SVEDOK Internet



Broj 1178.

Poseta
5699625

Treća armija nije izgubila rat, izgubljen je za „zelenim stolom“ potpisom u Kumanovu

Ćutanje o (ne)izboru akademika stiglo na – naplatu

Kosovski zavet je srpska verzija Novog zaveta

1604.

Ulični TV dnevnik


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

MILOSLAV SAMARDŽIC, jedan od "prozvanih" u "Istoriji Srbije od 19. do 21. veka" nemackog istoricara Holma Zundhausena, za "SVEDOK":
Kad Nemac piše srpsku istoriju…

       Na okruglom stolu održanom u utorak 24. februara o knjizi "Istorija Srbije od 19. do 21. veka" nemackog istoricara Holma Zundhausena, receno je pored ostalog da su stranci napisali cak 2.500 istorija Srba!
       Ako su ih pisali kao Zundhausen - a izgleda da jesu - onda smo u vecoj nevolji nego što mislimo. Ukratko: crno, da ne može biti crnje.
       Ali, otkuda ovakva reakcija, cak i organizovanje okruglog stola o jednoj knjizi, baš na pojavu 2.501. "strane istorije Srba?"
       Otuda što je Zundhausen, netipicno za istoricara, poimenice naružio ne samo mnoge istaknute licnosti naše istorije, vec i same istoricare. Tako je i potpisnik ovih redaka imao "cast" da se nade na spisku prozvanih, i to dva puta. Najpre na strani 350, gde stoji da je moja knjiga "General Draža Mihailovic i opšta istorija cetnickog pokreta" napisana "ekstremno za cetnicki pokret".
       Zundhausenu, ako cita NIN, najpre bih porucio da je moju knjigu opisao isto kao i komunisticka tajna policija daleke 1994. godine, kada sam poceo da je pišem, a što sam video u licnom dosijeu koji su mi pokazali posle "demokratskih promena" iz 2000. godine. Ekstremizam! S tim što su komunisti pisali: "Velikosrpski ekstremizam". I Zindhausen, ocigledno, misli na to.
       Da je zapravo moja knjiga normalna, a da Holm Zundhausen ekstremno krši pravila istorijske nauke, to je lako pokazati i na ovih nekoliko stubaca.
       Pocecu najpre od Joze Tomaševica, ciji pogled Zundhausen usvaja, jer je "uravnotežen i od temeljnog znacaja".
       Po nacionalnosti Hrvat, a po obrazovanju i zanimanju ekonomista, Tomaševic je 1938. godine dobio stipendiju za usavršavanje u Americi. Tamo provodi rat i potom se trajno naseljava. Po okoncanju karijere ekonomiste, napisao je prvu i jedinu istorijsku knjigu, "Cetnici". Cim je objavljena u Jugoslaviji, 1979, Tomaševiceva knjiga postala je ikona komunistickih istoricara. Jer, njihova pisanija dobila su potvrdu "sa strane", u knjizi koju je objavio kalifornijski Stanford univerzitet. Doduše, Tomaševic je pomenuo neke od 35 nemackih operacija protiv cetnika, a bilo je tu i još nekih odstupanja sa linije, ali suština je ostala ista: cetnici Draže Mihailovica bili su nedisciplinovan i neborben velikosrpski pokret, koji je saradivao sa okupatorima i masovno ubijao nesrpske narode, dok su partizani bili sve suprotno od toga.
       Zundhausen se najaviše oslanja na knjige objavljene u Zagrebu i Sarajevu. Jednom cak izricito kaže:
       "Ovde namerno prelazimo preko literature koja je objavljena devedesetih godina 20. veka u Srbiji".
       U stvari, njegov princip za celu glavu o Drugom svetskom ratu glasi: namerno zaobilaženje literature koja ne odgovara zadatoj tezi.
       Huverov institut pri Stanford univerzitetu objavio je, primer radi, i knjige Amerikanca Dejvida Martina. Celu svoju naucnu karijeru tu je proveo dr Milorad Draškovic.
       Za Zundhausena nije vredna pomena ni knjiga "Mihailovic prema nemackim dokumentima" profesora istorije na Univerzitetu Britanska kolumbija u Vankuveru, dr Ivana Avakumovica, itd.
       Ovo nabrajanje korišcene i nekorišcene literature važno je jer se Zundhausen gotovo uopšte nije bavio arhivskim istraživanjem. Nije išao cak ni u arhiv u Frajburgu, gde je pre desetak godina iz Vašingtona preneta kompletna nemacka dokumentacija iz Drugog svetskog rata. A naravno, nije dolazio ni u Vojni arhiv u Beogradu, koji je bez premca po znacaju za izucavanje ovog pitanja.
       Tako, iz pažljivo odabranih knjiga, Zundhausen stavlja u prvi plan što i oni na koje se poziva: "Dražinu instrukciju" od 20. decembra 1941. Osoba koja je ovo falsifikovala javno je to priznala na tribini Instituta za savremenu istoriju u Beogradu, što su istoricari ove ustanove potom objavili. A i bez priznanja, falsifikat je lako uocljiv, zbog niza grešaka.
       Pa ipak, Zundhausen ne može bez njega, jer prosto ne postoji dokument sa Dražinim potpisom koji se može okarakterisati kao ratni zlocin. Konstatujuci da su zlocini cetnika nad Hrvatima i muslimanima dostigli "monstruozne razmere", prilikom svodenja konacnog bilansa žrtava on izvodi neverovatan zakljucak: na teritoriji Jugoslavije procentualno je ubijeno najviše muslimana, 8 posto, slede Srbi sa 7 posto i Hrvati i Crnogorci sa po 5 posto. Navodno je stradalo cak 200.000 Hrvata i 100.000 muslimana. Medu ostalima, on citira i knjigu Dedijera i Miletica "Genocid nad muslimanima", ali ne kaže da su tu poimenicno popisane muslimanske civilne žrtve i da je navedeno oko 8.000 imena. Broj Srba ubijenih od ustaša smanjio je na 320.000, dok srpske žrtve Jasenovca upadljivo izjednacava sa hrvatskim žrtvama Blajburga (50-80.000, odnosno 40-60.000).
       Kodeks glasi: Istoricar koji precuti ono što zna nije istoricar. Kao što zna za dela Martina, Draškovica i Avakomovica, Zundhausen zna i za italijanskog istoricara Marka Aurelija Riveilija. Bez ijednog srpskog dokumenta, Aureli dolazi do procene od 750.000 do milion Srba ubijenih u NDH. I sami Nemci racunali su da su ustaše ubile 750.000 Srba (na primer, H. Nojbaher).
       S druge strane, u ovoj knjizi nema ni jedne zlocinacke naredbe J. B. Tita, mada su mnoge poznate. Posleratni teror komunista navodno je bio jednak "u svim delovima Jugoslavije" i zato se "ne približno ne može potvrditi" pisanje "Pogleda" da su komunisti "u Srbiji" ubili 150.000 ljudi. Autor i ovde koristi svoj oprobani metod, navodeci istoricare koji govore "o znatno manjim brojkama", a i ne pominjuci one druge (na primer, kao šef državne komisije za utvrdivanje zlocina komunista, istoricar D. Batakovic naveo je cifru od preko 100.000 ubijenih). Najzad, u "Pogledima" nismo pisali samo o žrtvama u Srbiji, vec i o "pasjim grobljima" u Crnoj Gori, "levim skretanjima" u Hercegovini, masovnim ubistvima Srba u Bosni, itd. Kada je o samoj Srbiji rec, pisali smo i o masovnim ubistvima Madara na severu Vojvodine i Nemaca u Banatu.
       Sve u svemu, kada je Drugi svetski rat u pitanju, Zundhausen nije uspeo da sastavi ni dve tacne recenice. Da bi se sve to demantovalo, trebalo bi napisati celu knjigu. Uostalom, to sam i ucinio, ali on nece da cita. Medutim, nekoliko vrednih zapažanja Holm Zundhausen daje u predgovoru, kada kaže da je bavljenje istorijom ''nešto specificno" i da je povezano sa "kulturnim osobenostima, identifikacijama, emocijama i razlicitim zapažanjima". Zaista je tako, jer se još nije desilo da jedan Nemac napiše knjigu poput na primer Francuza Žana Kristofa Buisona:
       "Heroj koga su izdali saveznici".
       Taj heroj je, naravno, Draža.


















































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX