Za Boška Jakšića, komentatora dnevnog lista "Politika" Srebrenica je "zlatna prilika srpske katarze ili olovni povod bekstva od istine".
       Dobro, možda je to zaista tako. Ali u svom komentaru ugledni gospodin Boško stvar oko (ne)usvajanja Rezolucije o Srebrenici, o čemu će odlučivati narodni poslanici (a zna se ko ima većinu?!) na to što se zalaže za katarzu (dakle i za usvajanje) ne zameram mu, njegovo je, demokratsko, pravo, slagao se ja s tim ili ne.
       Svejedno.
       Međutim, gospodinu Jakšiću to, što ima pravo na mišljenje, ne daje i pravo da se služi poluistinama, da bi brojem, navodno pobijenih u "velikosrpskom projektu čišćenja Srebrnice (čitaj BiH)" fascinirao javnost i dao svoj puni doprinos onoj opciji koja bi da usvoji rezoluciju o Srebrenici, ali uz obavezan prefiks - genocid. Barata on, Jakšić, krupnim rečima, susretima sa istorijom, moralnim čišćenjem, kvorumom hrabrosti, katarzom, odnosom prema zločinu kao odnosu prema politici koja je do njega dovela...
       Pre svega, koliko se sećam, a sećam se poduže, dosad NIKO, ama baš NIKO, osim sad Boška Jakšića, nije izbrojao da su "Srbi, narod čiji su pripadnici pobili sedam, OSAM, DEVET hiljada muslimanskih nenaoružanih muškaraca, ne praveći razliku u godinama..."
       Bilo je, istina, i ranije licitiranja, što je, naravno, van svake pameti, jer ubistvo i jednog čoveka je zločin...
       Ali, danas, kad se u srpskoj javnosti ponovo delimo na one koji su "Za" Rezoluciju o Srebrenci, i za one koji su za DVE rezolucije, odvojene, jasno je da je sve dozvoljeno, ili nekom više nekom manje...
       Gledao sam, onomad, na TV, emisiju u kojoj su učestvovali Nataša Mićić, za koju izvinjenje i Rezolucije o Srebrenici, bez umetnute reči - genocid, ništa ne znače, Dragana Maršićanina (DSS), nekada kandidata za predsednika, i narodnog poslanika Dragana Markovića Palmu...
       U žestokoj razmeni udaraca, i ispod pojasa, došli smo, konačno, do jedne stvari: Ko kaže Srebrenica, nikad ne kaže "Oluja".
       I.
       Tačka.
       Da ne kažem da niko i ne pominje Bratunac gde su Orićevi ljudi, da ne kažem muslimani, pobili mnogo ljudi, da i ja ne licitiram i igram se žrtvama, ili srpska zgarišta u srebreničkom kraju...
       Njima, valjda nema ko da se izvini, ili su mrtvi u Srebrenici značajniji od mrtvih u Bratuncu?
       Ne bih se s tim složio. Svim nevinim žrtvama odajem poštu, i za mene, svaka žrtva je podjednako teška. Bilo s one, ili s ove strane.
       Dosad.
       Dok mi Jakšić, Mićićka i ostali Zagovornoici da jedni mrtvi imaju veću težinu od drugih, nisu otvorili oči.
       A, bio sam ubeđen da smo svi, pred Bogom i pred Alahom i za života, pogotovo u smrti, jednaki...
       Da se ne bih igrao mrtvima, poslužiću se komentarom uglednog istraživača i naučnika Milivoja Ivaniševića, sa Insituta za istraživanje srpskih stradanja u XX veku (do 2008. Centar za istraživanja zločina nad srpskim narodom):
       "Ako je do istine i pomirenja normalo bi bilo da se sučelje podaci i dokumenta obe suprodstavljene strane. To je prvi, i nezaobilazan, uslov da se potpunije međusobno informišemo i, svesni svega što se kome dogodilo, gradimo mirnu budućnost.
       Svaka obmana je izazov za nove nesporazume, sporove, pa i sukobe. Prošlo je vreme medijskih manipulacija i obmana i danas, konačno, svaka od nekada ratujućih strana mora pogledati istini u oči. Moramo znati šta nam se dogodilo i šta smo drugima učinili.
       Zato očekujemo da i muslimanska strana pruži javnosti na uvid stradanja svojih sela i meštana kad su bili napadnuti od svojih srpskih komšija.