala u Beogradu, rekao da Kosovo treba podeliti na dva entiteta – srpski i albanski.
       Prema njegovom predlogu, u srpskom entitetu bila većina srpskih spomenika, a u albanskom, većina albanske populacije. Srpski entitet bio bi pod zaštitom jugoslovenske vojske i policije. Albanski entitet, koji bi imao najviši stepen autonomije, ostao bi pod zaštitom međunarodnih snaga. Taj predlog više se u javnosti razmatrao sa linije sukoba strategija i pristupa unutar DOS-a nego kao jedno od mogućih rešenja.
       Novembra 2005. Covićeva socijaldemokratska partija izašla je u javnost sa kartama „entitetske podele“ Kosova (videti mapu 3 i 4).
      
       Đinđićevi probni baloni
      
       Rešenje kosovskog problema kroz podelu je navodno bio i jedan od glavnih ciljeva politike Zorana Đinđića. Na zatvorenom sastanku DS i članova koalicije 2002. Đinđić je, prema navodima Zorana Živkovića, izjavio: „Dobra rešenja za Kosovo su potrošena do 1999. Nama su ostala samo loša. Ono koje je najmanje loše od preostalih jeste podeliti Kosovo”.
       Đinđić se u pogledu podele uglavnom oslanjao na predloge i sugestije Dobrice Ćosića, koji tvrdi da se Zoran Đinđić sa njim, oko toga, u potpunosti slagao, i da su o tom pitanju često razgovarali. Đinđić ga je obaveštavao i o pismima koja je poslao međunarodnim zvaničnicima apelujući na njih da se pristupi pravičnom rešavanju pitanja Kosova.
       Đinđić je i u javnost puštao probne balone, pa je tako 2002. izjavio da je „Kosovo kao divlja gradnja za koje će međunarodna zajednica reći da ga je lakše legalizovati nego rušiti... jesam za očuvanje Dejtona, ali dajte da nađemo neki kompromis kroz regionalnu saradnju, kroz bilateralnu saradnju albanskog dela Kosova sa Albanijom, srpskog dela Kosova sa Srbijom...“.
       Navodno je bilo i direktnih pregovora koji su se u tajnosti održavali između Đinđića i vođa kosovskih Albanaca. To je 2006. u intervjuu za Radio slobodna Evropa ustvrdio Carls Kupčan, američki ekspert za Zapadni Balkan i profesor na Džordžtaun univerzitetu u Vašingtonu, ukazavši da neki elementi tadašnjeg kosovskog vođstva nisu bili tvrdo protiv te opcije.
       Ubistvom Zorana Đinđića 12. marta navodno su prekinuti svi tadašnji konkretniji pregovori o podeli, a u srpskoj štampi su neretko objavljivani i članci u kojima se tvrdi da je upravo zalaganje oko Kosova ležalo u pozadini atentata na Đinđića.
      
       „Suštinska autonomija“ i Hong Kong
      
       Zoran Živković, koji je nasledio Đinđića, 2006. je u medijima tvrdio da je i on sam, u svom mandatu, zagovarao podelu i da je taj predlog stalno iznosio svim visokim međunarodnim zvaničnicima prilikom svakog susreta, i da takva ideja nijednom nije bila odbačena.
       U vreme Vojislava Koštunice glavna tema je bila „suštinska autonomija“, a jedini ko je tada davao izjave koje su išle u pravcu uvažavanja neke nove realnosti, bio je Vuk Drašković koji je, nakon raspada Državne zajednice 2006. nastavio da obavlja funkciju ministra spoljnih poslova Srbije.
       Draškovićeva koncepcija se uglavnom svodila na, kako će se ispostaviti, floskulu bez jasnog plana – „više od autonomije, manje od nezavisnosti“. Pominjan je Hong Kong kao primer: iako je ova teritorija vraćena Kini 1997. ona uživa specijalan status i prava u odnosu na ostatak kineske države.
       Nove korake u pravcu podele Kosova učinio je predsednik Boris Tadić koji je septembra 2008. godine prvi put pomenuo je da je „spreman“ da razmišlja o toj opciji „ako iscrpemo sve prethodne opcije“.
       Odlukom Međunarodnog suda pravde da jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova nije u suprotnosti sa međunarodnim pravom uslovilo je da termin „suštinska autonomija“, na šta se svodio predlog Beograda, izostane iz dalje retorike kada je u pitanju rešenje Kosova.
      
       Tadić: Poći od „realnosti na terenu“
      
       Vikiliks je 2010. objavio depeše američke ambasade u Beogradu u kojima stoji da je savetnik predsednika Srbije navodno rekao američkom ambasadoru da Srbi severno od Ibra neće pristati na vlast Prištine. Iako su tada srpski zvaničnici demantovali da se radi na podeli, Boris Tadić je marta meseca u Briselu na jednoj konferenciji dao izjavu koja je na tragu te ideje, rekavši „da treba da se pođe od realnosti na terenu“, te da je jasno „da u budućnosti Albanci neće hteti da prihvate vlast Srba nad njima, kao što ni Srbi, naročito na severu, neće želeti da prihvate vlast Albanaca“.
       Maja 2011. u intervjuu za kosovski „Zeri“, javno i konkretno, mada kako se može videti i ne mnogo oštrije nego njegovi prethodnici, istupio je Ivica Dačić, tada zamenik predsednika Vlade Srbije i ministar unutrašnjih poslova, ustvrdivši da je podela rešenje, i predstavljajući sebe kao – „političara-realistu“. Njegova izjava dočekana je na nož, a mnogi su njegove reči protumačili kao jeres.
      
       Predlog Naprednog kluba: Istorijski sporazum Srba i Albanaca
      
       Konkretan predlog za podelu Kosova i Metohije u post-Miloševićevkom periodu načinila je organizacija „Napredni klub“ predvođena istoričarom Cedomirom Antićem (autor ovih redova je takođe član „Naprednog kluba“ i jedan od autora tog predloga). Ova organizacija zalaže se za istorijski sporazum sa Albancima koji bi se, u trenutku kada je predlog objavljen 2007. godine, podrazumevao sledeće: sever KiM i istok – do Gračanice – da se prisajedine Srbiji. Za manastire i crkve SPC da se obezbedi eksteritorijalnost i zaštita vojina UN, da sve srpske enklave postanu zasebne autonomije sa „ofšor“ poreskim sistemom, da imaju lokalni sud, policiju i srpski obrazovni sistem. Ovaj predlog ne uključuje predaju Preševa i drugih teritorija u užoj Srbiji kosovskim Albancima.
      
       Politika SNS: od poništavanja DS-ove izdaje, do ponude o razmeni teritorija
      
       Kada je SNS došao na vlast 2012. obećali su da će „poništiti Borkove Sporazume“ (sporazume koje je dotadašnji direktor MSP Borko Stefnaović potpisao sa kosovskim Albancima u Briselu) a za koje je SNS tvrdio da je njima „Kosovo predato Albancima“. U 2013. godini Ivica Dačić – kao predsednik vlade čiji je stožer činila SNS – potpisao je Briselski sporazum kojim su gotovo sve srpske institucije povučene s Kosova.
       Početkom 2018. u javnost je procurela vest da je Srbija predložila razmenu teritorija sa Albancima, koja bi uključivala i Preševo. Prema tom predlogu, sever Kosova – Kosovska Mitrovica, Zubin Potok, Leposavić, Zvečan bili bi reintegrisani u sastav Srbije. Albanci bi dobili Preševo, sa time da bi železnička pruga i prilaz autoputu E-75 ostali na srpskoj strani.
       Svedok je tada, preko izvora u diplomatskim krugovima u Beogradu i Briselu, objavio tekst u kome je ukazano da uporedo sa ovom idejom o razmeni teritorija postoji još jedna za koju nismo mogli da utvrdimo da li je reč o sastavnom delu osnovnog predloga, njegovoj razradi, ili posebnom – drugom – predlogu. Pominje se da bi Srbija, uz navedene oblasti, preuzela i resurse kao što su veštačko jezero Gazivode, rudnik Trepča i drugi, sa time da bi Albancima bio takođe omogućen pristup. Zarad kompromisa oko resursa na severu, pominje se kompromis oko srpskih enklava na istoku Kosova - u Kosovskoj Kamenici i Novom Brdu, uz obezbeđivanje teritorijalne veze sa ostatkom Srbije.
       Iako su Albanci ukazali da su zainteresovani za ovo rešenje Berlin i Vašington su ovo odbili tvrdeći da bi se time otvorilo pitanje Makedonije i BiH. Marko Đurić, direktor Kancelarije za Kosovo i Metohiju, u izjavi za „Svedok“ 2018. kada je priča o ovome bila aktuelna nije negirao da je Srbija izašla sa ovakvim predlogom, istakavši da „nijedna opcija ne treba da ostane van pregovaračkog stola“.

Političari i mislioci sa Zapada koji su podrža(va)li podelu
CIMERMAN: Kosovo, treća republika
       Voren Cimerman – bivši američki ambasador u Beogradu se protivio ideji bombardovanja smatrajući da ona neće uroditi plodom. Predlagao je da se Kosovo, ili pretvori u treću republiku, ili podeli.
       - Albanci bi mogli dobiti veći deo teritorije. Srbi bi dobili zemljište na kome se nalaze neki od srednjovekovnih manastira, dok bi ostali mogli biti stavljeni pod međunarodnu zaštitu. Radna pretpostavka podele je da bi srpski deo Kosova verovatno postao sastavni deo Srbije, dok bi albanski deo verovatno postao nezavisan, ili bi odabrao da se pripoji Albaniji, tvrdio je Cmerman u članku za časopis „National Interest“.
       Noam Comski je 2007. podržao Dobricu Ćosića i njegov predlog da se Kosovo podeli. Poznati mislilac je tada tvrdio da se može naslutiti da SAD imaju plan „B“ prema kome bi Kosovo bilo podeljeno, dok bi srpske enklave imale poseban status. Međutim, 2008. godine Comski je izjavio da misli da je Ćosićev predlog „imao mnogo smisla, ali je sada nemoguć“.
       Džim Bolton, bivši američki ambasador u UN i nedavno smenjeni saventnik američkog predsednika Donalda Trampa – pošto je sišao sa mesta predstavnika najmoćnije sile sveta u UN, rekao je šta zaista misli o Kosovu.
       U intervjuu za „Glas Amerike“ 2008. Bolton je rekao da „podela Kosova pravična stvar, koja bi se odnosila barem na oblasti sa srpskom populacijom na granici prema južnoj Srbiji. To bi se, uostalom, odrazilo na etničku i političku realnost. Nije dovoljno reći da smo prihvatili otcepljenje Kosova. Ako jesmo – zašto ne prihvatiti i ovakav vid podele Kosova“. Ove izjave nisu imale nikakvu težinu u poređenju sa izjavama u prilog nezavisnosti koje je davao kao američki zvaničnik.
Lord Dejvid Oven i posle rata 1999. prelagao razmenu teritorija na Balkanu
Pale za Prištinu
       Neposredno po završetku agresije na SRJ, na konferenciji u Oslu, lord Dejvid Oven, nekadašnji ministar spoljnih poslova Velike Britanije i jedan od glavnih pregovarača u Bosni zatražio je da se napusti zapadna uzdržanost u pogledu izmene međunarodnih granica i da se njihovom promenom u Bosni i na Kosovu i Metohiji razreše oba pitanja.
       „Hajde da odemo do gospodina Miloševića i da mu kažemo da će mu svaka kvadratna milja koju je spreman da preda kosovskim Albancima doneti zauzvrat istu površinu u kvadratnim miljama oko Pala, koju će onda pripojiti Srbiji“, predlagao je tada Oven.
Milošević bio protiv svake ideje o podeli
       Slobodan Milošević je odbijao svaku ideju o podeli, smatrajući da je ona nerealna i štetna, kako po Srbe tako i po Albance. Milošević je, međutim, smatrao i da bi etnički čisto Kosovo Albancima nanelo više štete nego koristi.
       U govoru koji je održao na zboru delegata u Kosovu polju aprila 1987. Milošević je o etnički čisto albanskom Kosovu tada rekao:
       „Stav, za etnički čistim, i ekonomski i politički autonomnim, izoliranim Kosovom nije moguć idejno-politički, etnički, ali, u krajnjoj liniji, takav stav nije u interesu albanskog naroda. Ovakav nacionalizam isključio bi ga iz okruženja i ne samo usporio već i zaustavio njegov razvoj i u ekonomskom i uopšte u duhovnom smislu. Kao što je Enver Hodža svojom politikom, inače mali albanski narod i jedno već jako nerazvijeno društvo, isključio iz Evrope, lišio ga mogućnosti da učestvuje u dinamičnom životu savremenog sveta. A ovaj deo albanskog naroda teži ka Evropi, ka modernom društvu, ne treba ga na tom putu zaustaviti“. (S. Milošević, „Godine raspleta“ str. 143.).
Komentar redakcije: Srpski političari javno pričaju jedno, rade drugo, misle treće
       Cini se da nas ove jeseni očekuje novo zakuvavanje situacije u vezi sa Kosovom i Metohijom: čini se da su i Velike sile prihvatile stav da situacija nije rešena i da Srbija neće lako „leći na rudu“. Sa druge strane, pitanje je da li će ponovno otvaranje međunarodne diskusije o KiM biti u okolnostima koje odgovaraju Srbij ili ne.
       Iako srpske vlasti nemaju uticaj na međunarodne okolnosti i teme, tako nešto svakako imaju kada je reč o unutrašnjim dešavanjima u Srbiji. I tu dolazimo do jednog od bitnih problema koji opterećuje ne samo naš odnos prema KiM već prema svemu drugom: ako pogledamo šta su, najčešće tajno, proteklih godina radili brojni srpski političari, jeres je to što su javno pričali jedno, a tajno radili drugo. Od toga da „Srbija nikada neće priznati nezavisnost Kosova i Metohije“ danas – pogotovo od kada je Aleksandar Vučić ubrzao debatu oko Kosova – sasvim je jasno da je Srbija i zvanično stavila do znanja da je spremna da prizna nekakvu „državu Kosovo“.
       Na stranu da li je neka vrsta podele Kosova ili razmene teritorije sa Albancima moguća, pitanje je kakvu poruku Srbija šalje sopstvenim građanima. Pokazuje se kao pravilo da srpski političari govore jedno, rade drugo, misle treće. U takvim okolnostima niti će građani imati poverenja u državu, niti će oni koji je vode imati osećaj odgovornosti i obaveze za reči i dela. Takva država, izvesno je, ne može da opstane.






















































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX