SVEDOK Internet



Broj 1172.

Poseta
5663387

Dokle će SANU nastaviti da srlja u mračni bezdan?!

Kosta Čavoški: Nije teško zaključiti da Časlav Ocić više nije kadar da razlikuje dobro i zlo i moralno
Časlav Ocić: Ljudi na koje akademik Čavoški odapinje svoje fatve, odavno su prema toj („crnomagijskoj“) aktivnosti bacanja čini, postali – ravnodušni

Za sedam godina plata realno skočila za 1,38 evra

NAPREDNJACKI DISIDENT RADOŠ LJUŠIĆ

Jasenovac je bio imperija zla u kojoj su dželati uživali u ubijanju žrtava


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Potresna ispovest Luidija Pozeka iz istarskog gradica Savudrije koji je robijao zajedno sa Gavrilom Principom u zloglasnom zatvoru „Terezin“ u Ceškoj
Svojim ocima sam gledao kako umire Gavrilo Princip
Piše: Mujo Bjelopoljac

       U malom primorskom gradicu Savudrija u Istri sve do nedavno živeo je covek koji je sa Gavrilom Principom, sarajevskim atentatorom koji je na Vidovdan 28. juna 1914. godine u Sarajevu ubio austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda i njegovu suprugu Sofiju, robovao zajedno u zloglasnom zatvoru Terezin u Ceškoj.
       Kako je nedavno zabeležila i hrvatska štampa, Luidi Pozek, skoncao je u poznoj starosti, a jedini je covek koji je preživeo robijaški pakao i koji je gledao kako umire Gavrilo Princip, njegov drug iz zloglasne tamnice, kazamata u Terezinu.
       Starac Luidi Pozek, ribar i težak po zanimanju, živeo je maloj kamenoj kucici na obali mora u Savudriji. Gotovo ceo život proveo je sam ovde uz more, ribe i galebove.
       Zanimljiva je prica Luidija Pozeka o tome kako je i zašto dospeo u tada jedan od najpoznatijih svetskih zatvora za politicke osudenike i kako je upoznao Gavrila Principa, koji je, kao gimnazijalac, iz patriotskih pobuda usmrtio, austrougarskog prestolonaslednika. Pozek je ispricao da je još 1915. godine u austrijskom gradu Grac, sa svojim kolegama železnicarima, organizovao demontracije i proteste. Uhapsila ga je austrijska policija i organizovano mu je sudenje. Bio je osuden na cetiri godine "teške tamnice". Odveden je u zatvor negde daleko, za koji mu je jedan austrougarski žandarm rekao "da otuda nikada nece živ izaci"! Kaže da se seca da je uz stražare do zuba naoružane doveden pred velike zidine nekakve trvdave koja je ležala uz reku. "Dovode me u pakao". Pomišljao je u sebi, jer je sve u ovom kazamatu izgledalo veoma zastrašujuce. Saznao je od stražara da je doveden u tada cuveni i zloglasni kazamat za politicke zatvorenike Terezin u Ceškoj, Austrougari su ga "germanizovano" zvali – Terezinštad.
       Luidi Pozek je ispricao da je posle nekoliko dana boravka u Terezinu primetio suvonjavog mladica, koji je licio na ljudski kostur. Bio je to Gavrilo Princip.
       Mladic iz Bosne bio je izmasakriran svuda po telu, pa cak i po licu – Na licu mladica, umrljanom tragovima krvi i dubokih posekotina, zjapile su crne i crvenkaste žive rane, koje su svedocile o zverskim mucenjima. On se izdvajao od ostalih zatvorenika upravo zbog tragova od batina i mucenja, bio je živi leš.
       - Sreo sam Gavrila Principa prvi put u zatvorskoj ambulanti. Tek pošto me zatvorski lekar pregledao zbog problema sa neuhranjenošcu i teškim kašljem koji je odavao utisak da sam možda zaradio tzuberkulozu ili najmanje upalu pluca od spavanja na golim daskama i u vlažnim celijama punim krupnih miševa i drugih životinjica koje žive i obitavaju u otpadnim vodama i kanalizacijama, usudio sam se da pitam lekara – ko je ovaj izmasakrirani i do smrti izmuceni mladic?
       "To ti je zemljak", odgovorio mi je lekar, a na moje iznenadenje i pitanje: "Kakav zemljak", on mi rece – Gavrilo Princip! Za to ime sam cuo, a odmah sam se zapitao – pa, to je covek koji je izvršio atentat na Franca Ferdinanda. Zbinjen i iznenaden ovim odgovorom, bez reci sam napustio zatvorsku ambulantu, kaže Luidi Pozek.
       On je ispricao da je osecao veliki bol i ranu zbog stanja u kome je bio Gavrilo Princip i postupanja prema ovom mladicu, pa je poceo da se interesuje "za zemljaka", tražio je da ga i poseti i porazgovara sa njime, ali mu nije bilo dozvoljeno.
       Pricao je da je Gavrilo Princip bio zatocen u samici, gde je polagano umirao od gladi i bolesti, prebijan sistematski, bukvalno svakodnevno. U vlažnim celijama, punim glodara, na golim daskama obitavali su robijaši u zloglasnom Terezinu. Gavrilo Princip je bio u samici. Nešto, što je pre bilo splacina nego corba robijašima je deljeno svaki treci dan, a Gavrilo Princip je dobijao hranu tek svaki peti dan. Mucen je zverski na raznorazne nacine, a "specijalitet" zatvora bilo je mucenje Gavrila Principa tako što bi ga stavili u drveno bure u koje je prethotno bilo zakucano mnoštvo velikih eksera, pa bi ga kotrljali u takvom buretu dok bi se veliki ekseri zabadali u Gavrilovo izranjanjeno mlado telo!
       Luidi Pozek je ispricao da nikada sa Gavrilom Principom nije uspeo da razgovara, ali je sa njime ipak uspeo da uspostavi kontakt.
       - Zatvorski lekar je bio fini covek, imao je nešto humano u sebi, pa je lako uspostavljao kontakte sa nama, politickim zatvorenicima, i uvek težio da nam pomogne. Cesto sam sa zatvorskim lekarom pricao o Gavrilu Principu, zamolio sam lekara da pozdravi Gavrila Principa i da mu kaže koju rec o meni, njegovom zemljaku. I na moje veliko zadovoljstvo, lekar je pozdravio Gavrila i ispricao mu o meni. Gavrilo mi je porucio preko lekara "da mu je teško što nema prilike da razgovara samnom". Bio sam veoma srecan Gavrilovom porukom upucenoj meni, ali sam i dalje imao neodoljivu želju da licno porazgovaram sa covekom za koja je tih godina znao ceo svet, a ciji mladi život se polako gasi u zatvorskoj celiji u Terezinu, u paklu koji se zvao zatvor – kaže Luidi Pozek.
       - U zatvor u Terezinu sam došao krajem 1915. godine, tamo je vec bio zatocen Gavrilo Princip. Vidao sam ga vide puta 1916. godine, a pamtim i susrete sa njime 1917. godine. Tako je jednom te godine, dok su ga nosili iz zatvorske ambulante, ja sam mu se sasvim približio i neprimetno sam mu se javio recima: "Ja sam tvoj zemljak...".
       Gavrilo je izgovorio par nerazumnih reci, hteo je nešto da mi kaže, ali sam bio siguran da više nije imao snage da to i izgovori. Bio je živi leš, sa ne više od tridesetak kilograma. Znao sam da nece još dugo živeti. I tako je, nažalost, i bilo – ispricao je Pozek.
       Ovaj istarski ribar je gotovo tri godine gledao kako umire covek koji je na Vidovdan 28. juna 1914. godine u Sarajevu celom svetu pokazao da mora doci kraj austrougarskom ropstvu i austrougatrskoj tiraniji, kojoj je odvajkada trn u oku bila – Srbija.
       Luidi Pozek kaže da kraju svoje neverovatne ispovesti da nikada nije ni pomišljao da ce izaci na slobodu iz pakla Terezina. Na njegovu srecu, to se dogodilo pocetkom 1918. godine, kada mu je saopšteno da napusti Terezin. Opraštajuci se od svojih zatvorskih kolega, uprkos sreci da je docekao slobodu, bio je tužan zbog Gavrila Principa, koga nije uspeo da poseti i sa njime porazgovara. Tražio je prilikom izlaska iz zatvora da ga poseti makar na trenutak, ali na njegovu žalost to mu nije bilo dozvoljeno. Ipak, uz mito zatvorskom stražaru, uputio je preko njega svoj poslednji pozdrav Gavrilu Principu.
       Samo nekoliko dana po dolasku u zavicaj, u rodnu Savudriju, u aprilu 1918. godine procitao je u novinama da je umro Gavrilo Princip, sarajevski atentator, cije ime je zauvek zabeleženo u novijoj istoriji. Naravno, nije u novinama pisalo o zverskim mucenjima Gavrila Principa.
       A na samrti, Gavrilo Princip je ispisao svoje poslednje reci na zidovima celije u Terezinu, kao rodoljubivu poruku generacijama koje ce ga se secati sa poštovanjem:
       "Naše ce sjene hodati po Becu, lutati po dvoru, plašeci gospodu"!












































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX