SVEDOK Internet



Broj 1178.

Poseta
5696123

Treća armija nije izgubila rat, izgubljen je za „zelenim stolom“ potpisom u Kumanovu

Ćutanje o (ne)izboru akademika stiglo na – naplatu

Kosovski zavet je srpska verzija Novog zaveta

1604.

Ulični TV dnevnik


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Varoš Veliko Bonjince, u babušnickoj opštini, do Drugog svetskog rata bila cuvena po vlasnicima ciglana i železara širom Balkana
ILOM SVE DALI TITU I PARTIJI,
OSTALA IM SAMO SODA-VODA
Piše: Srba RAKIC

       Pred Drugi svetski rat Veliko Bonjince bilo je opštinsko mesto sa preko 4.000 stanovnika. Sadašnji opštinski centar Babušnica jedva da je tada imao nekoliko kuca. Kažu s ponosom potomci Velikobonjincana, da je njihova nekadašnja varošica bila poznata od Triglava do Đevdelije. Jer, iz ovog mesta širom nekadašnje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca bilo je brojnih vlasnika ciglana, železara... Neki su cak imali svoje firme u Bugarskoj. Medutim, dolaskom nove vlasti u poratnoj SFRJ konfiskovana je sva imovina bogataša iz Velikog Bonjinca. Na nekadašnji sjaj, vreme fijakera i ceza, danas u varošici podsecaju samo ruinirane zgrade.
       Ljudi koji su se maltene preko noci, dekretom države i "samoinicijativno uz potpis", odrekli svog bogatstva, nisu ostali da sede skrštenih ruku. Preorijentisala se vecina na sodadžijske poslove. Danas, medutim, gotovo da nema ni sodadžija. U Velikom Bonjincu, u brojnim napuštenim i oronulim kucama, sada se mogu videti gomile praznih sifona za sodu.
       - Neki naši bogataši, teška srca i pod pritiskom dražve, odnosno partije i Tita, morali su da se odreknu svojih ciglana i železara - kaže Sokol Jovanovic, predsednik MZ "Veliko Bonjince". - Bila je to velika nepravda prema ljudima koji su imovinu stekli poštenim radom. Medutim, sa Titom i partijom, u poratnoj Jugoslaviji, nije bilo rasprave. Da bi sve bilo onako kako su vlastodršci zamislili, nekadašnji vlasnici ciglana, a takvih je iz naše sredine bilo 86, morali su na ponudeni papir od strane države da stave potpis da se dobrovoljno odricu svoje imovine. Potomci nekadašnjih bogataša iz naše sredine danas žive skromno, jer od oceva i dedova gotovo da ništa nisu nasledili.
       Po recima Jovanovica, u novoj sredini vlasnici ciglana i železara dovodili su svoje najmilije. Zato danas Velikobonjincana ima širom Slovenije, u Makedoniji, Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj... Neki su imali svoje ciglane i u Bugarskoj, u Plovdivu. Medutim, potomci nekadašnjih fabrikanata ne zaboravljaju svoje korene. Redovno, uglavnom leti, dolaze u Veliko Bonjince u kuce svojih predaka, koje se danas prepoznaju po korovu i ruiniranim zidovima...
       - Teška srca mnogi od naših fabrikanata stavili su potpis na ponudeni papir, da "svu svoju imovinu dobrovoljno poklanjaju državi SFRJ" - kaže Jovanovic. - Ako se neko i usudio da odbije da stavi potpis, završavao je kao "državni neprijatelj" u zatvoru. Bilo je to ludo vreme, teško shvatljivo današnjim generacijama, ali i onim rodenim u godinama posle Drugog svetskog rata. Iz Velikog Bonjinca bio je i sada pokojni Disa Stankovic, industrijalac u pravom smislu reci. U njegovom vlasništvu bila je Železara u Jasenicama, nekoliko ciglana, livnica... Sve je to covek morao da "pokloni" državi. Medutim, Lužnicani su poznati kao narod koji se lako ne predaje. Fabrikanti bez imovine latili su se novog, sodadžijskog posla. Na stotine sodadžijskih radnji otvorili su uglavnom u mestima gde su imali svoje fabrike. Ovaj zanat cvetao je do pre dve decenije. Velikobonjincana bilo je i u Nišu, Beogradu, nekadašnjem Titogradu, Splitu, Rijeci, Zagrebu, Ljubljani... Bilo je sodadžija iz naše sredine i u manjim mestima kao, na primer, Aleksincu, Vladicinom Hanu...
       - Uz sodadžijski zanat naši Lužnicani, a najviše ih je bilo iz Velikog Bonjinca svojevremeno, posle Drugog svetskog rata otvarali su i vunovlacarske radnje, posebno u sredinama sa razvijenim ovcarstvom - kaže Jovanovic. - Dosta vunovlacara bilo je u Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, istocnoj Srbiji. Kao i sodadžijski, i ovaj zanat polako odlazi u istoriju. Sada se u celoj babušnickoj opštini vunovlacari mogu izbrojati na prste jedne ruke. A samo u Ljuberadi, petnaestak kilometara udaljenoj od Velikog Bonjinca, bilo je nekada najmanje pet-šest vunovlacara. Pokojni otac Timotije mi je pricao da se kod sodadžija i vunovlacara cekao red.
       Svojevremeno je Veliko Bonjince imalo nekoliko kafana. Sve su bile reprezentativne. Posebno u dane vikenda ili nekog verskog praznika, na stolicu u kafani se satima cekalo. To "pravilo" nije važilo za industrijalce, za njih je u kafani, makar i dupke punoj, moralo da se nade mesto. Naknadno su unošeni stolovi i stolice.
       - Od nekadašnjeg bogatstva velikobonjickih industrijalaca ostale su samo uspomene - kaže Dragan Gligorijevic, šef Mesne kancelarije. - Nekadašnje velelepne kuce koje su, pre svega, bile olicenje moci i prestiža, danas jadno izgledaju. Neke su konfiskovane i u njima godinama niko ne živi. Nema više ni fijakera ni ceza. Ostala je samo jedna kafana i kafic u kome se uglavnom okuplja mladež. Imamo i velelepnu školsku zgradu u kojoj je sve manje daka. Sve do osamdesetih godina minulog veka, u skamijama se tiskalo najmanje 800 daka. Danas nastavu u osmorazrednoj školi pohada svega 86 ucenika. I privatna firma "Balkan", koja je kasnije "pridodata" niškom MIN-u, imala je posla na pretek. Radilo se u tri smene. Jadno nam danas izgledaju i njive, uglavnom zarasle u korov, a livade gotovo da nema ko da kosi. Ostala nam je redovna autobuska linija, stara gotovo cetiri decenije, na relaciji Veliko Bonjince - Beograd. Jer, dosta je naših ljudi u prestonici... U našoj nekadašnjoj varošici jedva da sada živi 600 žitelja. Uglavnom je rec o starijim ljudima.
       Na nekadašnje bogatstvo meštana Velikog Bonjinca, brojne industrijalce, sodadžije i vunovlacare, danas podsecaju samo gomile prašnjavih sifona za sodu i mašine koje je vreme odavno pregazilo.

STARI HRAST
SVETO MESTO

       Na mestu gde se u Velikom Bonjincu nekada nalazio stari hrast, koji je slovio za sveto mesto, danas je postavljen krst oko koga je ograda. U blizini krsta je i nekoliko spomenika postavljenih pre možda više od veka i po.
       - Sveto mesto u Velikom Bonjincu poštuju i stari i mladi - kaže Aleksandar Veljkovic, prosvetni radnik u penziji. - Posebno je dosta sveta u vreme verskih praznika, a najviše kad su litije - seoska slava. Možda je negde zapisano koji su ljudi sahranjeni u blizini današnjeg hrasta, odnosno na svetom mestu.
DUG BRANIOCIMA OTADŽBINE
       Meštani Velikog Bonjinca postavili su spomenik i spomen-cesmu u slavu srpskim rodoljubima iz ovog mesta, stradalim u Prvom svetskom ratu od 1912. do 1918. godine.
       - Dosta je ljudi iz naše sredine stradalo u Prvom , ali i Drugom svetskom ratu - kaže Jovanovic. - Soluncima smo se odužili tako što smo im podigli spomenik i postavili spomen-cesmu na kojoj tece voda i kad su najvece hladnoce.
















































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX