SVEDOK Internet



Broj 1194.

Poseta
5800869

Ne verujem da će Vučić podneti ostavku u SNS!

Ramušove puste želja

Silovanje razuma Raje Rodića

BIG BEN NOVAK!

Promocija Vučićeve i Makronove moći


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Cedomir Antic, istoricar, Napredni klub, o knjizi "Istorija Srbije od 19. do 21. veka", nemackog istoricara Holma Zundhausena
Zakljucci istoricara mogu da idu u prilog jedoj od strana, ali istoricar ne sme da stane na jednu stranu
Piše: Milan Dinic

       Izdavacka kuca „Clio“ nedavno je objavila knjigu Istorija Srbije od 19. do 21. veka, nemackog istoricara Holma Zundhausena, koja je izazvala veliku polemiku i kritike u našoj javnosti.
       Dok mnogi ovu knjigu vide kao još jedno delo u nizu koje opravdava predrasude o Srbima, Zundhausen u jednom nedavno objavljenom intervjuu odgovara – „nemam nikakvih predrasuda prema Srbima, naprotiv“!
       Pitanje koje se postavlja nije samo, da li je i u kojoj meri, ono što je Zundhausen napisao istinito ili plod stereotipa, vec i koliko je ujednaceno ili podeljeno gledište srpske istoriografije na noviju srpsku istoriju!?
       O tome koliko ima istine, a koliko stereotipa u Istoriji Srbije od 19. do 21. veka za „Svedok“ govori dr Cedomir Antic, istoricar, nekada jedan od predvodnika studentskih protesta 1996/97, a danas saradnik na Balkanološkom institutu SANU i predsednik politicke organizacije Napredni klub.
       Svedok: Da li je Holm Zundhausen u knjizi Istorija Srbije od 19. do 21. veka uspeo na objektivan nacin da sagleda i predstavi istoriju Srbije u proteklih 200 godina?
       Cedomir Antic: Knjiga Holma Zundhausena jedna je od sinteza koje su u novije vreme objavljene o istoriji Srbije. Nju je pisao jedan autor koji ima prilican ugled u našoj naucnoj javnosti, autor koji je pre svega poznat po svojoj knjizi o statistici Srbije tokom Novog veka. Medutim, ova njegova nova knjiga, sinteza naše moderne i savremene istorije ima mnogo više nedostataka nego dobrih strana.
       S: Šta vidite kao glavni nedostatak knjige?
       C.A: Najveci nedostatak jeste cinjenica da se ona nije bavila možda kljucnim pitanjem kojim treba da se bavi svako onaj ko piše sintezu istorije jednog naroda. Pisati sintezu znaci analizirati i razmatrati stereotipe. Umesto toga, njemu je glavni diskurs, glavni stereotip ostaje unapred zadata povest o kontinuitetu ekstremnog nacionalizma, nacionalne i državne iluzije utemeljene na kosovkom mitu.
       S: Metodološki, moguce je kritikovati i strukturu knjige?
       C.A: Autor je knjigu nazvao „Istorija Srbije“, a u stvari nije jasno da li je rec o istoriji Srbije ili srpskog naroda, baš kao što ne posvecuje dovoljnu pažnju drugim narodima koji žive u Srbiji. Autorov istorijski uvod je arbitraran i posvecen savremenoj hipotezi koju je sam sebi zadao. Pokušaji multidisciplinarog sagledavanja složenih fenomena i procesa istorije Srbije cesto su nedovoljno utemeljeni, a vremenskog i posebno prostornog konteksta, komparativnog pristupa najcešce nema. Autor nije na dobar nacin objasnio zašto je nekim razlozima kao što su dogadaji devedesetih, ili 2000. dao toliko pažnje, a recimo Prvom svetskom ratu, ili Prvom srpskom ustanku, koji su mnogo dramaticniji, posvetio je malo pažnje.
       S: Zundhausen je doveo u pitanje i to ko je ucestvovao u boju na Kosovu.
       C.A: Dr Zundhauzen sasvim opravdano ukazuje da u srednjem veku nije postojala nacija pa tako u kosovskom boju nije bila srpska vojska vec jedna feudalma koalicija. Ipak Srbija (Srpska zemlja) postojala je u srednjem veku, tako da uslovno postoje „srpski feudalci“, Zundhauzen na drugoj strani spominje nekakve albanske feudalce koji su ucestvovali u Kosovskoj bici. Medutim, ako nisu postojale nacije, a albanska država nije postojala u srednjem veku, kakvi su to albanski feudalci onda?!
       S: Jedna od znacajnijih kritika odnosi se na paralelu koju Zundhauzen pravi izmedu nemackog i srpskog nacionalizma.
       C.A: Vrlo veliki nedostatak knjige je cinjenica da autor neprekidno pokušava da napravi jedno poredenje izmedu Nemacke i Srbije tokom 20. veka. Ako se pogleda kako je srpsko izdanje knjige opremljeno, reklo bi se da dr Zundhauzen na tome insistira na svaki nacin. Recimo, kao dominantna ilustracija u knjizi istaknut je plakat iz cetrdesetih godina koji u okviru nemacke, odnosno Nediceve propagande u Srbiji stavlja Srpsku državnu stražu (pošto srpska vojska tada nije ni postojala) u isti red sa nemackom vojskom i ostalim saveznicima iz Osovine. Samu su Srbija i Grcka, od balkanskih država, imale okupacione a ne satelitske režima. Njene malobrojne i slabonaoružane formacije nisu ratovale, za razliku od jedinica NDH, izvan njenih granica. Slicno je i sa devedesetim godinama. Za tadašnju krizu i ratove autor iskljucivo okrivljuje srpski nacionalizam i velikodržavlje. Treba spomenuti da su ranije jugoslovensko, autoritarno jednopartijsko iskustvo i velika socijalna ocekivanja takode možda uticali na politiku Srbije tokom devedesetih godina. O tome,medutim, nema reci.
       S: Kada je rec o istoricarima sa Zapada, u kojoj meri su oni optereceni stereotipima u sagledavanju istorije Srbije?
       C.A: Za Srbiju i Balkan veliko interesovanje obicno vlada tokom kriza. U krizama stereotipi su ili pozitivni ili negativni. Do velike promene je došlo devedesetih godina. Delom objektivno, delom subjektivno, zaslugom vlasti u Srbiji i srpskim zemljama koje su cinile zlocine, ali i zato što su velike sile imale interes da stvari budu takve. Uspostavljen je princip po kome morate da budete veoma pažljivi da se ne bi narušili o neku vrstu konvencije. Ukoliko bi ste pa makar i na osnovu istraživanja narušili neke zadatosti, mogli ste i možete da dodete u poziciju da Vas optuže kao nekoga ko "opravdava genocid i negira Holokaust". Primera radi, dvojica poznatih autora, Burg i Šoup su napisali jednu vrlo uvaženu istoriju rata u Bosni (1992-1995). Medutim, oni su se na jednom mestu u svojoj knjizi cak i ogradivali od sopstvenih zakljucaka, jer je njima bilo jasno da oni nisu uvek podudarni sa dominantnim stavom, kako u javnosti, tako i u naucnim krugovima. Na kraju se pokazalo da je tokom trjanja rata devedesetih u toku bio jedan propagandni rat, po kome su, naravno, Srbi morali da budu apsolutno krivi, a ostali apsolutno nevini. Baš kao što su u Srbiji neki umanjivali zlocine, neki su sa istim zlim namerama zlocine uvecavali i kolektivizovali njihovu krivicu i time ih relativozovali koristeci ih, takode u politicke svrhe. To naravno ne znaci da sprska strana nije imala odgovornost i krivicu, da je njen zlocin time manji, ali je cinjenica da je zlocin imao svoj znacaj za tvorce politike koji zvanicno nisu bili u samom ratu. U ratu, naime nisu samo bili jugoslovenski narodi vec i Velike sile, ako medunarodni sudovi iz ociglednih razloga to nisu u stanju da registruju, istoricari ne treba da se povode za njima.
       S: Kako Holm Zundhausen opisuje ulogu stranog faktora u srpskoj istoriji?
       C.A: Cini se da dr Zundhauzen ulazi u polemiku u koju nije trebao da ude. Rec je o cuvenoj polemici izmedu "dve Srbije" i svrstava se na jednu stranu. Umesto da iskoristi priliku, pošto ga niko ne može optužiiti da je na jednoj od dve strane, i zato pokuša da bude objektivan, on sebe predstavlja kao neku vrstu islednika koji sad treba nešto da istraži, a sinteze po pravilu nisu plod licnih istraživanja (ili isledivanja, štagod to znacilo za autora ili prevodioca) vec analiziranja. Ako on insistira na tome da u Srbiji postoji ksenofobija, nacionalizam, megalomanija, reklo bi se, sudeci prema knjizi, da su se ovi fenomeni sami razvili, i da su Srbi toliko znacajan narod da budu u potpunosti posebni u odnosu na druge balkanske i srednjoevropske primere. Srbija se tokom 19. i 20. veka razvijala pod uticajima iz srednje Evrope, zapadne Evrope, Rusije. Zudnhauzen se time ne bavi.
       S: Jedna od kritika koja se upucuje je da je Zundhausen umanjio ulogu Nemacke u dogadanjima u Srbiji.
       C.A: Kada je rec o Drugom svetskom ratu Zundhausen je ponovio sve one uobicajene cinjenice i ograde koja iznose svi nemacki autori kada o tome pišu. Medutim, nije rec o tome. Ne treba da se autor koji nema veze sa tim ubistvima sada na neki nacin izvinjava. Potrebno je da istoricar objasni neke procese. U Drugom svetskom ratu, kao i u ratovima devedesetih, veoma je znacajan strani faktor i zato on mora da se analizira. Mišljenja sam da je Zundhausen zanemario ulogu stranog faktora. Recimo, pitanje prevremenog i nepripremljenog priznavanja nezavisnosti Slovenije i Hrvatske, koje je dovelo do punog raspada SFRJ bila je, pre svega, volja SR Nemacke.
       S: Da li knjiga hronološki prati najznacajnije dogadaje u istoriji Srbije u protekla dva veka?
       C.A: Jedan istoricar koji piše sintezu treba da napravi dobru hronologiju i da predstavi kljucne dogadaje. On je to potpuno zanemario do sada. Na primer, studentske proteste 1968. uopšte ne pominje iako su imali veliki znacaj i uticaj, Jugoslavija je bila najistocnija država u kojoj se osetio ovaj fenomen. Godina 1968. je vrlo znacajna za formiranje politicke i intelektualne elite iz osamdesetih i devedesetih godina.
       S: U kojoj meri se Zundhausen oslanjao na referentne izvore u izradi ove knjige?
       C.A: Ako pogledamo literaturu, ona je veoma impresivna. Medutim, drugo je pitanje kako on koristi tu literaturu. Cinjenica je da nije mnogo vodio racuna o kontekstu...
       S: Na primer?
       C.A: Kada piše o cetnicima on se opredeljuje za stariju literaturu (Jozu Tomaševica), a bez argumenta odbacuje jednog Kostu Nikolica.
       S: Tvrdi se da knjiga ima mnogo cinjenicnih grešaka koje su evidentne. Na primer, kaže se da je car Dušan nasledio kralja Milutina, dok je on zapravo nasledio Stefana Decanskog.
       C.A: Knjiga ima veliki broj materijalnih grešaka, što upucuje na to da ona nije ozbiljno recenzirana. Kada se piše velika knjiga, neminovno je da dode do propusta, ali zato postoji naucna zajednica. Onaj ko se prihvati recenzentskog posla, u dobroj nameri, pre no što objavite knjigu, skrene vam pažnju na moguce propuste. Ja tu, pravo da kažem, zameram izdavackoj kuci „Clio“. Propusti, koji su delom i njihovi, ispadaju ovako, posredstvom ove rasprave, dobar posao.
       S: Da li smatrate da je izdavac trebalo drugacije da postupi i više konsultuje domace autore pre izdavanja same knjige?
       C.A: Knjiga dr Zundhausena je kao i mnoge druge sinteze. Autor stoji iza njih, a svakako ima recenzente i u Nemackoj. Medutim, kada na našem jeziku objavljujete jednu knjigu, po mom uverenju, red je da autoru sa kojim saradujete, domaci recenzenti koji su citali knjigu, pošalju svoj stav o knjizi.
       S: Na primer, u knjizi o Balkanu poznatog istoricara sa Oksforda Kremptona (Ricard Dž. Krempton, Balkan posle Drugog svetskog rata, Beograd 2003), koju je izdao „Clio“, u poglavlju vezanom za Kosovo, prevodilac je u napomenama ispravljao autora. Zar nije bio red da Kremptons obaveste o propustima ili pogreškama?
       C.A: Ovako ispada da je Krimpton namerno grešio, pa ga sada prevodilac upozorava. Možda bi, da je diskretnije i korektinije upozoren Krempton promenio nešto u drugom izdanju svoje knjige.
       S: Kako ocenjujete odjek Zundhauzenove knjige u srpskoj istoriografiji?
       C.A: On je otvorio tu raspravu gluvih koja postoji u našoj istriografiji. Kod nas se vrlo retko otvara ovakva debata o našim knjigama, iako verujem da ima razloga kao i za Zundhausenovu. S vremena na vreme, kada strani autori objave nešto na našem jeziku, mi ovako otvorimo debatu koja se u stvari svede na naš sukob koji bude izražen posredno i posebno. Suštinski, mi naše probleme nismo rešili. Mi smo se sada videli na jednom skupu gde je sedamnaestoro istoricara govorilo o ovoj knjizi i svi smo se saglasili da postoje problemi u našoj istoriografiji.
       S: Da li polemika izazvana ovom knjigom može da posluži kao podstrek na konsolidaciju u srpskoj istoriografiji?
       C.A: Problemi su mnogo veci od te knjige koja nema tu vrednost. Knjiga, sa svim poštovanjem prema Zundhausenu i njegovom ranijem radu, nema tu vrednost.
       S: Jedno od pitanja koje se takode istaklo jeste, da li jedan "stranac" može objektivno da napiše istoriju Srbije?
       C.A: Naravno da može.
       S: Koja je, po Vama, najbolja knjiga koju je jedan stranac napisao o istoriji Srbije?
       C.A: Mnogo je stranaca pisalo istoriju Srbije. Recimo, Konstantin Jirecek je pre stodvadeset godina pisao istoriju srednjovekovne Srbije, i bez obzira što je toliko godina prošlo, ona je danas jedna od referentnih knjiga.
       S: Koliko je srpska istoriografija opterecena nacionalizmom?
       C.A: Nacionalizam jeste prisutan, ali nije dominantan. Mi smo imali velike poteškoce u našoj istoriografiji. Možda najveca jesu njeni diskontinuiteti uslovljeni ratovima i autoritarnim režimima u 20. veku. Kada je rec o proucavanju istorije Jugoslavije, sve do šezdesetih godina naši arhivi nisu bili slobodno dostupni našim istoricarima. Postojala su razna ogranicenja. Država do osamdesetih nije dozvoljavala da se tržišno objavljuju knjige. Neke teme su tek devedesetih pocele da se obraduju. Drugi naš nedostatak je nepostojanje tržišta.
       S: Pomenuli ste sukobe u srpskoj istoriografiji?
       C.A: Mi imamo podelu na „dve Srbije“ koja postoji i u istoriografiji i to je nametnuto kako od politike tako i iz inostranstva. Ocena istoricara i njihovih dela treba da bude iznad svega strucna, metodološka. Srbija je mnogo dublje i sudbonosnije podeljena od te provizorne podele, rec je o neintegrisanosti našeg društva i kulturno-socijalnoj podeli nastaloj u vreme jedne "egalitarne" ideologije.
       S: Koliko je sprska istoriografija u medunarodnim krugovima uvažavana danas?
       C. A: Kada je rec o našoj istoriografiji, ona je vrlo bogata i ima tradiciju. U vreme kada je kod nas došlo do pobede kriticke istoriografije, toga nije bilo u Bugarskoj i Grckoj. U poredenju sa drugim balkanskim zemljama, naša istoriografska škola, po mom mišljenju, spada u bolje. Koliko je ona uvažena u svetu najbolje se vidi po tome koliko je citirana. Problem naše istoriografije je diskontinuitet, nedostatak tržišta (da imamo reformu fakulteta, mogucnost da i drugi, koji nisu drže kurseve i predavanja a ne samo oni koji su tamo stalno zaposleni) tu je i problme novcanih primanja kao i mogucnosti privatne inicijative.
       S: Da li ova knjiga može da posluži za opravdavanje stereotipa o Srbima?
       C.A: Da, može.
       S: Smatrate da Zundhausen nije dokazao svoje stavove?
       C.A: Nije ni pokušao to da ucini, vec ove stavove postavlja kao istinu. Ipak, pored svega navedenog treba odati i priznanje svakome ko je spreman da se godinama bavi istorjom jednog malog naroda.
       S: Gledano i kroz primer ove knjige, u kojoj meri se istoriografija, namerno ili nenamerno, stavlja u službu politike?
       C.A: Cim pokušate da u slucajnu nepostojanih balkanskih društava uspostavite jedan kontinuitet od srednjeg veka do devedesetih godina, nadete se u službi politike. Dobar primer je ako pogledamo istoricarku Bading, koja je pisala o analizi srpskog nacionalizma za sudenje Slobodanu Miloševicu u Hagu. Nedavno je izradena jedna analiza u kojoj je izvršeno poredenje onoga što je Badingova napisala kao studiju za tribunal i njenog doktorata u kojem se bavila analizom srpskog nacionalizma od šezdesetih do osamdesetih godina. Analizom je utvrdeno da je došlo do "znacajne evolucije" u njenim stavovima. Neki istoricari su prosto prihvatili, iz licnih uverenja, licnih zabluda ili motiva, da stanu na jednu stranu. Zakljucci istoricara mogu da idu u prilog jedoj od strana, ali istoricar ne sme stati na jednu stranu! Prica o kajanju, o tome da li je mala Srbija bolja od velike i obratno – to nije stvar istoricara.
       S: Po Vama, Zundhauzen nije uspeo da se izdigne iznad domace politike?!
       C.A: Zundhausen je napravio grešku što je ušao u politicke podele i svstao se na jednu stranu, a mogao je komotno, kao stranac, da ostane izvan njih. Medutim, da je ostao po strani došao u sukob sa nekim stereotipima koji postoje u Nemackoj i drugde na Zapadu i koji bi ga doveli u poziciju da neko kaže da je on zagovornik necega što nije prihvaceno. Ipak, istoricar ne treba ništa da pravda. Lako je pravdati ili osudivati tako uvek imate pristalice i zaštitnike, teško je objasniti.

Parlament i prica o štednji
       S: Nedavno je obeleženo 150 godina parlamentarizma u Srbiji. Kakvu ulogu danas igra Parlament u srpskoj politici?
       C. A: U državama kao što je Srbija, gde su temelji demokratije vrlo plitki parlament je jedini garant i institucionalna brana demokratije. Upravo zato je jedna od velikih borbi devedesetih godina bila odbrana narodnog glasa. Sloboda se branila tako što smo zahtevali televizijske prenose sednica Narodne skupštine, i to je jedan od uspeha devetog marta; a na drugoj strani, to je borba za parlament koji je ozbiljan i oko koga se odvija deo politickog života Srbije. Nažalost, isto kao što su u doba Miloševica njegovi ljudi pokušavali da obesmisle parlament (setimo se 1993. kada je Miloševic rekao da Parlament ne služi na cast gradanima Srbije) mi danas imamo slicnu borbu. Mislim da to nije u redu. Kod nas je cak i zakonom premijeru, ministrima i državnim sekretarima zabranjeno da budu poslanici. Mislim da je to vrlo loše jer smatram da glavna politicka debata treba da se vodi u parlamentu. To kod nas nije slucaj. To kod nas ne žele ni vlast, niti opozicija. Mi, nažaost, od 2000. nismo doživeli renesansu parlamenta.
       S: Da li ste za ili protiv televizijskog prenosa Skupštine?
       C.A: Parlament kakav god da je, predstavlja sliku srpskog naroda. Na nama je kao politicarima i gradanima da nastojimo da tu sliku popravimo, a ne da je skrivamo. Mediji, kritikujuci ceo parlament, a time i ceo narod, pomažu vlastima da obesmisle parlament, a tako i promenu postojeceg stanja kako u vlasti tako i u opoziciji. Ovo je odlicno za vlast – oni stoje po strani, a novinari kritikuju, opoziciju ali i samu ustanovu. Istovremeno u tom parlamentu su vrlo jedinstveni kada trebaju da povecaju sebi platu.
       S: Da li smatrate da su primanja u našem parlamentu previsoka, posebno u jeku ekonomske krize?
       C.A: Naravno da jesu. Štednja se sprovodi tako što u praksi elita pocne da štedi. Rec je o primeru, neophodnom da stvarna štednja bude ostvarena.
       S: Naš Parlament i citava administracija najavili su štednju kao jednu od mera odbrane od ekonomske krize.
       C.A: Dacu vam primer. U petak, 27. februara, u organizaciji Naprednog kluba, NSPM i SLS, održan je skup na kojem je ucestvovalo sedam naših vrlo uvaženih ekonomista i analiticara – profesor Mladan Kovacevic, dr Milan Parivodic, bivši ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom, dr Saša Đogovic, mr Đorde Vukadinovic i drugi. Organizacija tog skupa je koštao oko dve hiljade dinara. Sa druge strane, nekoliko dana pre toga, u Hajatu je organizovan skup na temu ekonomske krize u kojem je ucestvovao jedan aktuelni potpredsednik vlade, u medijima se spominje kako je taj skup koštao negde oko milion dinara. To je prica o štednji!
Ko je Holm Zundhausen
       Holm Zundhausen je roden u Berlinu 1942. i profesor je istorije Jugoistocne Evrope na Institutu za istocnoevropske studije Slobodnog univerziteta u Berlinu i predsednik naucnog saveta Instituta za istocnoevropske studije u Minhenu. Vec tokom redovnih studija na univerzitetima u Berlinu i Minhenu, ispoljio je interesovanje za probleme jugoistocne Evrope. U svojoj doktorskoj tezi sistematski je odbranio uticaj Herderovih ideja na stvaranje nacija kod naroda Habzburške monarhije. Kao asistent i strucni saradnik svoju naucnu karijeru nastavio je na univerzitetima u Hamburgu, Minhenu i Getingenu, a od 1988. deluje na Slobodnom univerzitetu u Berlinu. Iz njegovog obimnog opusa izdvajaju se sledeca dela: Geschichte Jugoslawiens 1918–1980 (1982), Experiment Jugoslawiens. Von der Statsgrundung bis zum Statszerfall (1993), u Historische Statistik Serbiens 1834–1914 (1989).
Pozivanje na „Daily Mirror“
       Pišuci o ratu u Bosni, zlocinima koji su se tamo desili i navodnim koncentracionim logorima, u knjizi je donesena fotografija naslovne strane britanskog tabloid „Daily Mirror“.
       - Naš istoricar dr Slobodan G. Markovic naveo je na skupu o Zundhauzenovoj knjizi da bi se na ovaj tabloid u Velikoj Britaniji naucnici pozvali samo kada bi pokušali da potraže primer za glupost, istice Cedomir Antic.
Nemanjici (ni)su srpska dinasita
       Govoreci o dinastiji Nemanjica, Holm Zundhausen kaže „...ne može se kao ni njihova "država", oznaciti kao "srpska" u etnickom smisu". Po mišljenju autora, buduci da su supruge Nemanjica uglavnom dolazile iz nesrpskih vladarskih porodica, dinastija je prilicno izmešana te se Nemajici mogu gledati kao "srpski", ukoliko krenemo "od cisto angatskog rodoslova, kod kojeg se samo muška (oceva) strana uzima u obzir".
Jedan narod,
jedna država,
jedan kralj

       Da su sumnje da autor nastoji da pravi paralelu izmedu nemackog i srpskog nacionalizma osnovane upucuje i jedan od naslova u knjizi:
       „Jedan narod – jedna država – jedan kralj“ - što nesumnjivo asocira na nacisticko „jedan narod, jedan Rajh, jedan firer“.
       Po mišljenju istoricara Cedomira Antica ovo je narocito opasno buduci da su delu knjige pod ovim naslovom govori o dogadajima u Jugoslaviji od 1929. godine (uspostavljanje kraljevske diktature), a nacisti su na vlast u Nemackoj došli 1933. pa se može zakljuciti da je preteca njihovog koncepta nacionalizma imala korene na prostorima Jugoslavije što je neodrživo. Pritom, pod uticajem nacisticke Nemacke ovakvo geslo bi možda i izgledalo primenjivo na Jugoslaviju, ali pre uspostavljanja Hitlera tvrdnja da je monarhiji potreban „jedan kralj“ deluje potpuno besmisleno.






















































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX