SVEDOK Internet



Broj 954.

Poseta
2062099

Na štetu naroda i države notari zaraĐuju stotine hiljada evra!

Koštunica nikad od mene nije tražio novac

Moji i tvoji, ili moj do mojega

Sam svoj majstor

Jagodina centar za austrijske investicije južno od Beograda


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Poslednji susreti sa Arkanom - na TV "Belle amie", Zvezdari, raskrsnici, ispred "Borbe" na semaforu…
Kad te nanišane,
spasa ti nema
(Iz rukopisa knjige Vladana Dinića: "Arkan, ni živ ni mrtav", koja bi uskoro trebalo da se pojavi na tržištu...)

       Danas, deset godina posle, još mi nije jasno kako je (ako je?) 15. januara 2000. godine, u 17.15 sati, u njemu dotad omiljenom "Interkontinentalu", ubijen Željko Ražnatović Arkan.
       I, razmišljajući, setio sam se dva događaja koji su mi danas jasniji nego tada, ali, opet...
       U njegovom poslednjem televizijskom intervjuu, na niškoj, veoma gledanoj, TV "Belle amie", kod vlasnika i Željkovog dugogodišnjeg prijatelja Vitka Radomirovića (Berluskoni iz Niš) u mojoj autorskoj kontakt emisiji "SVEDOČENJE", dva i po sata sam, uz pomoć gledalaca, "isleđivao" Arkana, i tek sad sam se setio jednog njegovog odgovora:
       - Gospodine Ražnatović, imam utisak da ste se nekako opustili? Da Vam ni obezbeđenje više nije kao ranije, da ste postali nepažljivi?
       Arkan: Slušaj, Dinjo, da ti nešto kažem. Prvo, nemam od čega i od koga da se plašim, a još nešto, ako te "nanišane" i kad te nanišane, spasa ti nema. Tu nema Boga!
       Tada, 15. decembra 1999. godine, to mi je, promaklo... Mislio sam, zeza se Željko. Sve je oko njega pokriveno, igla ne može da padne...
       I, nekoliko dana posle Nove 2000. godine, nedelju dana najviše, pre njegove surove likvidacije, sedeli smo po sunčanom ali prohladnom vremenu, gore, na Zvezdari, na obronku šume, kada mi je, a sav je nekako sijao od sreće, pokazivao i objašnjavao sve oko gradnje sportskog centra "Inge".
       Osvrtao sam se levo-desno, nigde žive duše nije bilo, ali ko velim, pa nije Arkan frajer da nije "pokrio šumu", da okolo nisu njegovi ljudi...
       Dva tri sata smo gledali, pričali, on je ponešto zagledao, ali sve vreme nisam video nikog...
       - Da te odvezem do kuće, pitao me je Željko.
       - Ma ne, tu mi je auto. Tada sam vozio nekakav krš od "citroena ax", pa se Željko iskidao od smeha, ulazeći sam, samcijat, u svoj džip...
       I nekoliko dana pred dramu u "Interkontinentalu" poslednji put sam video uživo Željka.
       Na semaforu ispred "Borbe".
       Prelazio sam ulicu, a on je u svom džipu, sa sinom, stajao na "crveno", pred semaforom...
       - Dinjo, ajde prolazi, ili ulazi u džip, rekao mi je kroz prozor Željko.
       Nijednog automobila izpred, nijednog iza njega. Nešto je objašnjavao sinu, smejao se i gledao kroz otvoren prozor...
       Bože, pomislio sam, pa Arkana niko ne obazbeđuje?! Setih se šta mi je rekao.
       - Nema čega da se plašim!
       Možda i nije imao čega da se plaši, ali sad, dok pišem ove redove, drugi deo njegove misli, izrečene u intervju na "Belle amie":
       "... kad te nanišane, spasa ti nema..." dobio je puni smisao.
       Prosto nije moguće da je poslovično oprezni Arkan, čovek - tigar, koji je imao nos da na kilometar nanjuši opasnost, da je predupredi i izbegne, izgubio osećaj za opasnost, osećaj da se skloni, ili da zna odakle vetar duva... Ili su ga, ko će ga znati, toplina kućnog doma, Ceca, deca, fudbal, toliko okupirali da je stvarno poverovao da njega nema ko da "nanišani?"
       Ili, može biti i to, da je jednostavno, čovek pomislio da je "nedodirljiv"?
       Ali, opet...
       "Kad te nanišane, spasa ti nema."
       I, kad su mi 15. januara javili vest:
       Arkan je ubijen, nisam verovao.
       U "Interkontinentalu".
       Još manje!
       Nije ispalio ni metak da se brani?
       Ma, kakvi!
       Pored njega, u foajeu, istovremeno ubijeni njegovi prijatelji Milenko Mandić Manda, i iskusni debeovac Dragan Garić Gara.
       Niko se nije mrdnuo, ubica (ubice?) je ispalio čitav rafal i nestao, iz "Kontija". Ne, to, mislio sam, nije moguće. Neko se gadno zeza tog 15. januara 2000. godine...
       I danas, kad svratim do "Kontija", obavezno bacim pogled na foaje u kojem su, prema zvaničnoj verziji, likvidirani Arkan, Manda i Gara, neverica ostaje.
       Da jedan čovek, ma kako i ma koliko bio spretan, ubije trojicu opasnih ljudi, a da oni i ne mrdnu, to nije moguće.
       U to sam ubeđen bio tada, u to sam ubeđen sada.
       Još više!
       x x x
       Da mi je tada neko pričao da će Željka Ražnatovića Arkana da ubije "neki" Dobrosav Gavrić Gavra iz sela Trbušnice kod Loznice, ni u ludilu ne bih poverovao.
       Ali, upravo je Dobrosav Gavrić, kako su saopštili policija, istražni organi, a i sud na suđenju zaključio i presudio (istina Gavrić koji je u bekstvu?! - i tada i sada priča da je nevin!) da je sam samcijat, usred "Interkontinentala" likvidirao Željka Ražnatovića Arkana, a usput, valjda po principu, mrtva usta ne govore, i Arkanove prijatelje Mandu i Garu...
       O Arkanu - živom pričale su se, istina, ne baš glasno, razne kontroverze.
       O Arkanu - mrtvom, priča se naglas, a mnogi - sve najbolje...
       I, setih se, gostovao sam na jednoj u to doba izuzetno demokratski nastrojenoj TV u provinciji (čitaj "soroševoj") kad me prelepa voditeljka, sa nabreklim silikonima koji mi umalo nisu udarali u nos, ali i ne baš preterano upoznata o događanjima na beogradskom krvavom asfaltu, doslovno pitala:
       "Zašto 'SVEDOK' o ratnom zločincu i kriminalcu Arkanu piše dosta blagonaklono, i prećutkuje detalje iz njegove prošlosti, kada je bio kriminalac, robijaš, obijač banaka, možda i plaćeni ubica, a možda i ratni zločinac?"
       O Da Vas nešto ja pitam, odgovorio sam tada silikonskoj voditeljki:
       O Da li Vi stvarno mislite da je Arkan ubijen 15. januara u "Interkontinentalu"?
       Gledao sam silikonku u oči, i u još ponešto, kad je počela da bledi i zamukckuje. I, sva pitanja o Arkanu su presahnula. Sve dok se emisija nije završila i nismo otišli na večeru...
       "Izvinite, tiho, skoro šapatom, na uvce, pita me silikonka, je l' Vi stvarno znate da Arkan nije ubijen, već da je likvidiran njegov dvojnik?"
       - Ne znam tačno, ali sam čuo. O tome, uostalom, piše i hrvatski tisak, i grčka štampa. Pominje se neki dvojnik iz Bosne, a uostalom, to i nije važno. Zar u Srbiji više ne važi pravilo, o mrtvima sve najbolje?
       "Jao, dobro što ste mi rekli, Arkana više nikad neću da pominjem. Ko zna, možda stvarno nije ubijen, reče mi silikonka, al' boja joj se, nikako, nije vraćala...
       O ubistvu, suđenju, fudbalu, Obiliću, pričama da je ni živ, ni mrtav, biće reči u ovoj knjizi.
       Ali, sad, na početku, zaista trebalo bi nešto reći o medijskom fenomenu zvanom Arkan!
       I, zašto je Arkan već dve decenije medijski fenomen?
       Zašto on, ni živ, ni mrtav, i dalje "prodaje" novine...
       Kad je ubijen, svi mediji su se takmičili ko će više da odštampa.
       Uopšte se tada nije postavljalo pitanje, da li će se novine prodati.
       I nisu prodavane, razgrabljivane su!
       Po meni, fenomen Arkan, u najkraće mogao da bi da se svede u nekoliko rečenica:
       O I danas, veća polovina građana Srbije ne veruje da je Arkan zaista ubijen 15. janura u 17.15 u "Interkontinentalu".
       O Veruju da se "negde sklonio", da je promenio lični opis i da je to - tako.
       * Uz to, Arkan toga doba je bio oličenje hrabrosti za one koji su odbranu zemlje vodili iz tople sobe i fotelje uz TV.
       * Arkan toga doba je za klince bio oličenje uspešnog čoveka, koji je od sitnog džeparoša i perfidnog obijača svetskih banaka, postao nacionalni junak, uspešan lider stranke, bogat čovek, čovek koji je od nižerazrednog Obilića napravio najjači fudbalski klub u SRJ, kojem su i Zvezda i Partizan gledali u leđa.
       * Čovek koji je u srećnom braku s "Cecom nacionale", rečju, mnogo toga se sjatilo u jednu tačku, u jednog čoveka, i sve što bi se o Arakanu napisalo, imao je ko to da čita...
       - E moj prijatelju, još nije vreme da napišem roman, biografski, biće to bestseler, pričao mi je Željko.
       Roman nije napisao, ali o njemu knjige pišu i oni koji ga znaju, al i oni koji samo prepisuju...
       Finansijski, istina, bolje prolaze "resavci", ali u ovoj zemlji već dve pune decenije vladaju čudni klriterijumi vrednosti i u drugim oblastima života, da o medijima i beletrstrici i ne govorim...
       Svoj doprinos mitu o Arkanu dali su, svojevremeno i moćni CNN, koji je dokumentarnu emisiju o Arkanu 12 puta najavljivao u toku jednog dana pre emitovanja! Tu pompu, i takvu najavu, niko ni pre ni posle Arkana nije dobio na Tarnerovom čedu CNN.
       A, i Karla del Ponte je dodatno pojačala priču o Željku, tražeći proveru Arkanovog DNK-a, jer je dobila podatke da on nije ubijen 15. januara.
       Istina, DNK analiza pokazala je Karli del Ponte da je 15. januara, stvarno i zaista, ubijen Željko Ražnatović, ali nije valjda svemoćma tužiteljica Haškog tribunala zalud tražila proveru?!
       Skoro me upita jedan prijatelj:
       Kaži mi, stvarno, je li Arkan mrtav ili živ?
       - Nemam pojma, ali da je živ, Partizan i Zvezda bi, siguran sam, danas, razigravali za drugo mesto! I ne bi sad, neki, pokušavali mrtvom Arkanu i njegovom Obiliću da oduzimaju titulu! To je sto odsto!

Biografija Željka Ražnatovića Arkana
Buran život do poslednjeg daha…
       Željko Ražnatović-Arkan rođen je u Brežicama (Slovenija) 17.aprila 1952.godine, u porodici vazduhoplovnog oficira JNA Veljka Ražnatovića (penzionisan kao pukovnik) i Slavke, rođene Josifović.
       Odrastao je na Novom Beogradu, kasnije se sa roditeljima preselio u Ulicu 27.marta. Željkov otac je stigao do čina pukovnika i mesta političkog komesara avijacije, potom je kratko bio ministar za saobraćaj i veze i otišao je u penziju.
       Završio je srednju i Višu ugostiteljsku školu u Beogradu. Sa čistom desetkom, diplomirao je (1998.godine), na Višoj trenerskoj školi u Novom Sadu, na temu "Priprema igrača za utakmicu". U mladosti želeo je da postane pilot, ali ga je otac upisao u Pomorsku školu u Kotoru, gde je pošao, ali je kao slepi putnik, seo u brod i otputovao u Trst.
       Policija ga je prvi put evidentirala 1969.godine, kada je osuđen na tri godine maloletničkog zatvora, koji je "odslužio" u Valjevu i šest meseci u Požarevcu. Iz Jugoslavije je otišao 1972. i nije se vraćao punih devet godina. U Londonu je, tada, upoznao izvesnog Italijana sa Sicilije Karla Fabijanija, ovde, mnogo godina kasnije, poznatog kao Đovani di Stefano. Prva "evropska medijska promocija" izvedena je februara 1974. godine u milanskom restoranu "Kiko", kada je Arkan sa prijateljima upao u elitni restoran i ljubaznim glasom zamolio goste da budu dobri i darežljivi, i da svojim prilozima "otkupe" svoj život.
       Narednih meseci počela je serija velikih pljački švedskih banaka, a 19. aprila 1974. godine ispred Gete banke u Geteborgu kuriru je oteto 9.000 kruna, ali su očevici među napadačima prepoznali kao jednog od trojice razbojnika Željka Ražnatovića.
       On je, po švedskim izvorima, bio i glavni vinovnik pljačke jedne druge filijale iste banke, 17. maja, kao i pljačku Lenor banke u gradu Kungelvele, a 17. oktobra uleteo je u Enselid banku u Stokholmu i kroz šalter proturio čeličnu cev kolta. Pazar je bio 80.000 kruna. Za nepunu godinu dana svoje "evropske turneje" postao je tražen u Italiji, Holandiji, Nemačkoj, Belgiji, Velikoj Britaniji i, naravno, u Švedskoj. Istina, nekoliko puta je bio hapšen, ali je uvek na volšeban način uspevao da se dočepa slobode. Švedski i italijanski mediji su naknadno obelodanili da je Željko bio vođa pobune u milanskom zatvoru "San Vitore". Opisivači njegovih mladalačkih nestašluka, kao romantičan podvig pominju spasavanje Karla Fabijanija septembra 1979. posle pljačke stokholmske C-Banke. Dok je Fabijani davao svoj iskaz pred stolkolmskim prvostepenim sudom, u sudnicu su utrčali elegantno obučeni Arkan i njegov prijatelj, i pred zabezeknutim sudijom uspeli da svog prijatelja, iskačući kroz prozor, izvedu na slobodu.
       Svojevremeno je bio u zatvoru i u amsterdamskom "Bejlmeru", odakle je pobegao dok je 8. maja 1981. šetao zatvorskim dvorištem. Neko mu je, spolja, preko ograde visoke četiri metra, prebacio revolver i on je začas razoružao stražare. Pošto pomagači sa "slobode" nisu uspeli preko zida da prebace konopac za izvlačenje, zatvorenici su mu napravili "lopovske merdevine" i on je uspeo da se preko zida i obezbeđenja bodljikave žice prebaci na - slobodu.
       Kasnije je boravio u još nekoliko kazneno-popravnih ustanova u Jugoslaviji, uglavnom zbog krivičnih dela teške krađe. Sedamdesetih godina boravio je u više evropskih zemalja, gde je više puta osuđivan na dugogodišnje kazne zbog pljački banaka, provalnih krađa i razbojništava, ali je svaki put uspevao da pobegne iz zatvora u Belgiji, Nemačkoj, Italiji i Švedskoj. Interpol Nemačke i Švedske više puta je za Arkanom raspisivao poternicu.
       Drugi deo njegovog život počinje od devedesete godine, kada se - po sopstvenom priznanju - postideo onoga što je radio u mladosti. S početkom višestranačja učestvovao je u razbijanju nekoliko opozicionih mitinga, a onda je postao vođa navijača Crvene zvezde.
       U fudbalu je proveo 14 godina, a na čelu "Delija" bio je do 1991.godine, kada je "Zvezda" postala evropski i svetski prvak. Od 1994. do 1995. godine bio je predsednik FK "Priština". Na čelo "Obilića" došao je 1996. godine i na funkciji predsednika bio do maja 1998. kada je iz sedišta UEFA objavljen bojkot "vitezova". Na mesto predsednika "Obilića" u martu 1998. godine došla je njegova supruga Svetlana Ražnatović.
       Prvu srpsku paravojnu formaciju osnovao je, sa grupom prijatelja - 11.oktobra 1990.godine - u manastiru Pokajnica, kod Velike Plane, da bi "branio naš narod preko Drine".
       Dao joj je ime Srpska dobrovoljačka garda(SDG). U Erdutu, u bivšoj kasarni pored vinarije, ubrzo posle toga osniva Centar za obuku SDG i sa svojim "tigrovima", od avgusta 1991, prolazi ratni put od Nove Tenje preko Borova, Bijeljine, Zvornika, Brčkog, Benkovca, Sanskog Mosta do Istočne Slavonije, odakle se 1996. godine povlači nakon "erdutskog" sporazuma.
       Arkan mi je jednom rekao da je signal za osnivanje garde bila utakmica Dinamo-Zvezda u Zagrebu, 13. maja 1990.godine (dan posle pobede Tuđmana na izborima), kada je 30.000 gledalaca skandiralo: "Srbe na vrbe".
       Stranku Srpskoj jedinstva osnovao je 1992.godine, i postao njen predsednik.
       Decembra iste godine postao je poslanik kosovske izborne jedinice u Skupštini Srbije. Poslanik je bio do jeseni 1993.godine, kada je parlament raspušten i raspisani izbori.
       U Vladi Republike Srpske Krajine bio je ministar bez portfelja.
       Tužilac Haškog tribunala Luiz Arbur, saopštila je da je u septembru 1997. podigla optužnicu protiv Željka Ražnatovića-Arkana, a kasnije, u Hagu je objavljeno da je Arkan optužen za zločine protiv čovečnosti. Nalog za hapšenje otpečačen je i obelodanjen da bi mogao biti upućen jugoslovenskim vlastima, koje su trebale da ga uhapse.
       Interpol Hrvatske raspisao je, 1.aprila 1993.godine, međunarodnu poternicu za njim " zbog genocida u Hrvatskoj i Bosni".
       Arkan je, paralelno sa političkim i ratnim delovanjem, razgranao i privatni biznis. Na Dedinju, u Ulici Ljutice Bogdana 3, imao je prelepu porodičnu vilu. Bio je vlasnik firmi SDG kompani, Ari kompani, Vizantin kompani, Zadruge "Dedinje", Stambene zadruge "Šumadija", nekoliko poslastičarnica i pekara, "Grand kazina" u hotelu "Jugoslavija"... "ARI" poslastičarnice...
       Govorio je tečno engleski, italijanski, francuski, a služio se i nemačkim i holandskim jezikom. Hobi mu je bio skupljanje slika srpskih slikara, i u svojoj vili je imao pozamašnu kolekciju. Željko Ražnatović je ustajao svakog dana u 7 sati ujutru, nije pio ni pušio.
Preseo mi sladoled…
       Kad se setih te poslastičarnice "Ari", setih se i jednog mog "gostovanja" u poslastičarnici zarad intervjua, za "tezgicu" za sad već nepostojeći, a tada visokotiražni dvonedeljnik, "Revija 92"...
       Moj dugogodišnji prijatelj, urednik TV Novosti, Nino Milenković, valjda i Revije, zamolio me je da mu napravim "eksluzivu" sa Arkanom.
       Obećao je čak i da će dobro da plati...
       Sednem u taksi, pa pravac u poslastičarnicu. Ulazi Arkan, nasmejan, vedar i čio...
       - Ajde, koji ćeš sladoled da pojedeš? Izaberi, a posle mi reci kakav je. Tvrdim ti da je najbolji u Beogradu...
       Stiže sladoled... Slikamo se, za novine, i "da se nađe"... Ispričasmo se k'o rod rođeni... Ja naručih još jednu porciju, kelner dotrča k'o da je Husein Bolt... I Arkanu zazvoni motorola... Uozbilji se, na brzinu se pozdravismo i on ode...
       Čim Arkan zamače iz posčlastičarnice, evo ga do mene dotrča "Husein Bolt":
       - Da naplatimo, odvali mi cenu, da mi se sladoled zaledio u stomaku... Šta ćeš, platih i odoh. Pešice. Za taksi do redakcije nije mi ostalo ni kinte...
       Posle nekoliko dana, po objavljivanju intervjua, zove me Arkan:
       "Dinjo, odlično je ispao intervju, svrati na sladoled..."
       - Neka hvala! Preseo mi, odgovorih.
       "Što nije bio dobar?, začudi se Željko?!
       - Ma, mnogo je skup!
       "Što, da ti onaj nije naplatio?
       - Jok, nije!
       "Baraba, reče Arkan i iskida se od smeha...




















          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX