SVEDOK Internet



Broj 1204.

Poseta
5857985

Kako smo delili Kosovo: Svi srpski predlozi o rešenjima za južnu pokrajinu

Zločin se uvek isplati zločincu, jedino se nikada ne isplati biti žrtva

„Bog haosa“ preti Zemlji

Palmer ili plamer

Zlatu će se kujundžija naći


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Drugi pišu: Napredni klub, Dr Cedomir Antić - Šta možemo da očekujemo od novog američkog izaslanika za Balkan?
Palmer ili plamer

       Na zapadu ništa novo. Sjedinjene Države su tokom proteklih dvadeset godina mnogo toga učinile kako bi nastao utisak da prolaze velike promene. Vodili su uporedne ratove, izlazili se iz njih, zaduživali se, izazvali su najveću krizu u istoriji čovečanstva…
       Izmislili su prvog predsednika iz reda manjina, prvog rialiti-predsednika, prvi put su na mesta predsednika i potpredesednika kandidovali žene…
       U Beogradu su se drugosrbijanski bednici radovali Obami. Nikada nisu razumeli njegovu politiku, ali su u nju učitavali svoje ideološke psihoze, pa su tvrdili da im je uzor.
       Naši nacional-boljševici su se poradovali Trampu. Tvrdili su da poznaju njegove savetnike, da će promene biti velike i dobre. Zaboravili su, da je Amerika bila „velika“ – a Tramp je takvu želeo da obnovi – onda kada je Evropa bila u problemima, a američka vojska u Evropi. Ubrzo se rodila „duboka država“ kao univerzalno opravdanje.
       I dok čekamo idealne prijatelje iz Vašingtona, ostaje tužna i neporeciva činjenica: predsednik SAD, od 1993. do 2001, mislio je od Crne Gore da je Makedonija, a njegov naslednik, izabran 2016, procenio je Duška plemenitog Markovića kao ni manje ni više nego „trulu kučku“.
       Tu tradiciju nije promenio ni novi izaslanik za Balkan Metju Palmer. On zna da Makedonija može biti bilo koja zemlja, a da je dobra samo „Severna Makedonija“. Poznato mu je i da se „truloj kučki“, dok je kinjiš, treba obraćati sa „sivi sokole“. Poznaje on i srpski, a ne bi mu bilo krivo da kaže kako ustvari govori i hrvatski, bosanski, crnogorski, a jednog dana, i kosovski.
       Voli da piše romane. Srbe je u njima, čujem, pošto život mi je previše ograničen da bih čitao sve što pišu američke diplomate u privatno vreme, opisao u skladu sa esencijalizacijom iz devedesetih godina prošlog veka. Takav Palmer već je počeo da glumi odavno viđene komade iz vremena Ričarda Dika Holbruka. Da li će mu poći za rukom, videćemo, ali postavlja se pitanje šta mu je cilj? Bliži se izborna godina u SAD (2019-2020). Dozvolite mi da Vas, uvaženi čitaoče i čitateljko, podsetim na ranije izborne godine: 1991-1992, 1995-96, 1999-2000, 2003-2004, 2007-2008, 2011-2012, 2015-2016. Ne znate šta je bilo svake od tih godina? Rat, Dejton, bombardovnje, pogrom nad Srbima na Kosovu, nezavisnost Kosova, propast demokratskih stranaka u Srbiji, lažni puč u Crnoj Gori… Da li se plašite? Možda i treba da se plašite, pošto je Palmerov literarni dvojnik sprečio „drugi genocid nad Bošnjacima“.
       Metju Palmer nam je poslao mnogo jasnih poruka. Verovatno u svemu nameravanom neće uspeti, ali jasno je da je „noć mrmota“ počela. Šta god da smo radili svih ovih godina, radićemo ponovo. Kao u poznatom filmu Palmer nas budi uz osmeh i usklik „Srećna 1991. godina! Lepo ćemo se zabavljati u najlepšem razdoblju „Američkog veka“…“ Šta nam Palmer misli jasno je rekao u susretu sa Milom Đukanovićem i Duškom Markovićem. Prema njegovom ekspertskom mišljenju, regionalnog poznavaoca, država – u kojoj je na hiljadu stanovnika dvostruko više ubistava nego bilo gde drugde na Balkanu, gde vlast nije smenjena sedamdeset godina, gde su vlastima oprošteni ratni zločini za koje su saučesnici odavno osuđeni, gde nema poštenih izbora, gde nisu poštovana osnovna prava srpskog naroda, gde Albanci i Bošnjaci ne uživaju ona prava koja imaju u Srbiji, gde relevantne međunarodne organizacije već deceniju javljaju o lošem stanju političkih i medijskih sloboda – najbolja je u regionu i primer za druge.
       Palmer kaže da je njegova misija da omogući nastavak pregovora na Kosovu i rešenje funkcionalnosti za Bosnu i Hercegovinu. Hoće li rešenja biti kao u „idealnoj“ Crnoj Gori? Hoćemo li na Kosovu i u BiH videti ukidanje kulturnih i prosvetnih prava srpskog naroda, njegovo preglasavanje, izbacivanje građana srpske nacionalnosti sa posla u masi, hoće li baš sve srpske političke vođe i tamo biti osuđene na robiju?
       Može se Palmeru. Velike sile izvoze svoje krize i kritične ljude. Šta god da kaže ili uradi teško da će u scenarijima napisanim na osnovu njegovih romana živeti američki poreski obveznici.
       Samo pitam se, dokle ćemo mi Srbi trpeti iste scenarije. Nekada se govorilo o ocu Medlin Olbrajt – koliko je voleo Beograd i Srbe koji su mu navodno pružili utočište. Poneko se ponadao čak i u sudiju Haškog tribunala ser Ričarda Meja jer, zaboga, žena mu se zvala Radmila. Sada se nesrećni Ivica Dačić uhvatio Palmerove, nisam je video ali nema sumnje mnogo lepše polovine. Kaže, ona je sa naših prostora, pa polaže nade u nju.
       Šefu srpske diplomatije se sve čini jednostavnim. Siromašan duhom, on veruje da mu je u zemlju došao vodoinstalater (igra reči, na engleskom plumber zvuči slično kao i prezime uvaženog diplomate), pa je bitno da li kod njega ima neku zemljačku vezu.






















































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX