SVEDOK Internet



Broj 922.

Poseta
1413301

Nož i kolač, srp i čekić

Vidovita Zorka

Evroatlantsko jednoumlje

ČIJI SU TOKAJ, PROŠEK, TERAN…?

Ništa za to, nas i Rusa 300 miliona


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

In memoriam
U saobraćajnoj nesreći poginuo legendarni vojni pilot Slobodan Perić Buca

"Stari vitez" preživeo udar NATO rakete u MIG
29 na 7.000 metara visine, poginuo u džipu
Piše: Sredoje Simić

       Na groblju u rodnom selu Zavlaka kod Krupnja, u utorak (1.juna), sahranjen je legendarni vojni pilot, pukovnik Slobodan Perić Buca(49). Od nastaradalog Slobodana Perića, čijem je poslednjem ispraćaju prisustvovalo više od 1.000 ljudi, oprostio se vojni pilot u penziji, pukovnik Mirčeta Jokanović.
       Poslednju počast odali su mu i predsednici opština Osečina i Krupanj.
       Pukovnik Perić poginuo je 29. maja uveče, u povratku iz lova, na seoskom putu u Gornjem Crniljevu, blizu Valjeva, kad se džip koji je vozio sleteo sa puta, udario u bedem i prevrnuo se.
       Perić je na mestu ostao mrtav. Njegov suvozač nije ni povređen.
       Mesto gde je stradao, udaljeno je samo 500 metara od Memorijalnog kompleksa, podignutog u čast nastardalog pilota, pukovnika Milanka Pavlovića.
       Posle vandrednog penzionisanja, 2003. godine, u rodnom selu Zavlaka bavio se, zajedno sa ocem, voćarstvom i proizvodnjom rakije šljivovice. Najboljoj rakiji iz svog programa, u znak sećanja na pilotske dane. dao je ime "stari vitez".
       Slobodan Perić je jedan od heroja rata 1999. godine. Bio je pripadnik 127. lovačke eskadrile "Vitezovi". Kao dugogodišnji vrstan vojni pilot, treće noći agresije, poleteo je (drugi put) u susret NATO avionima, koji su bombardovali srpske gradove i sela. Bio mu je to poslednji let. Oboren je NATO raketom. Spasao se iskakanjem iz MIG-a 29 sa visine od oko 7.000 metara.
       Te noći, na istom zadatku, nekoliko kilometara dalje, poginuo je njegov kolega, major Zoran Radosavljević, čiji je MIG-29 takođe pogodila NATO raketa.
       Pilot Slobodan Perić prvi put se, marta 2000. godine, "Svedoku" ispovedio kako je oboren, a njegov kolega major Radosavljević poginuo.
       Ovo je njegovo svedočenje.
       Potpukovnik Slobodan Perić, pilot na MiG-29, prvi put se ispoveda kako je, tri dana posle agresije, imao sukob sa NATO avijacijom, bio oboren, a njegov drug major Zoran Radisavljević poginuo
       x x x x x
       - Iz niskog brišućeg leta, vinuli smo se na 7.000 metara, prošli kroz oblake, a tamo nas je čekalo jato „natovaca“
       Petak, 26.mart 1999.godine. Treći dan NATO agresije.
       Na (ratnoj) pisti aerodroma u Batajnici zagrmeli su, kasno poslepodne, moćni motori "dvadesetdevetki". Poletela su dva Obilića iz eskadrile "Vitezovi": potpukovnik Slobodan Perić-Buca(39) i major Zoran Radosavljević(34).
       Hrabro su pošli u susret nadmoćnim crnim NATO avetima. Bilo je, kažu, deset na jednoga.
       Drugi okršaj sa agresorima, u samo tri dana, odvažni pilot Perić je "preživeo", ali "njegov" MiG-29 nije! Pogođen je, ubrzo posle poletanja, iznad Drine.
       Iskusni vitez je, srećom, iskočio!
       Nikad, međutim, 26. mart nije slavio kao drugi rođendan. Svake godine, tog dana, palio je sveće na groblju Lešće.
       Nekoliko minuta pre nego je on oboren, poginuo je prvi pilot eskadrile "Vitezovi". U nebo je otišao njegov drug, major Zoran Radosavljević. (Perić i Radosavljević su odlikovani Ordenom za hrabrost).
       O drami iznad Drine, tada, posle 359 dana, eksluzivno za "Svedok", pričao je potpukovnik Slobodan Perić.
       - Trebalo je zameniti dvojicu kolega koji su ceo dan bili u pripravnosti. Rekao sam: "Idem ja, ko će samnom"? Tog trenutka Zoranu je sestra Snežana, mobilnim telefonom, javila da je potpukovnik Iljo Arizanov živ! Dva dana ništa nismo o njemu znali. Bio je oboren.
       -Idem sa tobom. Nisam dugo leteo. Bolje da poletim danju nego noću - rekao je Zoran. Zbog kursa engleskog, u MiG nije seo pet-šest meseci, a noću nije leteo skoro godinu dana.
       Signal za pripravnost dobili smo u 16,40 sati, preko njegovog mobilnog. Poleteli smo tri-četiri minuta pre 17 sati. Naređeno je da idemo na sever, preko Banata. Odlučio sam da letimo ekstremno nisko, na 15-20 metara, da nas teže uoče. Zoran me je pratio. Kad smo bili iznad Zrenjanina, oficir za navođenje je naredio:
       "Okrenite prema jugu"!
       Kod Fruške gore, na visini od 200 metara, primetio sam da mi je radar neispravan. Moj avion je bio borbeno neupotrebljiv. Nisam mogao da gađam raketama koje imaju veći domet nego ic-rakete. Oslonio sam se na Zorana. Rekao sam mu da dobro osmatra i da mi javi ako nešto uoči.
       Pitao sam oficira za vezu gde je "plavi" (NATO avion), za koji nam je javio da od Valjeva beži prema zapadu. Dao nam je daljinu 14 kilometara. Oko nas je bilo više lovaca koje, na toj daljini, vizuelno nismo mogli da uočimo. Po onome što se događalo, pretpostavljam da je i Zoranov radar bio neispravan.
       - Ajmo gore! - naredio sam Zoranu.
       Iz niskog brišućeg leta, brzinom od 950 kilometara, odleteleli smo na visinu od 7.000 metara, i prošli kroz oblake. Oficir za navođenje nam je rekao da je "plavi" ispred nas, na istoj daljini. Rekao sam da ćemo otići preko "crte" (granice), ako nastavimo da ga jurimo. Trebalo nam je 50-60 kilometara, da ga stignemo, a mi smo bili oko 30 kilometara od "crte". Nismo dobili odgovor!
       Dok smo prilazili granici, Zoran mi je javio da je uljez sa naše desne strane. Mislio sam da ga ima na radaru. Naredio sam: "Odlično, prođi, lansiraj, pratim te"! On je rekao: "Ne, na spo"! To je značilo da smo ozračeni, da su nas NATO lovci otkrili.
       Komandova sam:
       "Manevar, levo"! Umakli smo im, a onda ponovo krenuli starim kursem.
       - Izgleda da je neko iz te grupe krenuo prema vama! - javio nam je oficir za navođenje.
       Video sam četiri bela traga, koji idu prema nama. Pomislio sam da se radi o "tomahavcima" i planirao da ih srušimo ic-raketama. Beli trag je, međutim, ubrzo nestao. Znao sam da su ispalili rakete na nas.
       Komandovao sam Zoranu:
       "Beži, rakete"!
       - Bežim u oblake! - odgovorio je. To su poslednje reči koje sam čuo.
       Napravio sam protivraketni manevar, okrenuo avion na leđa, krenuo levo, pa desno. Prva raketa me promašila, ali je druga pogodila desni motor, u zadnji deo MiG-a. Pokušao sam da pobegnem na našu teritoriju, ali komandna palica aviona nije reagovala. Moj MiG je počeo da gubi visinu. Vazduh je počeo da ulazi u naprslu kabinu. Visio sam na vezama u avionu. Bio sam na oko 7.000 metara. Povukao sam ručicu za katapultiranje. Padao sam kroz oblake toliko dugo da sam se sav smrzo!
       Kad sam bio na oko 4.000 metara, video sam gde se nalazim. Prepoznao sam rodnu Loznicu, Ugljevik, jezero... Nisam znao gde ću pasti. Bojao sam se da me muslimani ne uhvate. Video sam avion kako pada u plamenu i eksploziju kad je udario o tlo! Ispod mene - hrastova šuma. Šta ako se zakačim na neko drvo? Na oko 50 metara od zemlje, nešto me okrenulo za 180 stepeni prema našoj teritoriji Spustio sam se na kosu livadu, idealnu za doskok. Tresnuo sam o zemlju sa svih svojih 102 kilograma, koliko sam tada imao. Ostao sam bez vazduha, ali, srećom, nisam se povredio. (Perić se spustio kod srpskog sela Donja Krčmina, u Republici Srpskoj, a avion je pao u minsko polje, sa muslimanske strane brda, iza zaseoka Laze).
       Odbacio sam padobran, i sa kacigom na glavi, krenuo uzbrdo, prema našoj teritoriji. Od Drine sam bio oko 10 kilometara. Hteo sam da je preplivam. Prema meni su, međutim, pošle dve grupe naoružanih civila. Srećom, nisam počeo da bežim prema šumi, gde su čekali muslimani. Jurili su me i Srbi i "turci": i jedni i drugi su mislili da sam Amerikanac!
       Eskivirao sam prvu grupu civila. Drugu, u kojoj je bilo 15-20 seljaka, nisam mogao. Bili su jako blizu. Išli su dvadesetak metara jedan od drugom pravo na mene. Nisam znao ko su, a ne mogu da umaknem. Da sam počeo da bežim, sasekli bi me. Svi su imali "kalašnjikove".
       Odlučio sam da im se javim. Viknem: "Zdravo, momci"!
       Svi su stali. Sa njima je bilo troje-četvoro dece, koja su potrčala prema meni. Počeli su da viču:
       "Stanite, sve će vas pobiti".
       - Ne bojte se, mi ne ubijamo decu! - rekao sam.
       Prišao mi je najhrabriji i tražio dokumenta. Nisam ih poneo. Oznake VJ na kombinezonu ne pomažu. Pita: "Ko si"?
       Šta sad da kažem?! Ne znam da li su Srbi ili muslimani!
       - Naš sam! - velim.
       -Koji naš? - pita.
       - Srbin! - odgovaram.
       - Vidi agresora, majku mu ... Zna srpski! - dobaci neko iz grupe.
       - Šta imaš u džepovima? - pita "glavni".
       Izvadio sam pištolj, a on kaže: "Jes, naš pištolj, CZ-99"!
       Drugi mi u džepu nađe 200-300 dinara i viče: "Jes naš, j... mater. Da je Amerikanac imao bi više para"!
       Predložio sam da odemo do prve kuće, da telefoniram i da se uvere ko sam. Bojao sam se da ne naiđu "apači" i da me pokupe. Pristali su. Nisam hteo odmah da zovem suprugu Veru u Beograd. Dao sam im broj rođaka preko Drine, ali su oni, izgleda, permutovali brojeve. Javio se neki bolničar iz sela do mog. Znam čoveka. Posle dosta natezanja, rekao im je ko sam!
       Počeli su da se izvinjavaju, da nude piće i hranu. Sve sam odbio. Tražio sam prevoz da što pre odem odatle.
       - Slušaj Vera, bio sam gore, sad sam dole. Živ sam i zdrav, blizu zavičaja, sa druge strane "crte" - javio sam supruzi u Beograd. -Hteo sam da ona nekako javi u eskadrilu da sam živ.
       Presvukli su me u tesno radničko odelo, strpali u kola i povezli. Nakon kilometar-dva, naišla je policija.
       - Gde je pilot? - pitaju.
       - Evo, ga ovaj! - pokazuju na mene.
       - Kakav je to pilot?
       - Pa, naš, srpski - odgovaraju moji spasioci.
       - E, majku mu, bolje da ga nismo našli - kažu policajci i odlaze. - Svi su oni mislili da su uhvatili Amerikanca.
       Ubrzo su me prebacili u druga kola. Preuzeli su me momci iz Bijeljine. Čekali su da padne mrak, dva sata su me vodali po selu i pokazili stričevima, kumovima... a onda kod mosta u Bijeljini predali "dršavnoj" RS. Oni su me odvezli do Rače.
       Ponovo sam nazvao suprugu i rekao da javi gde sam. Ubrzo me nazvao jedan general i pitao:
       "Jesi li uradio nešto pametno"?
       Rekao sam da nisam ispalio ni jednu raketu, a on:
       "Sedi tu i ćuti"!
       Vreme je prolazilo. Kad su policajci u Rači videli da me bole leđa nazvali su našeg "bezbednjaka" u Sremskoj Mitrovici, ali ga nisu našli. Dobili su dežurnog oficira, a on im kaže:
       "Ma, nemamo mi vozilo za tako nešto"?!
       U Batajnicu me dovezla policija iz Bijeljine. Niko me ništa nije pitao. Ispričao sam šta se desilo. Ubrzo je došao general Ljubiša Veličković, pozdravio se samnom i rekao:
       "Ti si imao sreće, ali Zoran Radosavljević nije"!
       Tada sam saznao da je moj Pavo, kako smo ga zvali, poginuo. Srce mi se steglo! Šta da kažem njegovoj majci, sestri, devojci?! Zoran kao da je predosećao tragediju. Dok smo, tog dana, kolima išli u jedinicu, rekao je:
       "Vidiš Buco, ti si nešto ostavio iza sebe, imaš dvoje dece. Sad mi je žao što se nisam oženio, što nemam decu. Trebao sam da se venčam sa Tanjom, da bar njoj nešto ostane".

Zoran uvek tražio zadatke
       Svi mi iz eskadrile "Vitezovi" ponosimo se majorom Zoranom. Bio je odličan i hrabar pilot, neustrašiv borac, veliki rodoljub. Drug do "koske"! Doduše, i pomalo simpatično drčan. Ponekad je znao da reaguje malo bučnije, ali uvek sa mnogo šarma. Kad se zaratilo u Hrvatskoj, tek je počeo da leti, za nas je bio klinac. Ali, on se uvek gurao, hteo je na zadatak, u borbu. Nismo mu dali, čuvali smo ga. Eto, i tog kobnog 26. marta, mogao je neko drugi da sedne u avion. On je, međutim, hteo da leti samnom u paru. Smatrao je da je to njegova oficirska i patriotska dužnost.
       Ukućani su ga zvali Zoki, a mi u eskadrili Pavo, a zezali "lenji Pavo", jer nije voleo sa nama da igra basket. Bio je, međutim, izuzetno ambiciozan, sposoban i vredan momak. Nije se zadovoljio samo vojničkom naobrazbom. Na Saobraćajnom fakultetu u Beogradu briljantno je magistrirao satelitsku navigaciju - rekao je pilot Perić.
       (U borbi sa NATO avijacijom, 4. maja, poginuo je i komandant eskadrile "Vitezovi" potpukovnik Milenko Pavlović).
Plata 300 DEM
       Otvorio sam privatnu radnju, od koje bolje živim nego od oficirske plate. Potpukovnik, pilot nadzvučnog lovca, zarađuje oko 300 DEM u dinarima, naravno. U vreme agresije naša plata je bila 200 maraka. Imam dvoje dece, kćerku Maju i sina Luku. Rodio se na Sv. Luku, a i deda mi se tako zvao. Sleduje me troiposobni stan, a dobio sam dvosobni. Ali, sredio sam stambeno pitanje. Kupio sam stan pored mog, i proširio se! U ovim mutnim vremenima mogu nekako da "plivam", jer sam, kažu, prilično snalažljiv. Uvek sam imao podršku moje Vere. To mi mnogo znači!
















          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX