SVEDOK Internet



Broj 1170.

Poseta
5642329

Bregzit ni na nebu - ni na zemlji

Nije to bio naš, nego Vaš izbor

SANU nas opet OBMANU

Akademik šolaja: „što je više kleveta i laži, kostić nam je miliji i draži!“

Senzacionalizam i beda srpskog „nadri-novinarstva“


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Ekskluzivno
Karlovački slučaj Zec
Posle više od 18 godina, tužilaštvo u Zagrebu podnelo istražni zahtev protiv bivšeg hrvatskog policajca Željka Gojaka(48), zbog ubistva porodice Roknić, 1991. godine, u naselju Sajevac, u Karlovcu

"Nemoj je ubiti, neka gleda, neka pati.
To joj je kazna što se udala za Srbina"!
Piše: Sredoje Simić

       Županijsko državno tužilaštvo u Zagrebu podnelo je, 18. maja, istražni zahtev protiv bivšeg hrvatskog policajca Željka Gojaka(48), zbog ubistva porodice Roknić, u naselju Sajevac u Karlovcu, pre više od 18 godina.
       Osnovano se sumnja da je Gojak počinio krivično delo ratnog zloćina, tako što je 5. oktobra 1991. godine, s nepoznatim pripadnicima Zbora narodne garde, ušao u porodičnu kuću Roknića, u Ulici braće Gojaka 120, u karlovačkom naselju Sajevac, i sa više hitaca iz vartrenog oružja ubio Marka Roknića(40), njegovu 14-godišnju kćerku Danijelu i sestru Dragicu Ninković.(Da ironija bude veća, ulica je dobila ime po braći Gojak, Skojevcima iz tog naselja, koji su poginuli 1941, odnosno 1943. godine).
       Ovo je bio drugi stravični zločin u Karlovcu, živopisnom gradu na četiri reke, u kome je, 1991. godine, živelo oko 50 odsto Srba. Desio se samo 15 dana nakon što je rezervni policajac Mihajlo Hrastvov, sa grupom "zengi", na koranskom mostu ubio 13 nenaoružanih rezervista JNA.
       Zločin na Sajevcu preživeli su Markova supruga Branka Roknić i sin, tada 16-godišnji Nenad, koji sada žive u jednoj srpskoj varošici, kao Nenadova tetka Ana Gojak (Ana Gojak je preminula 2009. godine, a bila je udata za dedu osumnjičenog Željka Gojaka?!).
       Tragična priča "Roknić" je aktualizovana nakon što su Branka i Nenad, dali iskaz beogradskom Specijalnom tužilalštvu za ratne zločine. Prva saznanja o tom događaju, karlovačko Županijsko odvjetnišno i policija dobili su, navodno, tek 2007. godine, iako su neke srpske novine o njemu pisale još 90-godina.
       Srpsko tužilaštvo je na osnovu sporazuma o saradnji u progonu počinilaca krivičnih dela ratnog zložina, zločina protiv čovečnosti i genocida, zatražilo da se u hrvatskoj protiv Željka Gojaka pokrene krivični postupak.
       Hrvatsko tužilaštvo je slučaj preuzelo, a zagrebački novinari su ga nazvali "karlovački slučaj Zec", zbog sličnog ubistva, dva neseca kasnije, tročlane porodice Zec, među kojima je bila i 12-godišnja Aleksandra Zec.(Glavni osumnjičeni za ubistvo porodice Zec bio je Siniša Rimac, ali nikad nije odgovarao. Osuđen je, ipak, za zločin nad Srbima u Pakračkoj poljani, ali mu je, pred odlazak sa mesta predsednika Hrvatske, Stjepan Mesić umanjio kaznu?!).
       "Slučaj "Roknić" je jedanaesti predmet o kojem je srpsko Tušilaštvo za ratne zločine dostavilo podatke i dokaze Državnom odvjetništvu Hrvatske.
       Marko i Branka su radili u tvornici cipela "Josip Kraš". Tu su se zagledali, zavoleli i dvoje dece izrodili. Nikom nije smetalo što je ona Hrvatica. Ni Hrvatima, koji su rado navraćali u njihovu porodičnu kuću na Sajevcu, kao ni komšijama - Srbima!
       Ali, sa početkom rata neke, očito skrivane strasti komšija-Hrvata iznenada su "isplivale" na površinu. Dobrosusedstvo i višegodišnji suživot su se povampirili i izrodili u neopisivu nacionalnu mržnju.
       Branka se i danas seća 5. oktobra 1991. godine, kao da je "juče bilo":
       - Dan uoči tragedije suprug Marko i ja smo stajali na kapiji ispred naše kuće. Naišao je Marjan, brat Željka Gojaka. Vraćao se sa posla. Razgovarali smo o običnom životu, iako je strah od rata već dobrano bio prisutan. Na Sajevcu je, naime, jedna srpska kuća već bila zapaljena. Ali, prema nama nisu pokazivali netrpeljivost. Sa Marjanom smo se rastali komšijski, kao i uvek do tada - kaže Branka.
       Roknići ni slutili nisu da će im već sutradan "osvanuti krvavi ručak".
       Tog jutra, 5. oktobra, bio je petak, nisu napuštali kuću. Oko 13 sati seli su da ručaju. Osim Marka i Branke, dece Danijele i Nenada, na ručku su bile Markova sestra Dragica Ninković i tetka Ana Gojak. Ove su živele u blizini, u istoj "ulici smrti". Dvorišna vrata su bila zaključana, jer su se tih dana u obližnjem naselju Turanj, gde će posle, sve do "Oluje", biti linija razgraničenja, čula puškaranja.
       Ubrzo je nastao pakao...
       - Ispred kuće se začula pucnjava. Marko i Nenad su pobegli u potkrivlje - priča Branka Roknić. - U kuhinji, za stolom i netaknutim ručkom, ostali smo Danijela, Dragica, Ana i ja. Mislile smo da nas žene, ako upadnu u kuću, neće dirati. Pucali su po krovu kuće, pročelju, prozorima. Pas je prestao da laje. Ubili su ga! Razvalili su ulazna vrata. Odjednom se začula strašna eksplozija. U predsoblje su ubacili ručnu bombu. Sobu su, zatim, gađali troblonom. Staklo je prštalo na sve strane.
       U kuću je upalo više muškaraca u maskirnim uniformama. U dimu i prašini, Branka je prepoznala komšije, braću Željka i Marjana Gojaka.
       - Nas četiri smo bile u prizemlju, zbijene ispod kuhinjskog stola. Čuvši pucnjavu, Marko je sa sprata krenuo u prizemlje. "Zenge" su ga uhvatile na stepenicama, dovukli u prizemlje i ubili. Vrištala sam. Kćerku Danijelu sam stiskala u krilu. Na leđima je imala veliku rupu, verovatno od gelera. Molila sam ih da spasim Danijelu, da pozovu hitnu pomoć. Još je davala znakove života.
       Jednom od Gojaka sam rekla: "Sjećaš se komšija, djecu sam ti odgojila. Zar mi ovako vraćaš! Dve godine sam ti besplatno mleko, od moje krave, u kuću donosila! Zar se ne sećaš sused"? Podsetila sam ga da i on ima dve kćerke! Uzalud. Zatim je Željko Gojak izvadio pištolj i Dragici pucao u glavu. Pala je kao pokošena. Ostala je na mestu mrtva. Krvi je bilo svuda uokolo. Jedan od "zengi" uperio je oružje u mene, ali mu je Željko Gojak rekao: "Nemoj je ubiti, ne nju, neka gleda, neka pati. To joj je kazna što se udala za Srbina"! Eto, to su mi rekle i uradile moje komšije, Hrvati! Hrvatica sam, i zato su me ostavili da živim sa mojim bolom, sa tri velike rane u srcu. Nenada, srećom, nisu otkrili.
       Branka zatim priča kako je sa suprugovom tetkom, Anom Gojak pobegla iz kuće.
       - Kad su "zenge" napustile kuću, ponovo su počeli da pucaju, vrište, urlaju... Istrčala sam, onako krvava, u čarapama. Nadala sam se da Danijeli još mogu pomoći. Naišo je komšija sa kolima. Molila sam da odemo u Karlovac, da dovedemo doktora. Nismo, nažalost, mogli da se probijemo. Već su bile postavljene barikade. Komšija me odvezao do kasarne JNA, u obližnje selo Kamensko. Nisam uspela da uđem, pucalo se na sve strane. Tek sutradan sam nekako, upala u kasarnu, a onda su me vojnici prebacili u Kolarić kod Vojnića, na Kordunu, kod rodbine. I tetka Ana Gojak je pokušala da pobegne, ali su je zarobili, pa se vratila kući - kaže Branka.
       Nesrećna žena, međutim, nije znala šta joj se desilo sa sinom Nenadom. Bila je, kaže uverena, da je i on stradao:
       - Nenad se pritajio na tavanu. Kad je smrklo, sišao je dole i video mrtvog oca, sestru i tetku. Seo je na biciklo i otišao do komšije, u koga je imao poverenje. Krili su se u garaži. Pokušali su, posle dva dana, da se probiju do kasarne u Kamenskom, ali je vojska na njih pucala, jer nisu znali ko su. Vratili su se nazad. Kad su srpski terotijalci išli u "čišćenje", pronašli su ih i čuli šta se desilo. Nenada su doveli u Kolarić, i tako ga spasili. Sreli smo se tek peti dan. Kad sam ga videla na vratima, onesvestila sam se. Nisam znala da je živ - kaže Branka.
       Marka Roknić, njegovu kćerka i sestru, pripadnici JNA sahranili su pet dana nakon zločina.
       Roknići su 1995. godine, kao i većina krajiških Srba, prošli golgotu hrvatske vojno-policijske akcije "Oluja". Kad se "narod pokrenuo", Nenad nije bio kod kuće. Sa majkom se sreo tek nakon 12 dana, u Bijeljini. Stigavši u Beograd, "bez igde ičega", odveženi su za kolektivni centar Sočanica, kod Leposavića, na Kosmetu. Ni tu, nažalost, nisu dugo ostali. Ponovo su morali da beže, sada pred šiptarskim terotistima. Sudbina ih je odvela u Bresje, kod Svilajnca, gde su živeli do 2001. godine, kada su kupili kuću u jednom pitomom selu.
       Nenad danas ima 35 godina. Oženio se Marijom. Dobio su kćerku, a uskoro očekuju još jednu prinovu.

Za sud mrtva,
policija ništa ne zna

       Zločin u Sajevcu sakrivan je, više od 18 godina, od hrvatske javnosti, jer su nadležni pred njim zatvrali oči. Građansko odelenje Opštinskog suda u Karlovcu, da apsurd bude veći je, još pre gotovo četiri godine, 1.juna 2006, u vanparničnom postupku ustanovilo da je 14-godišnja Danijela Roknić mrtva, kao i način na koji je ubijena. Vanparnični postupak pokrenulan je majka Branka Roknić, kojoj je, radi rešavanja imovinsko pravnih pitanja, trebala krećrkina umrlica.
       Sudija građanskog odelenja karlovačkog suda Anđelka Dukovac, koja je vodila postupak dokazivanja smrti, od Branke je čula i u zapisnik unela šokantnu i stravičnu priču o sudbini Roknić.
       Karlovačka policija je, međutimm, tek u martu ove godine, počela da istražuje zločin koji se desio 5. oktobra, davne 1991. godine.
"Pred očima su mi
samo mrtve glave"!

       Kad je počeo rat u Hrvatskoj, Nenad i Danijela su, na nagovor oca, počeli da vode dnevnik. Redovno su beležili sve što se došava u njihovom naslju i gradu.
       Danijela je u pisanju bila mnogo revnosnija. Uveče su čitali napisano. Kad je na Sajevcu zapaljena jedna srpska kuća, Danijela se Nenadu žalila da je "hvata veliki strah". Dan pre masakra, Danijela je u dnevnik zapisala:
       "Volela bih da sam se rodila u neko drugo vreme i na nekom drugom mestu. Pred očima su mi samo mrtvačke glave"!
       Kad je pobegao iz kuće na Sajevcu, Nenad je poneo jedino sestrin dnevnik. On, nažalost, više nije kod Roknića. Neposredno pred "Oluju", u Vojniću su ga dali jednoj novinarki, ali ga do danas nije vratila. Roknići se nadaju da Dadijelin dnevik uskoro, ipak, doniti nazad.
Za eshumaciju saznali
preko intereneta

       U okviru istrage o žločinu na Sajevcu, 15. aprila ove godine, na mesnom groblju na Popović brdu, nedaleko Karlovca, eshumirana su tela Marka, Danijele i Dragice. Eshumaciji su prisustvovali istražni sudija Mladen Kosijer i patolog Mira Mlinac-Lucijanić.
       Obdukcijom se želi utvrditi "mehanizam ozljeđivanja, uzrok smrti i da li je smrt bila nasilna". Nakon što su tela izvađena iz porodične grobnice, u zemlji su tražena puščana zrna i delovi bombe.
       - Marko, Danijela i Dragica su ponovo sahranjeni 1. maja, takođe u porodičnu grobnicu na Popović brdu. Nas o eshumaciji niko nije obavestio. Srpsko tužilaštvo je za to saznalo od nas, a mi preko interneta - sa ogorčenjem kaže Branka Roknić.












































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX