SVEDOK Internet



Broj 1156.

Poseta
5561200

Kada ovi odu sa vlasti, u zatvore će dolaziti narod kao na ekskurziju, da ih gleda sve na jednom mestu

Nije Vučić kriv, mi smo…

Poraz jahača apokalipse

Đukanović od Crne Gore pravi talibansku državu

Benzinska pumpa koja je u doba sankcija postala supermarket!


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Miloslav Samardžić, glavni i odgovorni urednik kragujevačkih "Pogleda" o ranim radovima Verana Matića, Vidosava Stevanovića, Biljane Srbljanović, Nikole Samardžića, Isidore Bjelice…
Nikola je bio najbolji!
Piše: Miloslav Samardžić

       Čitam na Internetu intervju visokog funkcionera Liberalno-demokratske partije dr Nikole Samardžića objavljen u sarajevskom nedeljniku "Dani" 18. januara (2008.).
       Novinar pita Samardžića: Mislite li da je normalno da za petnaestak godina pređete put od "Pogleda" do "Peščanika?" Šta se desilo? Odakle Vi 1992. u novinama kakve su bili Pogledi?"
       A Nikola Samardžić odgovara:
       "Bio sam besan. Desilo mi se pomračenje svesti koje je ovde bilo opšte".
       Nastavak:
       DANI: Da li Vam je podsećanje na Poglede neprijatno?
       Nikola SAMARDžIĆ: Naravno. Imate stvari u životu kojih se stidite. Jedna od njih su Pogledi. Međutim, mislim da nije problem moja promena. Ona je logična. Ovde promenu mišljenja treba da doživi bar tri miliona ljudi, koji će jednom stati u red pred Peščanikom. Kada govorim o Pogledima, iako nikad nisam pozivao na nasilje, iako sam uvek bio protiv rata i Miloševićevog sistema vrednosti, znao sam da se neću smiriti sve dok ne pokušam da uradim nešto čime bih mogao da se iskupim zbog pisanja u tim novinama. To sam i uradio 1994.
       Nikolino iskupljenje za "greh" počinjen tokom "pomračenja svesti", ispoljeno u pisanju za "Poglede", sastojalo se u pomoći "jednom Bošnjaku" da napusti Republiku Srpsku.
       Povodom ovog intervjua, na Internetu su se ponovo pojavili Nikolini članci iz starih "Pogleda". Pominjani su i neki drugi naši novinari i saradnici iz prve polovine devedesetih prošlog veka, koji su u međuvremenu doživeli "promenu mišljenja". Jaka ekipa je to bila. Pišem ovde samo o njima kako su mi, kao glavnom i odgovornom uredniku "Pogleda", ostali u sećanju.
       Najviše sam se družio – kad su ti ljudi u pitanju – sa Vidosavom Stevanovićem. Razlog jednostavan: samo Vidosav je živeo u Kragujevcu, tj. u obližnjem selu Botunje. Vidosavljeva žena Mara bila je kuvarica na glasu, autor veoma tiražnog kuvara. Njeni ćevapi verovatno su bili najbolji koje sam okusio.
       Vidosav je prvi put došao u "Poglede" još proleća 1990, u vreme prvog tiražnog buma. Bio sam polaskan, jer je njegov "Testament", ovenčan NIN-ovom nagradom, spadao u red mojih omiljenih romana. Još pamtim "pisma iz groba" i one metafore o lapavici. Prvom prilikom, u Botunjama, poklonio mi je primerak, sa posvetom.
       Kao bivši direktor velikih državnih izdavačkih kuća Vidosav Stevanović je bio odlično upućen u detalje formalno-pravne prirode. Bez njegovih saveta "Pogledi" bi već tada zapali u tešku krizu, a možda bili i ugašeni. Postojala je procedura prelaska izdavačkih firmi u tzv. društvenom vlasništvu, u preduzeća akcionarskog tipa koju, u gužvi koja prati tiraž od 200.000 primeraka, uopšte nisam znao. Ako se stvari ne bi obavile do određenog roka, država bi jednostavno preuzela novine. Pretpostavljam da redakcija namerno nije bila obaveštena o tom propisu, jer su komunističke vlasti, na sve načine pokušavale da nam smrse konce. Bilo kako bilo, zahvaljujući Vidosavu uradio sam šta treba.
       Vidosav je dugo pisao kolumnu u "Pogledima". Izdvojio bih naslov "Šešeljomilošević". Vidosav je, dakle, bio protivnik Miloševića, pored ostalog i zato što su se njegovi prijatelji našli na Stambolićevoj strani. Šešelja smo i mi ostali kritikovali, uvek kada bi se udružio sa Miloševićem. Vidosavljeva kritika sadržala je i jednu drugu notu: on je bio protivnik nacionalizma.
       Ali, otkud njegove simpatije za "Poglede", koje je režim u startu označio kao "ekstremno nacionalističko glasilo" zato što su nam prva i najvažnija tema bili četnici i Draža Mihailović. Raspoloženje javnosti je 1990. bilo takvo: nekog ko je afirmativno pisao o Draži i četnicima, većina je smatrala ekstremnim nacionalistom. Ovakav pogled se promenio tek posle skupštinskog "izjednačavanja" četnika i partizana. Drugih novina koje su kritikovale Miloševića i podržavale opozicione stranke u početku je bilo malo. A promovisali smo sve iole važnije opozicionare. Primera radi, više puta smo objavljivali obimne intervjue Vesne Pešić.
       Prva Vidosavljeva reakcija na pisanje "Pogleda" o četnicima bila je poput reakcije Dragiše Pavlovića, još jednog Kragujevčanina, koji je iz vremena Osme sednice CK SK Srbije ostao poznat kao drugi po značaju protivnik Slobodana Miloševića (odmah iza Ivana Stambolića). Pogodilo se da sam kod Pavlovića, po intervju, otišao upravo onog dana, oktobra 1989. godine, kada su naši novinari u Arhivu Srbije našli do tada skrivanu nemačku poternicu za Dražom na 100.000 rajhsmaraka u zlatu.
       "To je iz 1941. godine, kada je Draža sarađivao sa partizanima u borbi protiv Nemaca", rekao je Dragiša.
       Da je bilo neke ankete, takav odgovor dalo bi bezmalo svih 100 odsto ispitanika. Kazao sam da se na poternici jasno vidi datum: jul 1943. Dragiša je bio iznenađen, ali nije ulazio u priču. Vidosav, međutim, jeste. Dao sam mu najbolje emigrantske knjige, koje sam u međuvremenu dobio. Sistematsko, strasno, iščitavanje, pratila je teška unutrašnja borba. "Stvarno nije sve kao što su pisali komunisti", rekao mi je jednog jutra podnadulog lica.
       S druge strane, Vidosav je nastojao i da utiče na mene, kao i na sadržaj lista. Možda krajem 1991, vodio me je na sastanak sa novinarima koji će uskoro postati jezgro Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS). U sećanju mi je ostala samo Nadežda Gaće. Pričali smo o tome da njihova ekipa počne u većoj meri, organizovano, da piše za "Poglede".
       Sa tog sastanka, kao i uopšte iz razgovora sa Vidosavom, nikako nisam uspevao da dokučim šta se od mene tačno traži. Tako da nisam mogao ni da se izjasnim. Njihov koncept bio je maglovit, a naš kristalno jasan: želimo da izguramo tu stvar u vezi četničkog pitanja do kraja. Ako neko misli suprotno – štampaćemo i to. Objavili smo doslovce svako pismo koje nam je poslao Subnor. A bilo ih je mnogo.
       Nasuprot dolasku u redakciju, Vidosavljev odlazak nije mi ostao u sećanju. Mislim da se nije ni pozdravio. Primetio sam da ga more teške brige. Sa njegovim odlaskom prekinuta je i priča o pomenutoj grupi novinara.
       Vidosava dugo nije bilo, a onda je, posle poraza Socijalističke partije na lokalnim izborima 1996, postavljen za glavnog i odgovornog urednika Televizije Kragujevac. Koalicija "Zajedno", koja je preuzela vlast u gradu, prepoznavala se i po odlascima na Ravnu goru. Kad, iznenada, na gradskoj televiziji počeše da se nižu afirmativne emisije o J. B. Titu, kakvih nije bilo ni u doba socijalista. Događaji su, naravno, imali neumoljivi tok i Vidosav uskoro ponovo odlazi u "dobrovoljni egzil".
       Prošlo je možda i deset godina kada sam ga ponovo video, ovoga puta na Televiziji Sarajevo. Rekao je doslovce:
       "Dozvolite da Vam se, pre odgovora na prvo pitanje, najpre izvinim što se zovem Vidosav i što se prezivam Stevanović".
       Program sam odmah promenio, ali te reči Vidosava Stevanovića, sada dosta starijeg lika, dugo su mi se motale po glavi.
       Moj saradnik Veran Matić je 1990. godine bio novinar Radija B-92, glasila Saveza socijalističke omladine Grada Beograda. Za radio, i Verana, nije se znalo. Najpre me je zvao u goste, u jednu emisiju koju je vodio, a 1991. je organizovao i promociju "Pogleda" u Domu omladine. Kao i u emisiji, Veran nas je i ovde, pred punom salom, predstavio biranim rečima. Na fotografiji koju sam sačuvao on sedi sa strane, pored stola, dok su kraj mene bila dva saradnika kojima smo se najviše ponosili: akademici Nikola Milošević i Kosta Čavoški.
       Veran je za "Poglede" radio intervjue sa istaknutim četničkim komandantima iz emigracije. Zapravo, intervjue je radio uživo, za B-92, dok bi prekucane tekstove kasnije davao nama. Ostale su mi u sećanju korekcije tih tekstova, pošto se u pisanju nije tako dobro snalazio. Da li zbog toga, ili zbog opšteg utiska, nisam stekao bogzna kakvo mišljenje o njegovim sposobnostima. Zato me je iznenadilo što su zapadni fondovi baš od Radija B-92 napravili jednu od najjačih medijskih kuća u zemlji. Od 1992. više ga nisam viđao. Cenim izjavu koju je dao novinama prošle godine. Rekao je da je intervjue radio kao profesionalni novinar i da se toga ne stidi.
       Biljana Srbljanović je bila studentkinja drame, koja je u "Pogledima" pekla zanat dramskog kritičara. Stidljivo je sedela u dnu niza spojenih stolova u restoranu u kom bismo održavali sastanke beogradskog dela redakcije. Da nije postala slavna, svakako je se ne bih sećao. Za razliku, od primera radi, Isidore Bjelice, koja je davno već bila na glasu. Zapravo, u toj ekipi dominirali su Isidorini puleni sa Fakulteta dramskih umetnosti. Isidora, koja je bila asistentkinja na Fakultetu, sve ih je hvalila kao "našu" – u smislu desničarsku i četničku – avangardnu omladinu.
       Nekoliko godina kasnije, mislim 1997, Biljanu sam sreo na Televiziji "Studio B". Nju, mladog funkcionera Jugoslovenske levice Aleksandra Vulina i mene, Olja Bećković je pozvala u "Utisak nedelje". Biljana i ja složno smo osuli paljbu po Vulinu i izgledalo je da će on tu pretrpeti težak poraz. Ali negde na polovini emisije počeh da kritikujem Soroš fond. Tada Biljana, u kojoj više nije bilo ni traga negdašnje povučenosti, onako žestoko kao do maločas na Vulina, obruši se i na mene. Sa zadrškom, zbog starih vremena, ja joj uzvratih, a Vulin iskoristi priliku i pridruži mi se. Posle nam je direktor televizije, Zoran Ostojić, koga sada vidim u LDP-u, pričao da su naše polemike, a naročito taj obrt, doneli "Studiju B" rekordnu gledanost od čak milion i četristo hiljada gledalaca. Rekao je da će nastaviti koncept emisija sa "nepotrošenim TV licima".
       Prošle su godine pre nego što me pozvao Milomir Marić da za časopis "Profil" napišem kratku romansiranu autobiografiju o burnim devedestim. Kada je časopis izašao, vidim da je Milomir za isti takav prilog zamolio i Biljanu Srbljanović. To je jedini njen članak koji sam pročitao, sem, naravno, onih iz "Pogleda". Zaprepastila me je dubina mržnje prema srpskoj tradiciji i naročito prema episkopu Nikolaju Velimiroviću. Stekao sam utisak da je ona postala neka vrsta sofisticiranog Petra Lukovića.
       Đorđe Milosavljević, još jedan iz Isidorine ekipe, takođe je pisao u kulturnoj rubrici. Iz onih dana i njega pamtim kao i Biljanu: stidljivi dečko iz ugla. Posle je postao poznati filmski scenarista.
       Nedavno, dr Slobodan Antonić je u analizi "kulturnog rata" protiv Srbije, pored Biljane Srbljanović kao primer naveo i Đorđa Milosavljevića. Antonić najpre podseća kako je "teško da bi se mogao zamisliti patriotskiji film" od Milosavljevićeve "Nebeske udice" iz 1999. A onda prelazi na analizu njegove drame "Kontumac" iz 2005. Obrt je potpun.
       Antonić piše: "Cela Srbija je u ovoj predstavi kontumac – mračno i bolesno mesto na granici Evrope u kome caruju neznanje i zlo. U Srbiji su svi rđavi: vlastodršci jer su primitivni i pohlepni, narod jer je primitivan i nasilan, intelektualci jer su primitivni i pritvorni. I svi su Srbi takvi – mladi ili stari, muškarci ili žene, obrazovani ili neobrazovani. Jedan jedini lik je pozitivan – Adolf Berman. On je iskren, kulturan, dobar i pažljiv. Ali nikakvo čudo – nije Srbin. On je stranac koji pokušava da civilizuje divlje Srbe..."
       Taj stranac, koji se zove baš Adolf, nije uspeo u svom naumu.
       Ovo me podsetilo na reči Biljane Srbljanović, one večeri u "Utisku nedelje", kada sam počeo da kritikujem Soroš fond. Rekla je, naime, da bi mnogi talenti u raznim oblastima umetnosti ostali neiskazani da nije takvih dobrotvora kao što je Soroš. Tako je, nema sumnje. Samo, pitanje je u kom su se pravcu ti talenti razvijali. Nešto pre sankcija, započeli smo ozbiljne pripreme za osnivanje Televizije "Pogledi". Za nabavku kompletne opreme bio je zadužen dopisnik iz Berlina, Nikola Živković. Istočnonemačke televizije dolazile su, posle ujedinjenja, do nove tehnike, rasprodajući staru po bagatelnim cenama. Za ondašnje srpske prilike cena je izgledala sasvim pristojno. Svega 40.000 maraka. Tehničar je izmerio šta treba za postavljanje repetitora na Svetinji, sa koje se vidi pola Šumadije. Za špicu Dnevnika odredili smo refren himne "Bože pravde". Redakcija je počela da se okuplja.
       Međutim, ondašnja radiodifuzna agencija – ili kako se to već zvalo – prijavu "Pogleda" na konkurs uopšte nije uzela u razmatranje. Pozvao sam telefonom nadležnog u saveznoj vladi. Da sam tražio dozvolu za putovanje na Mars, to bi mu izgledalo logičnije. Te godine dozvolu je dobio "Pink", a uz dozvolu i silne milione maraka državnog novca za uspešniji početak.
       Razume se, posle pokretanja televizije razmišljali bismo o snimanju filmova. Provocirala nas je činjenica da je, čim se zaratilo, snimljen "Dezerter", a iza njega i niz drugih defetističkih filmova. Mi bismo radili po ugledu na zapadne zemlje: kad se zarati, snimaju se filmovi o junacima. Finansiranje drama za ondašnji naš budžet bilo je luk i voda.
       Da li neko misli, da je sve bilo kako treba, da Biljana Srbljanović i Đorđe Milosavljević ne bi prihvatili da rade ovakve drame? Jer, šta su ove njihove drame sada uistinu? Uz pomoć Slobodana Antonića videćemo sadržaj još jedne od njih, za koju Biljana Srbljanović dobija silne nagrade po Evropi: "Najzad, zlehudi roditelji nekako uspevaju da Nikolaju i crkvenjaku objasne da pred njima leži mrtvo dete. "Šta to bi, snajka?’ pita crkvenjak, pokušavajući da odgonetne uzrok nesreće.
       "Je si l' postila? – Nisam.
       E pa zato.
       Jesi li se prala? – Jesam.
       – Još gore!’
       Na to se uključuje i Nikolaj sa sledećim objašnjenjm:
       "Evropa, kolevka ljudskog greha, nesreću je u ovaj dom donela! Vodovod, vodovod, vodovod! Kanalizacija, kanalizacija, kanalizacija! To su ta dobra koja nam je podivljala Evropa donela. A šta će to poštenom čoveku? Šta će mu česma kada je čist iznutra! (...)
       U šta veruješ?
       U nauku.
       Čemu se diviš?
       Kulturi.
       E, pa znaj majko, nauka i kultura dete su ti ubile!’ (...)
       Tokom tog programa, Nikolaj je (majku) podučava (način pisanja je Srbljanovićeve):
       'U pauzama ratovanja, između dve bitke, napada na kafiće, džamije, crkve, obore i sela, naš narod morao bi mnogo više da se moli, i to ne za milost, već za novi boj'"
       Elem, sa Televizijom "Pogledi", umesto televizija "Pink" i B-92, to bi bila sasvim druga priča. Stotine talenata razvijalo bi se u dijametralno suprotnom pravcu. Ovako, sudbina ih je odvela tamo gde ih je odvela.

Tako je pisao Nikola
       Od svih pomenutih saradnika Nikola Samardžić je u "Pogledima" imao najduži staž i pisao je najozbiljnije članke. Svi smo poštovali njegovog oca, akademika Radovana Samardžića, kao velikog istoričara i zbog činjenice da je spadao među malobrojne članove SANU neuprljane komunističkom prošlošću. Bilo nam je drago što je Radovan gajio velike simpatije prema "Pogledima"
       Mladi asistent Filozofskog fakulteta, poznavalac francuskog i engleskog jezika, osoba briljantnog uma i sjajnih analitičkih sposobnosti Nikola Samardžić je bio pisac kakvog bi svaki časopis poželeo. Teško mi je pao naš rastanak u Knez Mihailovoj ulici. Pamtim to kao da se odigralo juče ili prekjuče. Bilo je to u vreme sloma redakcije 1993. godine. Posle toga sreli smo se samo jednom, slučajno, na Trgu Nikole Pašića, prošle godine. Znao sam da je postao potpredsednik LDP – stranke koja je, po mom mišljenju, najcrnja pojava savremene srpske političke scene. Obojici nam je bilo neprijatno.
       Danas kada čitam Nikoline članke, smeta mi oštrina, stvorena obiljem atributa. Ja nikada nisam pisao tako oštro i uopšte spadam u protivnike prevelike upotrebe prideva i atributa. Ne sećam se da li smo ikada pričali o tome. Nema sumnje da je ratna psihoza činila svoje. Primetio sam, sem toga, da su Srbi poreklom iz zapadnih krajeva pisali za nijansu vatrenije od nas iz Šumadije. Razumljivo: pred njihovim pragom je gorelo, njih su najpre na nišan uzimali i mudžahedini i zapadne sile istovremeno.
       Sve u svemu, Nikola je pisao što i mi ostali, samo malo emotivnije. Njegovi članci su i danas aktuelni i bilo bi najbolje sve ih odštampati, ali verujem da se barem približan utisak može steći i na osnovu nekoliko citata, koji slede.
       Sve srpske teritorije: "Po etničkom pravu, u srpsku državu morale bi ulaziti sve one teritorije koje naseljavaju Srbi. U slučaju druge, komunističke Jugoslavije, to su, osim Srbije, Crna Gora, Istočna Hercegovina, veliki deo Bosne, delovi Makedonije, Baranja i nekadašnji granični pojas u Slavoniji, Hrvatskoj i Dalmaciji... Uvek se zaboravlja pravim rečima objasniti da je na prostorima Stare Srbije, na Kosovu, Metohiji, i u okolnim oblastima današnje Srbije, Makedonije, Crne Gore i Albanije, u poslednja tri stoleća, izvršen genocid Albanaca i Arbanasa nad Srbima. Stoga Srbi Kosovo i Metohiju mogu smatrati isključivo kao oblast pod stranom i neprijateljskom okupacijom, gde je izvršen pogrom srpskog stanovništva, proterivanje, preveravanje, odnarodnjavanje, i uništenje sakralnih spomenika najviše umetničke vrednosti, zatim, srpske ratarske kulture, i, u novije vreme, materijalnih dobara, pre svega industrije." (Nikola Samardžić u "Pogledima"’ 14. juna 1991.)
       "Domaći izdajnici": “Bestijalno šikaniranje svega što je srpsko dobilo je svoj pseudointelektualni i kvaziobjektivan izraz u jagmi za otkrivanjem ratnih zločinaca i ono potiče upravo iz onih komunističkih krugova koji su se, mučki prikriveni, umesto ogrtanjem nacionalnim plaštom (kao što je učinila njima suprotstavljena danas vladajuća struktura), naoružali internacionalističkim legitimitetom overenim u ložama naredbodavaca svog univerzalnog poretka. Uspostavljajući ozbiljnu i čvrstu spregu s centralama svetske moći, oni su na čitavu srpsku naciju, kojoj većinom i sami pripadaju, prilepili kriminalnu poternicu. Decenijama duhovno potkupljivana mizernim stipendijama i bednim obećanjima, nova generacija jugoslovenskih boljševika našla je potpore i u poslenicima onih totalitarnih sistema i ideologija od pre pola stoleća, koji svoju krvavu misiju nisu uspeli do kraja ispuniti."(Nikola Samardžić u "Pogledima"’ 30. oktobra 1992.)
       Muslimanski azilanti: "Podižući bastione odbrane svoje škrte gramzivosti, ujedinjena Evropa je, međutim, ostavila prostrane breše prodiranju azilantskih masa svih boja i sa svih strana sveta. Uostalom, najcrnja od svih pokora koje su udarene na poraženu Nemačku, bila je obaveza prijema stranih azilanata. Stvaranjem EZ najbogatija područja evropskog kontinenta ostala su nepristupačna ogromnom broju samih Evropljana. Umesto osirotelim susedima, EZ je otvorila vrata, i pre svog zvaničnog osnivanja, poludivljim Azijatima i Afrikancima, nespremnim, nesposobnim ili nevoljnim da se prilagode civilizacijskim normama svog novog podneblja. Posle raspada svoje severnoafričke kolonijalne imperije, samo Francuska je uvezla stotine hiljada obojenih Frankofona. Pošto su francusku i svetsku prestonicu zanavek, možda, zagadili invazijom najcrnje prostote, u poslednje vreme počeli su se naseljavati i u unutrašnjosti zemlje...
       Masovno iseljavanje jugoslovenskih muslimana u zemlje EZ takođe je imalo svoj ekonomski smisao, budući da su azilantima tamo omogućeni uslovi života o kojima desetine miliona čestitih Evropljana mogu samo maštati. Politički cilj muslimanskog egzodusa takođe je nepogrešivo pogođen, naravno blaćenjem isključivo srpske strane u jugoslovenskom sukobu i histeričnom drekom o pretežno izmišljenim srpskim zločinima."(Nikola Samardžić u "Pogledima" 13. novembra 1992.)
       Teror nad Srbima: "Već treći put u istom stoleću podvrgnuti smišljenim pogromima, Srbi su stekli ono višnje pravo da prekorače postupke koje im nameće najnužnija odbrana. To pravo, pošto im ga nije priznao niko, oni su počeli osporavati sebi samima. Neobično pokajanje koje se uvlači u narodnu dušu, makar u onim predelima koji su pošteđeni ratnih razaranja, samo je početak prihvatanja logike diktatora svetske moći, budući da je potiskivanje nacionalnih osećaja, kao i očigledno rasturanje nacionalnih kultura, jedan od osnovnih preduslova konstituisanja univerzalističkog carstva. Upravo na srpskom slučaju, za one nepoćudne se razrađuje sistem prinude, čija je sveukupnost metoda brutalno najavljena još u danima Zalivskog rata."(Nikola Samardžić u "Pogledima"’ 13. novembra 27. novembra 1992.)
       Evropska nedemokratičnost: "Sumnje u demokratski karakter i kredibilitet Evropskog parlamenta potpuno su opravdane – ne postoji parlament koji je sposoban, niti približno, zastupati mišljenja i stavove stotina miliona ljudi."(Nikola Samardžić u "Pogledima" 25. decembra 1992.)
       Džihad i Bošnjaci: "...Jedan od njih je svakako izumitelj bošnjačke nacije i groteskni pseudointelektualac Muhamed Filipović, koji se zalagao za obustavljanje svih pregovora i nastavak rata, ili fizička i moralna nakaza oličena u figuri međunarodnog teroriste Jasera Arafata, koji je pretio osvajanjem Jerusalima. Konferencija je inače završena usvajanjem sramne deklaracije, na inicijativu islamskih zemalja, jednim džihadovskim pokličem u slavu naoružavanja bosanskih muslimana, dokumentom koji je, lišen bilo kakvih pravnih konsekvenci, još dublje srozao dronjavi ugled svetske organizacije."(Nikola Samardžić u "Pogledima" 9. jula 1993)












































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX