SVEDOK Internet



Broj 1178.

Poseta
5695812

Treća armija nije izgubila rat, izgubljen je za „zelenim stolom“ potpisom u Kumanovu

Ćutanje o (ne)izboru akademika stiglo na – naplatu

Kosovski zavet je srpska verzija Novog zaveta

1604.

Ulični TV dnevnik


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

(SAMO)UBISTVA

U Beogradu život sebi oduzimaju poznate i važne ličnosti, POSLEDNJI, FILIP KAPISODA

Misteriozne smrti u hotelu "Metropol"

       Beograd nije grad samoubica.
       Taj dramatični epitet na ovim prostorima, godinama već nose Subotica, Sombor, Čajetina, Bijelo Polje, Nikšić...
       Ali Beograd, metropolis, grad u kome žive i važni i slavni, i medijski poznati ljudi, njihova smrt od sopstvene ruke, uvek je izazivala medijsku pažnju, zaprepašćenje, čuđenje, nevericu, do odmahivanja rukom i konstatacije - "znali smo", "tako im i treba".
       Večna polemika, stara koliko i svet, da li je samoubistvo hrabrost ili predaja, ni danas nije rešena... Naprotiv. Ima zagovornika i za jednu i za drugu opciju... Podići ruku na sebe je hrabrost, tvrde jedni. Podići ruku na sebe, je slabost, tvrde drugi...
       Ali, niko od njih se nije vratio da objasni šta je tačnije: hrabrost ili slabost?
      
      
       Ksenija i Filip, rasplet, poput grčke melodrame. Ljubav, strast, svađe, šamaranje, pa opet poljupci, pa opet strast i na kraju dva pucnja.
       U ljubav.
       I u sebe...
       Danas, mnogi, koji se najviše čude, taj, tragičan kraj su naslućivali. Možda, pomalo krive i sebe, ali od sudbine, ma kako bila okrutna se ne može pobeći.
       Bar, dosad, niko nije...
       Samo u Beogradu je bilo mnogo samoubistava koja su šokirala javnost, recimo...
       Novinara, urednika, šahistu, Nebojšu Đukelića poznavao sam lično, i iz doba dok smo kao "aktivno" igrali šah i oduvek mi je odvao utisak čoveka stabilnog karaktera, visokog obrazovanja i autoriteta.
       Njegovo samoubistvo u beogradskom hotelu “Metropol” iznenadilo je mnoge, a naročito one koji suicid doživljavaju kao kukavičluk.
       Čak i lekari, istina ne svi, smatraju da je suicid nemi krik očaja, kome su pesnici davali oreol smrti visokog stila.
       Naša crkva ne misli tako, jer ljudima koji su stradali od sopstvene ruke ne drži opelo (Na Cetinju na sahrani Filipa Kapisode, služio je Miraš Dedeić!?).
       Na prostorima bivše Jugoslavije, prema statističkim podacima, godišnje se počini petnaestak samoubstava na sto hiljada stanovnika. Prosečan samoubica je muškarac koji živi sam, star pedeset dve godine i bez visoke školske spreme.
       Recimo, Nebojša Đukelić nije bio taj prosečan čovek, već intelektualac, čovek tananih osećanja i velike (lične) odgovornosti. I, strog (samo) prema sebi.
       Smrću je kaznio samog sebe.
       To su, uopšte, karakteristike ljudi iz beogradskog javnog života, koji su poslednje decenije sebe poslali Bogu na istinu.
       Popularni pisac, šaljivdžija Branko Ćopić u trenucima svoje krize 26. marta 1984. godine skočio je sa Savskog mosta na asfalt. Zlobnici su govorili da je to učinio jer je predosećao tužan kraj.
       Bio je, navodno, izjeden alkoholom i razočarenjima u odnos državne birokratije prema njemu. Bolji poznavaoci Ćopića tvrde da je njegovo samoubistvo bilo samo opomena prijateljima na smutna vremena koja dolaze. Osećao je kako se Jugoslavija cepa, kako se ljudi iz kulture dele, podvajaju, svađaju.
       Znao je, kažu, kako će SFRJ završiti, ali nije znao da će se to dogoditi sedam godina kasnije, u leto 1991. godine.
       Takvo razočarenje pratilo je i život velikog vajara Nebojše Mitrića. Čovek koji je podigao spomenike velikanima srpske kulture i sam je postao velikan za života. Imao je, međutim, običaj da prijateljima piše "...ja sam srećan vajar u nesrećnom vremenu. Razmišljam, blizu sam kraja.."
       U 58. godini života, avgusta 1989, godine Nebojša Mitrić je sam odabrao kraj.
       Skokom sa šestog sprata hotela "Metropol" 12. januara 1994. godine sam sebi je presudio i Goran Ipe Ivandić, bubnjar rok sastava "Bijelo dugme". Kao što je Ćopić svojom satirom utro trag ovog žanra u srpskoj književnosti, tako je Goran Ipe Ivandić ostavio svoj žig u jugoslovenskoj rok muzici. Laici su o njemu više znali zbog afere sa marihuanom iz 1978. godine, nego li o njegovoj muzici. Bio je čovek pehova. Teško je podneo rasprad popularnog benda, kao Jugosloven nije mogao da otrpi ni propast otadžbine, a smrt oca i porodične trzavice su od njega načinile samotnjaka koji je lutanjem po svetu skrivao svoju čežnju za domom i utočištem.
       Sklonio se prvo u Budvu, a potom je došao u Beograd. Njegovi prijatelji tvrde da je imao problema sa srcem i bubrezima. Ipe Ivandić se nije žalio, pripremao je novi album i kasetu, kada je u trideset i devetoj odlučio da više ne živi.
       Pesnikinja Gordana Stošić skočila je u smrt sa jednog zemunskog solitera u leto 1994. godine. Tek je ušla u četrdesetu. Već je bila u krugu poznatih i kao profesor književnosti, koji je imao svoj pristup đacima, i kao prevodilac i kao stihotvorac. Njena dela "Noćno seme", "Žena čežljive kože", "Drhtulja", "Stefan" i "Pribislav" udarila su temelje srpske erotske poezije, nad kojom su se laici zgražavali, a stručnjaci klanjali. Gordanu Stošić su poredili sa Erikom Jong, Nensi Fridej i Normanom Majerom. S tom razlikom što o njima nisu raspravljali činovnici ministarstava za kulturu i partijske komisije, koje su Gordani Stošić pretile otkazom!
       Odgovorila im je pesmom "Muda namazana džemom", koju su njeni djaci obožavali. Kao emotivna Srpkinja javila se prva da na Kosmetu obrazuje srpsku decu, ali se otuda vratila razočarana i potrešena. Kada su joj roditelji, u roku od deset dana umrli, početkom devedesetih pesnikinja Gordana Stošić je taj životni udarac morala da otrpi u duševnom stacionaru. Imala je običaj da glasno govori:
       "Ja nikome nisam potrebna!"
       Posle toga sve se kretalo ubrzano i gotovo iznuđeno. Udala se iznenada, ali je živela kao podstanar, jer je svoj stan poklonila izbeglicama. Kada je shvatila da se "ne uklapa ni u jedan sistem" krenula je u zaborav sa vrha zemunskog solitera.
       Prazan krevet i otvoren prozor za sobom je 1995. godine ostavio i slikar, kostimograf, majstor scene, profesor Dušan Ristić. Imao je osamdeset i dve. Domaća i svetska javnost ga je znala po slikama i postavljenim scenama. Živeo je sam na Kosančićevom vencu broj 16, pored Olje Ivanicki. Bio je teško bolestan i nije mogao više da izdrži da svojim mukama opterećuje rođake i prijatelje. U oproštajnom pismu je to i rekao:
       "...nisam pristajao da više živim kao biljka..."
       Teška bolest bila je razlog da u Beogradu "tragično premine”, kako se to obično kaže za samoubistva u čituljama, i narodni heroj, general, književnik Veljko Kovačević.
       Iz tog armijskog sveta, međutim, samoubistva su, čini se, više činila deca generala, nego li njihovi slavni očevi.
       Franjo Herljević, dugo godina ministar jugoslovenske policije izgubio je dve ćerke, general Jovo Popović, poznat kao komesar za bezbednost u FSJ izgubio je jednu ćerku, a general Ratko Mladić jedinicu Anu. One nisu izdržale pritisak životnih problema, prerano su ih presekle sopstvenom smrću. Njihov senzibilitet bio je jači od života.
       Takvu ocenu dugo je imala i Radislava Dada Vujasinović, novinar "Duge".
       Umrla je u svom stanu 11. aprila 1994. godine sa očevom puškom u ruci. Bila je vlasnik nagrade za ratnu reportažu, koje su obično ranije dodeljivane muškarcima.
       Njen nagli prodor u srpsko novinarstvo bio je praćen zavisnošću, čak pretnjama...
       Takvu "istinu" o (samo)ubistvu Dade Vujasinović godinama su nametali istražni organi... Međutim, njeni roditelji, pre svih, svojom upornošću uspeli su da se pokrene nova istina, i bar na trenutak, sa Dade ukloni epitet samoubice. Sva je prilika da je Dada Vujasinović ubijena (o čemu je nedeljnih "Svedok" u više navrata pisao), ali i danas, iako se naslućuje, zvanično ne zna - ko je Dadi stavio očevu pušku u ruku?!
















































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX